DONIRAJ
ANALIZE
AKTIVNOSTI
MULTIMEDIJA
O NAMA
Interaktivna mapa
Mega Menu Link
Account options
My AccountMy OrdersSupport
Connect with us

Analize

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Amerike Azija Bliski istok i afrika Naoružanje i vojna oprema

Aktivnosti

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Publikacije Projekti Vesti

Multimedija

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Reportaže Galerija Podkast (u izradi)

O nama

Tim istraživača i saradnika okupljenih u organizaciji fokus svojih aktivnosti usmerava na istraživanje, praćenje i analizu različitih aspekata bezbednosti sa kojima se suočava savremeno društvo.

O CeGIT Naš tim U medijima Statut Kontakt

Aktivnosti

Naša vizija je savremeno, stabilno, sigurno i bezbedno društvo.

Analize

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Multimedija

Video i foto materijal sa događaja koje pratimo.

O nama

Tim istraživača i saradnika okupljenih u organizaciji fokus svojih aktivnosti usmerava na istraživanje, praćenje i analizu različitih aspekata bezbednosti sa kojima se suočava savremeno društvo.
Idi nazad

Kirgistan i Tadžikistan - Sukob bez kraja

Konflikti i sukobi 21. veka kao direktna posledica nedostatka prirodnih resursa, postaju sve učestalije sredstvo rešavanja, kako političkih i ekonomskih, tako i socijalnih problema. Područje na kome se nalaze Kirgistan i Tadžikistan, godinama unazad predmet je upravo ovakvog jednog spora. Nekadašnje članice Sovjetskog Saveza, još od perioda njegovog raspadanja, vodile su brojne sukobe duž granica bivše države u cilju obezbeđivanja osnovnih sredstava za život. Najnoviji sukob koji je izbio između ove dve zemlje aprila meseca 2021. godine, samo je jedan od pokazatelja težine pomenutog problema i nemogućnosti država da dođu do adekvatnog rešenja.

Raspad Sovjetskog Saveza ostavio je za sobom brojna nerešena pitanja i probleme sa kojima se njegove bivše članice suočavaju i dan danas. Neadekvatna podela teritorija i nedefinisane granice, doprineli su velikom broju sukoba, posebno na prostoru centralne Azije, tačnije u regionu kojem pripadaju Kirgistan i Tadžikistan. Ovaj problem proističe pretežno iz činjenice da su granice za vreme Saveza imale uglavnom simbolički karakter, pa je njegovim raspadom došlo do velikog broja sporova oko podele zemlje, kanala i ostatka infrastrukture koja ima presudnu ulogu za život stanovništva.

Dugogodišnji problemi

Od 1991. godine, Hladni rat, trka u naoružanju i nuklearni problemi postali su deo prošlosti za države centralne Azije. Kirgistan i Tadžikistan su od tog perioda krenuli u drugi vid borbe koji je za cilj imao obezbeđivanje teritorije, pašnjaka za ispašu životinja, vode i drugih resursa neophodnih za opstanak sela i gradova koji se nalaze u blizini granica dve zemlje. Pored toga, političke i socijalne tenzije koje su postojale i pre raspada SSSR i dalje su prisutne na ovom prostoru. Na osnovu dugogodišnjih pokazatelja, jasno je da su sporne granice, oskudica prirodnih resursa, ekonomska nerazvijenost i nezadovoljene ljudske potrebe, ključni faktori koji više od 30 godina doprinose destabilizaciji ovog regiona.

Granice

Takođe, granični sporovi umnogome doprinose nestabilnosti i netrpeljivosti između Kirgistana i Tadžikistana. Od ukupno 971 kilometar granice koja deli dve zemlje, preko 400 kilometara nije omeđeno, odnosno ne može se utvrditi tačna linija podele koja bi u velikoj meri doprinela smanjenju tenzija i sukoba na ovom prostoru. Nemogućnost konsenzusa oko podele granica proističe kako iz činjenice da tokom Sovjetskog Saveza one nisu imale značajnu ulogu u preraspodeli teritorija, tako i iz činjenice da dve republike koriste različite geopolitičke karte. Sa jedne strane Vlada u Biškeku (Kirgistan) smatra da je geopolitička karta od 1958. do 1959. godine adekvatna, dok sa druge strane Vlada u Dušanbeu (Tadžikistan) koristi dosta starije mape koje datiraju od 1924. do 1939. godine. Iz tog razloga, mnoge granice koje nisu omeđene služe i koriste se za trgovinu narkotika i ilegalan transport različitih dobara, koja u suprotnom ne bi prošla graničnu kontrolu.

No, u poslednjih nekoliko godina na obe strane je prisutan trend pomeranja postojećih fizičkih graničnih prelaza. Ovakav tip pomeranja se vrši uglavnom noću i to za po nekoliko stopa kako bi se stekla određena teritorijalna prednost. Zbog sveprisutnog nepoverenja na ovom prostoru, čak i najprostije popravke puta i objekata mogu izgledati kao pokušaj da se naudi drugoj strani.

Ferganska dolina

Sa druge strane, Ferganska dolina predmet je spora još od pomenute 1991. godine. Reč je o velikoj ravničarskoj dolini u obliku dijamanta koja se prostire u samom središtu centralne Azije preko južnog Kirgistana, severnog Tadžikistana i istočnog Uzbekistana. Dolina je okružena planinama Kuramin, Chatkal, Ferghana, Alai i Turkestan, a definisana je slivovima reke Sir Daria. Osnovna karakteristika ove doline od 22.000 kvadratnih kilometara jeste velika poljoprivredna plodnost. Ona pruža mogućnosti gajenja pamuka, pirinča, pšenice, voća i povrća, a kao najgušće naseljeni deo centralne Azije, mesto je brojnih sukoba i nemira koji se dešavaju gotovo svake godine. Važno je istaći da sve što se dogodi na ovom prostoru, direktno utiče ne samo na ekonomske probleme, već i na političku i versku sferu u sve tri zemlje.

Voda i pašnjaci

Sistemi navodnjavanja i infrastruktura dugo godina predstavljaju jedan od glavnih uzroka sukoba Kirgistana i Tadžikistana. Ovi problemi, kao i većina ostalih, potiču od činjenice da je celokupna infrastruktura koja je služila za navodnjavanje bila u zajedničkom vlasništvu. Mnogi irigacioni sistemi su u to vreme bili isprepletani i prelazili su administrativne granice što je kasnije još više zakomplikovalo već nepovoljnu situaciju.

Sa druge strane, problemi sa vodom i navodnjavanjem su usko povezani sa preraspodelom pašnjaka za ispašu koji su takođe bili pod uticajem raspada države i budućih dešavanja. Za razliku od Tadžikistanaca koji su uglavnom držali mali broj stoke i živine, pretežno za zadovoljenje sopstvenih potreba, Kirgistanci su se kao nomadi bavili stočarstvom koje i dalje predstavlja njihov glavni izvor prihoda.

Štaviše, u Sovjetskom Savezu obe zemlje su posedovale kolektivne farme (kolkhozy), kao i državne farme (sovkhozy). U tom periodu postojao je veliki pritisak od strane države da takve farme budu uvek funkcionalne i dobro opremljene kako bi se postigla željena produktivnost. Međutim, podelom teritorija i granica došlo je i do sukoba oko postojećih farmi i njihove preraspodele. U želji za opstankom i oporavkom, veliki broj država, uključujući i Kirgistan i Tadžikistan, pokrenuo je inicijativu stvaranja novih farmi koje su pored ostalog zahtevale i veću potrošnju vode. U centralnoj Aziji bio je to veliki udar za Biškek i Dušanbe, ako se uzmu u obzir pomenuti problemi sa vodom i navodnjavanjem, kao i činjenica da dve zemlje dele svega 40 irigacionih kanala od kojih većina nije potpuno funkcionalna. Pojedine pumpe za vodu nisu korišćene godinama kako zbog kvarova, tako i zbog sve lošije infrastrukture koja iz godine u godinu sve više propada.

Navedeni problemi po mišljenjima mnogih stručnjaka sa druge strane, ne mogu se pripisati samo kvarovima i nefunkcionalnosti kanala. Kako u Kirgistanu, tako i u Tadžikistanu, ne postoji dovoljna želja za popravkom i obnavljanjem ovih sistema što za posledicu ima nezadovoljstvo velikog broja stanovnika. Novac koji je potreban za obnovu i obezbeđivanje stabilnog izvora vode za obe zemlje, ulaže se u druge sektore, a u poslednje vreme uglavnom u vojsku. Iz tog razloga, mnogi stručnjaci smatraju da je problem oko vode samo okidač za konflikt. Nedostatak inicijative ugrožava opstanak obe zemlje koje spadaju u jedne od najsiromašnijih u centralnoj Aziji.

Od konflikta do rata

Sukobi između Kirgistana i Tadžikistana prisutni su gotovo svake godine, a kao najvažniji se mogu izdvojiti oni iz 2004, 2014. i 2021. godine. Tokom proteklih godina zabeleženo je više od 70 incidenata koji su ostavili brojne posledice po stanovništvo koje se nalazi blizu granica. Regioni Batken i Isfara najviše su pogođeni ovakvim sukobima, dok su dve enklave u Kirgistanu (Vorukh i Western Qalacha), takođe mesto neprekidnih nemira između Kirgistanaca i Tadžikistanaca.

Grafički prikaz enklava u regionu Batken (foto: www.wikimedia.org)

Tokom pomenutih godina sukobi su se ispoljavali u različitim oblicima. Rat 2004. godine (Apricot war) bio je rezultat sađenja drveća od strane tadžikanskih farmera na spornoj teritoriji. Kao odgovor na takav postupak, Kirgistanci su posekli novo drveće što je rezultiralo sukobom dve strane. U toku ovih nemira korišćeni su baštenski alati i kamenje što je bilo karakteristično za sukobe Kirgistana i Tadžikistana u tom periodu. Međutim, 2014. godine došlo je do prekretnice u načinu vođenja ovakvih konflikata. Tokom Ketmen war sukoba vođenog te godine, za razliku od ranijeg načina borbe, prvi put je korišćeno vatreno oružje. Kao rezultat toga, ubijeno je 5 kirgistanskih i 3 tadžikistanska vojnika.

U narednom periodu, sve veća militarizacija granica i jačanje bezbednosti na prelazima, postali su sastavni deo spoljne politike obe zemlje. Od tog perioda, Biškek i Dušanbe težili su ka jačanju svojih snaga, kako kroz nabavku naoružanja, tako i kroz zahtevanje međunarodne pomoći velikih sila. U prilog tome govori činjenica da su obe zemlje zahtevale pomoć od Ruske Federacije na koju se najviše oslanjaju po pitanju bezbednosti i sigurnosti u njihovom regionu. Međutim, deluje da Rusija po pitanju partnerstva ipak ne gleda ravnopravno na dojučerašnje članice SSSR. Nagomilavanje ruskih trupa i ratne tehnike duž granice Ukrajine, kao i rat između Jermenije i Azerbejdžana, pokazali su da Moskva koristi postojeće konflikte na bivšem sovjetskom prostoru, kako bi ostvarila sopstvene interese.

Čini se da Tadžikistan u poslednjih nekoliko meseci uživa daleko veću podršku Moskve, a vrhunac njihove vojne saradnje jesu zajedničke vojne vežbe u kojima su pored dve zemlje učestvovali i pripadnici Oružanih snaga Uzbekistana. Vežbe su otpočele u prvoj nedelji avgusta i relalizuju se na vojnom polignu Harb-Maidon u Tadžikistanu. Međutim, valja napomenuti da su ruske oružane snage, prisutne su u ovoj azijskoj državi decenijama unazad. Danas su trupe koje broje oko 7.000 vojnika smeštene u 201. vojnoj bazi (naziv od 2004. godine), koja je naslednica baze za smeštaj različitih sovjetskih divizija još od 1941. godine.

Ipak, nedostatak ruske podrške na terenu mogao se uočiti tokom najskorijih sukoba, kada je između ove dve zemlje vođen trodnevni rat u periodu od 28. aprila do 1. maja 2021. godine. Sukob je započet sporom oko vodozahvatne stanice na kirgiško-tadžikistanskoj granici, u blizini Kok-Taša u provinciji Batken, kada su započeti radovi u okolini postrojenja od strane Kirgistana. No, tenzije, napetost i nepoverenje, doveli su do pokušaja postavljanja nadzornih kamera u blizini stanice od strane Tadžikistana, kako bi imali uvid u aktivnosti svog najvećeg rivala. Međutim, ovakav postupak doveo je do zaoštravanja odnosa i izbijanja rata 28. aprila 2021. godine. Za razliku od ranijih sukoba, u ovom trodnevnom ratu upotrebljen je veliki broj naoružanja, pre svega: oklopna vozila, vojni helikopteri, minobacači, i druga teška vojna oprema. Najviše zahvaćene oblasti ovim sukobom (iako ne jedine), bile su Maksat, Leilek, Kulundu i Khoja Alo.

Uprkos naporima da se dođe do brzog rešenja, posledice ovog rata bile su prevelike. U sukobu je poginulo 36 Kirgistanaca i 19 Tadžikistanaca, a povređeno je preko 180 ljudi. Pored toga, hiljade lica je bilo prinuđeno da se iseli sa svojih teritorija kako ne bi bili zahvaćeni ratom koji bi u suprotnom odneo još više žrtava. Najveći broj evakuisanih civila nalazio se u gradovima i selima blizu granica, odnosno blizu spornih teritorija na kojima je sukob bio i najjači.

Sa druge strane, aprilski rat pokazao je da Tadžikistan ima bolje opremljenu i taktički spremniju vojsku. Iako je sukob bio destruktivan za obe strane, Tadžikistan je odneo ubedljivu pobedu što je otvorilo veliki broj pitanja koja se tiču nabavke i kupovine naoružanja. U poslednjih nekoliko godina Kirgistan je u nekoliko navrata optuživao i spekulisao da Tadžikistan ima podršku od strane spoljnih faktora, kao i da koristi tu podršku u borbi protiv Kirgistana.

Tenkovi Oružanih snaga Tadžikistana (foto: www.mort.tj)

No, iako obe zemlje spadaju u najsiromašnije u centralnoj Aziji, prema navodima iz 2017. godine, šef Glavne uprave za međunarodnu vojnu saradnju ruskog Ministarstva odbrane general Aleksandar Kšimovski, rekao je da je tokom 2017. godine Tadžikistanu isporučeno naoružanje i vojna oprema u vrednosti od oko 122 miliona dolara. Među isporučenim naoružanjem i opremom bili su tenkovi T-72B1, oklopni transporteri BTR-80 i BTR-70, borbena vozila pešadije BMP-2, helikopteri Mi-24 i Mi-8, haubice D-30, sistemi PVO, geodetska oprema, rezervni delovi za oklopna vozila, komunikaciona oprema, oprema i sredstva logističke podrške i veliki broj lakog naoružanja. U istom periodu, Kirgistan je za opremanje svojih Oružanih snaga izdvojio svega 5 miliona dolara, dok je iz Rusije u vidu podrške između ostalog dobijeno i 2 helikoptera Mi-8MT, radarska stanica P-18 i devet modernizovanih oklopno-izviđačkih vozila BRDM-2M.

I dok su tenzije na terenu prisutne, čini se da ipak postoji želja da se pronađe politički kompromis. U pokušaju da dođu do rešenja, 1. maja ove godine, šefovi državnih odbora za nacionalnu sigurnost Kirgistana i Tadžikistana, Kamchybek Tashiyev i Saimumin Yatimov, postigli su sporazum o potpunom prekidu vatre na granici između dve države. No, i pored tih napora već u junu postojale su šanse za izbijanje novog sukoba, međutim, takav scenario je izbegnut.

Pored svega navedenog, važno je istaći da dugogodišnji sukob između ove dve zemlje ipak nije moguće objasniti samo kao borbu za resurse i teritoriju. U 21. veku, voda, zemljište i granice, koriste se uglavnom kao okidači za veće sukobe. Politika koju vode dve zemlje, konstantna militarizacija granica i nagomilavanje vojske u pojedinim delovima, često izazivaju veću napetost od nedostatka vode. Takođe, pogođeni pandemijom koronavirusa kao i ostatak sveta, proces stvaranja mirnih i konstruktivnih razgovora i sporazuma, otežan je još više, s obzirom da se obe zemlje bore sa manjkom novca i sredstava za borbu protiv virusa.

Kako bi trajno rešenje bilo postignuto, nužno je ulaganje u obnovu i rekonstrukciju postojeće zajedničke infrastrukture, kao i rešavanje pitanja granica koje posle nekoliko desetina godina još uvek nisu potpuno omeđene i definisane. Ukoliko dogovor oko vode i zemljišta ne bude moguć, novi sukob je više nego neminovan, ako se uzmu u obzir svi prisutni problemi.

Lazar Baltić

Student master studija “Terorizam, organizovani kriminal i bezbednost” na Univerzitetu u Beogradu. Diplomski rad pod nazivom "Nuklearno oružje i njegovo prisustvo u 21. veku", odbranio je 2020. godine na Fakultetu bezbednosti Univerziteta u Beogradu, kao student smera Odbrana. Od 2020. godine angažovan je kao stažista-istraživač Centra za geostrateška istraživanja i terorizam.
Student master studija “Terorizam, organizovani kriminal i bezbednost” na Univerzitetu u Beogradu. Diplomski rad pod nazivom "Nuklearno oružje i njegovo prisustvo u 21. veku", odbranio je 2020. godine na Fakultetu bezbednosti Univerziteta u Beogradu, kao student smera Odbrana. Od 2020. godine angažovan je kao stažista-istraživač Centra za geostrateška istraživanja i terorizam.

Najnovije