Odnosi u MENA regionu: Saudijska Arabija i Turska

Kraljevina Saudijska Arabija i Republika Turska već duže vreme protivnički su nastrojene jedna prema drugoj i još od 19. veka ova dva naroda imaju komplikovan odnos, zbog čega se može reći i da su istorijski neprijatelji. Poslednjih godina napetosti između Rijada i Ankare su porasle, što se najbolje vidi u proksi konfliktima širom MENA regiona, preko kojih se oni nadmeću za lidersku poziciju u ovom delu sveta. Međutim, čini se da usled promene dinamike na Bliskom istoku i brojnih pregovora između sila u tom regionu, održanih tokom prethodnih par meseci, Saudijska Arabija i Turska pokazuju želju za pomirenjem, što nedvosmisleno može dovesti i do smanjenja tenzija u narednom periodu.

Istorijski kontekst

Još od uspostavljanja saudijske monarhije od strane porodice el Saud, vlada nepoverenje između Saudijaca i Turaka. Koreni ovog problema sežu do 19. veka i formiranja prve saudijske države. Osmanlije su ušle u sukob sa dinastijom el Saud, što je rezultiralo pogubljenjem saudijskih verskih poglavara i raspadom njihove države.

Nakon kraha Osmanskog carstva, porodica el Saud uspela je ponovo da formira državu i postavi temelje za modernu Saudijsku Arabiju. Mustafa Kemal Ataturk nastojao je da očuva integritet svoje zemlje posle pretrpljenih gubitaka tokom Prvog svetskog rata i neguje prijateljske odnose sa susedima i međunarodnom zajednicom. Uz to, Ataturk nije bio zainteresovan za religiju i islam u istoj meri kao Osmanlije, te je bio fokusiran na formiranje moderne sekularne države po uzoru na evropske.

Ova Ataturkova spoljna politika omogućila je osnivanje Saudijske Arabije 1932. godine i formalni odnosi dveju zemalja tada su zvanično uspostavljeni. Od tog vremena do danas, dosta stvari se promenilo. Iako su u 20. veku Saudijci i Turci uglavnom podržavali iste strane u većim sukobima i koliko-toliko slično reagovale na geopolitička previranja u svetu, došlo je do nagle promene pre desetak godina kada je njihova konkurentnost ponovo isplivala na površinu.

Nakon izbijanja niza demonstracija 2011. godine Saudijska Arabija i Turska su se prvobitno našle na istoj strani u Sirijskom ratu, finansirajući različite snage protiv predsednika Bašara el Asada. Međutim, vrlo brzo su njihovi konkurentni spoljnopolitički ciljevi došli do izražaja i doveli do proksi konflikata širom regiona.

Saudijski kralj Salman i turski predsednik Redžep Tajip Erdogan (foto: www.move2turkey.com)

Arapsko proleće i Muslimansko bratstvo

Turska je nakon pada Hosnija Mubaraka u Egiptu 2011. podržala Muhameda Morsija, člana Muslimanske bratstva (MB), što ne treba da čudi budući da Redžep Tajip Erdogan ima stavove slične onima koje zastupa ova islamistička grupa. Sa druge strane, Saudijci smatraju MB opasnim za svoj režim i tretiraju ovu organizaciju kao jednu od najvećih regionalnih pretnji. Upravo iz tog razloga su podržali vojni puč kojim je Morsi skinut sa vlasti od strane Abdel Fataha el Sisija 2013. godine. Ovaj potez saudijske monarhije, koji su Turci odmah osudili, predstavlja prvi znak divergencije između Rijada i Ankare, uzrokovan ideološkim razlikama.

Dokaz ozbiljnosti konflikta oko ove organizacije je činjenica da je već u oktobru naredne godine Rijad uspešno sprečio Ankaru da postane nestalni član Saveta bezbednosti UN. Turska je u konkurenciji za dva slobodna mesta rezervisana za glasački blok pod nazivom „Zapadnoevropska grupa i drugi” (Western European and Others Group - WEOG) izgubila od Španije i Novog Zelanda. Više diplomatskih izvora je potvrdilo da je to posledica intenzivne kampanje koju je Rijad vodio protiv članstva Turske u Savetu.

Stvari su se dodatno pogoršale 2017. kada su Saudijci prekinuli diplomatske odnose sa Katarcima zbog podrške koju pružaju MB i drugim islamističkim organizacijama u regionu. Doha je, trpeći određene ekonomske posledice, bila primorana da brzo pronađe alternativne rute za uvoz i izvoz hrane i drugih proizvoda, te je Ankara tada pritekla u pomoć. Uz to, Republika Turska je povećala vojno prisustvo u Kataru kao znak podrške. Iako Ankara nije želela fizički okršaj sa Rijadom, već je samo simbolički uvećala broj svojih vojnika u Kataru, ovaj manevar su Saudijci shvatili kao direktnu provokaciju.

Potezi Ankare tokom katarske krize mogu se tumačiti kao plan za obnovu vojne i ekonomske dominacije duž istočne linije Arabijskog poluostrva (od Omana do južnog Iraka). U svakom slučaju, evidentno je da je turska Vlada pokušala da iskoristi krizu u svoju korist, služeći se svojom ekspanzionističkom neoosmanskom spoljnom politikom na račun Saveta za zalivsku saradnju (Gulf Cooperation Council - GCC).

Ubistvo Kašogija i promena vlasti u Sudanu

Neophodno je spomenuti još jedan veliki razlog naglog povećanja tenzija između Rijada i Ankare, a to je ubistvo saudijskog novinara Džamala Kašogija u oktobru 2018. godine. Nakon tog ubistva u saudijskom konzulatu u Istanbulu, Turska je, sasvim logično, ne samo odigrala veliku ulogu u otkrivanju počinioca i njihove povezanosti sa zvaničnim Rijadom, već je i otvoreno vodila medijsku kampanju protiv saudijske monarhije. Pomenuti incident je u velikoj meri uticao na već narušeni ugled Saudijske Arabije u međunarodnoj zajednici, te stavio pritisak i na njene saveznike – pre svega na predsednika Trampa.

Saudijski novinar Džamal Kašogi (foto: www.tonychiazor.com)

Što se tiče Sudana, Omar el Bašir, diktator koji je vladao nekoliko decenija, svrgnut je sa vlasti početkom 2019. godine. Strahujući od povećanja saudijskog uticaja u zemlji, bio je vrlo prijateljski nastrojen prema rivalskoj Turskoj. Međutim, generali koji su ga svrgnuli su prosaudijski orijentisani, te je to narušilo tursko-sudanske odnose. Ankara je sa el Baširom potpisala niz ekonomskih sporazuma, uključujući i važan dogovor o zakupu ostrva Suakin na 99 godina. Turska je planirala obnavljanje uništenog osmanskog grada na ostrvu da bi ga pretvorila u privlačnu turističku destinaciju na Crvenom moru. Međutim, gorepomenuti vojni lideri koji su skinuli el Bašira sa vlasti su određene turske projekte stavili na čekanje.

Saudijsko-tursko rivalstvo u Libiji

Savez između Turske i libijske Vlade nacionalnog sporazuma (Government of National Accord – GNA) takođe je izazvao negativnu reakciju od strane Saudijske Arabije i njenih saveznika. Turska vojna podrška vladi u Tripoliju se zapravo ticala i regionalnih energetskih pitanja, a ne samo ideologije ili geopolitike. Ankara je u novembru 2019. godine potpisala sporazum sa Vladom Fajeza el Saradža kako bi uspostavila isključivu ekonomsku zonu (Exclusive economic zone – EEZ) koja preseca grčku i kiparsku pomorsku teritoriju i interese.

Ova odluka usledila je nakon inicijative Kipra, Grčke, Izraela, Italije, Jordana, Egipta i Palestine u januaru 2019. godine za stvaranje EastMed foruma, koji je zvanično osnovan kao međunarodno telo u januaru 2020. godine. Pomenuto telo nastoji da istočni Mediteran pretvori u veliko energetsko čvorište koje izvozi gas na evropska tržišta iz Izraela, Egipta i Kipra. Dakle, tursko-libijski sporazum je očigledno bio pokušaj da se to blokira.

Sa druge strane, Sadijska Arabija je od početka krize u Libiji podržavala vojnog oficira Halifu Haftara, koji ima izrazito antiislamističke stavove i koji je bio najveći rival gorepomenute libijske Vlade. Saudijci su tursku vojnu intervenciju tumačili kao pretnju regionalnoj bezbednosti, posebno jer Libija deli ogromnu granicu sa Egiptom, koji je jedan od najvećih saudijskih saveznika od 2013. godine. Zbog toga je Saudijska Arabija u tom periodu više puta zapretila uvođenjem sankcija Turskoj i vodila je razgovore sa UAE na temu „obuzdavanja turske ekspanzionističke politike”.

Bivši libijski premijer Fajez el Saradž i turski predsednik Erdogan (foto: www.see.news)

Religijski aspekt i perspektive saudijsko-turskog odnosa

Iz svega navedenog, jasno je da je rivalstvo između Saudijske Arabije i Turske veliko i da će biti potrebni veliki napori sa obe strane da bi došlo do sklapanja nekog saveza. Pored proksi konflikata i ekonomskog nadmetanja, treba uzeti u obzir i činjenicu da obe zemlje pretenduju na lidersku poziciju u religijskom smislu. Uprkos tome što su Saudijska Arabija i Turska sunitske zemlje, verzije islama koje ispovedaju nisu iste. Saudijskim vehabijama nikako ne odgovaraju aspiracije turskih vlasti koje trenutno, kao što je već pomenuto, zastupaju slične stavove kao MB.

Ono što bi moglo biti veliki, ako ne i najveći, kamen spoticanja u postizanju primirja je Islamska Republika Iran. Vazdušni napad 2020. godine na međunarodni aerodrom u Bagdadu, u kojem su Sjedinjene Američke Države ubile iranskog generala Kasema Sulejmanija, najbolje ilustruje komplikovanu prirodu odnosa između Saudijaca i Turaka i njihovu želju za dominacijom. Naime, i jedni i drugi su tajno odobrili taj napad u nadi da će umanjiti uticaj Irana u regionu. Ipak, uzimajući u obzir pregovore Rijada i Teherana koji su otpočeli početkom godine i još uvek traju, postoji šansa da i to izuzetno negativno utiče na krhki saudijsko-turski odnos. Ukoliko Iran uspe da obezbedi sebi bolje ekonomske pozicije preko Saudijske Arabije i nastane neka vrsta saveza između njih, to će nesumnjivo naići na neodobravanje od strane zvanične Ankare, koja se već istovremeno bori za uticaj sa obe sile u regionu.

Sve u svemu, malo je verovatno da će doći do potpunog „peglanja” odnosa između Saudijaca i Turaka. U prilog tome govori činjenica da su već tokom 2020. godine bezuspešno probali da nađu zajednički jezik oko gorenavedenih pitanja. Međutim, nedavno započeti pregovori između Turske i Egipta, a samim tim indirektno između Rijada i Ankare, mogu barem na kratko smanjiti tenzije u regionu. Skorašnji susreti turskih i sudanskih zvaničnika u cilju ponovnog uspostavljanja saradnje između njih takođe govore u prilog tome da su i turska i saudijska strana spremne da malo spuste gard. U svakom slučaju, svi ti pregovori između bliskoistočnih zemalja, sada kada se Amerikanci povlače iz Iraka, a Talibani su na vlasti u Avganistanu, nesumnjivo će rezultirati manjim ili većim promenama u MENA regionu.

Grupa Vagner i ruski hibridni ratovi - Slučaj Libija

Promenom težišta spoljnopolitičkog interesovanja Ruske Federacije ka afričkom kontinentu, došlo je do razvijanja posebnog vida hibridnog ratovanja u kojem su privatne vojne i bezbednosne kompanije (PMSC, Private Military and Security Companies), kao što je Grupa Vagner, ključni akteri. Na osnovu prvobitnih iskustava iz Ukrajine i Sirije, PMSC postaju glavno sredstvo za ostvarivanje ruskih geostrateških, diplomatskih i ekonomskih interesa u neuspelim i urušenim afričkim zemljama.

Koristeći se različitim metodama (paravojnom, borbenom, obaveštajnom, bezbednosnom i propagandnom delatnošću) PMSC deluju u konfliktnim područijima i omogućavaju zvaničnoj Moskvi i ruskim preduzetnicima, širenje političkog i ekonomskog uticaja, kao i uspostavljanje novih trgovinskih tokova. U prilog tome ide i činjenica da je tokom prve godine prisustva PMSC u Africi vrednost trgovine porasla sa 3,4 milijarde dolara iz 2015. na 14,5 milijardi dolara u 2016. godini. Njihovo angažovanje u Africi najpre je primećeno u Libiji, a zatim i u zemljama subsaharskog regiona – Sudan, Centralnoafrička Republika, Mozambik i Madagaskar.

Grupa Vagner i Libija

Zainteresovanost Rusije za Libiju i libijsku krizu leži u spletu povoljnih geostrateških, geopolitičkih, vojnih i ekonomskih mogućnosti koje pruža ova afrička zemlja. Kako bi obezbedila svoje uporište na severu Afrike i Mediteranu, u neposrednoj blizini NATO zemalja i ključnih regionalnih aktera (UAE i Egipat), zvanična Moskva je od 2015. godine, posredstvom PMSC, bila umešana u pomenuti sukob.

Stepen uključenosti Ruske Federacije u libijski konflikt tokom godina je varirao i u skladu sa interesima poprimao je nove oblike. Prvobitne aktivnosti Moskve bile su usmerene ka razvijanju odnosa sa generalom Libijske nacionalne armije (LNA, Libyan National Army), Halifa Haftarom i njegovim saveznicima. Ta saradnja u periodu 2015-2017. godine pretežno se ogledala u pružanju diplomatske, vojne i finansijske pomoći LNA. Kao posebno značajni pokazatelj ruske podrške Haftaru, ističu se njegove zvanične posete i sastanci sa ministrom spoljnih poslova Sergejom Lavrovim i ministrom odbrane Sergejom Šojgujem u Moskvi, ali i poseta ruskog nosača aviona „Admiral Kuznjecov” libijskoj luci Tobruk, tokom koje je general Haftar, putem video-konferencije još jednom imao priliku da direktno razgovara sa ministrom Šojguom. Iako je broj zvaničnih sastanaka postepeno smanjivan, Haftar je održavao vezu sa Kremljom posredstvom Grupe Vagner. Održavanje ove veze možemo videti na primeru prisustva Jevgenija Prigožina (vlasnika Vagnera) sastanku održanom između predstavnika LNA i ruskog vojnog vrha, na čelu sa ministrom odbrane Sergejom Šojuguom.

Jevgenij Prigožin, vlasnik Grupe Vagner, na sastanku najviših vojnih predstavnika LNA i Ruske Federacije (foto: www.bbc.co.uk)

Vojna pomoć podrazumevala je snabdevanje LNA ruskom vojnom tehnikom i naoružanjem (oklopna borbena vozila, IC navođene rakete, borbeni avion). Pomenuto naoružanje se kasnije pokazalo ključnim za napredovanje Haftarove armije u borbama protiv Vlade nacionalnog jedinstva (GNA, Government of National Accord), a posebno za obezbeđivanje naftnih infrastruktura, osvajanje Bengazija i ofanzivu na Tripoli. Pored toga ruske PMSC kompanije sprovodile su specijalizovane vojne obuke Haftarovih snaga tokom kojih su ih pripremali za izvršavanje borbenih aktivnosti i obučavali za upotrebu novih borbenih sistema.

Prvi izveštaji koji ukazuju na prisustvo Vagnera u Libiji vezuju se za osnivanje trening centara u Bengaziju i Tobruku tokom 2017. godine, u kojima je nekoliko desetina pripadnika Vagner Grupe, GRU i Specnaz obučavalo i savetovalo jedinice LNA. Već 2018. godine u Centru u Bengaziju se nalazilo oko 300 Vagnerovih vojnika, fokusiranih na obuku jedinica Armije za upotrebu artiljerijskog i oklopnog naoružanja, kao i daljinski upravljanih borbenih bespilotnih letelica. Njihovo prisustvo, uz jedinice Specnaz, bilo je primećeno u vežbovnim aktivnostima u blizini libijske granice sa Egiptom, na aerodromu Sidi Barani, ali i unutar egipatskih granica, na aerodromu Marsa Matruh. Pretpostavlja se da su u vežbama pored jedinica LNA, Vagnera i Specnaz učestvovali i egipatski i emiratski vojnici, sa ciljem unapređenja interoperabilnosti i podizanja nivoa spremnosti vojski za Ofanzivu na Tripolija.

Zahvaljujući podršci Vagner grupe, Haftarove snage su tokom 2018. godine uspešno napredovale ka Tripoliju i preuzele strategijski značajnu vazduhoplovnu bazu el Jufra (Al-Jufra) u centralnoj Libiji. Pomenuta baza postala je Vagnerov centar operacija, a ujedno i prvo veće nezvanično vojno uporište Ruske Federacije na severu Afrike.

Satelitski prikaz ruskog naoružanja raspoređenog u vazduhoplovnoj baz el Jufra, sedišta Grupe Vagner u centralnoj Libiji (foto:www.csis.org)

Uporedo sa paravojnim aktivnostima, Vagner Grupa i druge ruske PMSC obavljale su poslove obezbeđivanja objekata, kao i specijalizovane bezbednosne zadatake. Zvanična Moskva je u poslednjih nekoliko decenija koristila upravo PMSC za ostvarivanje ključnih koncesija u Libiji za potrebe državnih kompanija, ali i ostvarivanje političke prednosti. Grupa Vagner obezbeđivala je različite objekte naftne i gasne infrastrukture, ali i luke, među kojima su Tobruk, Derna i Sirt. Njihov najznačajniji napredak bilo je upravo osvajanje i zaštita naftnih rafinerija tokom osvajanja grada Sirte od strane LNA. Takođe, tokom svog delovanja u Libiji, osvojili su i nekoliko ključnih objekata Libijske nacionalne naftne korporacije – Ras Lanuf, Zueitina luku, Zalah, ali i najveće naftno polje u ovoj afričkoj državi.

Promena karaktera angažovanja

Promena karaktera operacija Grupe Vagner u Libiji usledila je sredinom 2019. godine. Aktivnosti koje su do tada primarno bile zasnovane na paravojnoj delatnosti postepeno su prerasle u borbene. Prema podacima navedenim u izveštaju Ujedinjenih nacija o Libiji u periodu od 2018. do 2020. godine na teritoriji Libije nalazilo se između 800 i 1.200 Vagnerovih vojnika. Pomenuta brojka je sada mnogo veća, i procenjuje se da se u borbama u Libiji nalazi oko 2.000 „Vagnerovaca”.

Dodatne trupe koje su pristigle tokom 2019. i 2020. ojačale su Haftarove snage svojom obučenošću (posebno se ističu iskusne snajperske jedinice) ali i upotrebom različitih borbenih sistema – protivtenkovski raketni sistem 9M133 Kornet, dronovi Wing-Loong, borbeni avioni MiG- 29, Su-24, Su-35 i sistem PVO Pancir S1. Kao što je bio slučaj i u Siriji, model i tip naoružanja primećen kod Vagner Grupe i LNA, tokom sukoba u Libiji, upravo ukazuje na direktnu vezu ove PMSC sa Kremljom.

Podaci afričke komande SAD (AFRICOM) potvrđuju snabdevanje Grupe Vagner i LNA ruskim naoružanjem, što se kosi sa Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1970 (2011). Prema izveštaju AFRICOM, iz maja 2020. godine, 14 borbenih aviona (MiG- 29, Su-24) sa ruskom zastavom je prvobitno prevezeno u Siriju, koji su zatim, nakon maskiranja ruskih obeležja, prebačeni u vojne baze el Jufra i el Hadim (Al-Khadim) u Libiji. Na osnovu otvorenih izvora podataka još jednom je potvrđena direktna isporuka Ruske Federacije jedinicama Grupe Vagner i LNA. Naime, zabeležena je upotreba verzije sistema PVO Pancir S1 na šasiji KaMAZ-6560 koja je tipična za ove sisteme proizvedene za potrebe Oružanih snaga Ruske Federacije.

Pripadnici LNA koriste sistem 9M133 Kornet (AT-14 Spriggan) raspoređen na zapadnom ulazu u Dernu (foto: twitter/@smmlibya)

Nedavno pronađen tablet jednog od pripadnika Grupe Vagner zaboravljen tokom povlačenja jedinica LNA iz Tripolija, detaljnije ukazuje na naoružanje i borbene taktike koje su primenjivane tokom kontraofanzive Tripolija. Na tabletu se pored priručnika za upotrebu protivpešadijskih mina, improvizovanih eksplozivnih naprava (IED), nalaze i snimci napravljeni pomoću dronova kao i veliki broj mapa fronta na ruskom jeziku. Pomenute mape ukazuju na detaljne podatke o minama postavljenih širom grada, koji je u stvari bio jedno veliko minsko polje u kome su živeli civili. Najdominantnije mine koje su bile postavljene širom tripolija su MON-50 (koje nisu postojale u Libiji pre uvođenja embarga) i POM-2. Među podacima sa tableta se takođe mogu pronaći i dokumenti o nabavci naoružanja i opreme na kojima je kao glavnokomandujući potpisan pod inicijalima D.U, za koje se pretpostavlja da je potpisao Dimitri Utkin, formalni osnivač ove PMSC.

Pored borbenih i paravojnih, Grupa Vagner obavljala je i obaveštajne zadatke. Baze u Torbuku i Bengaziju služile su im kao trening centri, centri za veze i razmenu obaveštajnih podataka, dok su vazduhoplovne baze el Vatija (Al-Watiya) i el Jufra Vagnerovi obaveštajni oficiri koristili za pružanje ISR (Intelligence, Surveillance and Reconnaissance) podrške borbenim operacijama na severozapadu zemlje. Iz ovih baza piloti Grupe Vagner prikupljali su obaveštajne podatke i dejstvovali po ciljevima uz pomoć dronova Wing Loong.

Sa druge strane, iako su general Haftar i LNA najistaknutiji saveznici Rusije u Libiji, a ujedno i njihov proksi, pripadnici Vagnera paralelno su razvijali konakte sa drugim akterima u konfliktu kako bi osigurali svoje pozicije. Ovakvo postupanje je u skladu sa ruskom strategijom hibridnog ratovanja i ono omogućava bolju kontrolu terena i aktera, kao i sigurnije ostvarivanje svojih ciljeva. Vagnerovi pripadnici najpre su ostvarivali kontakte sa nekadašnjim oficirima Gadafijevih obaveštajnih službi, proruske orjentisanosti, sa njegovim sinom Seifom el Islamom, ali i sa nekadašnjim premijerom GNA Fejezom el Saradžem.

Podaci pronađeni na tabletu pripadnika Grupe Vagner: Dokumenti o nabavci naoružanja za potrebe Grupe Vagner (foto: www.bbc.co.uk)

Propagandna delatnost jedna je od osnovnih sredstava ruskog hibridnog ratovanja posredstvom PMSC. Posredstvom kompanija koje se dovode u vezu sa vlasnikom Grupe Vagner, Jevgenijem Prigožinom, ova PMSC kontroliše deo medijskog narativa u Libiji i sprovodi propagandnu kampanju u skladu sa ciljevima Ruske Federacije. Pomenute kompanije su libijskoj medijskoj sceni pristupile sa tri različita aspekta. Sklopljen je finansijski sporazum o kupovini polovine nekadašnje državne televizijske stanice el Džamahirija TV, koja sada podržava Seifa el Islama. Zatim su osnovane pro-LNA novine – Glas Naroda i sproveden je sporazum sa televizijskom stanicom el Hadas (al-Hadath), koja podržava generala Haftara. Istovremeno su proruski regionalni mediji, RT i Sputnik Arabic promovisale ruske narative. Pored medijske propagandne kampanje, veliki akcenat je stavljen i na plasiranje propagandnih informacija, dezinformacija i poluinformacija na društvenim mrežama, radijima i portalima. Tokom 2019. godine sa Fejsbuka je uklonjeno 14 naloga, 12 stranica, 1 grupa i 1 Instagram nalog osnovan u Rusiji u okviru propagandne kampanje i direktno povezan sa Prigožinovim kompanijama.

Iako su pripadnici Vagnera u velikoj meri doprineli napredovanju Haftarovih snaga ka Tripoliju, njihova dejstva nisu osigurala vlast LNA, a nisu ni rezultirala ostvarivanjem ruskih geopolitičkih i geostrateških interesa u Libiji, kao što je to bio slučaj u Siriji. Međutim, primena širokog spektra operacija posredstvom PMSC i multivektorskog pristupa u Libiji obezbedila je određene povoljnosti Moskvi i pojedincima bliskim političkom i vojnom vrhu. Neke od njih su: Porast trgovine i izvoza naoružanja, zauzimanje strateški ključnih pozicija na severu Afrike, kao i ostvarivanje različitih koncesija, zahvaljujući dejstvima Grupe Vagner i drugih PMSC. Njihovo dalje angažovanje u ovom regionu zasigurno će se nastaviti, sve dok ne budu u potpunosti iskorišćeni svi potencijali.

(Ne)uspeh meksičke politike „Zagrljaji, ne meci”

Andres Manuel Lopez Obrador pobedio je na predsedničkim izborima 1. januara 2018. godine, te tako postao 65. predsednik Sjedinjenih Meksičkih Država. Pobedu je odneo zahvaljujući kampanji „Zagrljaji, ne meci”, sa kojom je uspeo da se istakne kao drugačiji, ne samo od ostalih kandidata, već i od svojih prethodnika. Obrador je odlučio da raskine sa politikom rata protiv kriminala i meksičkih narko kartela, te da proba da ovaj problem reši na mirniji način. Obećao je mir i ekonomski razvoj, a javnost Meksika kupio je idejom da će kriminal nestati ako se umesto sa kartelima budu borili protiv siromaštva. „Zagrljaji, ne meci” predstavlja dugoročnu politiku koja bi se fokusirala na rešavanje socijalnih problema, kao što su niska stopa zaposlenosti mladih i borba protiv korupcije i siromaštva.

Ova ideja, u samoj teoriji zvučala je prilično optimistično jer je istorijski posmatrano, nastanak i razvoj kartela bio usko povezan upravo sa lošom ekonomskom siituacijom koja je vladala u ovoj latino-američkoj zemlji. Današnji meksički karteli, nastali su tokom osamdesetih godina prošlog veka, na temeljima potpunog kolapsa ekonomije koji je tada nastupio. Nakon krize koja je nastala zbog velikih kredita, Meksiko je 1982. godine objavio bankrot, čime je otpočela „izgubljena decenija” ove države. Ostatak Latinske Amerike pratio je ovaj korak, te je zavladala međunarodna dužnička kriza. Ekonomske posledice ove katastrofe i drakonskih mera štednje i danas se osete u ovom delu sveta, te nije iznenađujuće što se veliki deo stanovništva i dalje okreće kriminalu.

(Ne)uspeh Obradorove politike „Zagrljaji, ne meci”

Dakle, iako je zbog početnog optimizma ideja nove politike vrlo brzo privukla glasače, nije prošlo mnogo vremena do ispoljavanja njenih prvih manjkavosti. Jedan od prelomnih trenutaka, desio se u oktobru 2019. godine, kada je tokom rutinske kontrole u jednom meksičkom naselju uhapšen Ovidio Guzman Lopez, sin Žoakina El Čapa Guzmana, jednog od najpoznatijih vođa kartela u istoriji ove zemlje. Ovaj događaj imao je posebnu težinu jer se pretpostavlja da je upravo Lopez preuzeo ključnu ulogu u vođenju kartela Sinaloa, nakon što je njegov otac, El Čapo, izručen SAD 2017. godine. Lopezovo hapšenje bilo je povod da više stotina pripadnika kartela blokira puteve zapaljenim vozilima i započne oružane sukobe sa pripadnicima bezbednosnih službi Meksika.

Eskalacija sukoba na meksičkim ulicama, ubrzo je rezultirala puštanjem Guzmana Lopeza na slobodu, što je ujedno predstavljalo i odlučujući momenat Obradorove nove politike. Njegovo oslobađanje navelo je javnost da se zapita da li će ovakva reakcija kartela biti svaki put kada se osete ugroženo, kao i koliko je to ustupaka država spremna da učini kartelima. Brigu stanovništva za svoju bezbednost i efikasnu borbu protiv kartela, pojačao je i predsednikov odgovor na novonastalu situaciju, koji se sveo na saopštenja i izjave za medije, u kojima je ponavljao kako je upravo ovaj incident istakao važnost mirnog rešavanja problema kriminala.

Meksički predsednik Obrador tokom govora na konferenciji o jednakosti generacija (foto: www.visualhunt.com/UN Women Gallery)

No, iako je delovalo da Obradorova administracija drži sve konce u svojim rukama, mane „miroljubive” politike postale su najočiglednije u januaru mesecu 2020. godine. Samo tokom ovog meseca, u samo jednoj meksičkoj državi (Gvanahuato) zabeleženo je čak 453 ubistva, po čemu je januar postao najsmrtonosniji mesec u istoriji ove zemlje. Paradoksalno, ali u istom mesecu, samo godinu dana ranije (svega mesec dana nakon početka Obradorovog mandata) u istoj državi zabeleženo je skoro duplo manje ubistava, odnosno 293. Sa druge strane, i broj žrtava nastavio je da se penje tokom Obradorovog mandata, te je u toku prošle godine zabeleženo neverovatnih 35.000 ubistava u celom Meksiku.

Pa čak i pored svega nabrojanog, ipak se čini da narod i dalje veruje u Obradora. Njegova podrška je nešto veća od 60%, a na političkoj sceni Meksika još uvek se ne pojavljuje odgovarajuća opozicija. Svakako, naredni izbori održaće se za tri godine, te ostaje da vidimo ko će zameniti Obradora u predsedničkoj rezidenciji, kao i da li će doći do određene promene politike. Glavna mana politike „Zagrljaji, ne meci” jeste oslanjanje na dobru volju kartela, kao i na njihovu savest, koja očigledno izostaje. Obradorovi prethodnici takođe nisu bili uspešni u borbi protiv kriminala, ali se njegova politika do sada pokazala kao najneuspešnija, jer ignorisanje postojećeg rata i okretanje leđa od problema ne znači da će on nestati sam od sebe.

Odgovor kartela

Kako bi dodatno proširili svoj uticaj i moć, brojni meksički karteli pokušavaju da iskoriste priliku koju im je (ne)svesno pružila nova administracija. Razlog za to, čini se da leži u činjenici da su pripadnici narko-kartela uvereni da se faktički neće susresti ni sa kakvim otporom države. Najočigledniji primer za to je Halisko, trenutno jedan od najmoćnijih kartela u Meksiku, koji je od aprila ove godine počeo da izvršava napade na policiju i suparničke kartele, dronovima koji prenose eksploziv.

Svega mesec dana kasnije, članovi ovog kartela kidnapovali su i nekoliko pripadnika elitne policijske jedinice (poznate pod nazivom Taktička grupa) i mučenjem došli do adresa drugih policajaca, koje su potom pronalazili i ubijali u njihovim porodičnim kućama. Kartel Halisko, umesto pomirenja, objavio je rat meksičkoj vladi sa ciljem da uništi pomenutu jedinicu, koju optužuje da se nepošteno odnosi prema njihovim članovima. I dok su vođe kartela objavile da će za svakog uhapšenog člana ubiti dva policajca, meksička vlada bira da ignoriše rat koji očigledno postoji i odbija da saopšti koliko je pripadnika elitne Taktičke grupe do sada ubijeno.

Pripadnici meksičke policije tokom jedne od patrola (foto: www.visualhunt.com/Gerald Lau)

Aktuelna bezbednosna situacija u Meksiku dodatno se komplikuje i kada se sagleda položaj vojske. Prethodne administracije težile su korišćenju Oružanih snaga u borbi protiv kartela i odgovaranju „silom na silu”, oslanjajući se pri tome na političku i finansijsku podršku Sjedinjenih Američkih Država. Ipak, u skladu sa novom politikom i taktikom koja se bazira na uzdržavanju od direktnog suprostavljanja kriminalu, Obrador insistira na tome da Oružane snage Meksika ne odgovaraju na provokacije kartela. Čak i kada bi se angažovala vojska, meksički karteli bi najčešće koristili lokalno stanovništvo kao štit, obučavajući ih pri tome da vojsku napadaju kamenjem, palicama i drugim predmetima.

Usled nemogućnosti da adekvatno reaguju, uzdržavajući se od odgovora na napade civila i pretrpljena poniženja, pripadnici oružanih snaga ne gledaju blagonaklono na novu politiku borbe protiv kartela. Zbog toga i sam Obrador čini se da gubi podršku u redovima vojske što može stvoriti dodatni problem za državu.

Korupcija u meksičkom društvu

Sa druge strane, iako je korupcija među policijom bila jedan od glavnih razloga za posebnu ulogu vojske u ovom ratu, čini se, istina paradoksalno, da je upravo korupcija najviše pomogla stanovnicima Sjedinjenih Meksičkih Država. Jasno je da se izlaz za meksičko društvo ne nalazi u odbijanju vođenja rata, ali se isto tako ne nalazi ni u konstantnim obračunima između države i kartela. Uzimajući u obzir ove faktore, ne iznenađuje to što se dobar deo stanovništva i vlasti opredeljuje upravo za saradnju sa kartelima, a jedini konkretan pomak u borbi protiv korupcije nakon dolaska Obradora na vlast, bio je njena institucionalizacija i stavljanje ovog problema u zakonodavni okvir.

Zbog toga ne čudi činjenica da su se prethodne administracije suočavale sa velikim brojem skandala koji se dovode u vezu sa korupcijom, pa je tako u oktobru prošle godine uhapšen i bivši ministar odbrane Meksika, zbog optužbi da je pomagao kartelima u krijumčarenju kokaina. Sa druge strane, tokom suđenja ranije pomenutom vođi kartela Sinaloa, El Čapu, jedan svedok je tvrdio i kako je nekadašnji predsednik Meksika, Enrike Penja Nijeto, primio mito od 100 miliona američkih dolara.

Međutim, navedeni primeri nisu rezultat novijeg doba, jer se saradnja između kartela i vladajućih struktura u Meksiku razvijala kroz istoriju, a korupcijom se kupovao čak i mir. Primer za to svakako je bivši državni tužilac savezne države Najarita, Edgar Vejtija. Ova država, privlačna za turiste, dugo je bila meta ratova među kartelima. Vejtij je odbrao stranu, te je primao mito od kartela H-2 u zamenu za pomoć koju im je on pružao zajedno sa policijom u borbi protiv ostalih kartela. Ova saradnja rezultirala je time da se broj ubistava u ovoj meksičkoj državi za svega četiri godine smanjio za čak 75 procenata.

Zbog svega navedenog, državne institucije i demokratija kao takva nikada se nisu do kraja razvile u Meksiku, pa se čini da su one i dalje taoci narko kartela. Time se nameće pitanje, da li se meksičko društvo može razviti dok se ne iskoreni kriminal, ili se pak kriminal ne može iskoreniti sve dok se državne institucije u potpunosti ne razviju. Bilo kako bilo, kampanja „Zagrljaji, ne meci” predstavlja liniju manjeg otpora i pokazuje se kao najneuspešnija do sada. Jedino što se njome postiže jeste davanje još više slobode i moći vođama kartela, čineći nažalost da se promena meksičkog statusa quo i dalje ne nazire.

Kirgistan i Tadžikistan - Sukob bez kraja

Konflikti i sukobi 21. veka kao direktna posledica nedostatka prirodnih resursa, postaju sve učestalije sredstvo rešavanja, kako političkih i ekonomskih, tako i socijalnih problema. Područje na kome se nalaze Kirgistan i Tadžikistan, godinama unazad predmet je upravo ovakvog jednog spora. Nekadašnje članice Sovjetskog Saveza, još od perioda njegovog raspadanja, vodile su brojne sukobe duž granica bivše države u cilju obezbeđivanja osnovnih sredstava za život. Najnoviji sukob koji je izbio između ove dve zemlje aprila meseca 2021. godine, samo je jedan od pokazatelja težine pomenutog problema i nemogućnosti država da dođu do adekvatnog rešenja.

Raspad Sovjetskog Saveza ostavio je za sobom brojna nerešena pitanja i probleme sa kojima se njegove bivše članice suočavaju i dan danas. Neadekvatna podela teritorija i nedefinisane granice, doprineli su velikom broju sukoba, posebno na prostoru centralne Azije, tačnije u regionu kojem pripadaju Kirgistan i Tadžikistan. Ovaj problem proističe pretežno iz činjenice da su granice za vreme Saveza imale uglavnom simbolički karakter, pa je njegovim raspadom došlo do velikog broja sporova oko podele zemlje, kanala i ostatka infrastrukture koja ima presudnu ulogu za život stanovništva.

Dugogodišnji problemi

Od 1991. godine, Hladni rat, trka u naoružanju i nuklearni problemi postali su deo prošlosti za države centralne Azije. Kirgistan i Tadžikistan su od tog perioda krenuli u drugi vid borbe koji je za cilj imao obezbeđivanje teritorije, pašnjaka za ispašu životinja, vode i drugih resursa neophodnih za opstanak sela i gradova koji se nalaze u blizini granica dve zemlje. Pored toga, političke i socijalne tenzije koje su postojale i pre raspada SSSR i dalje su prisutne na ovom prostoru. Na osnovu dugogodišnjih pokazatelja, jasno je da su sporne granice, oskudica prirodnih resursa, ekonomska nerazvijenost i nezadovoljene ljudske potrebe, ključni faktori koji više od 30 godina doprinose destabilizaciji ovog regiona.

Granice

Takođe, granični sporovi umnogome doprinose nestabilnosti i netrpeljivosti između Kirgistana i Tadžikistana. Od ukupno 971 kilometar granice koja deli dve zemlje, preko 400 kilometara nije omeđeno, odnosno ne može se utvrditi tačna linija podele koja bi u velikoj meri doprinela smanjenju tenzija i sukoba na ovom prostoru. Nemogućnost konsenzusa oko podele granica proističe kako iz činjenice da tokom Sovjetskog Saveza one nisu imale značajnu ulogu u preraspodeli teritorija, tako i iz činjenice da dve republike koriste različite geopolitičke karte. Sa jedne strane Vlada u Biškeku (Kirgistan) smatra da je geopolitička karta od 1958. do 1959. godine adekvatna, dok sa druge strane Vlada u Dušanbeu (Tadžikistan) koristi dosta starije mape koje datiraju od 1924. do 1939. godine. Iz tog razloga, mnoge granice koje nisu omeđene služe i koriste se za trgovinu narkotika i ilegalan transport različitih dobara, koja u suprotnom ne bi prošla graničnu kontrolu.

No, u poslednjih nekoliko godina na obe strane je prisutan trend pomeranja postojećih fizičkih graničnih prelaza. Ovakav tip pomeranja se vrši uglavnom noću i to za po nekoliko stopa kako bi se stekla određena teritorijalna prednost. Zbog sveprisutnog nepoverenja na ovom prostoru, čak i najprostije popravke puta i objekata mogu izgledati kao pokušaj da se naudi drugoj strani.

Ferganska dolina

Sa druge strane, Ferganska dolina predmet je spora još od pomenute 1991. godine. Reč je o velikoj ravničarskoj dolini u obliku dijamanta koja se prostire u samom središtu centralne Azije preko južnog Kirgistana, severnog Tadžikistana i istočnog Uzbekistana. Dolina je okružena planinama Kuramin, Chatkal, Ferghana, Alai i Turkestan, a definisana je slivovima reke Sir Daria. Osnovna karakteristika ove doline od 22.000 kvadratnih kilometara jeste velika poljoprivredna plodnost. Ona pruža mogućnosti gajenja pamuka, pirinča, pšenice, voća i povrća, a kao najgušće naseljeni deo centralne Azije, mesto je brojnih sukoba i nemira koji se dešavaju gotovo svake godine. Važno je istaći da sve što se dogodi na ovom prostoru, direktno utiče ne samo na ekonomske probleme, već i na političku i versku sferu u sve tri zemlje.

Voda i pašnjaci

Sistemi navodnjavanja i infrastruktura dugo godina predstavljaju jedan od glavnih uzroka sukoba Kirgistana i Tadžikistana. Ovi problemi, kao i većina ostalih, potiču od činjenice da je celokupna infrastruktura koja je služila za navodnjavanje bila u zajedničkom vlasništvu. Mnogi irigacioni sistemi su u to vreme bili isprepletani i prelazili su administrativne granice što je kasnije još više zakomplikovalo već nepovoljnu situaciju.

Sa druge strane, problemi sa vodom i navodnjavanjem su usko povezani sa preraspodelom pašnjaka za ispašu koji su takođe bili pod uticajem raspada države i budućih dešavanja. Za razliku od Tadžikistanaca koji su uglavnom držali mali broj stoke i živine, pretežno za zadovoljenje sopstvenih potreba, Kirgistanci su se kao nomadi bavili stočarstvom koje i dalje predstavlja njihov glavni izvor prihoda.

Štaviše, u Sovjetskom Savezu obe zemlje su posedovale kolektivne farme (kolkhozy), kao i državne farme (sovkhozy). U tom periodu postojao je veliki pritisak od strane države da takve farme budu uvek funkcionalne i dobro opremljene kako bi se postigla željena produktivnost. Međutim, podelom teritorija i granica došlo je i do sukoba oko postojećih farmi i njihove preraspodele. U želji za opstankom i oporavkom, veliki broj država, uključujući i Kirgistan i Tadžikistan, pokrenuo je inicijativu stvaranja novih farmi koje su pored ostalog zahtevale i veću potrošnju vode. U centralnoj Aziji bio je to veliki udar za Biškek i Dušanbe, ako se uzmu u obzir pomenuti problemi sa vodom i navodnjavanjem, kao i činjenica da dve zemlje dele svega 40 irigacionih kanala od kojih većina nije potpuno funkcionalna. Pojedine pumpe za vodu nisu korišćene godinama kako zbog kvarova, tako i zbog sve lošije infrastrukture koja iz godine u godinu sve više propada.

Navedeni problemi po mišljenjima mnogih stručnjaka sa druge strane, ne mogu se pripisati samo kvarovima i nefunkcionalnosti kanala. Kako u Kirgistanu, tako i u Tadžikistanu, ne postoji dovoljna želja za popravkom i obnavljanjem ovih sistema što za posledicu ima nezadovoljstvo velikog broja stanovnika. Novac koji je potreban za obnovu i obezbeđivanje stabilnog izvora vode za obe zemlje, ulaže se u druge sektore, a u poslednje vreme uglavnom u vojsku. Iz tog razloga, mnogi stručnjaci smatraju da je problem oko vode samo okidač za konflikt. Nedostatak inicijative ugrožava opstanak obe zemlje koje spadaju u jedne od najsiromašnijih u centralnoj Aziji.

Od konflikta do rata

Sukobi između Kirgistana i Tadžikistana prisutni su gotovo svake godine, a kao najvažniji se mogu izdvojiti oni iz 2004, 2014. i 2021. godine. Tokom proteklih godina zabeleženo je više od 70 incidenata koji su ostavili brojne posledice po stanovništvo koje se nalazi blizu granica. Regioni Batken i Isfara najviše su pogođeni ovakvim sukobima, dok su dve enklave u Kirgistanu (Vorukh i Western Qalacha), takođe mesto neprekidnih nemira između Kirgistanaca i Tadžikistanaca.

Grafički prikaz enklava u regionu Batken (foto: www.wikimedia.org)

Tokom pomenutih godina sukobi su se ispoljavali u različitim oblicima. Rat 2004. godine (Apricot war) bio je rezultat sađenja drveća od strane tadžikanskih farmera na spornoj teritoriji. Kao odgovor na takav postupak, Kirgistanci su posekli novo drveće što je rezultiralo sukobom dve strane. U toku ovih nemira korišćeni su baštenski alati i kamenje što je bilo karakteristično za sukobe Kirgistana i Tadžikistana u tom periodu. Međutim, 2014. godine došlo je do prekretnice u načinu vođenja ovakvih konflikata. Tokom Ketmen war sukoba vođenog te godine, za razliku od ranijeg načina borbe, prvi put je korišćeno vatreno oružje. Kao rezultat toga, ubijeno je 5 kirgistanskih i 3 tadžikistanska vojnika.

U narednom periodu, sve veća militarizacija granica i jačanje bezbednosti na prelazima, postali su sastavni deo spoljne politike obe zemlje. Od tog perioda, Biškek i Dušanbe težili su ka jačanju svojih snaga, kako kroz nabavku naoružanja, tako i kroz zahtevanje međunarodne pomoći velikih sila. U prilog tome govori činjenica da su obe zemlje zahtevale pomoć od Ruske Federacije na koju se najviše oslanjaju po pitanju bezbednosti i sigurnosti u njihovom regionu. Međutim, deluje da Rusija po pitanju partnerstva ipak ne gleda ravnopravno na dojučerašnje članice SSSR. Nagomilavanje ruskih trupa i ratne tehnike duž granice Ukrajine, kao i rat između Jermenije i Azerbejdžana, pokazali su da Moskva koristi postojeće konflikte na bivšem sovjetskom prostoru, kako bi ostvarila sopstvene interese.

Čini se da Tadžikistan u poslednjih nekoliko meseci uživa daleko veću podršku Moskve, a vrhunac njihove vojne saradnje jesu zajedničke vojne vežbe u kojima su pored dve zemlje učestvovali i pripadnici Oružanih snaga Uzbekistana. Vežbe su otpočele u prvoj nedelji avgusta i relalizuju se na vojnom polignu Harb-Maidon u Tadžikistanu. Međutim, valja napomenuti da su ruske oružane snage, prisutne su u ovoj azijskoj državi decenijama unazad. Danas su trupe koje broje oko 7.000 vojnika smeštene u 201. vojnoj bazi (naziv od 2004. godine), koja je naslednica baze za smeštaj različitih sovjetskih divizija još od 1941. godine.

Ipak, nedostatak ruske podrške na terenu mogao se uočiti tokom najskorijih sukoba, kada je između ove dve zemlje vođen trodnevni rat u periodu od 28. aprila do 1. maja 2021. godine. Sukob je započet sporom oko vodozahvatne stanice na kirgiško-tadžikistanskoj granici, u blizini Kok-Taša u provinciji Batken, kada su započeti radovi u okolini postrojenja od strane Kirgistana. No, tenzije, napetost i nepoverenje, doveli su do pokušaja postavljanja nadzornih kamera u blizini stanice od strane Tadžikistana, kako bi imali uvid u aktivnosti svog najvećeg rivala. Međutim, ovakav postupak doveo je do zaoštravanja odnosa i izbijanja rata 28. aprila 2021. godine. Za razliku od ranijih sukoba, u ovom trodnevnom ratu upotrebljen je veliki broj naoružanja, pre svega: oklopna vozila, vojni helikopteri, minobacači, i druga teška vojna oprema. Najviše zahvaćene oblasti ovim sukobom (iako ne jedine), bile su Maksat, Leilek, Kulundu i Khoja Alo.

Uprkos naporima da se dođe do brzog rešenja, posledice ovog rata bile su prevelike. U sukobu je poginulo 36 Kirgistanaca i 19 Tadžikistanaca, a povređeno je preko 180 ljudi. Pored toga, hiljade lica je bilo prinuđeno da se iseli sa svojih teritorija kako ne bi bili zahvaćeni ratom koji bi u suprotnom odneo još više žrtava. Najveći broj evakuisanih civila nalazio se u gradovima i selima blizu granica, odnosno blizu spornih teritorija na kojima je sukob bio i najjači.

Sa druge strane, aprilski rat pokazao je da Tadžikistan ima bolje opremljenu i taktički spremniju vojsku. Iako je sukob bio destruktivan za obe strane, Tadžikistan je odneo ubedljivu pobedu što je otvorilo veliki broj pitanja koja se tiču nabavke i kupovine naoružanja. U poslednjih nekoliko godina Kirgistan je u nekoliko navrata optuživao i spekulisao da Tadžikistan ima podršku od strane spoljnih faktora, kao i da koristi tu podršku u borbi protiv Kirgistana.

Tenkovi Oružanih snaga Tadžikistana (foto: www.mort.tj)

No, iako obe zemlje spadaju u najsiromašnije u centralnoj Aziji, prema navodima iz 2017. godine, šef Glavne uprave za međunarodnu vojnu saradnju ruskog Ministarstva odbrane general Aleksandar Kšimovski, rekao je da je tokom 2017. godine Tadžikistanu isporučeno naoružanje i vojna oprema u vrednosti od oko 122 miliona dolara. Među isporučenim naoružanjem i opremom bili su tenkovi T-72B1, oklopni transporteri BTR-80 i BTR-70, borbena vozila pešadije BMP-2, helikopteri Mi-24 i Mi-8, haubice D-30, sistemi PVO, geodetska oprema, rezervni delovi za oklopna vozila, komunikaciona oprema, oprema i sredstva logističke podrške i veliki broj lakog naoružanja. U istom periodu, Kirgistan je za opremanje svojih Oružanih snaga izdvojio svega 5 miliona dolara, dok je iz Rusije u vidu podrške između ostalog dobijeno i 2 helikoptera Mi-8MT, radarska stanica P-18 i devet modernizovanih oklopno-izviđačkih vozila BRDM-2M.

I dok su tenzije na terenu prisutne, čini se da ipak postoji želja da se pronađe politički kompromis. U pokušaju da dođu do rešenja, 1. maja ove godine, šefovi državnih odbora za nacionalnu sigurnost Kirgistana i Tadžikistana, Kamchybek Tashiyev i Saimumin Yatimov, postigli su sporazum o potpunom prekidu vatre na granici između dve države. No, i pored tih napora već u junu postojale su šanse za izbijanje novog sukoba, međutim, takav scenario je izbegnut.

Pored svega navedenog, važno je istaći da dugogodišnji sukob između ove dve zemlje ipak nije moguće objasniti samo kao borbu za resurse i teritoriju. U 21. veku, voda, zemljište i granice, koriste se uglavnom kao okidači za veće sukobe. Politika koju vode dve zemlje, konstantna militarizacija granica i nagomilavanje vojske u pojedinim delovima, često izazivaju veću napetost od nedostatka vode. Takođe, pogođeni pandemijom koronavirusa kao i ostatak sveta, proces stvaranja mirnih i konstruktivnih razgovora i sporazuma, otežan je još više, s obzirom da se obe zemlje bore sa manjkom novca i sredstava za borbu protiv virusa.

Kako bi trajno rešenje bilo postignuto, nužno je ulaganje u obnovu i rekonstrukciju postojeće zajedničke infrastrukture, kao i rešavanje pitanja granica koje posle nekoliko desetina godina još uvek nisu potpuno omeđene i definisane. Ukoliko dogovor oko vode i zemljišta ne bude moguć, novi sukob je više nego neminovan, ako se uzmu u obzir svi prisutni problemi.