Avgust mesec obeležili su napori američkog predsednika Donalda Trampa da pronađe adekvatno rešenje za različite konflikte širom sveta. Postizanje mirovnog sporazuma između Jermenije i Azerbejdžana uz posredovanje Bele kuće, kao i Trampov susret sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom na Aljasci, potvrđuje nastojanje Trampove administracije da kao ključan akter na globalnom nivou doprinese ne samo globalnom već i regionalnom miru i stabilnosti. Uprkos tome, konkretni rezultati u pojedinim delovima sveta ipak su izostali. Naime, iako su krajem juna ministri spoljnih poslova Demokratske Republike Kongo i Republike Ruande u Ovalnom kabinetu Bele kuće postigli dogovor o okončanju višedecenijskog sukoba, čini se da se situacija na terenu nije značajnije promenila.
Tragični događaji koji su se prošlog meseca desili na istoku DR Kongo, u kojima je stradalo 319 civila, uključujući 48 žena i 19 dece, rezultat su napada jedne od najaktivnijih oružanih formacija u ovoj zemlji. Reč je o militantnoj grupi M23 (March 23 Movement), koja je uz podršku Republike Ruande, početkom ove godine, zauzela grad Gomu, ekonomsko središte kongoanske provincije Severni Kivu. Iako je grupa prisutna u ovom delu sveta već nekoliko decenija, intenziviranje njihovih aktivnosti beleži se nakon 2022. godine. Ključni razlozi za to ogledaju se u dugotrajnim etničkim tenzijama koje potiču još od genocida u Ruandi 1994. godine, kao i borbi za kontrolu nad rudnim resursima. Nastojanja međunarodne zajednice da spreči dalju eskalaciju sukoba, ne samo da su doživela neuspeh, već su skrenula pažnju i na različite interese regionalnih aktera i njihov uticaj na nestabilnost u zemlji. S obzirom na to da Ruanda trpi sve veće pritiske zbog optužbi da podržava i snabdeva pobunjenike M23 vojnim i finansijskim sredstvima, kao i da se DR Kongo suočava sa optužbama Ruande da sarađuje sa Hutu milicijama odgovornim za genocid, dovodi se u pitanje ne samo postizanje trajnijeg mira u ovom delu Afrike, već i mogućnost širenja konflikta na okolne države.
Koreni konflikta na prostoru istočnog Konga leže u pomenutom genocidu u kome je stradalo između 500.000 i 800.000 pripadnika etničke grupe Tutsija od strane Hutu ekstremista. U strahu od odmazde, oko milion pripadnika Hutu grupe pobeglo je u susedni DR Kongo, što je dodatno pogoršalo odnose između dve zemlje. Iako je Ruanda u više navrata intervenisala u Kongu, navodno u cilju obračuna sa Hutu militantima, istovremeno je optužena za eksploataciju bogatih rudnih resursa Konga, što je postalo i ključni faktor za nastavak konflikta. Pomenuti događaji rezultirali su višegodišnjim sukobima, uključujući i Drugi kongoanski rat, koji je ostavio istočnu teritoriju Konga u trajnom stanju nestabilnosti.
Međutim, nakon 2012. godine, kao glavni akter u ovom sporu pojavila se naoružana grupa M23, naslednik CNDP (Congrès national pour la défense du peuple), bivše pobunjeničke formacije Tutsija, koji su se pobunili protiv kongoanske vlade nakon neuspelog mirovnog sporazuma 2009. godine. Ova grupa, tvrdi da se bori protiv još uvek aktivne Hutu milicije zvane FDLR (Forces démocratiques de libération du Rwanda) i od 2022. godine ponovo značajnije širi svoj uticaj na prostoru provincije Severni Kivu. Početkom ove godine pripadnici M23 pod svoju kontrolu stavili su velike delove istočnog DR Kongo, uključujući važne rudarske zone i strateški značajne gradove Gomu i Bukavu, čime su izazvali humanitarnu krizu i masovno raseljavanje lokalnog stanovništva. Pored pomenutih aktera, na terenu su prisutne i druge naoružane grupe, uključujući islamističke milicije i lokalne samoorganizovane naoružane formacije, ali i susedne države koje su u ovaj sukob uključene prvenstveno zbog sopstvenih političkih i ekonomskih interesa.
Iako su se sukobi u istočnom Kongu na početku sagledavali pre svega kao posledica etničkih napetosti, u poslednje vreme sve više činjenica ukazuje na to da je njihov glavni razlog finansijska dobit. Naime, brojni izveštaji UN pokazuju da Ruanda, ali i drugi akteri, zauzimaju ključnu ulogu u eksploataciji prirodnih resursa iz ovog područja, posebno putem nelegalnog rudarenja zlata, kalaja i koltana. Stručnjaci iz UN navode da M23 od aprila 2024. godine kontroliše koltanom bogat region Rubaju, gde mesečno ostvaruje dobit od oko 800.000 dolara od taksi na proizvodnju i trgovinu ovim mineralom. Procenjuje se da pripadnici ove militantne grupe mesečno transportuju oko 120 tona koltana u Ruandu, koja je poslednjih godina zabeležila značajan rast izvoza minerala na međunarodno tržište. Iako ova država negira optužbe, podaci takođe pokazuju da je izvoz zlata iz Ruande u Ujedinjene Arapske Emirate dostigao 885 miliona dolara u 2023. godini, što je 75% više od petogodišnjeg proseka, uprkos činjenici da Ruanda nije veliki proizvođač ovog plemenitog metala. Navedene činjenice ukazuju na to da je porast nasilja u regionu direktno povezan sa povećanjem prihoda od ilegalne trgovine resursima koji je korišćen za finansiranje vojnih operacija i kontrolisanje određenih delova teritorije unutar granica DR Kongo.
Situaciju je dodatno zakomplikovala odluka Evropske unije da 19. februara 2024. godine potpiše Memorandum o razumevanju s ciljem uspostavljanja održivih lanaca vrednosti za kritične sirovine sa Ruandom, što je izazvalo i reakciju zvanične Kinšase. U svom upozorenju upućenom međunarodnoj zajednici, vlasti u Kongu ukazale su na opasnost koja proizilazi iz potpisanog Memoranduma. U prilog tome govori i činjenica da se ITSCI (International Tin Supply Chain Initiative), telo zaduženo za regulaciju snabdevanja mineralima, koje je aktivno u Severnom Kivu poslednjih godina, našlo pod optužbom britanske organizacije Global Witness zbog prikrivanja ilegalnih rudarenja, dečijeg rada i šverca rudnih resursa. Ova organizacija navodi da minerali koji potiču iz područja pod kontrolom oružanih grupa ulaze u sistem koristeći lažne oznake za prikrivanje njihovog porekla. Iako je ITSCI nastavio sa radom na prostoru Severnog Kivua, podaci ukazuju na to da je rudarenje koltana vrlo verovatno pod kontrolom militanata iz grupe M23. Zbog toga je EU prepoznala opasnosti povezane s trgovinom „krvavim mineralima" i povećanim uticajem Ruande na spornoj teritoriji, pa Evropski parlament razmatra mogućnost obustave trgovinskih ugovora i izvoza vojne pomoći ovoj državi. Ovo zakonodavno telo EU, usvojilo je početkom ove godine rezoluciju kojom se poziva na suspenziju Memoranduma, međutim dalji koraci još uvek nisu sprovedeni, što otvara pitanje u kojoj meri je EU zaista spremna da preuzme proaktivniju i dosledniju ulogu u rešavanju ovog problema.
Pored međunarodne zajednice i susedne Ruande, značajnu ulogu u aktuelnoj situaciji na istoku Konga zauzima i Uganda. Naime, brojni izveštaji eksperata UN iz 2024. godine ukazuju na kontinuiranu vojnu podršku koju ove dve zemlje pružaju grupi M23, uključujući snabdevanje oružjem, municijom i ljudstvom, što se direktno odražava i na dinamiku sukoba u ugroženoj oblasti. U njima se posebno ističe sistematska pomoć koja se prevashodno ogleda kroz podršku u vidu savremenih sredstva ratne tehnike, obuke i logističke podrške. Ruanda je direktno pomagala putem svojih snaga RDF (Rwanda Defence Forces), koje su koordinirale operacije i koristile sofisticiranu opremu, kao što su sistemi za protivvazdušnu odbranu i protivtenkovske rakete. Navedeno je da između 3.000 i 4.000 ruandskih vojnika podržava pobunjenike, a njena uloga u zauzimanju teritorija u Severnom Kivu bila je ključna za napredak militanata iz pobunjeničke grupe. Istovremeno, Uganda je omogućila prolaz snagama M23 i RDF kroz svoju teritoriju, dok su zvaničnici njihovih oružanih snaga pružali logističku podršku i koordinirali sa liderima grupe. Sa druge strane, određene jedinice Vojske Demokratske Republike Kongo sarađivale su sa brojnim lokalnim i stranim grupama, uključujući ranije pomenuti FDLR i burundijske snage. Time je dodatno zakomplikovana dinamika sukoba i stvorene unutrašnje tenzije u okviru oružanih snaga Konga, usled narušene hijerarhije i sukobljenih interesa između regularnih trupa i pridruženih oružanih grupa. Rezultat ovakve podrške različitim militantnim strukturama sa svih strana dodatno narušava bezbednosnu situaciju u regionu, doprinosi povećanju civilnih žrtava i daljem raseljavanju stanovništva.
Sukob u istočnom Kongu ne predstavlja isključivo problem na bilateralnoj osnovi pomenutih država, već odražava šire geopolitičke interese drugih regionalnih i međunarodnih sila. Tako Burundi pruža podršku Kinšasi kako bi osigurao sopstvenu bezbednost i suprotstavio se Ruandi, koristeći ovaj sukob za učvršćivanje svoje pozicije u regionu. Uganda, iako formalno stoji uz DR Kongo, pažljivo balansira između obe strane, čuvajući ekonomske i političke interese, a njen neutralan stav u kombinaciji sa dokumentovanom podrškom grupi M23 pokazuje taktičan pristup očuvanju uticaja. Južnoafrička Republika, angažovanjem mirovnih snaga, nastoji da doprinese stabilizaciji regiona, ali i da učvrsti sopstveni položaj u centralnoj Africi, što dodatno dolazi do izražaja kroz njeno suprotstavljanje Ruandi. Sa druge strane, napori međunarodne zajednice da održe mir između naoružanih strana ogleda se u angažovanju pripadnika mirovne misije UN u Republici Kongo (MONUSCO) koja je uspostavljena još 1999. godine, uz nedavni produžetak mandata do kraja 2025. godine. Međutim, njen uticaj kroz poslednje dve decenije ostao je ograničen i fokusiran na velike humanitarne posledice raseljavanja napadnutih zajednica, a čak je i desetina UN mirotvoraca poginulo tokom misije. Uprkos mirovnim naporima, ove dinamike pokazuju da sukob prevazilazi lokalne razmere, otvarajući prostor za dodatno pogoršavanje regionalnih odnosa i daljih nadmetanja, gde se bezbednosni interesi prepliću s političkim i ekonomskim aspiracijama pojedinačnih aktera.
Nakon eskalacije sukoba početkom ove godine, kada su pobunjenici M23 okupirali dva najveća grada u istočnom delu Konga, Gomu i Bukavu, usledila je aktivnija kritika pojedinih država međunarodne zajednice ka Ruandinoj podršci ove grupe. Tokom okupacije Bukavua, M23 je uz pomoć drugih naoružanih jedinica preuzela kontrolu nad strateškim tačkama u gradu, poput aerodroma Kavumu, guvernerove rezidencije i vojnih baza, prilikom kojih su vladine trupe napustile grad, što pokazuje slabost centralnih vlasti u tom regionu. Zauzimanje ova dva strateški važna grada može se posmatrati kao signal za dalju destabilizaciju, jer se sukobi šire i ka regionu Ituri. Iako su velike sile poput SAD, Francuske i Belgije osudile Ruandu zbog podrške M23, i čak pozvali ka sankcijama ovoj državi, većina reakcija nije uslovila dalje reagovanje. U januaru ove godine su u nekoliko gradova izbili protesti, a u Kinšasi su napadnute ambasade Ruande i ostalih navedenih država, budući da se ove zemlje dovode u vezu sa daljim jačanjem sukoba. Ipak, imajući u vidu da je nedavna situacija ozbiljno narušila bezbednost civila i dodatno produbila humanitarnu krizu, uticaj stranih aktera je od presudnog značaja za opstanak regionalne saradnje.
U nastojanju da spreči dalje širenje konflikta, Katar je uz podršku SAD u aprilu ove godine uložio napore u pregovore koji bi doveli do nacrta mirovnog sporazuma. Konačni dokument potpisan je 27. juna u Vašingtonu, čime je formalno okončano neprijateljstvo između dve afričke države, naređeno povlačenje trupa i potvrđena međudržavna granica. Zvaničnici DR Konga i Ruande izrazili su spremnost za sprovođenje postignutog dogovora, dok su međunarodni akteri prihvatili ovaj korak kao istorijski trenutak za region i „generacijsku pobedu”. No, uprkos potpisanom sporazumu, situacija na terenu i dalje je nestabilna, usled nastavka delovanja određenih pobunjeničkih grupa u kritičnim teritorijama.
Naime, glavni izazov realizacije potpisanog sporazuma predstavlja činjenica da pobunjenička grupa M23 zapravo nije bila uključena u sam Vašingtonski sporazum. Katar je predvideo ovaj nedostatak i u julu mesecu posredovao pregovorima između M23 i vlasti DR Konga, kada su obe strane potpisale deklaraciju kojom su se obavezale da do 18. avgusta u Dohi finalizuju zaseban mirovni dogovor. Međutim, pregovori su zapeli jer je M23 insistirao da se oslobađanje njihovih zatvorenih članova sprovede kao preduslov za dalje razgovore, dok je Kinšasa taj zahtev tretirala samo kao deo šireg dogovora. Uprkos pokušaju kompromisa, obe strane su optužene za prekršaj deklaracije jer su nastavile sukobe, a potpisivanje oficijalnog dokumenta nije sprovedeno u ugovorenom terminu, zato će dalje napredovanje zavisiti od spremnosti obe strane da naprave kompromis postavljenim zahtevima. Takođe, delovanje drugih naoružanih grupa na tlu provincije Severni Kivu, uključujući i islamističko ekstremističku grupu ADF (Allied Democratic Forces) koja je neposredno nakon potpisivanja Vašingtonskog sporazuma izvršila napad u kome je poginulo 25 civila, značajno utiče na usporenje pregovora, jer dodatno fragmentiše bezbednosnu scenu i smanjuje šanse da se postojeći mirovni dogovori realizuju.
U jeku implementacije sprovođenja sporazuma između DR Konga, Ruande i pobunjeničke grupe M23, SAD su uvele sankcije na oružanu grupu Pareco-FF (Coalition des Patriotes Résistants Congolais-Force de Frappe), protivnika grupe M23 i kongoansku rudarsku kompaniju CDMC (Cooperative des Artisanaux Miniers du Congo) zbog nelegalnog rudarenja minerala na istoku zemlje. S obzirom na to da se M23 još od 2013. godine nalazi pod sankcijama SAD-a, ova odluka doneta je u nadi da će doprineti regulaciji eksploatacije resursa u regionu Rubaju sa svih strana. Međutim, deluje kao da uvođenje kaznenih mera ukazuje na njihovu težnju ka lakšem pristupu ovom mineralnom području, nalik situaciji gde su posrednički napori predsednika Trampa doveli do nedavno stečenog ugovora SAD-a sa Ukrajinom o njihovim rudarskim resursima. Uzimajući u obzir interese ove svetske sile, neizvesno je da li će ove sankcije zaista stabilizovati region ili dodatno otežati pregovore i konkurenciju za kontrolu nad dragocenim metalima i mineralima.
U skladu sa tim, takođe je potrebno dodatno praćenje situacije ka tome da se implementacija mirovnih sporazuma zapravo realizuje, s obzirom na kontinuirano prisustvo oružanih grupa, tenzije unutar lokalnih zajednica i ograničene kapacitete državnih institucija. Ključno pitanje ostaje da li će ovi dogovor otvoriti prostor za stvarnu političku stabilizaciju i ekonomski oporavak ili će ostati još jedan pokušaj bez dugoročnog efekta. Dalja istraživanja treba da prate sprovođenje odredbi sporazuma, odgovor lokalnih zajednica i ulogu međunarodnih aktera u posleratnoj obnovi i pomirenju u regionu.
Sumirajući sve navedeno, može se pretpostaviti da sukobi u istočnom Kongu nisu samo rezultat etničkih tenzija, već pre svega posledica dugotrajnih geopolitički i ekonomski suprotstavljenih interesa različitih regionalnih i međunarodnih aktera. Dok se M23 i druge oružane formacije bore za teritorijalnu kontrolu, njihove aktivnosti često su povezane s ilegalnom eksploatacijom rudnih bogatstava, što dodatno usložnjava situaciju. Optužbe Ruande i Konga o međusobnoj podršci militantnim grupama stvaraju atmosferu nepoverenja i udaljavaju ih od mogućnosti trajnog mira. Istovremeno, prisustvo međunarodnih mirovnih snaga pokazalo se ograničeno u rešavanju sukoba, dok su ekonomski interesi ključnih aktera često bili jači od političkih pritisaka.
Iako je u junu 2025. godine potpisan mirovni sporazum između DR Konga i Ruande, koji predstavlja važan korak ka deeskalaciji sukoba, ostaje pitanje koliko će njegovo sprovođenje biti uspešno, kao i da li će se postići formalni dogovor između pobunjeničke grupe M23 i zvanične Kinšase. Prisutnost neregularnih oružanih formacija, slabe državne institucije i nedovoljna kontrola nad resursima i dalje predstavljaju prepreke na putu ka održivom miru. Budući razvoj situacije zavisiće od spremnosti potpisnica da se sporazum poštuje, ali i od toga da li će međunarodna zajednica obezbediti mehanizme nadzora i podrške. Čini se da najveću ulogu u ovom procesu imaju Katar i SAD koje kao posrednice pregovora koriste svoju spoljnopolitičku strategiju da se pozicioniraju kao ključni akteri u globalnim mirovnim procesima, iako rezultati na terenu pokazuju da put ka stabilnosti zahteva kontinuirano ulaganje svih učesnika. U tom kontekstu, ključno je razviti dugoročna rešenja koja će uzeti u obzir kako bezbednosne, tako i ekonomske uzroke nasilja, uz isticanje potrebe za uravnoteženom i konstruktivnom ulogom spoljnih aktera u procesu stabilizacije.
Idi nazad
