DONIRAJ
ANALIZE
AKTIVNOSTI
MULTIMEDIJA
O NAMA
Interaktivna mapa
Mega Menu Link
Account options
My AccountMy OrdersSupport
Connect with us

Analize

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Amerike Azija, Australija i Okeanija Bliski istok i afrika Evropa Naoružanje i vojna oprema Articles in English

Aktivnosti

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Publikacije Projekti Vesti

Multimedija

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Reportaže Galerija Podkast (u izradi)

O nama

Tim istraživača i saradnika okupljenih u organizaciji fokus svojih aktivnosti usmerava na istraživanje, praćenje i analizu različitih aspekata bezbednosti sa kojima se suočava savremeno društvo.

O CeGIT Naš tim U medijima Statut Kontakt

Aktivnosti

Naša vizija je savremeno, stabilno, sigurno i bezbedno društvo.

Analize

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Multimedija

Video i foto materijal sa događaja koje pratimo.

O nama

Tim istraživača i saradnika okupljenih u organizaciji fokus svojih aktivnosti usmerava na istraživanje, praćenje i analizu različitih aspekata bezbednosti sa kojima se suočava savremeno društvo.
Idi nazad

Libijska kriza i borba za kontrolu istočnog Sredozemlja

Iako je prošlo devet godina od izbijanja antivladinih protesta i građanskog rata u Libiji, sveopštoj krizi u koju je zapala ova severnoafrička država ne nazire se kraj. Aktuelna dešavanja na terenu i izuzetno složena bezbednosna situacija, rezultat su direktnog oružanog sukoba koji se vodi između snaga međunarodno priznate Vlade nacionalnog jedinstva (GNA - Government of National Accord) i Libijske nacionalne armije (LNA - Libyan National Army) kojom komanduje odmetnuti libijski oficir, feldmaršal Halifa Haftar. Specifičnost njihovog konflikta, ogleda se između ostalog i u tome što obe strane imaju podršku različitih spoljnih faktora, koji su pak zbog svojih interesa izuzetno zainteresovani za ovaj deo Mediterana.

Analizirajući situaciju u proteklom periodu, jasno je da okidač za aktuelni sukob leži u „Ofanzivi na Tripoli”, operaciji koju je Halifa Haftar pokrenuo početkom aprila 2019. godine. Time je, od svrgavanja sa vlasti i ubistva Muamera Gadafija 2011. godine, otpočeo treći po redu građanski rat u Libiji. Preduzete akcije rezultirale su osvajanjem nekoliko strateški važnih tačaka i zaposedanjem prigradskih naselja Tripolija, uključujući i prostor međunarodnog aerodroma. Ipak, iako je delovalo da će Haftarove snage vrlo brzo zauzeti prestonicu Libije i time rešiti pitanje kontrole najvećeg dela libijske teritorije, kontraofanziva Tripolija i operacija „Vulkan besa”, Libijskoj nacionalnoj armiji naneli su nemerljive gubitke.

Prvi ozbiljniji poraz LNA zabeležen je u južnom delu Tripolija i od tada snage pod komandom Haftara uglavnom beleže poraze ili povlačenja sa ranije zaposednutih položaja. Ovakav sled događaja kulminirao je 18. maja, kada su snage GNA zauzele strateški važnu vazduhoplovnu bazu el Vatija, smeštenu na oko 140 kilometara jugozapadno od Tripolija. U njoj su pored dotrajalih helikoptera Mi-24 i vremešnih aviona Su-22, Su-23 i Mirage F1, pronađena i dva artiljerijsko-raketna sistema PVO „Pancir-S1”, od kojih je jedan bio u potpunosti uništen, dok je drugi delimično oštećen usled dejstva turskih bespilotnih letelica tipa „Bayraktar TB2”.

Oštećen sistem PVO „Pancir S1” pronađen u bazi el Vatija tokom kontraofanzive pripadnika GNA (Foto: vietgiaitri.com)


U dosadašnjim sukobima u Libiji, prema dostupnim podacima snage pod komandom Haftara izgubile su 7 sistema PVO „Pancir-S1”. Reč o sistemima koji su uglavnom smešteni na šasiji MAN SX45, a koji su izrađeni za potrebe Ujedinjenih Arapskih Emirata. No, na pojedinim fotografijama mogao se takođe primetiti i „Pancir-S1” na šasiji KAMAZ-6560, čime su ranije spekulacije o učešću Rusije u libijskom konfliktu dobile i prve konkretnije obrise. Zbog toga se čini da je upravo u Libiji srušen mit o superiornosti „Pancira-S1” kao neuništivog i naprednog sistema PVO ali i potvrđeno da se Rusija aktivnije uključuje u dešavanja na severu Afrike zarad ostvarenja svojih geostrateških interesa u Mediteranu.

Libijski rat preko posrednika

Već na početku građanskog rata u Libiji jasno je bilo da osim sukobljenih strana svoje ekonomske, političke, vojne i geostrateške interese imaju i brojni inostrani faktori. Tako su Haftaru podršku pružili Egipat, Rusija, UAE, Francuska i Saudijska Arabija, dok je međunarodno priznatu vladu u Tripoliju na čelu sa Fajezom el Saradžom najdirektnije podržala Turska, delimično Katar, kao i Italija koja se kasnije u određenoj meri ipak distancirala od režima u Tripoliju.

Interesantno je na prvi pogled da se SAD trenutno drže po strani i ne pokazuju značajnije interesovanje za dešavanja na ovom prostoru. Iako je Komanda američke vojske za Afriku, više puta upozoravala na rusko prisustvo u Libiji, konkretni potezi Vašingtona izostaju. Imajući u vidu da je istok Mediterana strateški izuzetno značajan za Ameriku, zauzeta distanca dokaz je da je nova spoljnopolitička strategija aktuelne administracije, drastično promenjena u odnosu na neka ranija vremena, koja su između ostalog i bila okidač za aktuelno stanje na severu Afrike. Takođe, aktuelni problemi sa kojima se na unutrašnjem planu suočavaju SAD i predstojeći predsednički izbori u mnogome su uticali da stav prema libijskom pitanju i dalje ostane bez konkretnih poteza.

Ovu tezu dodatno potvrđuje činjenica da se američke trupe delimično povlače iz Iraka, Avganistana i Sirije, pa ostaje da se vidi da li će se takva praksa primeniti i u slučaju afričkog kontinenta. U ovom trenutku takav scenario ne deluje realan jer ne treba izgubiti iz vida da su SAD svoje prisustvo na ovom kontinentu, naročito u njegovim zapadnim delovima, u proteklih deset godina povećali gotovo deset puta.

I dok se SAD drže po strani, čini se da najviše problema ima susedni Egipat koji je prinuđen da povlači izuzetno mudre strateške poteze kako bi zaštitio sopstvene državne interese i teritoriju. Zbog činjenice da Turska i Katar podršku pružaju Tripoliju (između ostalog i zbog veza sa Muslimanskim bratstvom), Kairo je odlučio da direktnu pomoć uputi Haftarovim snagama.

Stanje na libijskom frontu polovinom juna 2020 (Izvor: twitter.com/ISCResearch)


Razlog za to nalazi se u činjenici da je najveća briga Egipta u libijskom sukobu, kako da se suprotstavi jačanju uticaja Turske na severu Afrike. Pored snažne podrške koju Ankara zajedno sa Katarom pruža Muslimanskoj braći, poznat je i stav turskog predsednika Erdogana da ne priznaje aktuelnu egipatsku vladu jer je izabrana kao „nezakonita i nelegitimna”. Čini se da je strah zvaničnog Egipta opravdan, jer je nakon svrgavanja sa vlasti predsednika Muhameda Morsija, aktuelna vlada Abdela Fataha el Sisija krenula u odlučnu borbu protiv Muslimanske braće u ovoj afričkoj zemlji, što nije naišlo na odobravanje Turske. Takođe, u Egiptu smatraju da će Ankara prostor Libije iskoristiti za nesmetano delovanje različitih džihadističkih organizacija i pružanje podrške islamistima i verskim ekstremistima, što potencijalno može ugroziti libijsko-egipatsku granicu i izazvati prelivanje nemira na njihovu teritoriju.

U sličnom položaju su i Ujedinjeni Arapski Emirati, iako se za sada čini da oni nemaju jasno izgrađenu stratešku viziju svog prisustva na severu Afrike i u zemljama Magreba. Ipak, oni su Haftarovim trupama na raspolaganje stavili sisteme PVO „Pancir-S1” ali i različite vrste naoružanja i vojne opreme. Tokom sukoba Libijske nacionalne armije sa militantima oko Bengazija 2016. godine, UAE su u Hadimu uspostavili vazduhoplovnu bazu na kojoj su putem satelitskih snimaka primećena dva helikoptera UH-60 Black Hawk, dva transportna aviona Il-76, jedan Il-18, dve bespilotne letelice Wing Loong i kao i šest bespilotnih letelica Air Tractor AT-802.

Francuska i Italija, iako članice NATO i EU u libijskom sukobu zauzele su suprotne strane. Italija je na početku sukoba bila privrženija Saradžu i međunarodno priznatoj vladi u Tripoliju, a ključni razlog za to nalazi se u činjenici da upravo Tripoli kontroliše priobalni deo libijske teritorije koji se nalazi ispod Italije i njenih teritorijalnih voda. Dakle, ta podrška je usmerena pre svega zbog straha Italije od novog migrantskog talasa i priliva radikalnih islamista koje bi on sa sobom neminovno doneo ali i zbog ekonomskih, odnosno energetskih interesa. Italijanska kompanija ENI ima izuzetno značajne ugovore potpisane sa Tripolijem pa je interes Rima da održi što bliže veze sa zapadnim delom zemlje, koji je bogat resursima nafte i gasa. Takođe, ne treba izgubiti iz vida i postojanje italijanske vojne bolnice u Misrati, što je još jedan od razloga da Italija bude uključena u libijski konflikt.

Međutim, otežavajuća stvar za Rim je činjenica da se na strani GNA bore i džihadisti iz različitih terorističkih organizacija poput Islamske države i Ansar el Šaria, što je na kraju uticalo na to da konkretnija podrška Italije „na terenu” ipak izostane. Umesto toga, njihova strategija odvija se u smeru pokušaja da se Italija postavi kao medijator u pronalaženju rešenja, koje bi pak isključivo išlo „u dogovoru sa izvršnim vlastima priznatim od strane UN”, odnosno el Saradžom i Tripolijem.

Vežba italijanske i turske ratne mornarice u Sredozemnom moru (foto:liveuamap.com)


Francuska pak sa druge strane podršku pruža feldmaršalu Haftaru. Iako je zvanično ona nešto manjeg intenziteta u poslednje vreme, pomoć Pariza bila je od izuzetnog značaja u periodu kada su snage GNA svojim akcijama zauzele delove istočne i jugoistočne Libije. Francuska je indirektno ohrabrivala Haftara i prilikom priprema ofanzive na Tripoli, a najnovije optužbe Turske o umešanosti Pariza u naoružavanje Haftarovih jedinica i presretanje francuskih ratnih brodova od strane turske mornarice, dodatno potvrđuju tezu o kontinuiranom prisustvu Pariza na libijskom tlu.

No, pored svih zainteresovanih strana koje su uključene u dešavanja na prostoru Libije, čini se da je najveći fokus stavljen na dve sile koje imaju najkonkretnije prisustvo na terenu, a to su Turska i Rusija. Ove dve zemlje uprkos intenzivnoj ekonomskoj saradnji, imaju izuzetno suprotstavljene interese na području severa Afrike i Bliskog istoka. Ti interesi ništa manje nisu sukobljeni ni na Kavkazu i Balkanu, pa je zbog toga sve izvesnije da će nakon Sirije, upravo prostor Libije postati novi poligon za njihov međusobni obračun.

Da li će međutim Ankara i Moskva rešiti libijski problem ostaje da se vidi. Za sada je jasno da obe strane imaju svoje favorite i zacrtane interese na tlu ove severnoafričke države. Njihova uloga posrednika i raniji pokušaji da se situacija stavi pod kontrolu kako bi se došlo do primirja i prihvatljivog rešenja, za sada nisu dali rezultate. Sukobi su nastavljeni, kršenje dogovorenih primirja postalo je praksa, a pokušaji održavanja konferencija iniciranih od strane Italije i Francuske, Egipatska deklaracija kao i mirovni pregovori u Berlinu i Moskvi u proteklom periodu, prošli su uglavnom odnosno potpuno neuspešno.

Aktuelnu situaciju dodatno je otežalo i otkazivanja posete Ankari ruskih ministara odbrane u spoljnih poslova Sergeja Šojgua i Sergeja Lavrova, a pretpostavlja se da su ključni razlozi za to problemi oko neregulisanih dugovanja Turske za gas iz Rusije ali i nesuglasice oko viđenja situacije u Libiji, odnosno jasnog razgraničenja dve strane. Turski ministar spoljnih poslova Mevlut Čavušoglu nedavno je rekao da je dogovor o nastavku zajedničkog rada sa ciljem uspostave prekida vatre u Libiji postignut na najvišem nivou, između dva predsednika – Redžepa Tajipa Erdogana i Vladimira Putina. Ta činjenica mogla bi da predstavlja uvod u trenutno najizvesniji scenario na terenu, a to je razgraničenje zaraćenih strana i podela kontrole libijske teritorije linijom koja bi prolazila kroz, za obe strane strateški izuzetno značajan grad - Sirt.

Ovakav ishod deluje teško izvodljiv sve dok se na čelu LNA nalazi feldmaršal Haftar, koga Turska smatra glavnom preprekom za pronalaženje kompromisa i postizanje primirja. Umesto njega, prihvatljivije rešenje za buduće pregovore prema predlogu Turske, bio bi Aguilu Saleh Isu, predsednik libijskog parlamenta smeštenog u Tobruku i političar koji podržava Libijsku nacionalnu armiju. Njegov potencijalni izbor bio bi čini se prihvatljiv i za Rusiju, koja sve više gubi poverenje u feldmaršala Haftara usled njegovih jednostranih poteza i nepoštovanja ranije postignutih dogovora. Zbog toga je komandant LNA u ovom trenutku ujedno i najslabija karika libijskog problema.

Na samom kraju, sve glasnije kritike Turskoj upućuje i Arapska liga. Najznačajnija organizacija arapskog sveta zauzela je stav da su turske intervencije u arapskim zemljama postale izvor zabrinutosti i kao takve ne mogu naići na bilo kakvo odobravanje i prihvatanje. To dodatno komplikuje poziciju Turske, pa je sve izvesnije da će Ankara u nekom trenutku ipak biti prinuđena da postigne kompromis sa Ruskom Federacijom.

Vlade Radulović

Diplomirao je na Fakultetu bezbednosti, Univerziteta u Beogradu, a svoje akademsko usavršavanje nastavio je kao stipendista Misije OEBS na master studijama Fakulteta političkih nauka u Beogradu, na modulu „Međunarodna bezbednost”. Uspešno je savladao program „Terrorism and Counterterrorism: Comparing Theory and Practice” holandskog Univerzitet u Lajdenu i „Arctic Development” kanadskog Univerziteta Alberta. Kao vojni komentator učestvovao je u više od 700 televizijskih i radio emisija u zemlji i regionu, uz preko 1000 objavljenih komentara, izjava i analiza. U proteklim godinama, bio je angažovan u izradi nekoliko stručnih analiza na temu bezbednosne situacije na Balkanu, a poseban fokus u radu posvećuje procesu modernizacije Oružanih snaga Republike Srbije i zemalja regiona. Stalni je saradnik Medija centra „Odbrana” specijalizovane vojne ustanove Uprave za odnose sa javnošću Ministarstva odbrane Republike Srbije. Govori engleski i ruski jezik uz aktivno služenje španskim jezikom.
Diplomirao je na Fakultetu bezbednosti, Univerziteta u Beogradu, a svoje akademsko usavršavanje nastavio je kao stipendista Misije OEBS na master studijama Fakulteta političkih nauka u Beogradu, na modulu „Međunarodna bezbednost”. Uspešno je savladao program „Terrorism and Counterterrorism: Comparing Theory and Practice” holandskog Univerzitet u Lajdenu i „Arctic Development” kanadskog Univerziteta Alberta. Kao vojni komentator učestvovao je u više od 700 televizijskih i radio emisija u zemlji i regionu, uz preko 1000 objavljenih komentara, izjava i analiza. U proteklim godinama, bio je angažovan u izradi nekoliko stručnih analiza na temu bezbednosne situacije na Balkanu, a poseban fokus u radu posvećuje procesu modernizacije Oružanih snaga Republike Srbije i zemalja regiona. Stalni je saradnik Medija centra „Odbrana” specijalizovane vojne ustanove Uprave za odnose sa javnošću Ministarstva odbrane Republike Srbije. Govori engleski i ruski jezik uz aktivno služenje španskim jezikom.

Najnovije