DONIRAJ
ANALIZE
AKTIVNOSTI
MULTIMEDIJA
O NAMA
Interaktivna mapa
Mega Menu Link
Account options
My AccountMy OrdersSupport
Connect with us

Analize

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Amerike Azija Bliski istok i afrika Naoružanje i vojna oprema

Aktivnosti

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Publikacije Projekti Vesti

Multimedija

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Reportaže Galerija Podkast (u izradi)

O nama

Tim istraživača i saradnika okupljenih u organizaciji fokus svojih aktivnosti usmerava na istraživanje, praćenje i analizu različitih aspekata bezbednosti sa kojima se suočava savremeno društvo.

O CeGIT Naš tim U medijima Statut Kontakt

Aktivnosti

Naša vizija je savremeno, stabilno, sigurno i bezbedno društvo.

Analize

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Multimedija

Video i foto materijal sa događaja koje pratimo.

O nama

Tim istraživača i saradnika okupljenih u organizaciji fokus svojih aktivnosti usmerava na istraživanje, praćenje i analizu različitih aspekata bezbednosti sa kojima se suočava savremeno društvo.
Idi nazad

NATO i ODKB: Sistem kolektivne bezbednosti naspram ekonomskih interesa

Slom socijalizma bio je jedan od najznačajnijih događaja koji je obeležio kraj prošlog veka i doveo do nestanka prosovjetskih jednopartijskih komunističkih režima zamenivši ih višestranačkim demokratskim sistemima. Ovaj događaj pokrenuo je domino efekat u mnogim evropskim državama, a poseban izazov opstanku predstavljao je Savezu Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR), koji je na kraju ipak doživeo krah i raspao se 25. decembra 1991. godine. Odmah po raspadu SSSR inicirani su novi vojni i politički integrativni procesi na postsovjetskom prostoru, kojima je Moskva makar delimično pokušavala da zadrži prisustvo i uticaj u regionu.

Naime, prvo je stvorena Zajednica nezavisnih država (ZND) kao oblik političke integracije većine bivših sovjetskih republika sa ciljem ekonomske i političke saradnje za koju se može reći da je predstavljala pandan Evropskoj uniji. Sledeći korak u pokušaju integracije ovog dela sveta desio se u Taškentu, glavnom gradu Uzbekistana, kada su 15. maja 1992. godine tadašnji šefovi država Rusije, Jermenije, Tadžikistana, Kazahstana, Kirgistana i Uzbekistana potpisali Dogovor o kolektivnoj bezbednosti (DKB).

Zemljama potpisnicama ubrzo su se, tokom 1993. godine, pridružile i Belorusija, Azerbejdžan i Gruzija, a ugovor je stupio na snagu nakon procesa „nacionalnih ratifikacija“, 20. aprila 1994. godine. No, čini se da se od samog početka ovaj savez suočavao sa nizom problema. Prvo su se 1999. godine članice potpisnice Azerbejdžan i Gruzija povukle iz potpisanog sporazuma, da bi se kasnije na isti korak odlučio i Uzbekistan. Nakon skoro decenije od događaja u Taškentu, konačni dogovor i potpisivanje sporazuma o formiranju trajnog vojnog saveza koji izlazi iz regionalnih okvira desili su se 2002. godine. Odluka da savez pod novim nazivom - Organizacija Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) dobije status međunarodne regionalne organizacije doneta je u Moskvi 14. maja 2002. godine, a zvanična povelja zemalja članica potpisana je nekoliko meseci kasnije, odnosno 7. oktobra iste godine.

Iako postavljena na temeljima regionalne saradnje, čini se da je do transformacije DKB u ODKB došlo pre svega usled promenjenih geopolitičkih okolnosti u svetu. Konkretnije, iz današnje perspektive deluje jasno da je ideja promene statusa bila vođena pre svega pokušajem da se uspostavi protivteža sve većem uticaju NATO u Evropi. Takođe, kao jedan od razloga za ovakav potez navodi se i potreba za sve efikasnijom međusobnom saradnjom država članica i prilagođavanjem promenjenom geopolitičkom okruženju, kako bi ODKB bila u mogućnosti da deluje u okvirima poprilično dinamične regionalne i međunarodne bezbednosti.

Sudar dva bloka (foto: Vladimir Korobitsyn/zvezdaweekly.ru)

Sudar dva bloka

Izvršene promene odrazile su se i na percepciju ove organizacije danas. Budući da se u medijskim narativima u poslednje vreme sve češće spominje da je ODKB zapravo „istočni NATO”, čini se da ta tvrdnja suštinski nema konkretnije utemeljenje. Iako NATO od samog osnivanja ODKB nije priznavao ovu organizaciju, saradnja ova dva bloka i dalje predstavlja samo potencijalnu mogućnost, ali ne i realnost na terenu. Sa tim u vezi, NATO je još 1994. godine pokušao da osnaži svoj uticaj van granica svojih članica, pokrenuvši program pod nazivom Partnerstvo za mir sa državama koje su otvorene za bilateralnu saradnju sa ovim vojnim blokom.

Korak dalje u poređenju ODKB - NATO desio se kada su Jermenija i Kazahstan sa NATO potpisali IPAP sporazume, koji su pored činjenice da su od izuzetno velikog značaja za bezbednost ovih država predstavljali i još jednu potvrdu dominantnog uticaja NATO u ovom delu sveta. Na kraju, nedovoljno veliki uticaj ODKB potvrđen je nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. godine kada se zbog vojne intervencije u Avganistanu, javila potreba za osnivanjem vojnih baza u ovom regionu. Konkretno, pitanje se odnosilo na Kirgistan i Uzbekistan, a uz to je 2005. godine Rusija potpisala SOFA (Status of Forces Agreement) sporazum. Primenjujući strategiju bilateralnih odnosa, čini se da je Zapad zapravo nastojao da indirektno proširi svoj uticaj u regionu i ograniči poziciju koju ima Rusija u odnosu na ostale države članice ODKB. Uz to, dodatan zamajac kojim bi rezultirala takva strategija, omogućio bi i usporavanje rasta i daljeg jačanja Kine koja je u deceniji za nama postala supersila.

Dakle, kada se sagleda bilateralna saradnja koju pojedinačno članice ODKB imaju sa NATO, sa razlogom se postavlja pitanje nepriznavanja ODKB od strane Brisela. Činjenica se možda ogleda u težnji Moskve da dodatno ojača svoj uticaj u njenoj tradicionaln interesnoj zoni centralne Azije i Južnog Kavkaza, kao i u strahu Zapada da bi se legitimizacijom ovog bloka dodatno osnažila vojna uloga Rusije. Zbog toga NATO od samog početka insistira na direktnoj izgradnji odnosa sa državama članicama ODKB kroz pomenuti program Partnerstva za mir kao i kroz Savet evroatlantskog partnerstva. Međutim, nakon povlačenja trupa iz Avganistana 2014. godine prvi put je delovalo da su izgledi za saradnju i uspostavljanje konkretnih odnosa između dva bloka veoma blizu. Očekivanja i nade za tako nešto ubrzo su nestale jer je situacija na relaciji NATO-Rusija eskalirala usled početka sukoba u Ukrajini i podrške koju zvanična Moskva pruža proruskim pobunjenicima na istoku zemlje.

Samit članica ODKB (foto: www.ponarseurasia.org)

Neophodnost ili nepostojanje primene člana 4. Statuta ODKB

Ostavljajući po strani međusobne trzavice, jedna od najkonkretnijih sličnosti dva saveza oličena je u članu 4. Statuta ODKB koji je, čini se, analogan članu 5. Statuta NATO, a prema kome se agresija prema jednoj od država članica organizacije smatra agresijom prema čitavoj organizaciji. Uz to, kako je u članu 2 navedeno, ,,u slučaju ugrožavanja bezbednosti, teritorijalnog integriteta i suvereniteta jedne ili više država učesnica, ili pretnji međunarordnom miru i bezbednosti, države učesnice će odmah aktivirati mehanizam zajedničkih konsultacija sa ciljem da se koordiniraju njihove pozicije i preduzmu mere za uklanjanje postojeće situacije”. Međutim, dešavanja na prostoru Nagorno-Karabaha ozbiljno su dovela u pitanje poštovanje i uvažavanje pomenutih članova i Statuta uopšte. Istina, iako teritorija na kojoj je vođen sukob između Jermenije i Azerbejdžana, pripada zemlji koja nije članica ODKB, dejstva Oružanih snaga Azerbejdžana po raketnim položajima koji su bili razmešteni unutar granica Jermenije, kao i obaranje jermenskog aviona SU-25 od strane turskog F-16, 60 kilometara unutar vazdušnog prostora Jermenije, bili su dovoljan razlog da ODKB aktivira mehanizme i zaštiti svoju članicu. No, takav korak je izostao.

Dejstvo jermenske artiljerije (foto: Reuters)

Brojne nejasnoće sukoba u Nagorno-Karabahu ipak, prvenstveno se odnose na kompleksne odnose između Rusije i Turske i potencijalne podele interesnih sfera u Južnom Kavkazu, čime se dodatno potvrđuje teza da je reakcija Saveza izostala isključivo zbog interesa svake članice ponaosob. Sa druge strane, Rusija je zajedno sa Francuskom i SAD deo Minsk grupe u okviru OEBS osnovane sa ciljem mirnog rešavanja spora između Jermenije i Azerbejdžana oko Nagorno-Karabaha, a koja je u godinama za nama zabeležila jedva primetan napredak. Takođe, u gradu Gjumriju na oko 125 km od Jerevana, Rusija ima svoju vojnu bazu sa garnizonom od oko 3.000 vojnika, pa i pored toga, zvanična Moskva nije konkretnije reagovala, već se čini da je nastojala da održi dobre odnose sa obe sukobljene strane u koje izvozi velike količine naoružanja.

Slična je i pozicija Belorusije koja je u dužem vremenskom periodu vršila isporuke i snabdevala Azerbejdžan različitim tipovima naoružanja i vojne opreme uključujući i složene borbene sisteme, poput sistema „Polonez“ sa raketama kalibra 300 mm, uprkos činjenici da je zvanični Baku iz Saveza istupio još 1999. godine. Na osnovu ovih pokazatelja, čini se da je jasno da države članice ODKB stavljaju kako svoje nacionalne tako i ekonomske interese iznad obaveza kolektivne odbrane.

Zbog svega navedenog, čini se da se ODKB kao savez, u svom dosadašnjem delovanju pokazao nedovoljno efikasnim ili nedovoljno rešenim da obezbedi bezbednost državama članicama. Razlog za to ogleda se u činjenici da za većinu članica, a naročito za Moskvu, on predstavlja samo način da nametnu svoje političke ili ekonomske interese, pre svega u pogledu prodaje naoružanja i vojne opreme, čime se još jednom potvrđuje teza da ljubavi u međunarodnim odnosima nema. Sa druge strane, u pogledu rešavanja regionalnih problema koji direktno pogađaju države ne prave se konkretni potezi, već se sve svodi na bilateralnu saradnju sa svakom državom pojedinačno i medijaciju Ruske Federacije. Mirovni sporazum koji su nakon izbijanja sukoba u Nagorno-Karabahu na najvišem nivou potpisale Jermenija i Azerbejdžan, a uz garanciju ruskog predsednika Vladimira Putina, samo je još jedan od pokazatelja koji su to zvanični interesi Moskve u očuvanju svog uticaja u ovom delu sveta.

Osim upitne pozicije Moskve tokom prošlogodišnjeg sukoba, na račun Organizacije Dogovora o kolektivnoj bezbednosti često se upućuju i druge kritike. One se pre svega odnose na nesposobnost saveza da se aktivno i koordinisano bavi pitanjima bezbednosti u ovom regionu i da na taj način pokuša parirati NATO. Ključni razlog za to ogleda se u slaboj ekonomskoj moći zemalja članica i činjenici da je budžet ODKB daleko manji od budžeta kojim raspolaže NATO. Zatim, države članice ODKB nemaju jasno definisan koncept kolektivne odbrane i kao jedan od možda najvećih razloga navodi se nesposobnost da države članice ODKB utvrde zajedničkog neprijatelja. Taj problem, daleko je veći i kompleksniji jer je Ruska Federacija, kao jedna od najmoćnijih država tog vojnog bloka, primarno zainteresovana za suzbijanje uticaja NATO u njenom dvorištu, dok su ostale države, kao što je to slučaj sa Kazahstanom, primarno zainteresovane za problem religijskog ekstremizma i ilegalnih migracija.

NATO samit u Londonu (foto: www.forces.net)

Kao zaključak nameće se činjenica da iako mnogi porede ove dve organizacije nazivajući ODKB istočni ili ruski NATO, u suštini one i nisu toliko slične. Ovde je reč o dva vojna saveza koji se bave kolektivnom bezbednošću, koje predvode dve velike nuklearne sile i koji su slični kada se radi o prepoznatim izazovima, rizicima i pretnjama. Ključna razlika između njih pak leži u vojnoj nadmoći Rusije u ODKB u odnosu na ostale zemlje članice čiji su vojni kapaciteti zanemarljivi. To se ne može reći da je slučaj sa odnosima moći unutar NATO, koji kao najbitniji faktor razllike u odnosu na ODKB ima budžet. Siromašna ekonomija, odnosno slaba ekonomska moć članica ODKB, uključujući i vodeću Rusku Federaciju, čini se da je u startu ograničila domete i sposobnosti ovog saveza. Zbog toga se svaka zemlja pojedinačno odlučuje na bilateralnu saradnju i sopstvenu politiku koja doprinosi ostvarenju pre svega pojedinačnih ekonomskih interesa.

Tamara Jelić

Diplomirala na Fakultetu političkih nauka, Univerziteta u Beogradu, na katedri za Međunarodne poslove. Fokus interesovanja usmeren je na međunarodne odnose u savremenom svetu i položaj Balkana u složenim geopolitičkim okolnostima. Od 2020. godine angažovana je kao stažista-istraživač Centra za geostrateška istraživanja i terorizam.
Diplomirala na Fakultetu političkih nauka, Univerziteta u Beogradu, na katedri za Međunarodne poslove. Fokus interesovanja usmeren je na međunarodne odnose u savremenom svetu i položaj Balkana u složenim geopolitičkim okolnostima. Od 2020. godine angažovana je kao stažista-istraživač Centra za geostrateška istraživanja i terorizam.

Najnovije