DONIRAJ
ANALIZE
AKTIVNOSTI
MULTIMEDIJA
O NAMA
Interaktivna mapa
Mega Menu Link
Account options
My AccountMy OrdersSupport
Connect with us

Analize

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Amerike Azija Bliski istok i afrika Naoružanje i vojna oprema

Aktivnosti

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Publikacije Projekti Vesti

Multimedija

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Reportaže Galerija Podkast (u izradi)

O nama

Tim istraživača i saradnika okupljenih u organizaciji fokus svojih aktivnosti usmerava na istraživanje, praćenje i analizu različitih aspekata bezbednosti sa kojima se suočava savremeno društvo.

O CeGIT Naš tim U medijima Statut Kontakt

Aktivnosti

Naša vizija je savremeno, stabilno, sigurno i bezbedno društvo.

Analize

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Multimedija

Video i foto materijal sa događaja koje pratimo.

O nama

Tim istraživača i saradnika okupljenih u organizaciji fokus svojih aktivnosti usmerava na istraživanje, praćenje i analizu različitih aspekata bezbednosti sa kojima se suočava savremeno društvo.
Idi nazad

Sudbina Avganistana nakon povlačenja američke vojske

Rat koji već dve decenije besni na teritoriji Avganistana, počeo je kao rat protiv terorizma, zatim je prerastao u rat za demokratizaciju avganistanskog društva, da bi na kraju postao građanski rat između Talibana sa jedne i regularnih snaga bezbednosti Avganistana, koje su uživale podršku NATO sa druge strane. Okidač za rat usledio je tri nedelje nakon terorističkog napada na Njujork i Vašington 11. septembra 2001. godine, kada se američki predsednik pozvao na 5. član Severnoatlantskog sporazuma i objavio rat Al Kaidi, čiji je vođa i osnivač, Osama bin Laden, preuzeo odgovornost za pomenute napade. Koalicija predvođena Sjedinjenim Američkim Državama i Ujedinjenim Kraljevstvom otpočela je vazdušne udare na kampove za obuku terorista na teritoriji Avganistana, da bi danas, nakon skoro dvadeset godina od početka sukoba, rukovodstvo SAD donelo odluku da povuče svoje trupe iz ove azijske zemlje.

Međutim, problem prisustva terorizma na ovoj teritoriji bio je poznat mnogo pre napada ne teritoriju SAD. Obaveštajni podaci prikupljeni neposredno nakon septembarskog napada, ukazivali su na to da upravo Talibani (koji su još od 1996. godine bili na vlasti u Avganistanu) kriju Bin Ladena i druge visoke pripadnike Al Kaide, pa je nakon njihovog odbijanja da ga izruče vlastima SAD, rat bio neizbežan. U pokrenutoj misiji pored vojnika SAD, među prvima se se našli i pripadnici armija Kanade, Britanije, Nemačke ali i drugih zemalja članica NATO ili partnerskih zemalja.

Krajem februara 2020. godine Sjedinjene Američke Države i predstavnici Talibana potpisali su u Dohi „Sporazum o donošenju mira u Avganistan”. U skladu sa ovim sporazumom, sve NATO snage trebalo je da napuste teritoriju Avganistana do 1. maja 2021. godine, dok su se sa druge strane, Talibani obavezali da ih neće napadati tokom povlačenja. Ipak, iako ne vrše direktne napade na NATO snage, Talibani itekako rade na tome da povrate vlast u zemlji. Predsednik Bajden naglasio je da će poštovati sporazum koji je potpisao njegov prethodnik i da je vreme da se američki vojnici vrate kući, ali ranije najavljeni rok za povlačenje ipak nije realizovan kako je planirano. Njegov proces je tek otpočeo prvog maja, a datum do kog bi trebalo da bude i okončan do sada je više puta menjan.

U najnovijem obraćanju od 8. jula 2021. godine, predsednik Džo Bajden naveo je da će se „najduži rat u američkoj istoriji okončati 31. avgusta 2021. godine”. Međutim, iako predsednik SAD govori da je rat u Avganistanu uspešno okončan i da su ciljevi ostvareni, Talibani, protiv kojih je rat prvobitno bio usmeren, iz dana u dan napreduju sve više, osvajajući region za regionom, čineći da regularne bezbednosne snage ove zemlje ostvaruju stvarnu vlast još jedino u većim gradovima. S toga se postavlja logično pitanje – Kakva je sudbina Avganistana nakon što se 31. avgusta 2021. godine povuku i poslednje jedinice NATO snaga?

Dve strane medalje

Sve su uočljivije razlike između onoga što se prikazuje u medijima o Avganistanu i realnoj situaciji na terenu. Aktuelni predsednik, Ašraf Gani, ističe da Talibani predstavljaju ogromnu bezbednosnu pretnju ne samo za Avganistan, već i za čitav region. Sa druge strane, Talibani, preko svog portparola, poručuju da nemaju nikakvih ambicija van Avganistana, da ne žele da Avganistan ponovo bude sigurna kuća terorističkih ćelija i da prava žena, o kojima se naročito govori, neće biti ugrožena, ali da će biti u skladu sa šerijatskim zakonom. Pritom, pojedini američki zvaničnici ističu da su regularne bezbednosne snage Avganistana i više nego sposobne da se suprotstave brojčano slabijim i lošije opremljenim militantnim grupama Talibana, ali najnoviji izveštaji, između ostalih i obaveštajne zajednice SAD pokazuju da Talibani uspostavljaju kontrolu nad sve većim delom zemlje. U mnogim regionima regularna vojska predaje se bez borbe, a u pojedinim regionima čak i dezertira i beži u okolne zemlje, pre svih Uzbekistan i Tadžikistan. Teško se može reći da je to stanje koje ukazuje da zvanični Kabul drži situaciju pod kontrolom.

Pripadnici avganistanske vojske na ulicama Kabula (foto: www.thewire.in/Reuters/Mohammad Ismail/File)

S obzirom na to da Talibani praktično imaju svoje organe vlasti, kontrolišu najmanje 60% mahom ruralnih delova državne teritorije i većinu graničnih prelaza na kojima čak i naplaćuju takse, tačnije bi bilo konstatovati da u Avganistanu trenutno postoje dve paralelne vlade, od kojih jedna preti da preuzme celokupnu vlast u zemlji. Kada se tome dodaju svakodnevni oružani sukobi između Talibana i regularne vojske, jedini ispravan zaključak je da je Avganistan trenutno u stanju građanskog rata. Međunarodna zajednica već nekoliko godina pokušava da dovede sukobljene strane za pregovarački sto, međutim koliko je taj posao težak najbolje pokazuje činjenica da se uspehom smatra to kada se dve strane dogovore makar i oko dnevnog reda. Zbog svega toga, i pored brojnih napora, do sada nije učinjeno ništa konkretnije na polju dogovora sukobljenih strana.

Medijator u pomenutim pregovorima do sad su bili Katar, Rusija, a na kraju i Turska ali ni jedan set pregovora nije urodio plodom. Prema nezvaničnim informacijama, Talibani sada, nakon što su uspostavili kontrolu nad većim delom državne teritorije, pripremaju mirovne uslove koje bi trebalo da predlože vladi u Kabulu, prilikom najnovije runde pregovore u Dohi sredinom meseca. Ipak, ne očekuje se da će pristati na podelu vlasti ili bilo kakav drugi kompromis, s obzirom da dve strane imaju jako malo zajedničkih pogleda na trenutnu situaciju. Šta više, portparol Talibana smatra da oni više nisu u obavezi da poštuju ni sporazum sa SAD o nenapadanju međunarodnih snaga tokom povlačenja, s obzirom da ono nije završeno u predviđenom roku.

Pomenuti sporazum sa SAD čini se da je donekle manjkav zbog toga što ne predviđa nikakav sporazum Talibana i zvaničnog Kabula kao uslov za povlačenje međunarodnih snaga, što je upravo i poslužilo kao jedan od argumenata onima koji osuđuju povlačenje iz Avganistana. Zbog toga je upitno koliko će regularna vojska Avganistana zaista biti u stanju da odbrani vojne baze koje su im ostavile SAD od eventualnog napada Talibana, koji su do sada već zaplenili skoro 700 što borbenih što transportnih vozila, ali i desetine oklopnih vozila i artiljerijskih oruđa koje je regularnim bezbednosnim snagama poklonila ili prodala američka vojska. Sa druge strane, čini se da je moral avganistanske vojske na izuzetno niskom nivou, da nedostaje adekvatno komandovanje, ali i da se oprema koja joj je stavljena na raspolaganje jednostavno ne koristi adekvatno. Sve to rezultiralo je činjenicom da i pored višegodišnjih obuka bezbednosnih snaga Avganistana i procesa njihovog opremanja na koji je utrošeno gotovo 90 milijardi dolara, one nisu sposobne da zaustave svakodnevno napredovanje protivnika. O teškoj situaciji u kojoj se nalazi zvanični Kabul govori i činjenica da se u službu sve češće pozivaju dobrovoljci, ali i da je sve veći broj narodne milicije koja se sama organizuje u borbi protiv Talibana.

Ko je sledeći?

Teritorija Avganistana na meti je velikih sila još od sredine XIX veka. Najpre je to bila britanska interesna sfera, zatim ruska, da bi od kraja XX veka SAD odlučile da imaju svoje interese u Centralnoj Aziji. Sada, nakon povlačenja međunarodnih snaga, stvara se vakuum koji će neko svakako popuniti. Prvo pitanje koje se nameće jeste da li će to biti Republika Turska, koja je i obećala da će preuzeti kontrolu i obezbeđenje dojučerašnje američke baze Bagram, ali nije poznato da li je plan Turske da bazu i aerodrom obezbeđuje samostalno ili kao članica NATO. Zbog toga su Talibani na ovu najavu odgovorili otvorenom pretnjom i ukazali da će ostanak NATO snaga, makar one bile i turske, dodatno destabilizovati region.

Velike sile i Avganistan (foto: cegit.org/edit)

Drugi potencijalni igrač može biti Narodna Republika Kina, koja je već nezvanično optužena da preko Pakistana finansira Talibane ili upravo Islamska Republika Pakistan, koja se nedvosmisleno ponudila kao medijator u mirovnim pregovorima i „partner za mir u Avganistanu”. Ne treba potpuno isključiti ni mogućnost da Ruska Federacija pokuša preuzimanje glavne reči, mada sve ukazuje na to da je prevashodni cilj Moskve da spreči prelivanje terorizma iz Avganistana na svoju teritoriju ili države koje su u njenoj sferi interesa – Tadžikistan, Uzbekistan. Da će ozbiljno štititi svoje interese na tom polju, Rusija je nagovestila ojačavanjem baze u Tadžikistanu, u kojoj je smešteno oko 7.500 ruskih vojnika, a modernizaciju pomenute, najveće ruske vojne baze u inostranstvu, najavio je ministar Šojgu još 2019. godine. Proces opremanja i modernizacije baze ubrzo je započeo, a pored toga, iz Moskve su nedavno stigle informacije da će u avgustu biti održane i zajedničke vojne vežbe pripadnika oružanih snaga Rusije, Tadžikistana i Uzbekistana.

No, i pored isticanja pojedinih ruskih zvaničnika da nemaju nameru da se angažuju u Avganistanu, Moskva je ipak vodila određene pregovore sa talibanskim predstavnicima o budućem razvoju događaja, pa se takav potez može tumačiti pre svega kao postojanje nepoverenja u sposobnost zvaničnih vlasti u Kabulu da se održe na vlasti u narednom periodu.

Dakle, kao najzainteresovanije strane za buduće događaje u Avganistanu ostaju Kina i Pakistan, dve zemlje koje međusobno gaje vrlo intenzivnu saradnju. Peking ne krije svoje planove da investira u Avganistan, te je određeni stepen saradnje sa vlastima u Kabulu na tom polju već ostvaren, a Kina je još od 2011. godine dobila pravo na eksploataciju jednog dela rudnih bogatstava Avganistana. Sa druge strane, treba imati u vidu i činjenicu da u kineskoj provinciji Sinkjang, koja se graniči sa Avganistanom, većinsko stanovništvo čine Ujguri, narod turkijskog porekla islamizovan tokom XVII veka.

Kina je već imala više problema sa međunarodnom zajednicom po pitanju prava i odnosa centralnih vlasti prema Ujgurima, tako da sa sigurnošću možemo konstatovati da će Kina učiniti sve što je u njenoj moći kako bi sprečila prelivanje radikalnih islamista na svoju teritoriju, ali i generalno bilo kakvo povezivanje Ujgura i Talibana. Militantno krilo Ujgura, ekstremistička organizacija ETIM, već godima se zalaže za otcepljenje od Kine, a iako je 2020. godine u SAD skinuta sa liste terorističkih organizacija, i dalje je vrlo aktivna i pretpostavlja se da njeni pripadnici utočište nalaze upravo na teritoriji Avganistana.

Napredovanje Talibana i pregled teritorija koje drže pod kontrolom (foto: www.longwarjournal.org)

I dok vlasti u Pekingu sumnjaju da bi povezivanje ETIM sa Talibanima moglo ugroziti ne samo provinciju Sinkjang već i „Inicijativu Pojas i Put” u tom regionu, Talibani govore kako Kinu smatraju prijateljem Avganistana i uveravaju da neće pružati utočište ujgurskim separatistima. Sa druge strane, imajući u vidu aktuelni rivalitet Kine i SAD, ne treba da iznenadi ukoliko se ispostavi da su kineske vlasti zaista pomagale Talibanima u njihovoj borbi protiv centralne vlasti u Kabulu ali i NATO snaga, jer bi Peking svoje interese u Avganistanu dosta teže ostvarivao ukoliko bi na vlasti u Kabulu ostale one snage koje uživaju podršku i pomoć Zapada. Tome u prilog govore informacije da je kinesko patrolno vozilo snimljeno na teritoriji Avganistana, kao i navodi Indije prema kojima je Kina već rasporedila veliki broj vojnika na teritoriji Kašmira koji se nalazi pod pakistanskom okupacijom i da odatle planira zajedničke akcije sa pakistanskom vojskom. Možda se upravo u ovim činjenicama krije odgovor na pitanje „ko koordinira dobro organizovanim i skoro nezaustavljivim napadima Talibana?”

Još jedan od argumenata koji ide u prilog tezi da će Kina nastojati da popuni prostor koji je ostao upražnjen nakon povlačenja NATO snaga, jeste rivalitet sa Indijom, budući da se savez Kine, Pakistana i Talibana protiv Indije, čini i više nego realan. Pritom, Kina sebe već smatra garantom mira i stabilnosti u ovom delu sveta, dok Pakistan otvoreno podržava Talibane. U vezi sa tim, mora se posmatrati i izgradnja adekvatne infrastrukture koja će u još većoj meri razviti kinesku „Inicijativu pojas i put”, dok Avganistan sa druge strane može postati još jedna žrtva modernog dužničkog ropstva.

Kada je reč o odnosu Pakistana i Talibana, on je najbolje vidljiv kroz saradnju pakistanskih i talibanskih snaga na graničnom prelazu Spin Boldak. Talibani su preuzeli kontrolu nad ovim prelazom koji dnevno pređe oko 900 kamiona, čime se obezbeđuju veliki prihodi, pa samo na osnovu carinskih taksi, Talibani ostvaruju godišnji prihod od čak 1.5 milijardi dolara. Ovaj granični prelaz je za Talibane značajan i zbog toga što predstavlja direktnu vezu za pakistanskom provincijom Baludžistan, koja se smatra bazom terorista Al Kaide, ali i lukom Harači, preko koje se, prema obaveštajnim podacima, obavlja veliki udeo transporta heroina. Sve to pomaže finansiranju Talibana, ali i terorističkih ćelija na teritoriji Pakistana.

Na kraju, kao još jedna bojazan ostaje mogućnost da već pomenuti vakuum popune terorističke grupe poput Islamske države ili Al Kaide. Obaveštajni podaci Pentagona ali i Indije ukazuju na to da Talibani i dalje održavaju tesne veze sa Al Kaidom, pa je opravdan strah da Avganistan pod Talibanima ponovo može postati „sigurna kuća” i logistički centar Al Kaide.

Položaj graničnog prelaza Spin Boldak (foto: www.csmonitor.com/rich clabaugh)

No ipak, među brojnim pokrenutim pitanjima, čini se da je bez sumnje jedno od najvažnijih svakako ono koje se tiče potencijalnog talasa migracija, jer život u Avganistanu nikada nije bio lak. Uostalom, Avganistan se već dugo smatra najsiromašnijom državom Azije i sedmom najsiromašnijom državom na svetu. Uz to, nakon 5 godina pod talibanskom vlašću, zatim i 20 godina rata, udeo avganistanskih izbeglica u talasu migracija iz 2016. godine je bio ogroman. Od 2001. godine do danas, Avganistan je napustilo između tri i četiri miliona ljudi, od kojih je najveći broj prebegao u Pakistan i Iran, dok je preko 300.000 njih utočište našlo na tlu Evrope.

Države Evropske unije, a pre svih Nemačka i Austrija, kao i Ujedinjeno Kraljevstvo zbog toga čini se opravdano strahuju od novog talasa migracija koji bi građanski rat u Avganistanu mogao da izazove. Prema podacima Ujedinjenih Nacija, čak 270.000 izbeglica je pobeglo iz Avganistana od početka 2021. godine. To je, između ostalog, i jedan od razloga zbog čega se evropske NATO članice protive povlačenju iz Avganistana. Ipak, SAD i Nemačka obećale su boravišne vize za lokalno stanovništvo koje je pomagalo NATO snagama na terenu, ali se čini da taj proces do sada ne teče očekivanom brzinom.

Usko povezano sa migracijama je i pitanje prava žena u Avganistanu, o kojem se mnogo priča poslednjih nekoliko meseci. Poznato je da Talibani već sada imaju svoje sudove koji sude u skladu sa tradicionalnim šerijatskim pravom, i koji ne kriju namere da šerijatsko pravo primene na čitavu zemlju onog trenutka kada ponovo dođu na vlast. Iako Talibani garantuju da će žene i dalje moći da se školuju i rade, što predstavlja jedna od osnovnih ljudskih prava, postoje ogromne sumnje da će to zaista tako i biti, imajući u vidu kako je izgledao život žena u Avganistanu u periodu od 1996. do 2001. godine, dok su Talibani bili na vlasti.

Ipak, za sada sve ostaje na datim obećanjima i uverenjima Talibana da zemlju neće „vratiti u kameno doba”. Međutim, i pored tih obećanja, Talibani su u provincijama Kunduz i Takhar upadali u privatne domove, maltretirali domaće stanovništvo, uzimali hranu, a u pojedinim slučajevima čak i otimali decu. U okrugu Davlat Arab u provinciji Fardžab, Talibani su streljali 22 nenaoružana pripadnika specijalnih snaga regularne vojske Avganistana koji su se prethodno predali, a portparol Talibana je u vezi sa snimakom tog događaja rekao da je u pitanju fotomontaža i propaganda zvaničnih vlasti s ciljem sprečavanja novih predaja vojnika regularne vojske. Imajući sve to u vidu, postavlja se pitanje da li se zaista može verovati da u slučaju da Talibani ipak preuzmu vlast, oni neće dozvoliti da ova azijska zemlja postane utočište terorista, da neće javno pogubljivati političke neistomišljenike, te da osnovna ljudska prava neće biti uskraćivana?

Na korak od (novog) rata

Iz svega navedenog možemo izvući nekoliko zaključaka. Pre svega, situacija u kojoj Avganistan ostaje nakon povlačenja vojnika SAD izuzetno je nestabilna. Talibani deluju mnogo organizovanije i spremnije za borbu od regularnih bezbednosnih snaga Avganistana, zbog čega ne čudi sve rasprostranjenije mišljenje da će zvanična vlast u Kabulu pasti kroz svega par meseci. Naravno, jasno je da se jedino rešenje sukoba u Avganistanu može postići samo kroz politički dijalog, međutim Talibani do sada nisu pokazali praktično nikakvu spremnost za bilo kakve kompromise. Za njih rat traje već dve decenije, samo se menjaju protivnici i saveznici.

Povlačenjem NATO snaga iz Avganistana, čini se da Talibani više nemaju razloga da vode mirovne pregovore jer su i sami svesni da je nakon povlačenja američkih vojnika, praktično pitanje vremena kada će pasti i Kabul, budući da će nakon 31. avgusta, u Avganistanu ostati tek oko 650 američkih vojnika koji će biti angažovani na obezbeđivanju američke diplomatske misije u tom gradu. Ipak, američke vlasti obećale su da će do 2024. godine nastaviti da ulažu 4,4 milijarde dolara godišnje kao pomoć tamošnjim vlastima ali se postavlja pitanje koliko će ta pomoć zaista popraviti izuzetno nepovoljnu situaciju.

Dakle, šta čeka Avganistan nakon povlačenja američkih snaga? Građanski rat koji će još više opustošiti zemlju, mešanje neke nove velike sile koja će doći da štiti svoje interese u ovoj državi i veliki broj novih žrtava. S obzirom da će se sva ta dešavanja gotovo sigurno preliti izvan granica Avganistana, možda je ispravnije postaviti pitanje „Šta čeka region nakon povlačenja američkih snaga iz Avganistana?”

Nikola Petrović

Student osnovnih akademskih studija Fakulteta za diplomatiju i bezbednost. Od 2021. godine angažovan je kao istraživač Centra za geostrateška istraživanja i terorizam.
Student osnovnih akademskih studija Fakulteta za diplomatiju i bezbednost. Od 2021. godine angažovan je kao istraživač Centra za geostrateška istraživanja i terorizam.

Najnovije