DONIRAJ
ANALIZE
AKTIVNOSTI
MULTIMEDIJA
O NAMA
Interaktivna mapa
Mega Menu Link
Account options
My AccountMy OrdersSupport
Connect with us

Analize

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Amerike Azija, Australija i Okeanija Bliski istok i afrika Evropa Naoružanje i vojna oprema Articles in English

Aktivnosti

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Publikacije Projekti Vesti

Multimedija

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Reportaže Galerija Podkast (u izradi)

O nama

Tim istraživača i saradnika okupljenih u organizaciji fokus svojih aktivnosti usmerava na istraživanje, praćenje i analizu različitih aspekata bezbednosti sa kojima se suočava savremeno društvo.

O CeGIT Naš tim U medijima Statut Kontakt

Aktivnosti

Naša vizija je savremeno, stabilno, sigurno i bezbedno društvo.

Analize

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Multimedija

Video i foto materijal sa događaja koje pratimo.

O nama

Tim istraživača i saradnika okupljenih u organizaciji fokus svojih aktivnosti usmerava na istraživanje, praćenje i analizu različitih aspekata bezbednosti sa kojima se suočava savremeno društvo.
Idi nazad

Buduća okosnica turskih vazduhoplovnih snaga

Republika Turska već duže vreme predstavlja jednu od najznačajnijih članica Severnoatlantske alijanse. Njen značaj proizilazi kako iz strateški važnog položaja na raskrsnici tri kontinenta i velike teritorije sa brojnom populacijom, tako i iz dobro opremljenih, modernih oružanih snaga, koje su po brojnosti u okviru NATO odmah iza Sjedinjenih Američkih Država. Međutim, iako je Turska decenijama unazad važila za izuzetno bliskog partnera Vašingtona, u proteklih nekoliko godina čini se da je došlo do primetnog pogoršanja odnosa između dve strane.

Naime, Ankara i Vašington imaju čitav niz pitanja koja su predmet neslaganja, kao što je rat u Siriji ili pitanje istočnog Mediterana, a pored toga, Vašington ne gleda blagonaklono ni na približavanje odnosa Rusije i Turske. Ipak, čini se da je neuspeli državni udar 2016. godine bio trenutak kada započinje period loših odnosa dve zemlje, budući da je predsednik Turske, Redžep Tajip Erdogan, bio nezadovoljan reakcijama pojedinih saveznika u okviru Alijanse, smatrajući da su upravo oni pružale utočište organizatorima prevrata. Generalno gledano, pogoršanje odnosa posebno se odrazilo na vojno-tehničku saradnju, gde je Turska sankcionisana, između ostalog, i isključenjem iz učešća u razvoju višenamenskog aviona 5. generacije Lockheed Martin F-35, što je u znatnoj meri otežalo planove modernizacije turskih vazduhoplovnih snaga.

Takva odluka američkih zvaničnika, dovela je u nezavidnu poziciju ne samo politički već i vojni vrh u Ankari, budući da je Turska veoma ambiciozno ušla u projekat razvoja pomenutog borbenog aviona. Naime, još 2007. godine sa američkom korporacijom postignut je dogovor o učešću deset kompanija turske odbrambene industrije u razvoju i proizvodnji komponenti novog lovca, što je prema procenama turskim firmama omogućilo učešće u poslovima vrednim čak 12 milijardi dolara. Pored toga, namera Turskog ratnog vazduhoplovstva bila je i nabavka 100 novih lovaca F-35A, a spekulisalo se da bi u bliskoj budućnosti, moglo da se pregovara i oko kupovine dodatnog broja ovih vazduhoplova ali u verziji F-35B, koji bi bili raspoređeni na jurišni brod TCG Anadolu. Tako je prema svemu sudeći ideja turskih vojnih planera bila da se novim višenamenskim avionima zamene lovci McDonnell Douglas F-4E 2020 „Phantom II” (modernizovani nešto ranije u saradnji sa izraelskom kompanijom Israeli Aircraft Industries), kojima su najvećim delom u prethodne dve godine istekli resursi. Ove letelice dugo vremena se nalaze u upotrebi turske vojske, tako da je u periodu od 1974. do 1991. nabavljeno čak 236 primeraka, od kojih je danas prema dostupnim izvorima aktivno svega 48.

Još uvek u Oružanim snagama Turske je i avion F-4E 2020 „Phantom II” (Photo credit: Defence Imagery on Visualhunt.com)

Međutim, priča oko kupovine višenamenskih borbenih aviona F-35 završena je neuspešno usled odluke turskih vlasti da nabave sisteme PVO S-400 ruske kompanije Almaz-Antey, što je za Vašington bilo neprihvatljivo. Upravo nakon toga, odlučeno je da se Turska isključi iz programa kompanije Lockheed Martin, uz obrazloženje da je kupovina ruskog sistema protivna američkim interesima i da ta tehnika nije u skladu sa standardima NATO. Godinu dana kasnije, došlo je i do uvođenja sankcija Direkciji za odbrambenu industriju Republike Turske, kao i njenim čelnicima na čelu sa direktorom Ismaelom Demirom.

Ipak, uprkos tome što je prethodni aranžman sa Lockheed Martinom propao, tursko rukovodstvo odlučilo je da tokom oktobra 2021.  godine uputi Sjedinjenim Američkim Državama novi zahtev za isporuku vojne tehnike. U stručnim krugovima, spekuliše se da je Ankara iskazala interesovanje za kupovinu 40 novih višenamenskih lovaca F-16, kao i za modernizaciju 80 platformi ovog tipa koje poseduje u okviru svojih vazduhoplovnih snaga. Ovakav korak Ankare može se posmatrati kao odgovor na naoružavanje pojedinih zemalja u regionu, pre svega Republike Grčke, koja je protekle godine ugovorila kupovinu 24 višenamenska borbena aviona Dassault Raffale iz Francuske i tri fregate iz iste zemlje. Pored toga, informacije da Atina takođe namerava nabavku gorepomenutih aviona F-35, dodatno pravi pritisak na Ankaru, posebno u svetlu nesuglasica dve strane oko pitanja Kipra i ostrva u Egejskom moru.

Zbog toga se odluka Turske da nabavi dodatni broj aviona F-16 može smatrati i logičnom s obzirom na to da ovaj lovac čini okosnicu njenih vazduhoplovnih snaga i da Oružane snage Turske imaju višedecenijsko iskustvo njegove eksploatacije. Pored toga, Turska je i dalje jedan od glavnih korisnika ovog vazduhoplova, budući da je u periodu od 1987. do danas nabavila čak 245 letelica tog tipa. Ipak, usled složenih američkih procedura za prodaju oružja drugim zemljama, koja podrazumeva odborenje Stejt departmenta i saglanost Kongresa, dogovor oko isporuke i eventualna prodaja još su uvek na čekanju. No i pored toga, čini se da bi ovoga puta posao mogao biti završen uspešno, budući da se procenjuje da bi aktuelna administracija predsednika Džozefa Bajdena prodaju aviona Ankari mogla oceniti kao aktivnost koja je u skladu sa američkim interesima. Razlog za to ogleda se kako u pokušaju sprečavanja „zlonamernog uticaja” drugih sila u regionu, tako i nastojanjima SAD da ponovo uspostavi dugoročnu, blisku saradnju i jedinstvo sa Turskom kao strateški važnom članicom Alijanse.

Upravo značaj koji ova država ima u celom regionu, mogao bi biti ključni razlog da američki zvaničnici odobre realizaciju pomenutog aranžmana. Sa druge strane, nova neuspešna nabavka vazduhoplovne tehnike iz SAD verovatno bi dovela do daljeg približavanja Turske i Rusije, pa bi se nakon dogovora oko isporuka sistema S-400, moglo desiti da tema pregovora dve strane postane i eventualna prodaja savremenih lovaca SU-35 ili SU-57. U prilog tome govori i činjenica da su proteklih godina zvaničnici obe države u više navrata iskazali spremnost da pregovaraju o isporuci pomenutih vazduhoplova. Najznačajniji događaj na tom polju desio se još 2019. godine, kada je predsednik Rusije bio domaćin predsedniku Turske tokom obilaska ruskog višenamenskog borbenog aviona 5. generacije SU-57 na sajmu vazduhoplovne tehnike „MAKS” u Moskvi. Međutim, jasno je da bi dalje zbližavanje dve zemlje, neminovno vodilo još većem distanciranju, nesuglasicama i problemima na relaciji Ankara – Vašington.

Turski projekat TF-X

No, pored toga što Turska već duže vremena razmatra opcije za nabavku aviona iz drugih zemalja, ona istovremeno radi i na razvoju ambicioznog projekta domaćeg višenamenskog borbenog vazduhoplova 5. generacije označenog kao „MMU TF-X” (tr. MMU – Milli Muharip Uçak – Domaći borbeni avion). Naime, ideja razvoja domaćeg aviona započeta je još u avgustu 2011. godine kroz potpisivanje Ugovora o idejnom projektu, sklopljenom između Podsekretarijata za odbrambenu industriju i kompanije Turkish Aerospace Industries, dok je rad na razvoju projekta pokrenut 2016. godine. Očigledno je dakle da je ovo pitanje od prvorazrednog značaja za Ankaru, jer bi njegovom uspešnom finalizacijom mogla da ostvari višestruku korist. Pre svega, bila bi to potvrda ogromnog uspeha turske odbrambene industrije, budući da bi na taj način postala deo male grupe zemlja koje su samostalno uspele da razviju avion najnaprednije generacije (pored SAD, Ruske Federacije i  Kine). Time bi Turska mogla postati ne samo konkurentija na međunarodnom tržištu, već bi istovremeno bila smanjena i zavisnost od stranih partnera i dobavljača.

Detaljnije o avionu TF-X (video: www.youtube.com/Jetline Marvel)

Zbog toga aktuelno tursko rukovodstvo već godinama intenzivno radi na osposobljavanju svojih kapaciteta za realizaciju zacrtanih ciljeva, što potvrđuje i činjenica da su početkom ove godine otvoreni novi inženjerski pogoni za projektovanje, razvoj i proizvodnju ove letelice u okviru kompanije Turkish Aerospace Industries. Prema izjavama turskih zvaničnika, očekuje se da prvi primerak aviona projekta TF-X bude predstavljen tokom 2023. godine, dok se prvi let očekuje do 2025. godine.  Kao krajnji i prioritetni cilj, predviđeno je da avioni domaće proizvodnje u operativnu upotrebu uđu postepeno nakon 2030. godine, kao zamena za najstarije primerke lovaca F-16 koji će do tada biti povučeni iz upotrebe. Samim tim, sudeći po informacijama koje pristižu iz Turske, ali i prema izjava turskih zvaničnika, čini se da razvoj projekta do sada odmiče neometano.

Dakle kada se sagledaju sve opcije, stiče se utisak da je za sada realno očekivati da će početkom naredne decenije okosnicu turske lovačke avijacije činiti domaći višenamenski avioni 5. generacije uz modernizovane američke lovce F-16. Takav epilog mogao bi osigurati da sposobnosti vazduhoplovnih snaga budu u znatnoj meri unapređene u godinama koje dolaze. Ovu tezu dodatno potkrepljuje činjenica da je turska vojna industrija veoma uspešna u razvoju drugih projekata, kao što su udarni helikopteri T-129, trenažni avioni Hurkus (TAI Hürkuş), korveta klase Milgem, ali i bespilotne platforme među kojima je i dalje glavna zvezda borbena bespilotna letelica Bayraktar TB-2, čija se uspešnost u borbenim misijama posebno istakla u Siriji, Nagorno-Karabahu, kao i tokom trenutnog rata u Ukrajini.

Ukoliko se svi planovi realizuju, turske vazduhoplovne snage zadržale bi poziciju jedne od najsnažnijih armija u okviru NATO, posebno imajući u vidu da su i sada osposobljene za širok spektar misija, usled posedovanja napredne tehnologije i platformi kao što su avioni za rano upozorenje i kontrolu (en. Airborne early warning and control) poput Boeing E-7T, sistemi preciznog navođenja oružja, naoružane bespilotne letelice (en. UAV - unmanned aerial vehicle) i višenamenski borbeni avioni.

Sastanak ukrajinske i ruske delegacije u Istanbulu (photo credit manhhai on Visualhunt.com)

Međutim, uzimajući u obzir pređašnje iskustvo Turske i neuspelu kupovinu aviona F-35, treba naglasiti da će realizacija nabavke američkih letelica verovatno zavisiti i od klime unutar političkih odnosa Vašingtona i Ankare, s obzirom na to da u okviru Kongresa postoji deo članova obe partije koji smatraju da SAD ne treba da isporuče vojnu tehniku Turskoj. Razlog za to ogleda se pre svega u kritikama za loše stanje u oblasti ljudskih prava i promenljivu politiku Redžepa Tajipa Erdogana prema NATO, što se može videti i ovih dana, kroz tursko protivljenje članstvu Švedske i Finske u Alijansu. Takođe, problematična može biti i odluka Ankare da ne uvodi sankcije Rusiji, mada se takva odluka uklapa u dosadašnje balansiranje turske spoljne politike, s tim da sada ova zemlja pored balansiranja u odnosima prema Vašingtonu i Moskvi, pokušava i da balansira između Rusije i Ukrajine. U prilog tome govore i nastojanja zvanične Ankare da preuzme ulogu glavnog medijatora u sukobu, što potvrđuje i činjenice da je upravo u Istanbulu održan susret zvaničnika dve zaraćene strane.

Dakle, utisak je da će Turska ipak morati u nekom trenutku da se u određenoj meri prilagodi spoljnoj politici Vašingtona, pre svega usled i dalje prisutne vojne zavisnosti. Uz to, podrška SAD neophodna joj je kako bi ostvarila svoje ambicije u regionu istočnog Sredozemlja gde ima sukobljene interese pre svega sa Egiptom i Grčkom koja uživa snažnu podršku Francuske. Nestabilno okruženje još jedan je činilac koji poziciju Ankare čini otežanom u regionu, jer je proteklih godina taj deo sveta bio žarište brojnih sukoba i kriza. Kada se sve to uzme u obzir, jasno je zašto je opremanje i jačanje vojske, a time i vazduhoplovnih snaga, jedan od glavnih prioriteta turske države.

Petar Matović

Student osnovnih akademskih studija Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, međunarodne studije. Od 2021. godine angažovan je kao stažista-istraživač Centra za geostrateška istraživanja i terorizam.
Student osnovnih akademskih studija Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, međunarodne studije. Od 2021. godine angažovan je kao stažista-istraživač Centra za geostrateška istraživanja i terorizam.

Najnovije