Alienum phaedrum torquatos nec eu, vis detraxit periculis ex, nihil expetendis in mei. Mei an pericula euripidis, hinc partem.
 

Hongkong – Pobeda „jedne zemlje” nad „dva sistema”

Iako je u novijoj istoriji često nazivan mestom gde „Istok susreće Zapad”, čini se da je u poslednje vreme Hongkong postao još jedna tačka sporenja, sukoba i preplitanja interesa ove dve strane. Česte demonstracije i građanski protesti koji su usmereni protiv propekinških vlasti, borba lokalnog stanovništva za demokratske institucije i suzbijanje sve jačeg uticaja Pekinga u ovoj oblasti, pored aktuelnih prilika, svoje korene imaju i u turbulentnoj istoriji ovog regiona.

Jedna od nesumnjivo najznačajnijih godina u istoriji Hongkonga bila je 1842. kada je nakon Prvog opijumskog rata ova oblast i zvanično postala britanska kolonija. Izuzimajući kratak period u kom je tokom Drugog svetskog rata bila pod kontrolom Japana, Ujedinjeno Kraljevstvo održalo je svoju vladavinu nad ovom teritorijom sve do 1997. godine, kada Hongkong postaje prva kineska specijalna administrativna oblast. Pravni temelj oličen u Osnovnom zakonu, koji od momenta primopredaje suvereniteta služi i kao ustav Hongkonga, predviđa visoki stepen autonomije i slobode ove oblasti u odnosu na Kinu (osim kada su u pitanju spoljna politika i odbrana), ali i definiše njen budući status. Tačnije, prema pomenutom Zakonu, Hongkong bi se mogao potpuno integrisati i postati sastavni deo Kine nakon isteka perioda od 50 godina, odnosno 2047. godine.

No, uprkos glavnom načelu Osnovnog zakona, koje glasi „jedna zemlja, dva sistema“, u poslednjih nekoliko godina sve više je prisutan trend opadanja demokratije i autonomije ove administrativne jedinice, što je rezultat sve većeg pritiska zvaničnog Pekinga. Naime, čini se da je Kina bila u stanju da bude strpljiva tek svega nekoliko godina pre nego što je pokušala da Hongkong makar nezvanično prisvoji kao svoju teritoriju. Građani ove oblasti ni tada, a ni sada nisu bili spremni da pristanu na to, te je ovo postao grad poznat po velikim protestima kada god je Peking pokušao da potisne prava i slobode. O tome koliko se ova teritorija razlikuje od ostatka zemlje govori činjenica da je ovo jedno od retkih mesta na kineskoj teritoriji na kom ljudi mogu da obeleže masakr na Tjenanmenu iz 1989. godine, kada je vojska upotrebila silu i otvorila vatru na nenaoružane demonstrante u Pekingu.

Ipak, čini se da je kineska vlast u svojim prvim pokušajima pritisaka na Hongkong bila dosta suptilnija nego danas. Njihovi potezi svodili su se na donošenje sudskih odluka kojima su se diskvalifikovali prodemokratski poslanici, cenzurisali umetnici i novinari, ali i zatvarale određene knjižare.

Protesti za veće političke slobode u Hongkongu (foto: msn.com/Justin Tallis/AFP)

Rezolucija usvojena u martu ove godine nastavak je pokušaja iz 2014, kada je kineska vlada saopštila da će omogućiti glasačima da izaberu vlastite lidere sa spiska koji odobrava propekinški odbor. Zbog velikog broja kritika, u tom momentu ova odluka nije sprovedena, a u ovoj oblasti je zavladao miran period sve do 2019. godine. Novi protesti izbili su te godine u martu, kada je vlada Hongkonga, na čelu sa propekinškom Keri Lem, predložila legislativni nacrt Zakona o odbeglim prestupnicima i uzajamnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima.

Ovaj zakon omogućio bi Kini suočavanje sa političkim protivnicima, te bi tako olaškao „čišćenje“ političkih krugova od svih prodemokratskih kandidata ili ličnosti okrenutih Zapadu. Iako je predlog zakona povučen, demonstracije nisu prestale, a novi zahtevi bili su usmereni na povećanje odgovornosti za preduzete akcije policije koja je upotrebila silu u borbi protiv demonstranata, kao i povećanje demokratskih sloboda u Hongkongu.

(Ne)mešanje u unutrašnja pitanja

Iako je talas demonstracija, usled pandemije COVID-19, zaustavljen početkom 2020. godine, nacrt predloga Zakona o nacionalnoj bezbednosti već u aprilu iste godine, izveo je veliki broj demonstranata na ulice. Ovaj zakon razlikovao se od prethodnih po tome što se njegovi predlagači nisu potrudili čak ni da prikriju očiglednu nameru potpunog narušavanja autonomije ove oblasti. No, uprkos tome, Peking je za razliku od prethodnih pokušaja ovoga puta uspeo da izdejstvuje pobedu.

Ovim zakonom planirano je kriminalizovanje separatizma, terorizma i stranog mešanja u Hongkongu, a pored toga, predviđeno je i da će u slučaju potrebe, relevantni organi nacionalne bezbednosti osnovati agencije u Hongkongu, sa ciljem da se osigura nacionalna bezbednost u skladu sa zakonom. Ovo bi Kini omogućilo osnivanje sopstvenih agencija za sprovođenje zakona na ovoj teritoriji, pored već postojećih lokalnih bezbednosnih snaga. Povrh svega, u Zakonu stoji i odredba po kojoj je kao zločin okarakterisano i podrivanje autoriteta Pekinga na ovoj teritoriji.

Ulični protesti u Hongkongu (foto: cn.ianstravels.com)

Iako su građanski protesti nastavljeni, njihov uspeh ovoga puta je izostao. Pomenuti Zakon stupio je na snagu u noći između 30. juna i 1. jula, simbolično na datum kada je Hongkong vraćen Kini 1997. godine. Iako su do sada konkretnije reakcije Zapada izostajale, ovoga puta Velika Britanija nije propustila priliku da reaguje i otvoreno je stala u odbranu svoje nekadašnje kolonije. Britanski premijer, Boris Džonson, izjavio je kako je Ujedinjeno Kraljevstvo spremno na promenu svoje imigracione politike prema staroj koloniji, kako bi njenim građanima omogućilo produženi boravak i olakšalo mogućnost da jednog dana postanu britanski državljani.

Službeni London svestan je da navedeni zakon donosi opasnost po slobodu i bezbednost građana, naročito onih koji otvoreno kritikuju vlasti u Pekingu, te je stoga spreman da im omogući podršku, ali i svojevrsno „utočište“. Premda većina građana Hongkonga sebe ne identifikuje sa Kinom, niti sebe smatra kineskim državljanima, slobodno se može pretpostaviti da bi ovakav potez Velike Britanije doveo do odliva velikog broja ljudi, što bi sa druge strane Kini stvorilo potencijalne probleme. Time bi se mogla ponoviti situacija nakon završetka kineskog građanskog rata i proglašenja Narodne Republike Kine, kada je veliki broj građana, ali i ogranaka velikih stranih kompanija izbegao, odnosno bio preseljen upravo u Hongkong.

Nakon izjave britanskog premijera, ubrzo su se oglasile i Sjedinjene Američke Države, Novi Zeland, Australija i Kanada, pružajući podršku britanskoj vladi, a usledio je i odgovor Ministarstva spoljnih poslova Narodne Republike Kine. Zvanični Peking pozvao je na poštovanje međunarodnog prava i ukazao na njegovo kršenje, naglašavajući da su događaji u Hongkongu unutrašnje pitanje Kine. Ovakav stav Pekinga i njegovo pozivanje na međunarodno pravo, ipak čini se da ne oslikava dosledno poteze Kine na međunarodnoj sceni, pre svega kada je u pitanju Južno kinesko more. No, više puta do sada potvrđena je teza da za velike sile međunarodno pravo postoji isključivo onda kada je njima potrebno pozivanje na isto, zarad ostvarivanja sopstvenih interesa.

Premda su reči britanskog premijera ostale uskraćene za prateća dela, jedina stvarna reakcija međunarodne zajednice došla je od Sjedinjenih Američkih Država. Naime, administracija bivšeg predsednika Donalda Trampa, uvela je sankcije za 14 visokih zvaničnika Kine. Poslanicima Stalnog odbora Nacionalnog narodnog kongresa Kine koji su predvodili usvajanje Zakona o nacionalnoj bezbednosti zabranjeno je putovanje u Sjedinjene Američke Države, a takođe im je zamrznuta i sva imovina koju imaju na teritoriji SAD-a. Ranije, u avgustu iste godine, Vašington je uveo sankcije protiv lidera Hongkonga, među kojima je i glavna predsedavajuća vlade, Keri Lem, zbog gušenja sloboda. No, i pored međunarodnih pritisaka, usvajanje ovog zakona imalo je potpuno očekivane posledice: propekinška vlast počela je hapšenje demonstranata i političkih neprijatelja, kao i svakoga ko bi pružio bilo kakvu vrstu otpora Kini.

Ko su patriote u Hongkongu

Izazovi autonomije i demokratije koji su postavljeni pred Hongkong, čini se da su dodatno opterećeni novim „patriotskim“ planom donetim na najvažnijoj kineskoj političkoj konferenciji pod nazivom „Dve sesije”.

Na lokalnim izborima 2019. godine, prodemokratske snage doživele su veliki uspeh, koji su se nadale da mogu ponoviti i na parlamentarnim izborima u septembru 2020. godine. Ipak, vlada okrenuta Pekingu, odložila je ove izbore za septembar 2021. godine, a pod izgovorom borbe protiv pandemije COVID-19. Sledeći udarac na izborni proces i mogućnost demokratskih snaga da ostvare svoje planove desio se u martu ove godine, kada je usvojena rezolucija kojom će se nedvosmisleno uticati na same izbore. Ona je doneta sa 2.895 glasova za, nula glasova protiv i jednim uzdržanim.

Četvrto zasedanje 13. nacionalnog narodnog kongresa u Pekingu (foto: Yu Peng/Xinhua)

Prema usvojenom, na izborima će moći da budu izabrani samo kandidati – patriote. Odluka o tome da li je neko patriota ili ne donosiće se od strane propekinškog Odbora, samim tim ostavljajući Kini više nego ikada pre prostora da upravlja Hongkongom. Keri Lem izjavila je kako će ova rezolucija Hongkongu omogućiti da se konačno izbori sa unutrašnjim razdorima i nepromišljenim potezima unutar LegKo-a (Zakonodavnog saveta Hongkonga).

Pomenuti „patriotski“ plan, iako formalno ostavlja građanima mogućnost „demokratskih“ izbora, sa sobom pak ne nosi ništa demokratsko. Čak iako na izborima demokratski kandidati osvoje većinu, vlast koja je u službi zvaničnog Pekinga, svakoga od ovih kandidata može proglasiti anti-patriotom, i time ga razrešiti dužnosti. Čini se da je Kina konačno uspela da ispuni svoje ciljeve na kojima radi već više od decenije. Ukoliko ova Rezolucija stupi na snagu, svaka grana vlasti administrativne oblasti Hongkong pašće pod kinesku kontrolu, a njeni građani izgubiće svoja prava i slobode po kojima su više nalikovali liberalnim demokratskim zemljama, nego komunističkom sistemu Kine.

Sukobi između Kine i država Zapada, najčešće Sjedinjenih Američkih Država, sve su češći i izraženiji, a čini se da je Hongkong, pored Južnog kineskog mora, na čijim obalama leži, postao novo uporište ovih trzavica. I pored oštrih reči britanskog premijera prošle godine i sankcija koje je uveo zvanični Vašington, ovoga puta do reakcije međunarodne zajednice još uvek nije došlo. Građani Hongkonga pozivaju na potpunu nezavisnost od Kine, dok zvaničnici Pekinga uporno pozivaju druge države na poštovanje međunarodnog prava i nemešanje u unutrašnje poslove Kine. Međutim, to isto međunarodno pravo garantuje Hongkongu granice, slobodu, autonomiju i odvojeno uređenje u odnosu na Kinu, osim kada su u pitanju spoljna politika i odbrana. Premda ova Rezolucija, a ni Zakon donet prošle godine ne pokrivaju ova dva pitanja, ovo sasvim sigurno nije unutrašnje pitanje Kine.

U poslednje vreme prekori međunarodne zajednice prema Kini ostajali su upravo to: samo prekori. Retko kada je dolazilo do konkretnog odgovora, te su se diplomatski „sukobi“ između Istoka i Zapada odvijali isključivo na medijskom nivou ili putem društvenih mreža, a čini se da ni ovaj put neće biti drugačije. Zvanični Peking sve je bliži svom cilju sa početka ovog veka, a skoro da je ugušena čak i iluzija demokratije i slobode u Hongkongu. Ostaje otvoreno pitanje hoće li se Hongkong izboriti za nezavisnost, ili će 2047. godine (a možda i ranije) postati zvanični deo Narodne Republike Kine.

Tijana Bauer

tijanabauer00@gmail.com

Student osnovnih akademskih studija Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, smer Međunarodni odnosi. Od 2020. godine angažovana je kao stažista-istraživač Centra za geostrateška istraživanja i terorizam.