Alienum phaedrum torquatos nec eu, vis detraxit periculis ex, nihil expetendis in mei. Mei an pericula euripidis, hinc partem.
 

Sporazum iz Minska (ni)je mrtvo slovo na papiru

Kijevski “Evromajdan” 2013. godine i masovne demonstracije protiv ukrajinskih vlasti, rezultirali su smeni Viktora Janukoviča, tadašnje aktuelnog predsednika Ukrajine. Ubrzo nakon toga, Rusija je izvršila aneksiju Krima, a na jugoistoku zemlje došlo je do oružanog sukoba proruskih separatista i regularnih snaga Ukrajine. Kako bi se situacija što pre stavila pod kontrolu, tokom leta 2014. godine organizuju se sastanci Normandijske četvorke i Tilateralne kontakt grupe, ali uprkos brojnim sporazumima, razmena vatre između sukobljenih strana nastavljena je do danas.

Podsećanja radi, prvi pokušaj da se pronađe kompromisno rešenje i okonča rasplamsali sukob desio se 6. juna 2014. godine u francuskom Benuvilu, kada je došlo do prvog sastanak tadašnjih lidera Rusije, Francuske, Nemačke i Ukrajine. Upravo zbog mesta susreta, ovaj format je nazvan “Normandijski format” ili “Normandijska četvorka” i do sada sa više ili manje uspeha realizovan šest puta.

Sastanak Normandijske četvorke sa predsednikom Belorusije u Minsku 2015. godine. Foto: Wikipedia/Kremlin.ru

U istom periodu dolazi i do formiranja Trilateralne kontakt grupe (Ukrajina, OEBS, Rusija), radnog tela koje bi trebalo da omogući postizanje konkretnih dogovora između sukobljenih strana i bude osnova daljih sastanaka u okviru “normandijskog formata”. Prvi konkretni potezi preduzeti su već u septembru 2014. godine, a njen najznačajniji rezultat su Minski sporazumi u čijim tačkama su definisani konkretni potezi, postupci i obaveze koji će doprineti smirivanju situacije i prekidu vatre.

Sa političkog aspekta, oba formata od samog početka čini se imaju nepremostivu prepreku. Sa jedne strane, Ukrajina smatra Rusku Federaciju stranom koja je direktno uključena u oružani sukob. Zvanični Kijev za to ima neoborive dokaze i pokušava da dalju sudbinu dela svoje teritorije prebaci na nivo “Normandijske četvorke” gde ima podršku Nemačke i Francuske. Rusija pak sa druge strane poriče svoje učešće u pomenutom konfliktu i prioritet daje Kontakt grupi insistirajući da rešenje treba biti postignuto direktnim dijalogom između zvaničnog Kijeva i predstavnika Donjecka i Luganska, što je za Ukrajinu neprihvatljivo.

No, vratimo se na pomenuti sporazum iz Minska 2015. godine, kojim su se dve strane između ostalog obavezale na prekid vatre i povlačenje naoružanja na podjednako rastojanje od linije razdvajanja. Cilj je bio stvaranje “tampon zone”, odnosno zona bezbednosti i to prema sledećim parametrima:

– Formiranje zone bezbednosti od najmanje 50 kilometara širine (najmanje po 25km sa obe strane, od linije razdvajanja), uklanjanjem naoružanja i artiljerijskih sistema kalibra 100mm i većeg,

– Formiranje zone bezbednosti od 70 kilometara širine za višecevne raketne lansere i,

– Formiranje zone bezbednosti od 140 kilometara širine za višecevne raketne lansere tipa “Tornado-S”, “Uragan” i “Smerč”, kao i taktičke raketne sisteme “Točka-U”.

Ovaj dogovor je podrazumevao stupanje na snagu najkasnije drugog dana od početka prekida vatre, a prethodla mu je slična odluka iz 2014. godine u kojoj se navodi da je u roku od 24 sata od prihvatanja Memoranduma potrebno pristupiti uklanjanju artiljerijskih sistema i oruđa kalibra 100 mm i većeg, na udaljenost ne manju od 15 kilometara od linije razdvajanja.

Razmeštanje artiljerijskih oruđa i sistema na osnovu Memoranduma iz 2014. Foto: Wikipedia

U ovoj kategoriji našli su se stari sovjetski protivtenkovski glatkocevni top MT-12 u kalibru 100 mm (pozicioniranje oruđa ne bliže od 9 kilometara), minobacač 120 mm (8 km), vučna haubica D-30 i samohodna haubica 2S1, popularna “Gvozdika” u kalibru 122 mm (ne bliže od 16 kilometara), više samohodnih i vučnih haubica kalibra 152 mm (2S3 “Akacija”, 2S5 “Giacint”, 2S19 “Msta-S”, 2S65 “Msta-B”) ne bliže od 33 kilometra, višecevni lanseri raketa 9K51 “Grad” (21 kilometar), 9K57 “Uragan” (36 kilometara), kao i visecevni raketni sistemi iz porodice “Smerč”, odnosno “Tornado” – 9K58 “Smerč” / 9A52-4 “Tornado” (70 kilometara), 9K51M “Tornado-G” (40 kilometara) i 9K515 “Tornado-S” (120 kilometara).

Foto: Ministarstvo odbrane Ukrajine

Osim navedenog, kroz nekoliko radnih podgrupa Trilaterale, regulisana su i brojna druga pitanja, a uprkos činjenici da se do pomenutih sporazuma dolazilo teško, oni su ipak obećavali smirivanje situacije na terenu. Danas, nakon šest godina od početka sukoba, čini se da je sve dogovoreno još uvek samo “mrtvo slovo na papiru”. Dogovoreni prekid vatre ne poštuje ni jedna strana, naoružanje nije u potpunoj meri izmešteno sa linije razdvajanja, pa kršenje primirja na jugoistoku Ukrajine predstavlja svakodnevicu. Jedini pomak delimično je napravljen u vezi sa razmenom zarobljenika, a posebno zabrinjava činjenica da proruski pobunjenici blokiraju pristup specijalne posmatračke misije OEBS i Međunarodne organizacije Crvenog krsta okupiranim delovima Donbasa.

Najdrastičniji primer koji pokazuje (ne)postojeću snagu postignutih sporazuma desio se u februaru 2015. godine. Iako su se takozvanim “Paketom mera” obe strane obavezale na “trenutno i sveobuhvatno primirje”, proruske snage pomognute borcima iz Rusije izvršile su snažnu ofanzivu na grad Debaljcevo granatirajući civilne objekte i ukrajinske položaje. Sukob je trajao mesec dana i okončan je 18. februara 2015. godine povlačenjem ukrajinskih vojnika usled izuzetno teške situacije u kojoj su se našli okruženi neprijatejskim formacijama. Nakon okončanja sukoba, grad je ostao potpuno razoren, a njegovim zauzimanjem proruska strana proširila teritoriju pod svojom kontrolom za više od 1500 kvadratnih kilometara preko do tada postojeće linije razdvajanja.

Situacija u Debaljcevu i okolini februara 2015. Foto: reddit.com

Sa strateškog aspekta gledano, ovakva akcija od strane proruskih separatista bila je očekivana zbog činjenice da Debaljcevo predstavlja izuzetno značajno drumsko i železničko čvorište koje povezuje dve sporne oblasti – Donjecku i Lugansku. Iz tog razoga, zauzimanje i potpuna kontrola komunikacija između navedenih obasti i njihovih centara za prorusku stranu imala je prioritet.

Koliko god ovaj događaj bio težak za ukrajinsku stranu, on je potvrdio sumnje zvaničnog Kijeva da ne može računati na bilo kakvo poštovanje sprazuma sa proruskom pobunjenicima. To je dodatno produbilo postojeći strah da bi bilo kakvo buduće povlačenje u dubinu teritorije koju drži pod svojm kontrolom, proruska strana iskoristila za nove ofanzive i svoje dalje širenje.

Čini se da je upravo ova bitka definitivno odredila dalju sudbinu jugoistoka Ukrajine, jer je od tada do danas bilo mnogo sastanaka, političkih i diplomatskih igara, ali se situacija na terenu nije značajnije promenila. Uz to, u godinama koje su sledile, više puta je potvrđeno direktno učešće ruske strane u sukobu, što zvanična Moskva i dalje uporno negira.

Rusko negiranju učešća u ratu ipak kompromituju brojni dokazi, među kojima su i oborene ruske bespilotne letelice, ali i tragično stradanje trojice mladih pripadnika 16. brigade ruskog Specnaza (jedinica 54607). Vojnici Anton Aleksandrovič Savalijev – Sava (21 godina), Timur Bkhtijar-Uli Mamayusupov – Mamai (22 godine) i Ivan Kardapolov – Kardan (23 godine), poginuli su tokom akcije u Donbasu 5. maja 2015. godine, a svi detalji vezani za njihovu smrt, proglašeni su vojnom tajnom.

Jugoistok Ukrajine u aprilu

Dakle, jasno je da od samog početka sukoba u ovom delu Ukrajine, primirje istinski nikada nije uzimano u obriz. Posmatrano iz današnje perspektive, iako je intenzitet borbi i broj stradalih daleko manji, nego tokom prve dve godine rata, dejstva nisu prestala. Prema izjavama zvaničnika ukrajinske vojske, samo tokom prve polovine meseca aprila ove godine, pripadnici njihovih oružanih snaga bili su izloženi protivničkim udarima više od stotinu puta. Tom prilikom korišćenu su različiti tipovi naoružanja, a najveći pritisak i gubitke podnele su operativno-taktičke grupe “Sever” i “Istok” i to na sledećim pravcima:

Položaj grupe “Sever”

Grupa “Sever” na liniji: Кримське — Новотошківське — Оріхове — Золоте — Новоолександрівка — Новозванівка

Položaj grupe “Istok”

Grupa “Istok” na liniji: Красногорівка — Піски — Опитне — Авдіївка — Кам’янка,

Za vatreno dejstvo najčešće su korišćeni minobacači kalibra 82 mm i 120 mm (čija je upotreba sporazumom iz Minska zabranjena), teški mitraljezi, različiti tipovi protivoklopnih raketnih sistema, kao i razlićita artiljerijska oruđa koja su takođe zabranjena pomenutim dokumentom. Uz sve navedeno, posebno zabrinjava činjenica da je na pojedinim delovima fronta zabeležena i upotreba kalibra 152 milimetra što dodatno potvrđuje tezu da ne postoji spremnost na poštovanje ranije postignutih dogovora. Svakodnevna granatiranja ukrajinske vojske, osmatranje položaja od strane ruskih bespilotnih letelica i povremena snajperska vatra, takođe to potvrđuju.

Sa druge strane, kako bi zaštitila svoje položaje i sprečila eventualnu ofanzivu protivnika, ukrajinska strana redovno uzvraća vatru po proruskim položajima, pa u takvoj klimi trajnijeg rešenja nema na vidiku.

U trenutku pisanja ovog teksta proruska strana ponovo je prekršila primirje i izvršila granatiranje ukrajinskih položaja u Avdivki, Krasnogorivki, Taramčuku, Kamjanki, Starognativkiji, Pavlopilu i naselju Piskiji. Prema prvim informacijama, poginula su 3 ukrajinska vojnika.

Kako dodatak napisanom, sledi kartografski pregled najugroženijih delova fronta i oblasti koje su skoro svakodnevno pod artiljerijskom vatrom:

Pravac Novogorodske – Zajceve – Svitlodarsk

Pravac: Marinka – Piski – Kamjanka

Pravac: Novomihailivka – Taramčuk – Novotroicke

Pravac: Mikolaivka – Bogdanivka – Starognativka

Pravac: Pavlopil – Gnutovo – Vodjane – Širokino

Vlade Radulović

vlade.radulovic@cegit.org

Diplomirao je na Fakultetu bezbednosti, Univerziteta u Beogradu. U proteklim godinama, učestvovao je u izradi nekoliko stručnih analiza na temu bezbednosne situacije na Balkanu, uz više desetina objavljenih autorskih tekstova na temu aktuelnih geopolitičkih odnosa u svetu, radikalnih islamističkih pokreta i terorizma. Poseban fokus u radu posvećuje procesu modernizacije Oružanih snaga Republike Srbije i zemalja regiona. Kao vojnopolitički komentator učestvovao je u više od 350 televizijskih i radio emisija u zemlji i regionu, uz preko 500 objavljenih komentara, izjava i analiza u domaćim i inostranim štampanim medijima i portalima. Saradnik je Medija centra “Odbrana”. Govori engleski i ruski jezik uz aktivno služenje španskim jezikom.