DONIRAJ
ANALIZE
AKTIVNOSTI
MULTIMEDIJA
O NAMA
Interaktivna mapa
Mega Menu Link
Account options
My AccountMy OrdersSupport
Connect with us

Analize

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Amerike Azija Bliski istok i afrika Naoružanje i vojna oprema

Aktivnosti

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Publikacije Projekti Vesti

Multimedija

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Reportaže Galerija Podkast (u izradi)

O nama

Tim istraživača i saradnika okupljenih u organizaciji fokus svojih aktivnosti usmerava na istraživanje, praćenje i analizu različitih aspekata bezbednosti sa kojima se suočava savremeno društvo.

O CeGIT Naš tim U medijima Statut Kontakt

Aktivnosti

Naša vizija je savremeno, stabilno, sigurno i bezbedno društvo.

Analize

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Multimedija

Video i foto materijal sa događaja koje pratimo.

O nama

Tim istraživača i saradnika okupljenih u organizaciji fokus svojih aktivnosti usmerava na istraživanje, praćenje i analizu različitih aspekata bezbednosti sa kojima se suočava savremeno društvo.
Idi nazad

Uticaj Irana na regionalnu bezbednost

Nestabilna bezbednosna situacija na Bliskom istoku zahtevala je od mnogih zemalja da se prilagode dešavanjima na prostoru koji je već decenijama zahvaćen velikim sukobima. S obzirom na višegodišnje ratove koji vladaju ili su vladali u ovom delu sveta, evidentno je da su pojedine države, kao rezultat toga, u veoma lošem položaju. Sirija kojoj se bliži skoro 11 godina neprekidnih sukoba i ratova, jedan je od primera regionalnih nemira koji ne pokazuju znakove potencijalnog jenjavanja.

Međutim, pojedine države su uprkos otežanim okolnostima uspele da ojačaju svoju poziciju na ovom prostoru. Iran, koji je već nekoliko decenija pod sankcijama, smatra se za jednog od glavnih vojnih aktera na području Bliskog istoka. Ipak, čini se da je njegova glavna prepreka u daljoj ekspanziji oličena u Sjedinjenim Američkim Državama, koje su do sada imale najveći uticaj na ekonomiju i ograničavanje vojnih potencijala ove zemlje.

Rivalitet supersile i rastuće vojne pretnje

Odnos dve zemlje je tokom istorije imao svoje uspone i padove. Iako to sada izgleda donekle nemoguće, može se reći da su SAD i Iran nekada bili čvrsti saveznici koji su delili slične interese. U prilog tome govori i nuklearni program Irana koji je pokrenut upravo uz pomoć SAD. Međutim, iranskom revolucijom i promenom vladajućeg režima u zemlji, došlo je do prekida veza i stvaranja neprijateljstva između tadašnjih saveznika. Nekadašnja iranska kraljevina pod vođstvom šaha Muhameda Reze Pahlavija, 1979. godine zamenjena je islamskom republikom koju je predvodio ajatolah Ruholah Homeini.

Ova godina je obeležila i prve sankcije od strane SAD koje su bile rezultat upada u Američku ambasadu u Iranu i uzimanja taoca od strane radikalne iranske grupe. Iako su sankcije bile ukinute već 1981. godine, ovaj događaj je bio prekretnica kojom je započet ekonomski, vojni i politički pritisak na Iran. Zaplenjivanje brodova u Persijskom zalivu u periodu između 1981. i 1987. godine, bili su razlog za uvođenje drugog talasa sankcija koji su u velikoj meri oslabili iransku ekonomiju.

No, Iran je uprkos velikom broju zabrana ipak nastavio da razvija svoj nuklearni program, započet još pedesetih godina prošlog veka. Iako je u nekoliko navrata vlada u Iranu naglasila da je cilj ovog programa civilna upotreba namenjena za medicinu i struju, nove sankcije usmerene na razvoj nuklearnih centrifuga i reaktora, kao i na skladištenje uranijuma, u velikoj meri su ograničile nuklearni potencijal Irana.

Pregovori o iranskom nuklearnom programu u Beču 2015. godine (foto: Bundesministerium für Europa, Integration und Äusseres/wikipedia)

Traganje za rešenjem nuklearnog pitanja Irana trajalo je sve do 2015. godine kada je 5 stalnih članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, zajedno sa Nemačkom i uz podršku Evropske unije, potpisalo sa Teheranom Joint Comprehensive Plan of Action. Ovaj plan je stupio na snagu 16. januara 2016. godine, a njime je suspendovan veliki broj sankcija protiv Irana u zamenu za obustavu nuklearnog programa u ovoj zemlji na najmanje 10 godina. Pomenuto suspendovanje sankcija se odnosilo pre svega na oslobađanje iranskih novčanih sredstava u drugim zemljama, suspendovanje zabrane eksportovanja iranske nafte, omogućavanje stranim kompanijama da investiraju u iranske hotele, gas, naftu i druge sektore, kao i omogućavanje Iranu da trguje sa ostatkom sveta.

Plan je funkcionisao do 2018. godine kada je administracija Donalda Trampa odlučila da se povuče iz nuklearnog sporazuma. Odmah nakon toga usledio je niz novih sankcija od 2018. do 2020. godine u kojima je predsednik SAD primenio svoju taktiku „maksimalnog pritiska” na Iran kako bi ograničio jačanje regionalnog uticaja ove zemlje, kao i podržavanje militantskih grupa i razvoj balističkih raketa. Iako su SAD odlučile da se povuku, ostale države potpisnice ovog sporazuma nastavile su da se pridržavaju dogovorenih mera.

Uprkos navedenim sankcijama Iran je uspevao da se izbori sa velikim silama. Kriza u Hormuškom moreuzu osamdesetih godina 20. veka pokazala je snagu Irana i njegov položaj u tom regionu. Hormuz je mesto preko kojeg se prevozi 20% čitave svetske nafte, pa je tankerski rat između Irana i Iraka od 1984. do 1988. godine, stavio do znanja svetskoj javnosti da Iran poseduje punu kontrolu nad Hormuzom. Ovaj sukob doveo je do tolikih gubitaka nafte, da su Sjedinjene Američke Države morale da se umešaju i spreče dalju eskalaciju sukoba.

Intervencija Vašingtona na kraju je dovela do slobodne trgovine u moreuzu, no i pored toga, Iran je i dan danas zadržao kontrolu nad ovim prolazom. U prilog tome govori i činjenica da su između ostalog, u julu prošle godine zaplenili i britanski naftni tanker „Stena Impero” koji je pušten nakon 2 meseca.

Zaplena britanskog naftnog tankera u Hormuškom moreuzu (foto: sepahnews.com)

Važnost ovog moreuza je tolika da ga većina analitičara naziva naftnom arterijom sveta. Iako Hormuz spada u 12 nautičkih milja kako teritorije Irana tako i Omana, zvanični Teheran je naglasio u nekoliko navrata da je prolaz njihov i da ne žele strana mešanja.

Mreža saveznika

Vojna ekspanzija Irana i njegovo jačanje imali su najveći zamah 2003. godine, odnosno nakon zbacivanja Sadama Huseina sa vlasti u Iraku. Za vreme njegove vladavine, a posebno tokom iračko-iranskog rata koji je trajao skoro 8 godina od 1980. do 1988. godine, Sadam je nastojao da spreči dalji uticaj Irana u regionu i da ograniči njegovu vojnu moć. Iran je iskoristio akciju SAD 2003. godine kako bi uticao na veliki broj šiitske populacije u Iraku i pridobio njihovo savezništvo.

Od tog perioda, kao važan deo iranskih vojnih snaga, Islamska revolucionarna garda počela je da jača i unapređuje svoje vojne potencijale. Ova garda je specijalizovana za nekonvencionalno ratovanje, a tokom godina je u velikoj meri razvila forme asimetričnog ratovanja kao što su dronovi i sajber napadi. Ovim metodama Iran ima sposobnost da odgovori na konvencionalne napade svojih neprijatelja i da nadoknadi veliku razliku u njihovoj moći.

Odnos sa Sirijom i Libanom predstavlja glavnu snagu iranskog regionalnog uticaja. Zajedno sa njima i uz pomoć drugih saveznika, Iran je uz velike napore i troškove održao predsednika Sirije Bašar el Asada na vlasti, pa je Sirija zauzvart u nekoliko navrata proglasila Teheran za svog prijatelja i saveznika i pružila punu podršku u svim njihovim akcijama. Uz to, Iran preko prostora Sirije šalje oružje, municiju, vojnu i ekonomsku pomoć svojim saveznicima u Libanu i Palestini, čime su libanski Hezbolah i palestinski Hamas postali osnova za dalju iransku borbu protiv uticaja zapada i njihovog stalnog pritiska.

Hezbolah je šiitska politička partija, a ujedno i militantska grupa, nastala podrškom Irana kao rezultat borbe protiv Izraela i uticaja zapada na njihovim prostorima. Ova grupa po mnogim procenama broji nekoliko desetina hiljada pripadnika širom planete. Iako je veliki broj zemalja zajedno sa SAD proglasio ovu organizaciju kao terorističku, prema procenama Stejt departmenta Iran finansira Hezbolah sa skoro 700 miliona dolara na godišnjem nivou.

Sa druge strane Izrael, kao glavni protivnik Hezbolaha, još od devedesetih godina bezuspešno pokušava da suzbije njihove aktivnosti. Konflikt između ove dve strane je eskalirao 2006. godine kada je Hezbolah upao u severni deo Izraela i ubio osam, a oteo dva vojnika. Izrael je kao odgovor na to blokirao luke u Libanu i napao bejrutski aerodrom. Nakon toga je ispaljeno nekoliko stotina raketa od strane Hezbolaha po izraelskim ciljevima. Sukob je okončan dolaskom trupa Ujedinjenih nacija na jug Libana kako ne bi eskalirao u regionalni konflikt.

Pozicije taktičke odbrane i raketni položaji Hezbolaha u južnom Libanu tokom sukoba 2006. godine (foto: cgsc.army.mil/Matt Matthews)

Zbog podrške Sirije i Irana ova organizacija iz godine u godinu unapređuje svoje vojne potencijale, što se ogleda u velikom broju M-600 raketa koje dobija od Sirije. M-600 je sirijska verzija iranske rakete Fateh-110, dometa između 250 i 300 km i CEP (Circular Error Probability) od oko 500 metara. Reč je o artiljerijskom sistemu zemlja-zemlja koji predstavlja ozbiljnu pretnju za Izrael s obzirom na to da poseduje mogućnost dejstva po izraelskim ciljevima. Po poslednjim procenama Hezbolah poseduje nekoliko stotina raketa ovog tipa.

Hamas, kao drugi saveznik Irana, predstavlja političku i militantnu organizaciju koja kontroliše oblast Gaze. Saradnja između Teherana i Hamasa prošla je kroz nekoliko faza od 2000. godine do danas. Iako je Iran pružao veliku podršku ovoj organizaciji u vidu novca, oružja i dronova, a posebno nakon 2006 godine kada je ova organizacija dobila izbore u Palestini, 2015. godine saradnja je bila potpuno prekinuta. Razlog tome bilo je podržavanje pobunjenika u Sirijskom civilnom ratu od strane Hamasa kao i jačanje veza ove organizacije sa Saudijskom Arabijom. Mada, po tvrdnjama „Alahed” novina Teheran je 2015. godine, uprkos lošim odnosima, pružio pomoć Hamasu od skoro 48 miliona dolara u vojnoj podršci što ide u prilog spekulacijama da saradnja zapravo nikada nije bila prekinuta.

Međutim, ovogodišnje ubistvo Kasema Sulejmanija od strane SAD, vođe snaga Kuds koji predstavljaju ogranak Islamske revolucionarne garde i koje se takođe bave nekonvencionalnim ratovanjem i pripremom obaveštajnih operacija, dovelo je do potencijalnog obnavljanja savezništva Irana i Hamasa. Prisustvom sahrani pomenutog vođe, Ismail Hanijeh sa svojom delegacijom, dao je do znanja da su napori Hamasa da se ponovo uspostavi saradnja realni i ostvarivi.

Kao odgovor na ubistvo jednog od najmoćnijih ljudi u Iranu, Teheran je ispalio nekoliko balističkih raketa na vojne baze u Iraku u kojima su se nalazile američke trupe. Ovakav napad je doveo Iran i SAD na ivicu rata koji srećom nije izbio.

Naime, sastanak Ismaila Hanijeha i čelnika Hezbolaha Hasana Nasralaha u septembru 2020. godine otvorio je put ka jakoj koopoeraciji ove dve organizacije ali i priliku za Iran da preko svog najvećeg saveznika Hezbolaha, obezbedi podršku Hamasa. Ovakav ishod predstavljao bi veliku prednost za Iran u borbi protiv izraelske vlasti. Takođe, potencijalno uspotavljanje diplomatskih odnosa sa arapskim zemljama poput Ujedinjenih Arapskih Emirata, Bahreina, Sudana, a posebno Saudijske Arabije, neminovno bi približilo Iran Hamasu zbog veza ove palestinske organizacije sa pomenutim zemljama.

Zategnuti odnosi između Izraela i Irana potiču još od 1985. godine. Iran je oduvek negirao legitimnost Izraelske države i nastojao da oteža jačanje jevrejske zajednice na Bliskom istoku. Kako bi odgovorio na agresiju Teherana, Izrael je u saradnji sa SAD, 2010. godine napao nuklearna postrojenja u Iranu ubacivši virus pod nazivom Stuxnet. Ovaj napad je doveo do onesposobljavanja skoro petine centrifuga za obogaćivanje uranijuma na prostoru iranske države. Iako je narednih godina sukob bio periodičan, u periodu između 2017. i 2018. godine Izrael je izveo preko 200 vazdušnih napada po iranskim ciljevima u Siriji što je dovelo do još većeg pogoršanja odnosa između ove dve strane. Iako Izrael na svojoj strani ima pomoć zapada, Iran poseduje veliki broj saveznika koji svakodnevno prete jevrejskoj državi.

Sa druge strane, napad na naftna postrojenja u Saudijskoj Arabiji za koje se smatra da je u septembru 2019. godine izvršen od strane iranskih dronova i krstarećih raketa, ukazao je na nestabilnost tog regiona. Osamnaest dronova pogodilo je je „Aramko” jednu od najvećih naftnih postrojenja na svetu, dok su naftna polja u Huraisu bila meta 4 krstareće rakete. Iako ne postoje dokazi da je napad izvršen od strane Irana ili uz njihovu podršku, sve ide u prilog tome da je to bio pokušaj Teherana da se utiče na bezbednosnu situaciju u Saudijskoj Arabiji.

Rat u Jemenu 2015. godine imao je presudan značaj za huti pobunjenike koji su od početka imali punu podršku Irana pre svega u oružju. Teheran već godinama primenjuje sličnu taktiku kojom potpomaže različite grupe kao što su šiiti u Bahreinu, militantske grupe u Saudijskoj Arabiji i Kuvajtu, kao i pomenuti Huti u Jemenu. Ovakve aktivnosti Irana povećale su troškove arapskih zemalja koje su bile prinuđene da kupuju proverene odbrambene sisteme od SAD.

Vojna moć Irana

Iz priloženog je jasno da Iran poseduje veliku moć na Bliskom istoku sa širokom mrežom saveznika. Iako ne postoje dokazi da ova zemlja ima hemijsko i biološko oružje, po procenama istraživača i naučnika, Iran ima sposobnosti i resurse da ih razvije ukoliko želi. No, situacija sa nuklearnim oružjem je nešto jasnija. Iran ima dovoljno uranijuma i postrojenja da razvije ovakvo oružje ali je spreman da nastavi sa sporazumom koji je na snazi od 2016. godine u čiji prilog ide pozivanje novog predsednika SAD Džozefa Bajdena od strane Iranskog predstavnika Hasana Rohanija da se ponovo priključi nuklearnom sporazumu.

Lansiranje iranske rakete Shahab-3 (foto: Hossein Velayati/www.ypa.ir/wikimedia.org)

Vojna moć Irana ne može se nikako zanemariti. Zajednički interesi koje deli sa Severnom Korejom još nakon Iračko-Iranskog rata, doveli su do razvoja Shahab-3 rakete kao verzije severnokorejske Nodong-1 rakete. Takođe, veliki broj manjih severnokorejskih podmornica i torpeda nalazi se u arsenalu Islamske revolucionarne garde. Naime, veliki deo nuklearnih tehnologija i raketa dobavljen je direktno iz Severne Koreje. Evidentno je da će ove dve države sarađivati sve dok budu delile zajedničke interese i poziciju, s obzirom na to da su obe zemlje pod sankcijama koje su postavljene od strane Bele kuće.

Teheran nema nameru da uspori sa jačanjem svog uticaja u regionu što pokazuje potencijalna saradnja sa Kinom. O sporazumu između ove dve zemlje diskutovano je na početku 2020. godine, a njegova vrednost je procenjena na 400 milijardi dolara u trgovini i vojnoj pomoći. Odnosi sa Indijom kao mogućim trećim partnerom počeli su da slabe još od izlaska SAD iz nuklearnog sporazuma sa Iranom 2018. godine. Od 2018. do 2019. godine bilateralna trgovina nafte i goriva između Indije i Irana je iznosila skoro 17 milijardi dolara, dok je u narednih godinu dana ta cifra spala na svega 3.5 milijardi.

Takav ishod je otvorio mogućnost Pakistanu da se priključi sporazumu sa Iranom i Kinom. Iako Islamabad ima jake veze sa Saudijskom Arabijom, kao jednim od glavnih protivnika Irana, saradnja Teherana i Pakistana mogla bi se pokazati kao dalji korak u jačanju Irana i stvaranju saveznika na Istoku.

Snage Kuds koje je predvodio ubijeni Kasem Sulejmani, uspostavile su veliku mrežu saveznika u velikom broju susednih zemalja. Iz tog razloga Iran poseduje brojne baze i aktivne borce u Siriji i Libanu, pa čak i u neprijateljskim državama kao što su Irak, Saudijska Arabija, Izrael, Kuvajt i Bahrein.

Embargo na oružje Irana koji je istekao 18. oktobra 2020. godine stvorio je nove mogućnosti za prosperitet iranske vojne snage. Iako Trampova administracija zahtevala od Ujedinjenih nacija da obnovi i poveća embargo, to nije učinjeno. No, i pored sankcija koje su prisutne u ovoj zemlji skoro konstantno od 1979. godine, Iran je uspevao da nelegalnim putem dobavlja materijale, opremu i oružja. Embargo je bio samo jedna prepreka koja je mogla biti lako prevaziđena. Iranski raketni program poseduje gotovo 1.000 raketa kratkog i srednjeg dometa (od 50 do 2.000 km), što predstavlja najveći arsenal ovakvog oružja na prostoru Bliskog istoka.

Međutim, embargo na trgovinu oružjem nije jedini problem. Iran kao meta ekonomskih sankcija neće biti u mogućnosti da kupuje veliku količinu naoružanja bez obzira na ukidanje embarga. Sa druge strane, Teheran je naglasio da je spreman da krene sa nabavkom tenkova, artiljerijskih oruđa, mina, torpeda, protivbrodskih balističkih raketa, kao i tehnologija i delova potrebnih za proizvodnju naprednijih sistema naoružanja.

Iako je Iran spreman da modernizuje svoje oružane snage, ratno vazduhoplovstvo i dalje predstavlja veliki problem s obzirom na to da u svom posedu imaju veliki broj zastarelih letelica. F-4, F-5 i F-14 avioni koje imaju još od sedamdesetih godina nisu ni približno dovoljni kako bi njihova avijacija bila stabilna. I pored potencijalne saradnje sa Kinom I Rusijom i kupovine njihovih letelica, jasno je da Iran nema ekonomske mogućnosti da u velikoj meri usavrši ovaj deo svojih snaga.

Obilazak novootvorenog podzemnog kompleksa za proizvodnju balističkih raketa (foto: sepahnews.com)

Shahab-1, Shahab-2, Shahab-3, Safir, Fateh-110, Sejjil, samo su neke od komponenti iranske vojne moći. Dalji razvoj, usavršavanje i poboljšanje preciznosti ovih raketa i sistema predstavljaju osnovu za dalje jačanje kako Irana tako i njihovih saveznika, koji će potencijalno dobiti određeni deo takvog arsenala.

S obzirom na priložene podatke jasno je da Teheran poseduje čvrstu i jaku poziciju u regionu sa velikim brojem saveznika. Iako u poslednjih nekoliko meseci postoje spekulacije o intervenciji SAD u Iranu, jasno je da takva akcija ne bi bila lako izvodljiva. Teritoriju Irana karakteriše veliki broj pustinjskih i polupustinjskih područja koje bi predstavljale veliki izazov za američke kopnene trupe. Takođe, pomorske snage Irana sa svojim brzim čamcima, dovele bi do iako malih, u velikoj meri neželjenih gubitaka flote SAD, pogotovo u Persijskom zalivu i Hormuzu gde Iran poseduje veliku nadmoć. Ovakva intervencija bi prouzrokovala regionalni sukob na čitavom Bliskom istoku u koji bi bile uvučene i zemlje koje žele da izbegnu takav konflikt. No, najveća posledica napada SAD na Iran odrazila bi se na Izrael koji bi istog trenutka bio meta napada svih saveznika Irana, a pogotovo Hezbolaha, koji je obećao uništenje izraelske države ukoliko SAD preduzmu bilo kakve vojne akcije protiv Irana.

Lazar Baltić

Student master studija “Terorizam, organizovani kriminal i bezbednost” na Univerzitetu u Beogradu. Diplomski rad pod nazivom "Nuklearno oružje i njegovo prisustvo u 21. veku", odbranio je 2020. godine na Fakultetu bezbednosti Univerziteta u Beogradu, kao student smera Odbrana. Od 2020. godine angažovan je kao stažista-istraživač Centra za geostrateška istraživanja i terorizam.
Student master studija “Terorizam, organizovani kriminal i bezbednost” na Univerzitetu u Beogradu. Diplomski rad pod nazivom "Nuklearno oružje i njegovo prisustvo u 21. veku", odbranio je 2020. godine na Fakultetu bezbednosti Univerziteta u Beogradu, kao student smera Odbrana. Od 2020. godine angažovan je kao stažista-istraživač Centra za geostrateška istraživanja i terorizam.

Najnovije