Kriza u Idlibu, a zajedno sa njom i građanski rat u Siriji, koji je ušao u svoju devetu godinu postojanja dobio je još jednu dimenziju. Turski ministar odbrane Hulusi Akar proglasio je 1. marta početak ofanzive na snage predsednika Bašara el Asada u Idlibu. Time je po prvi put Turska otvoreno objavila rat regularnoj vladi u Damasku, ulazeći tako u direktan konflikt ne samo sa regularnim snagama Sirijske arapske armije (SAA), već i njenih milicija koje ih podržavaju.
Do objave rata pod kodnim nazivom „Prolećni štit” dolazi svega tri dana nakon što je Turska u provinciji Idlib u samo jednom danu izgubila najmanje 36 vojnika prilikom vazdušnog napada. Erdogan je za ovaj gubitak svojih vojnika osudio Damask, iako su veće šanse da iza napada stoji Rusija, koja svakodnevno pomaže jedinicama SAA u ofanzivi na Idlib. Pomenuti napad na turske vojnike odigrao se pod okriljem noći, a poznato je da vazduhoplovstvo SAA izbegava da leti u noćnim uslovima, već tada letove uglavnom izvode ruski avioni.
Prema pojedinim izvorima, Turska je u okršajima u Idlibu u Siriji izgubila između oko 59 vojnika, što govori da sukob između SAA i Turske već neko vreme uveliko traje i da je objava rata bila samo formalni čin iskorišćen u političko-propagandne svrhe.
Cilj turske ofanzive jeste pokušaj da se SAA potisne što je moguće više iz provincije Idlib, a posebno sa strateški važnog puta M5. Ovaj koridor dugačak je 450 km i proteže se od granice sa Jordanom, preko Damaska, Homsa, Hame i preko provincije Idlib do Alepa. Pre rata, M5 bio je žila kucavica u ekonomkom smislu, posebno iz razloga što je on vodio direktno do tada glavnog industrijskog centra u Alepu.
Nedugo nakon početka građanskog rata u toj zemlji, razne pobunjeničke grupe počele su da zauzimaju mesta duž autoputa, što je vladinim snagama konstantno otežavalo snabdevanje. Praktično, od 2012. godine Asad nije imao kontrolu nad većim delom tog puta, stoga je za njega jedan od glavnih ciljeva upravo bio vraćanje M5 pod njegovo okrilje. Osvajanjem Sarakiba, nakon osam godina, vojska SAA uspela je da uspostavi punu kontrolu nad ovim koridorom.
Turska je svesna da ko kontroliše M5, ali zajedno sa njim i M4, koji vodi zapadno od Latakije na Mediteranu do Sarakiba u istočnom delu Idliba, on kontroliše čitav zapadni i praktično najvažniji deo sirijske teritorije.
Ovaj grad koji je prvo bio dugi niz godina u rukama pomenutih grupa, osvojen je u februaru od strane SAA. U ovom momentu, on je poprište najvećih sukoba, a najbolje u prilog tome govori činjenica da je u poslednjih nekoliko nedelja grad bio svedok konstantnog zauzimanja i povlačenja jedne ili druge strane. Nakon višednevnih žestokih borbi SAA je uspela ponovo da povrati Sarakib, ključni putni čvor u Idlibu, gde se ukrštaju koridori M5 i M4.
Otvoreniji ulazak Turske u Siriji bio je očigledan sled događaja nakon perioda konstantnih gubitaka teritorija koji su do tada bili pod kontrolom takozvanih pobunjenika. Pad Marat el Numana, a zajedno sa njim i ostalih lokalnih mesta naveli su Tursku da u poslednjih meseca dana pošalje 7.000 vojnika zajedno sa oklopnim vozilima, tenkovima, ali i mobilnim protivvazdušnim sistemima. Već tada sve učestaliji postali su okršaji između SAA i turskih vojnika, a kulminacija je usledila nakon pogibije pomenutih 36 vojnika.
Koliko se situacija otrgla kontroli govori i podatak da je Turska samo u vazduhu u poslednjih nekoliko dana uspela da obori 3 sirijska aviona iznad Idliba. Reč je o dva aviona Su-24 i jednim L-39 Albatros koje je turska avijacija oborila koristeći avione F-16 koji sa sobom nose vazduh-vazduh rakete AIM-120C-5/C-7 AMRAAM (Advanced Medium Range Air-to-Air Missile).
Pored borbenih aviona, za napade po kopnenim ciljevima iz vazduha Turska se oslonila na naoružane bespilotne letelice koje su u više navrata nanele ozbiljne gubitke sirijskim snagama u Idlibu. Učestalo korišćenje bespilotnih letelica, poput Anka-S, pratilo je i njihove gubitke pa je prema pojedinim izvorima Turska do sada izgubila oko 9 letelica.
Čini se da je Turska u ovoj samovoljno pokrenutoj ofanzivi u potpunosti sama, bez podrške NATO zemalja, kao i SAD. Ankara je poslala formalni zahtev SAD za razmeštanje protivvazdušnih sistema Patriot u turski pogranični grad Hataj, ali i molbu za zajedničkim vazdušnim patrolama.
Međutim, Vašington nije voljan da pruži veću podršku od one koja se ogleda u pružanju određenih obaveštajnih informacija i humanitarne pomoći. Takva odluka poklapa se sa već poznatim stavom Donalda Trampa da želi svoju zemlju da izvuče iz takozvanih beskrajnih ratova na Bliskom istoku. Tramp je dodatno svestan da bi veće uplitanje u Siriji u momentu predizborne kampanje u SAD samo negativno uticalo na izborne rezultate.
Ulazak SAD u konflikt na strani Turske u Idlibu mogao bi dodatno da pogorša odnose sa Rusijom koja otvoreno podržava režim Bašara el Asada. Zbog toga, nisu voljne ni ostale članice alijanse da vojno stanu na stranu Turske, koja se moguće nije ni dovoljno konsultovala o namerama ove akcije.
Najveći protivnik turske intervencije među članicama NATO je Grčka koja teži da blokira bilo kakav dotok pomoći ka Siriji, zbog odluke Ankare da otvori granice ka Evropi za preko 3 miliona migranata koji se nalaze u Turskoj. Od momenta puštanja migranata, više od 10.000 migranata iz Sirije, ali i drugih zemalja krenulo je ka granicama zemalja EU. Njih najmanje 1.000 uspelo je da dođe do grčkih ostrva u Egejskom moru, a na sve to vlasti su reagovale bacanjem suzavaca i sprečavanjem davanja azila.
Nakon šest sati intenzivnih pregovora u Kremlju, Redžep Tajip Erdogan i Vladimir Putin postigli su 5. marta dogovor o prekidu vatre u Idlibu koji je stupio na snagu narednog dana.
Ključ sporazuma je uspostavljanje koridora širokog oko 6 km duž autoputa M4 koji vodi od Latakije na Mediteranu, gde su najviše koncentrisane ruske snage, pa kroz provinciju Idlib do Sarakiba, koji je sada pod kontrolom SAA. Tim koridorom od 15. marta patroliraće ruske i turske trupe.
Iako njene snage kojih ima nekoliko hiljada ostaju u Idlibu, Ankara je prihvatila da sve teritorije koje je osvojila sirijska vojska duž koridora M5 ostanu pod njenim pokroviteljstvom. Erdogan je svestan da bi rat širokih razmera sa SAA mogao da dovede do velikih gubitaka, što bi itekako moglo da izazove veliku rezignaciju domaćeg stanovništva.
Uprkos zategnutim odnosima na terenu čini se da su obe strane spremne na dijalog kako bi se došlo do rešenja. U prilog tome najbolje govori susret Erdogana i Putina u Moskvi, gde je dogovoren prekid vatre u Siriji.
Ono što posebno zaokuplja pažnju jesu rusko-turski odnosi koji se nalaze na testu ne samo zbog Idliba, već i Libije gde im se interesi suprotstavljaju. Nakon pogibije turskih vojnika, Erdogan se uzdržao da kritikuje Rusiju, iako su kao što smo prethodno napomenuli veće šanse da su ruski avioni izveli ovaj napad.
Na drugoj strani, ministar odbrane Turske Hulusi Akar nije bio tako uzdržan kao njegov predsednik. On je kritikovao Rusiju, jer se napad dogodio uprkos koordinisanju na terenu između turskih i sirijskih snaga. Ta koordinacija dveju država dogovorena je još u Astani i Sočiju.
Erdogan je svestan činjenice da NATO ne želi da mu pruži veću podršku za njegove poduhvate, pa je stoga primoran da saradjuje sa Rusijom, kako bi se postigao neki kompromis. Sa druge strane, ni Putin ne želi da zbog Asada pokvarii odnose sa Ankarom. Ukoliko bi došlo do pogoršavanja odnosa, to bi za Moskvu značilo gubitak mnogih potpisanih ugovora na polju energetike, turizma, poljoprivrede, a posebno dalje vojno-tehničke saradnje.
Zbog svega izloženog, obe strane žele da izbegnu direktnu konfrontaciju u Siriji, čije su se šanse povećane zbog znatno većeg prisustva turski trupa u Idlibu. Najveća opasnost postoji zapravo u slučaju dešavanja nekih nekontrolisanih situacija kakva je bila ona iz 2015. godine, kada je turski avion oborio ruski Su-24. Uprkos tada zaoštrenim bilateralnim odnosima, oba lidera shvatila su da je saradnja između njih neophodna i da je to jedan od način da se prevaziđu neke unutrašnje krize, najpre u ekonomskom smislu.
U frontalnom smislu gledano, Rusija će insistirati na tome da uspostavi kontrolu nad čitavom Latakijom, kako bi se u potpunosti zaštitili ruski vojnici i vazduhoplovna baza Hmejmim, koja je sve češće predmet napada sa dronovima. Ostaje i dalje pitanje koliko je realno očekivati Asadovo preuzimanje kontrole nad celokupnim Idlibom. Erdogan neće tako lako prihvatiti Asadove graničare na tursko-sirijskoj granici. Putin je toga svestan i mogao bi da načini takav ustupak zarad zadržavanja dobrih bilateralnih odnosa.
Sam grad Idlib, uključujući i pogranični deo sa Turskom mogao bi da ostane u rukama opozicionih frakcija. To bi mogla biti potencijalna karta na koju bi Rusija odigrala sa Turskom. Ostaje pitanje da li bi Ankara na čelu sa Erdoganom bila odlučna da načini takav ustupak i time se dođe do trenutnog, ali ne i dugoročnog rešenja.
Idi nazad
