Uskoro će se navršiti dva meseca od kad su Sjedinjene Američke Države, u noći između 2. i 3. januara 2026. godine, izvršile vazdušne udare na više lokacija u glavnom gradu Karakasu i nekoliko drugih oblasti Bolivarske Republike Venecuele. Najosetljiviji deo šire operacije bio je desant pripadnika 1. operativnog odreda specijalnih snaga „Delta” na predsedničku rezidenciju, prilikom kog su uhapšenih tada aktuelni predsednik Nikolas Maduro i njegova supruga Silija Flores. Dva dana kasnije, uz saglasnost američkog predsednika Donalda Trampa, upravljanje državom preuzela je bivša potpredsednica Venecuele Delsi Rodrigez, nekadašnja bliska saradnica svrgnutog predsednika. Nakon mesec dana krize, ona je 2. februara uspela da konsoliduje vladu imenovanjem ključnih ministara, čime je došlo i do delimičnog obnavljanja diplomatskih odnosa sa SAD, prekinutih još 2019. godine.
U uslovima izraženih tenzija i nepoverenja između Karakasa i Vašingtona, nove okolnosti u Venecueli ipak su uticale na to da se postepeno otvori prostor za nove političke i ekonomske dogovore. Na sastanku sa američkom otpravnicom poslova Laurom Dogu, Rodrigezova je razgovarala o planovima za stabilizaciju zemlje, ekonomskom oporavku i obnovi energetskog sektora, čime su SAD ponovo uspostavile snažno prisustvo u venecuelanskoj naftnoj industriji, ne samo kao resurs oporavka Venecuele, već i kao instrument američke geopolitičke strategije. Međutim, iako je američka podrška bila presudna za formiranje nove venecuelanske vlasti, ostaje neizvesno da li će rekonstruisana vlada, uspostavljena pod nadzorom Vašingtona, moći da opstane i da li će zaista otvoriti put ka demokratizaciji čitavog društva. Ovo je ujedno test ne samo za širi region Latinske Amerike, već i za međunarodni poredak u celini, jer intervencija u Venecueli predstavlja jednu od najznačajnijih prekretnica u savremenim međunarodnim odnosima. Venecuela time postaje primer šireg globalnog problema, odnosno slabljenja normi koje su decenijama regulisale upotrebu sile među državama.
Naime, današnji međunarodni poredak, nastao nakon Drugog svetskog rata, zasniva se na Povelji Ujedinjenih nacija koja zabranjuje upotrebu sile protiv teritorijalnog integriteta i političke nezavisnosti država (Član 2, Tačka 4 Povelje UN), osim u dva izuzetka: u slučaju samoodbrane (Član 51 Povelje UN) ili na osnovu prethodnog odobrenja Saveta bezbednosti UN (Član 42 Povelje UN). Osnovna ideja vodilja bila je da se rat ne koristi kao legitimno sredstvo promene vlasti u drugim državama. Zbog toga američka intervencija u Venecueli, ako se posmatra kao jednostrana i bez mandata Saveta bezbednosti UN, predstavlja formalno kršenje međunarodnog prava, i ozbiljan udarac ranije uspostavljenom sistemu.
Sa druge strane, zagovornici intervencije pokušali su da je opravdaju argumentima humanitarne zaštite, borbe protiv autoritarizma i narko-terorizma. Međutim, ti koncepti nisu jasno definisani u međunarodnom pravu i često služe upravo kao politički izgovori za upotrebu sile. Ovakav presedan ne utiče samo na region Latinske Amerike, već otvara prostor za globalne posledice. Konkretnije, ako jedna velika sila može silom i bez međunarodnog odobrenja promeniti vlast u drugoj državi, onda i sve druge sile mogu zaključiti da polažu isto pravo u delovima sveta koji su u fokusima njihovog interesa. Time se narušava i osnovna ideja posthladnoratovskog poretka, da se promene vlasti ne sprovode ratom već kroz međunarodno posredovanje i mirovne procese. Ako velike sile pak samostalno određuju kada su ljudska prava dovoljan razlog za oružano delovanje, međunarodno pravo gubi univerzalnost, pravila postaju selektivna, a svet ponovo počinje da se oslanja na moć i silu umesto na vladavinu prava. Na kraju, ovakav potez SAD šalje signal da se promene vlasti mogu ostvariti spoljnom intervencijom, zbog čega države u sličnim situacijama mogu početi sa dodatnim jačanjem svojih vojnih kapaciteta uz traženje spoljnih aktera „zaštitnika”, iz straha da bi one mogle postati sledeća meta intervencije.
Sa aspekta međunarodne bezbednosti, vojna akcija u Venecueli nosi višeslojne i međusobno povezane rizike. Ona je već godinama bila država sa slabim institucijama, dubokom ekonomskom krizom, visokom inflacijom, nestašicom osnovnih životnih namirnica i izraženom političkom polarizacijom. U takvom kontekstu, uklanjanje centralne političke figure ne znači automatsku stabilnost, već dodatno destabilizuje postojeći poredak. Zbog toga se čini da Trampova administracija računa pre svega na kratkoročnu stabilnost i kontinuitet u proizvodnji nafte kako regionalna bezbednost i svetsko tržište energenata ne bi bili ugroženi. Dodatni bezbednosni problem predstavlja i činjenica da Venecuela već godinama beleži masovno iseljavanje stanovništva, pa nova faza nestabilnosti može izazvati i novi talas migracija ka susednim državama. Time bi se unutrašnja kriza preko noći pretvorila u regionalni bezbednosni problem, a takav razvoj situacije dodatno bi opteretio resurse okolnih država i pojačao političke tenzije u ovom delu sveta.
Regionalno posmatrano, Latinska Amerika je istorijski veoma osetljiva na američke vojne i političke intervencije, jer su one duboko usađene u kolektivno sećanje i političku kulturu regiona. Tokom 20. veka, naročito u periodu Hladnog rata, SAD su u više navrata direktno ili indirektno učestvovale u svrgavanju predsednika i vlada koje su smatrane politički nepodobnim, ideološki bliskim sovjetskom bloku ili potencijalnom pretnjom politici obuzdavanja komunizma. Primeri poput puča u Gvatemali 1954. i Čileu 1973. godine, kao i podrške autoritarnim režimima i vojnim huntama u Argentini, Brazilu i drugim zemljama, ostavili su duboke tragove u društvima pomenutog regiona. Iako su ti događaji često opravdavani borbom protiv komunizma, u kolektivnoj svesti Latinske Amerike oni se ipak pamte kao narušavanje suvereniteta.
Upravo zbog tog istorijskog iskustva, svaka savremena američka intervencija, čak i kada se predstavlja kao borba za demokratiju, ljudska prava ili bezbednost, nailazi na duboko nepoverenje. Intervencija u Venecueli u tom kontekstu nije doživljena kao izolovani slučaj, već kao kontinuitet američkog upliva i mešanja u unutrašnje prilike neke države. Ovakva percepcija ima konkretne bezbednosne posledice, budući da zemlje u regionu mogu postati opreznije uz određeno distanciranje u saradnji sa SAD.
Na globalnom nivou, ovakav splet okolnosti značajno povećava rizik od tzv. indirektnih sukoba, u kojima se velike sile ne sukobljavaju direktno jedna sa drugom, već podržavaju suprotstavljene strane kroz političke, ekonomske, vojne ili bezbednosne instrumente. Venecuela je tokom prethodnih godina razvijala strateška partnerstva sa Ruskom Federacijom, Narodnom Republikom Kinom i Islamskom Republikom Iran, pre svega kroz energetske projekte, kredite i diplomatsku podršku. Kina, najveći investitor u Južnoj Americi, ima ogromne infrastrukturne projekte ne samo u Venecueli, već i u drugim državama regiona. Zbog toga se može steći utisak da ima i daleko veći uticaj od SAD u ovom delu sveta. Razlog se ogleda i u činjenici da se Kina ne meša u unutrašnju politiku tih država, odnosno, nije joj bitno unutrašnje političko uređenje sve dok oni mogu nesmetano da posluju.
U skladu sa tim, nema dileme da je Peking i glavni konkurent Vašingtonu na prostoru Latinske Amerike, pa tako američka vojna intervencija ne pogađa samo unutrašnju politiku Venecuele, već i interese tih država. One pomenuti čin mogu doživeti i kao direktan izazov sopstvenom uticaju, pa se njihova reakcija može manifestovati kroz pojačavanje vojne, ekonomske ili političke podrške američkim protivnicima u drugim delovima sveta ali i korišćenjem diplomatskih sredstava za blokiranje američkih inicijativa u međunarodnim institucijama. Imajući to u vidu, bile su i očekivane oštre osude koje su usledile od strane pojedinih država. Očekivano, najglasniji su bili zvanični Peking i Moskva, koji su američki potez okarakterisali kao „hegemonističko ponašanje” i „ozbiljno kršenje suvereniteta i međunarodnog prava”, optuživši SAD za „ugrožavanje mira i bezbednosti u Latinskoj Americi i na Karibima”.
Ipak, u središti čitave venecuelanske krize čini se da se ipak nalazi nafta. Nakon svrgavanja predsednika Madura, američke kompanije su saopštile da povratak investicija u Venecuelu zavisi od uspostavljanja vladavine prava, političke stabilnosti i ukidanja restriktivnih zakona o nafti. Trampova administracija je potom ukinula sankcije, dok je nova vlada Venecuele revidirala energetske propise i otvorila tržišta stranim investitorima. U međuvremenu, SAD su postigle i trgovinski dogovor sa Indijom o smanjenju carina na indijsku robu, u zamenu za preusmeravanje indijskog uvoza sa ruske na američku i venecuelansku naftu. Ovakvim aranžmanom Rusiji se ograničio glavni izvor deviznih prihoda, a time i finansiranje rata u Ukrajini.
Sa druge strane, realnost pokazuje da je Venecuela veoma daleko od kapaciteta potrebnih da preuzme ruski udeo tržišta, jer trenutno proizvodi tek nešto više od milion barela nafte dnevno, dok Indija iz Rusije dnevno uvozi oko 1,5 miliona barela. Dakle, iako poseduje najveće rezerve nafte na svetu, venecuelanska infrastruktura je ruinirana i zahteva desetine milijardi dolara ulaganja tokom narednih decenija. Bez ozbiljnih stranih investicija i stabilnog političkog okvira, ova država teško može povratiti status energetskog giganta, kakav je imala pre dolaska na vlast Uga Čaveza 1998. godine, kad je proizvodila više od 3 miliona barela nafte dnevno.
Imajući sve navedeno u vidu, može se zaključiti da američka intervencija u Venecueli ima mnogo šire efekte od same promene vlasti u jednoj državi. Ona simbolizuje eroziju multilateralizma i povratak sile kao dominantnog sredstva međunarodnog delovanja. U svetu u kojem se velike sile sve manje oslanjaju na zajedničke institucije, a sve više na sopstvenu moć, za male i srednje države to znači veću nesigurnost. Stoga, posmatrana u širem kontekstu, ovo nije samo regionalni događaj, već simptom duboke krize savremenog međunarodnog poretka. Ona otvara pitanja o legitimnosti sile, budućnosti međunarodnog prava i sposobnosti sveta da konflikte rešava mirnim putem. Bez obnove poverenja u međunarodne institucije i jasnog poštovanja zajedničkih pravila, Venecuela može postati presedan koji će oblikovati globalnu politiku u decenijama koje dolaze, na način koji je daleko nestabilniji i opasniji nego što je bio ikada do sad.
Idi nazad
