Alienum phaedrum torquatos nec eu, vis detraxit periculis ex, nihil expetendis in mei. Mei an pericula euripidis, hinc partem.
 

Strane direktne investicije u Srbiji – Ko najviše ulaže?

Prema nedavno objavljenom izveštaju UNCTAD (Konferencija Ujedinjenih nacija o trgovini i razvoju) Republika Srbija je po prilivu stranih direktnih investicija tokom 2020. godine zauzela visoko treće mesto među ekonomijama u tranziciji. Na ovoj listi ispred Srbije (više od 3 milijarde dolara investicija) našle su se samo Rusija (sa oko 9,7 milijardi dolara) i Kazahstan (sa 3,9 milijardi dolara investicija). Budući da je u svetu i dalje aktuelna pandemija koronavirusa, globalni tokovi stranih direktnih investicija su tokom 2020. godine, zabeležili drastičan pad od čak 35-40 procenata. Pomenuta kriza, ponovo je aktuelizovala pitanje stranih direktnih investicija kako na globalnom, tako i na regionalnom, pa čak i državnom nivou.

Gledano iz perspektive brojki, počevši od 2007. godine, prema podacima Razvojne agencije Srbije, Srbija je privukla više od 34 milijarde evra stranih direktnih investicija i na taj način sebi obezbedila poziciju jedne od najznačajnijih investicionih destinacija Centralne i Istočne Evrope. Među najznačajnijim kompanijama koje uspešno posluju u Republici Srbiji nalaze se neka od najvećih svetskih imena poput kompanija Telenor, Philip Morris, Coca‑Cola HBC, PepsiCo, Delhaize, Ball Packaging, Bosch, Continental, Gazprome Neft, Michelin, Magna, Cooper Tires, Johnson Controls, Johnson Electric, Leoni, Fiat Chrysler Automobiles, Microsoft, Siemens, Panasonic, NCR i mnoge druge.

U prilog dobroj poziciji govori i poslednji izveštaj „IBM Global Location Trends 2020“ o broju otvorenih radnih mesta kroz projekte stranih direktnih investicija (SDI) u 2019. godini, u kome je Srbija već četvrtu godinu za redom zauzela lidersku poziciju u svetu, posmatrano prema broju stanovnika. Posmatrano pak prema broju pokrenutih novih radnih mesta kroz SDI, izuzimajući veličinu populacije, Republika Srbija, zauzela je 5. mesto u Evropi.

Sa druge strane, prema izveštaju Narodne banke Srbije za period 2010-2020, već 2011. dolazi do naglog skoka priliva stranih direktnih investicija, ali i do vrtoglavog pada od skoro dve trećine već naredne godine. Nakon toga situacija se stabilizovala, te se u periodu od 2013. do 2019 godine beleži kontunuirani rast, s tim da je upravo priliv iz 2019. (nepunih 3,9 milijardi) nadmašio rekord iz 2011. goodine.

Izveštaj Narodne banke Srbije o prilivu direktnih stranih investicija u periodu 2010-2019 (foto: Narodna banka Srbije)

Međutim, već 2020. godine, pre svega usled nastupanja pandemije izazvane koronavirusom, priliv stranih direktnih investicija u Srbiju opao je za oko 20%, pa je tako uloženo manje čak i u odnosu na 2018. godinu (oko 3 milijarde evra ukupno, odnosno od oko 2,9 milijardi evra u neto iznosu). Posebno važan bio je kraj godine koji je doneo priliv od gotovo 1,2 milijarde evra, od kojih je najveći udeo imala prodaja Komercijalne banke slovenačkoj NLB banci u vrednosti od skoro 400 miliona evra. Skoro polovina dobijenog novca (170 miliona evra) iskorišćena je za vraćanje azerbejdžanskog kredita iz 2012. godine za izgradnju deonice Lig-Preljina.

Međutim, uprkos pomenutom padu, može se reći da je i dalje ostvaren napredak ako se situacija poredi sa stranim direktnim investicijama na globalnom nivou koje su 2020. godine zabeležile pad od čak 40%. Kao glavni razlog navodi se to što će manje razvijene zemlje automatski imati i manje sredstava za privlačenje stranih investitora, zbog velikih zaduženja upravo u cilju borbe protiv pandemije.

Republika Srbija se u proteklih nekoliko godina nametnula kao značajan kandidat stranim investitorima, pa ne treba da čudi situacija iz 2019. godine, jer su strane direktne investicije predstavljale jedan od ključnih elemenata ubrzanog privrednog rasta, smanjenja nezaposlenosti, povećanja izvoza kao i balansiranog platnog bilansa zemlje. Međutim, i dalje ostaje otvoreno pitanje ko sve ulaže u Srbiju i ko su njeni najveći strani investitori.

Prema podacima Razvojne agencije Srbije postoji nekoliko kriterijuma na osnovu kojih se procenjuje stepen važnosti pojedinih zemalja za domaću ekonomiju. Prvi od njih odnosi se na vodeće investitore po broju projekata na osnovu kog je na prvom mestu Nemačka sa 15,1% dok je odmah iza nje Italija sa 14,4%. SAD se nalaze na četvrtom mestu odmah iza Austrije sa 6,1% dok je Kina iza Francuske i Turske sa 3,5%.

Pregled vodećih investitora po broju projekata (foto: Razvojna agencija Srbije)

Sledeći kriterijum odnosi se na samu vrednost vodećih investitora gde se na prvom mestu ponovo nalazi Italija sa 10,7% dok su odmah iza nje SAD sa 10,2%, Nemačka je odmah iza Francuske sa 9,6%, a Kina na šestom mestu sa 8,9%.

Pregled vodećih investitora po vrednosti projekata (foto: Razvojna agencija Srbije)

Naravno, ne treba izostaviti iz vida ni sektore u koje stiže najveći priliv stranih direktnih investicija gde ubedljivo prednjači automobilska industrija sa 18,7%, dok se iza nje nalazi poljoprivreda, hrana i piće sa 10,4%, a na trećem mestu tekstil i odeća sa 8,8%.

Posmatrano globalno, trenutno postoji nekoliko izuzetno značajnijih međunarodnih subjekata između kojih dolazi ne samo do sukoba na političkoj ili diplomatskoj osnovi, već i do njihovog međusobnog takmičenja oko toga ko će ekonomski da zagospodari najvećim delom sveta. S druge strane, ekonomski slabije razvijene države neprestano se nadmeću i kroz razne oblike subvencija nastoje da privuku što veći broj stranih investitora i time omoguće priliv stranog kapitala, povećaju stopu zaposlenosti, te zadrže svoj privredni rast.

EU i Srbija

Kao što je već napomenuto, prema podacima Narodne banke Srbije od 2010. do 2019. godine priliv od 13 milijardi evra stranih direktnih investicija najviše se procentualno odnosio na priliv stranih ulaganja iz EU (u iznosu od oko 70%). Za isti period Kina je uložila svega oko 500 miliona evra (oko 2,65%), dok je iz Rusije stiglo oko 9% ukupnih ulaganja. Pojedinačno gledano, vodeći investitor u Srbiji zapravo je Republika Italija i to pre svega zahvaljujući kompaniji Fijat Krajsler Automobili Srbija. U skladu sa tim ne čudi podatak da je Italija i vodeća država po broju vrednosti projekata, kao i da se zapravo najviše stranih direktnih investicija odnosi upravo na automobilsku industriju.

Dakle, prema zvaničnim podacima, pored direktnih stranih investicija, EU je i najveći donator u Republici Srbiji. U prilog tome govori činjenica da je u proteklih 18 godina zvanični Brisel obezbedio bespovratna sredstva u visini od oko 3,6 milijardi evra u različitim oblastima, od vladavine prava, reforme javne uprave, društvenog razvoja do životne sredine i poljoprivrede. Zahvaljujući instrumentima za pretpristupnu pomoć (IPA fondovi) Republici Srbiji omogućena je finansijska pomoć u iznosu od oko 200 miliona evra godišnje, čime je naša zemlja postala i najveći primalac sredstava EU u čitavom regionu zapadnog Balkana.

Prema podacima Narodne banke Srbije od 2010. do 2019. godine priliv od 13 milijardi evra stranih direktnih investicija najviše se procentualno odnosio na priliv stranih ulaganja iz EU (u iznosu od oko 70%).

EU je investirala u saobraćajnu infrastrukturu u Srbiji (Most Slobode, Žeželjev most i most Gazela, putevi i granični prelazi), u zdravstvo i poboljšanje kvaliteta vazduha i vode, upravljanje čvrstim komunalnim otpadom (u gradovima Subotica, Sremska Mitrovica, Užice, Požarevac), ali i omogućila pristupanje programima EU kao što su Erasmus ili Program reforme javne uprave. Pored IPA programa, Srbiji su dostupni i fondovi EU preko programa podrške civilnom društvu, programa TEMPUS, kao i sredstva za izbeglice u okviru Regionalnog stambenog programa.

U okviru programa IPA II za period 2014-2020, Evropska komisija se sa srpskim zvaničnicima fokusirala na to da se samo strateški značajni i razvijeni projekti uzmu u razmatranje za finansiranje. Na kraju, čak i tokom pandemije koronavirusa, u Srbiji je nastavljen trend najvećeg priliva stranih direktnih investicija iz EU.

Sjedinjene Američke Države odmah iza Italije i Nemačke

Kada je reč o Sjedinjenim Američkim Državama, pre priče o stranim direktnim investicijama važno je pomenuti da je iz Vašingtona od 2001. godine do danas stiglo više od milijardu dolara pomoći Srbiji. Ta pomoć ticala se različitih oblasti života, od vladavine prava i dobrog upravljanja, do podsticanja inkluzivnog ekonomskog rasta, očuvanja kulture i pomoći lokalnim zajednicama u popravci i jačanju infrastrukture.

Percepcije građana Srbije (levi prikaz) i realno stanje (desni prikaz) po pitanju strane pomoći Republici Srbiji do 2009. godine (foto: csis.org)

Sa druge strane najveći priliv stranih investicija do 2017. godine došao je od investitora kao što su Philip Morris (gotovo milijardu dolara), Coca‑Cola HBC (300 miliona USD), PepsiCo (270 miliona USD), Ball Packaging (135 miliona USD), Advent Fund (100 miliona USD), Cooper Tire & Rubber (70 miliona USD), Alltech (55 miliona USD) te kompanija Microsoft, Oracle, IBM, NCR, Sitel, Diners i drugih.

Prema podacima Razvojne agencije Srbije u našu zemlju iz SAD stiže oko 7,2% projekata, pa ova država zauzima treće mesto, odmah iza Italije i Nemačke. Kada je reč o vrednosti projekata, situacija je nešto drugačija pa su SAD pozicionirane na petom mestu, iza Nemačke, Kine, Italije i Japana. Uz sve navedeno, kao potencijalni zamajac budućoj saradnji Srbije i SAD mogao bi biti i potpisani Međudržavni sporazum o podsticanju investicija iz januara ove godine. Pomenuti sporazum predstavljao je uslov za otpočinjanje aktivnosti američke Međunarodne razvojne korporacije (DFC) u Srbiji.

Ruske investicije u Srbiji izostaju

U javnom mnjenju Srbije, rasprostranjeno je mišljenje da je Ruska Federacija najveći donator i to daleko iznad EU i SAD. Međutim, zvanični podaci ipak pokazuju drastično drugačiju sliku. Prema podacima Privredne komore Srbije za period od 2010. do 2018. godine, ukupna neto ulaganja rezidenata Ruske Federacije u našu zemlju iznosila su oko 1,47 milijardi evra čime je zvanična Moskva zauzela tek 4. mesto po veličini investicija u Srbiji. Poredivši EU i njene članice koje su od 2000. godine utrošile oko 3,5 milijardi evra u Srbiji, može se reći da je doprinos Rusije daleko manji i uglavnom se odnosi na zajmove, a ne na grantove čime Rusija zaostaje i za doprinosom koji su Srbiji dale SAD.

Ipak, ono što Rusija najviše daje Srbiji su zapravo krediti. Već 2010. godine Srbija je uzela kredit od 200 miliona dolara, da bi 2013. godine uzela još jedan kredit u visini od 800 miliona dolara za radove, robu i usluge u železničkom saobraćaju. Iste godine, potpisan je i sporazum između zvaničnika Beograda i Moskve u oblasti železničkog saobraćaja. Svega nekoliko meseci kasnije, potpisan je i ugovor o vojnoj saradnji između dve države, a naredne, 2014. godine i ugovor o vojno-tehničkoj saradnji.

Međutim u odnosima sa Ruskom Federacijom, čini se da postoji i određena doza spoljnopolitičke nedoslednosti. Zapravo, iako se nebrojano puta do sada od strane zvaničnika Republike Srbije isticala jasna i nedvosmislema opredeljenost Srbije ka punopravnom članstvu u Evropskoj uniji, izbegavanje zvaničnog Beograda da svoju spoljnu politiku uskladi sa politikom EU i uvede sankcije Rusiji zbog aneksije Krima 2014. godine, dodatno je ne samo opteretilo odnose Beograda i Brisela, već i potvrdilo senzacionalizam u srpskim medijima i iskrivljenu sliku o stanju na terenu kada su investicije i ulaganja u pitanju.

Pored toga, Srbija je 2019. godine sa Evroazijskom ekonomskom unijom, koju čine Rusija, Belorusija, Jermenija, Kazahstan i Kirgistan potpisala sporazum o slobodnoj trgovini, što je takođe naišlo na negodovanja većeg broja članica EU. Još su oštrije reakcije bile na vojnu vežbu sa ruskim snagama kao i dolazak ruskih raketnih sistema PVO S-400 i „Pancir S1”, kada su čak i SAD zapretile sankcijama pojedinim licima i kompanijama u našoj zemlji. Zbog toga je otvoreno jedno izuzetno važno pitanje koje glasi „Da li Srbija kao jedna mala i ekonomski slabije razvijena zemlja može sebi da omogući taj luksuz da potencijalno zatvori vrata investitorima iz EU i SAD, oslanjajući se samo na meku moć Rusije čija je ekonomija poprilično slaba”.

Generalno posmatrano, Ruska Federacija do sada je najviše ulagala u sektor energetike (kompanije Lukoil i Gazprom Neft), kao i u bankarski sektor (Sberbank). Ipak, ove poslove pratile su i brojne nepoznanice kao što je pitanje vlasništva i sudbine naftnih bušotina koje je domaća Naftna industrija Srbije (NIS) imala van granica svoje zemlje ali i izuzetno niska cena po kojoj je pomenuti NIS prodat ruskoj strani. Situaciju su dodatno zakomplikovale žalbe meštana sa teritorije Vojvodine u kojoj se nalazi 776 aktivnih naftnih i gasnih bušotina. Pored uništavanja useva i narušavanja životne sredine, pojavio se i problem sa čistom vodom za piće. Kako se prema zvaničnim informacijama Instituta za javno zdravlje Dr Milan Jovanović Batut navodi, u 2019. godini je od 43 testirana vodovoda u Vojvodini samo u njih 10 voda bila ispravna za piće. Testirane vode bile su zamućene, sadržale su amonijak, gvožđe i bakterije. Uz to, voda u pojedinim delovima Vojvodine sadržala je i otrovni arsen, kao i metan, koji se i eksploatiše u Vojvodini.

No, i pored toga, čini se da je najveći potres u domaćoj javnosti ipak izazvala kritika na račun direktora NIS-a Kirila Tjurdenjeva, koji je označen kao krivac kako za loš odnos prema zaposlenima, tako i prema manjinskim akcionarima, uključujući i Republiku Srbiju. Takva situacija dodatno je kulminirala optužbom da je upravo Turgenjev kriv za samoubistvo radnika Branka Kurilića. 

Jačanje kineskog prisustva

I dok u proteklih nekoliko godina intenzivno traju političko-diplomatski okršaji u trouglu Vašington-Brisel-Moskva, čini se da se Narodna Republika Kina jasno pozicionira kao jedna od vodećih svetskih ekonomija. U skladu sa tim, ova azijska zemlja je i jedan od većih investitora u zemljama u razvoju.

Međutim, kao i u slučaju Moskve, čini se da je u javnom mnjenju Srbije ništa manje rasprostranjeno mišljenje da je Narodna Republika Kina jedan od najvećih stranih investitora u Srbiji. Ipak, i ovde zvanični podaci pokazuju malo drugačiju sliku. Naime, prema podacima Narodne banke Srbije za period od 2010. do 2020. godine investicije zvaničnog Pekinga iznose oko 1,6 milijardi evra, što predstavlja 10 puta manju cifru od one koju zvaničnici u Srbiji navode kao realnu.

Kineske investivcije u našoj zemlji u značajnom su porastu od 2016. godine, ali se zvanični podaci od onih najavljenih u velikoj meri razlikuju. Tri najveće kineske investicije u Srbiji su Zijin Mining (Rudarsko-topioničarski basen Bor) u kome je Kina za 350 miliona dolara postala vlasnik 63% udela u kombinatu, druga kompanija je Shandong Linglong Tire, fabrika za proizvodnju automobilskih guma u Zrenjaninu, čija investicija se procenjuje na oko 800 miliona evra, te kompanija HBIS Group koja je za 46 miliona evra postala vlasnik 98 imovinskih celina Železare Smederevo. Uz to, u pogone Železare uloženo je i dodatnih 150 miliona evra.

Prema podacima Narodne banke Srbije za period od 2010. do 2020. godine investicije zvaničnog Pekinga iznose oko 1,6 milijardi evra.

Kamen temeljac saradnji između Repubilke Srbije i NR Kine i početak privlačenja kineskih investitora postavljen je potpisivanjem Sporazuma o ekonomskoj i tehničkoj saradnji u oblasti infrastrukture koji su vlade dve zemlje potpisale još 20. avgusta 2009. godine u Pekingu. No, kao i u slučaju Rusije, i u saradnji sa Kinom ne pravi se jasna razlika između stranih direktnih investicija i kredita.

Tako su most Zemun-Borča, pruga Beograd-Budimpešta ili delovi autoputa projekti koji su realizovani (ili se realizuju) iz kredita koje će plaćati građani Srbije, dok se istovremeno predstavljaju kao „simbol čeličnog prijateljstva i saradnje Srbije i Kine”. Druga sličnost sa Rusijom ogleda se i u već pomenutoj neusaglašenosti spoljnopolitičkih odluka Srbije sa spoljnom politikom EU. Tako se i pored „jasne opredeljenost Srbije ka punopravnom članstvu u EU” zvanični Beograd našao u delikatnoj situaciji po pitanju (ne)pružanja podrške deklaraciji kojom se kršenje ljudskih i manjinskih prava Ujgura u kineskoj pokrajini Sinđijang definiše kao „borba protiv terorizma i ekstremizma”, ali i u slučaju podrške politici koju Kina sprovodi prema Hongkongu.

Na kraju, kada su u pitanju kineski krediti, neophodno je imati u vidu i negativna iskustva zemalja poput Džibutija ili Šri Lanke. Slučaj pomenute afričke države najočigledniji je primer kako se „laki i ne previše komplikovani kreditni mehanizmi” preko noći pretvore u gubitak značajnih infrastrukturnih objekata. Zapravo, Džibuti je 2013. godine od kineske Exim banke uzeo oko 1,4 milijardi dolara kredita, što je dovelo do toga da se do 2018. godine javni dug duplirao i došao na 71% BDP te afričke države. Inače, dodeljenim novcem kineske kompanije su gradile železnicu i luku, da bi na kraju (2018. godine) usled nemogućnosti Džibutija da finansira kredit, Kina preuzela upravljanje delom luke Doraleh, u kojoj je 2017. godine otvorila i svoju prvu vojnu bazu u inostranstvu.

U slučaju Šri Lanke problem se pojavio u periodu između 2006. i 2016. godine. Ova zemlja uzela je oko milijardu dolara kredita od pomenute kineske Exim banke, a tim novcem su kineske kompanije izgradile luku Hambantota. Pošto ni Šri Lanka nije mogla da vrati kredit, istu luku je 2017. godine ustupila Kini na 99 godina korišćenja. Na kraju, ništa manje nije problematična ni situacija u Crnoj Gori, koja je 2015. godine uzela 944 miliona dolara kredita takođe od kineske Exim banke. Tim novcem kineska kompanija CRBC gradi deo autoputa Bar-Boljare, a četrnaestogodišnja otplata kredita počinje ove godine. U Crnoj Gori postoji opravdan strah od budućnosti servisiranja uzetog kredita koji je inače i bez zaštite od valutnog rizika, koji dodatno podgrevaju izjave kineskih zvaničnika koji su više puta istakli da su zainteresovani za luku Bar.

Sa druge strane, kada je reč o kineskim kompanijama koje posluju van teritorije svoje države, one se najčešće suočavaju sa zabranom rada (u skoro svim evropskim zemaljama), te se kao takve nalaze i na crnim listama Svetske banke i evropskih penzionih fondova. Ključni razlog za to je „sumnjiva poslovna praksa” zbog izazivanja teškog zagađenja (problemi pomenutih kompanija u Smederevu i Zrenjaninu) i preseljenje problematičnih pogona iz Kine u druge zemlje. One imaju i privremenu zabranu učešća na projektima koji su finansirani od strane Svetske banke, britanske IDB grupe i Evropske grupe za obnovu i razvoj.

Dve strane medalje

Ipak, osim novca, kao jedna od najvažnijih pozitivnih strana direktnih stranih investicija često se navodi i izvoz novih tehnologija, jer multinacionalne kompanije zajedno sa svojim investicijama donose i pomenute nove tehnologije, što nesumnjivo može da omogući tehnološki napredak zemlje domaćina. Takođe, strane investicije doprinose i povećanju konkurencije domaćeg tržišta što pak doprinosi većoj produktivnosti, nižim cenama, ali i racionalnijoj alokaciji resursa. Zbog toga one predstavljaju povoljniju alternativu za finansiranje deficita tekućeg platnog bilansa u odnosu na zaduživanje u inostranstvu. Strane investicije daju svoj doprinos i integraciji manjih ekonomija u globalnu svetsku ekonomiju, a pored svega navedenog, tu je i povećanje stope zaposlenosti u zemljama u razvoju.

Sa druge strane, postoje i negativni efektni stranih direktnih investicija od kojih se čini da je glavni repatrijacija, odnosno povraćaj dobiti u matične države investitora. Takođe, primetno je da strane kompanije uvoze dosta repromaterijala za svoje fabrike što može imati negativan uticaj na saldo spoljne trgovine. U slabije razvijenim ekonomijama, strani investitori predstavljaju konkurenciju domaćim fabrikama što može dovesti do smanjenja obima poslovanja tih fabrika, potencijalnih otpuštanja pa se samim tim pozitivan efekat sa povećanjem radnih mesta zapravo svodi na nulu.

Još jedna od najvažnijih negativnih strana stranih direktnih investicija jeste i tzv. ,,izvoz prljavih tehnologija” koje imaju poprilično negativan uticaj na životnu sredinu kao i čitavo okruženje. Među njima čini se da prednjači Kina, pa je upravo ovaj problem bio jedan od razloga da i u Srbiji u proteklom periodu dođe do jačanja zelenih pokreta. Sa druge strane, strana ulaganja mogu dovesti i do fenomena ,,trke ka dnu”, kada vlade zemalja kako bi privukle strane investitore ne sprovode propise o pravilima rada, pa stranim kompanijama daju brojne olakšice, čime se znatno pogoršavaju i sami uslovi rada u kompanijama sa stranim vlasništvom. No, ipak kao zaključak može se reći da su strane direktne investicije veoma pozitivno uticale na privredni razvoj, razvoj lokalnih samouprava, zapošljavanje stanovništva i transfer tehnologija u Srbiju.

Tamara Jelić

tamara.jelic@yahoo.com

Diplomirala na Fakultetu političkih nauka, Univerziteta u Beogradu, na katedri za Međunarodne poslove. Fokus interesovanja usmeren je na međunarodne odnose u savremenom svetu i položaj Balkana u složenim geopolitičkim okolnostima. Od 2020. godine angažovana je kao stažista-istraživač Centra za geostrateška istraživanja i terorizam.