Privatne vojne i bezbednosne kompanije (PMSC – Private Military Security Companies) u 21. veku postaju ključni instrument ruske strategije hibridnog ratovanja. Upotrebom naizgled nezavisnih privatnih aktera Ruska Federacija ostvaruje, u većoj ili manjoj meri, svoje geostrateške, ekonomske i političke interese širom sveta. Distanciranjem od PMSC i od operacija koje one sprovode, zvanična Moskva teži smanjenju političkih i ekonomskih gubitaka, kao i izbegavanju međunarodnih incidenata. Međutim, usled sve rasprostranjenijih otvorenih izvora podataka (OSINT) i atraktivnosti same tematike, spoljni napori Kremlja sve češće se povezuju sa delatnošću velikog broja privatnih vojnih i bezbednosnih kompanija sa ruskom pozadinom, među kojima se ističu E.N.O.T. Corp, Antiterror Orel Group, Moran Security Group, Slavonic Corps i Grupa Vagner.
PMSC u Ruskoj Federaciji ubrzano su se razvijale u poslednjoj deceniji dvadesetog veka, kao rezultat postsovjetske privatizacije ruskog vojno-industrijskog kompleksa. Njihove aktivnosti od pada SSSR bile su usmerene ka svetskim konfliktnim žarištima, koja predstavljaju predmet interesovanja zvanične Moskve, ruskih državnih kompanija i oligarha bliskim Kremlju. Međutim, u protekloj deceniji uloga PMSC kao proksi snaga Ruske Federacije došla je do izražaja pre svega u sukobima u Ukrajini, Siriji, Libiji i sve aktuelnije u subsaharskoj Africi.
Za razliku od zapadnjačkih privatnih vojnih i bezbednosnih kompanija, poput Executive Outcomes, Sandline International, AEGIS, Blackwater, PMSC u Rusiji su ilegalne na osnovu Člana 13. Ustava i Člana 208. Krivičnog zakona Ruske Federacije. Zvanična Moskva je stvorila takozvanu sivu pravnu zonu, omogućivši državnim preduzećima da sklapaju ugovore sa spoljnim PMSC za zaštitu svojih interesa u inostranstvu. Antiterror Orel Group, Moran Security Group i Grupa Vagner su sprovodile individualne ili zajedničke operacije sa Oružanim snagama Ruske Federacije za potrebe državnih kompanija poput Gazprom, Emercom Demining i Rostneft. Uspostavljanje sive zone pretvorilo je PMSC u proksi sredstvo za ostvarivanje geostrateških i ekonomskih interesa Kremlja u inostranstvu, bez agresivnosti i vidljivosti koju inače prouzrokuje prisustvo zvaničnih Oružanih snaga. Angažovanje privatnih vojnih kompanija, pored distanciranja, pruža i brzinu, fleksibilnost, tajnost i sprovođenje zadataka koji nisu prihvatljivi u javnosti. U odnosu na upotrebu zvaničnih Oružanih snaga, privatni akteri smanjuju političke i ekonomske troškove.
Sa druge strane, usled naglog razvoja društvenih mreža i sve šireg prikupljanja OSINT, postoji veliki rizik od korišćenja proksi snaga kao sastavnog dela svoje spoljnopolitičke strategije. Ruska umešanost posredstvom Vagner grupe u događaje koji su se desili u Ukrajini 2014. godine i u sukobe u blizini sirijskog grada Dajr ez Zaur 2018. godine, oštetila je njen međunarodni položaj. No, bez obzira na negativne posledice, privatne vojne kompanije će zasigurno biti ključne i za buduće proksi ratove Ruske Federacije.
Iako registrovane kao inostrane kompanije sa sedištima u Belizeu, Hongkongu ili Kipru, prethodno pomenute PMSC svojom organizacijom i operacijama su duboko isprepletane sa ruskom vojnom, političkom i obaveštajnom zajednicom. Sastav PMSC čine ruski vojni rezervisti i veterani, pre svega nekadašnji pripadnici jedinica za specijalne operacije Glavne obaveštajne službe (GRU), Federalne bezbednosne službe (FSB), Spoljne obaveštajne službe (SVR), ali i državljani zemalja nekadašnjeg Istočnog bloka, među kojima je jedan broj njih i iz Srbije. Na čelu privatnih kompanija nalaze se visoko odlikovani sovjetski veterani koji se dovode u vezu sa vojnim i političkim vrhom Rusije.
Za potrebe operacija u Africi i na Bliskom Istoku, privatni akteri se koriste kontaktima razvijenim tokom kampanja SSSR na ovim područjima. Operacije koje sprovode obuhvataju kombinaciju paravojnih, borbenih, obaveštajnih, propagandnih, subverzivnih zadataka i zadataka obezbeđenja ličnosti i objekata, zasnovanih na praksi sovjetskih i ruskih bezbednosnih službi. Operacije privatne vojne kompanije Vagner u Ukrajini, Siriji, Libiji i Centralnoafričkoj Republici su svakako među najistaknutijim operacijama PMSC koje se dovode u vezu sa Ruskom Federacijom.
Usled izuzimanja PMSC iz ruskih zakona i slabo razvijene međunarodne regulative o privatnim vojnim kompanijama, javlja se problem nedostatka zvaničnih informacija koje mogu ukazati na poreklo i delatnost određenih PMSC, među kojima je i grupa Vagner. Na osnovu postojećih izvora Grupa Vagner je privatna kompanija nastala na temeljima i ograncima kompanija Moran group i Slavonic Corps, od kojih je poslednja, usled negativnog publiciteta stečenog tokom neuspeha misije u sirijskom gradu Dajr ez Zaur 2013. godine, rasformirana. Kao jedan od osnivača ove kompanije navodi se potpukovnik Dimitri Utkin, obaveštajni oficir jedinice za specijalne operacije GRU smeštene u ruskom gradu Pskovu (kodnog imena Vagner), koji je pre navodnog osnivanja Grupe Vagner učestvovao u operacijama Moran grupe i Slavonic Corps. Međutim, pretpostavlja se da potpukovnik Utkin nije stvarni osnivač kompanije Vagner, već da je on u stvari, samo njeno javno lice. Iza kompanije Vagner nalazi se ruski biznismen, blizak predsedniku Ruske Federacije Vladimiru Putinu, Jevgenij Prigožin.
Aktivnosti Vagner Grupe vezuju se za dva ključna pokretača, za rusku geostratešku politiku i ekonomsku dobit, kako Rusije, tako i kompanija koje se mogu dovesti u vezu sa Prigožinom. Iako finansijska pozadina same kompanije nije u potpunosti jasna, njene operacije i logistička podrška se mogu direktno povezati sa Oružanim snagama Ruske Federacije. Ruska vojna infrastruktura stoji u velikoj meri na raspolaganju pripadnicima Vagnera, od upotrebe transportne infrastrukture ruskih oružanih snaga i ministarstva odbrane, lečenja u ruskim vojnim bolnicama, izdavanje sekvencijalnih pasoša, dozvola upotrebe baze GRU na jugozapadu Rusije u mestu Molkino i odlikovanje pripadnika Vagner grupe, na čelu sa potpukovnikom Utkinom, za učešće u sukobima u Siriji i Donbasu.
Grupa Vagner je prvi put dospela u žižu javnosti tokom ruske aneksije Krima, u martu 2014. godine. Pripadnici ove vojne kompanije obavljali su veliki broj zadataka sa ciljem destabilizacije Ukrajine, a zatim i uspostavljanja kontrole na Krimu i u istočnim regijama Ukrajine, Donjeck i Lugansk. Zahvaljujući Prigožinovim vezama, koristili su ukrajinsku Novinsku Agenciju Harkiv za širenje dezinformacione i subverzivne kampanje. Privatni vojnici su direktno učestvovali u borbama u Istočnoj Ukrajini, gde su pružali logističku podršku i treninge proruskim separatistima. Snabdevali su ih protivoklopnim vozilima, artiljerijsko raketnim sistemima i sistemima PVO, pre svega namenjenim za osvajanje aerodroma Lugansk u proleće 2014. godine.
Osvajanjem ovog aerodroma, Ruska Federacija je uz pomoć Vagnera preuzela kontrolu nad istoimenom regijom. Pretpostavlja se da su privatni vojnici Vagner grupe tokom obezbeđivanja aerodroma Lugansk 14. juna iste godine, oborili ukrajinski transportni avion 76777 Il-76 pomoću lako prenosive rakete zemlja-vazduh 9K38 Igla. Tokom obaranja aviona poginulo je četrdeset ukrajinskih padobranaca i devet članova posade. Vagner Grupa je učestvovala u još jednoj ključnoj vojnoj operaciji u ukrajinskom ratu, u osvajanju strateški ključnog grada Debaljcevo 2015. godine.
Tokom sukoba u regijama Lugansk i Donjeck u 2014. i 2015. godini došla je do izražaja veza sa GRU. Ukrajinska obaveštajna služba (SBU) je presrela tri telefonska razgovora potpukovnika Dimitrija Utkina, komandanta GRU Olega Ivanikova i general-majora Jevgenija Nikiforova. Na osnovu razgovora SBU je potvrdila dotadašnju sumnju, da su pripadnici Vagner grupe podređeni ruskoj Glavnoj obaveštajnoj službi i da rade prevashodno u interesu Rusije. Ruska Federacija je u Ukrajini prvi put iskoristila jednu privatnu vojnu kompaniju kao glavno sredstvo hibridnog ratovanja.
Na osnovu iskustva stečenog u Ukrajini, grupa Vagner je postala ključno sredstvo Rusije za stabilizaciju Asadovog režima i za suprotstavljanje naporima SAD i njihovih partnera. Za razliku od sukoba u Ukrajini, ekonomski interesi Jevgenija Prigožina su došli do izražaja u Siriji. Uzimajući u obzir da Asadove snage nisu imale dovoljno pripadnika, pripadnici Vagnera su popunjavali prazninu. Učestvovali su u direktnim borbama kod Palmire 2016. godine, u borbama za povratak teritorije od Islamske države i imali su ulogu u obučavanju Asadovih snaga.
Pripadnici Vagner grupe imali su ključnu ulogu u obezbeđivanju energetske i vojne infrastrukture, poput aerodroma Hmejmim. Borbena dejstva su bila fokusirana na obezbeđivanje sirijske energetske infrastrukture, koja je predstavljala glavni interes Ruske Federacije, ali ujedno i Prigožina. Dalje napredovanje vojnih operacija zavisilo je isključivo od ekonomskih prioriteta, akcenat se stavljao na osvajanje područja bogatih naftom, gasom i na zaštitu ključnih cevovoda i rafinerija. Prigožinova kompanija Evro Polis potpisala je sporazum sa sirijskom državnom kompanijom General Petroleum Corporation u januaru 2018. godine, na osnovu koga ona dobija dvadeset pet procenata od proizvodnje svakog osvojenog energetskog objekta. Tokom napada na Conoco postrojenje, u blizini Dajr ez Zaura u februaru 2018. godine, pripadnici Vagner grupe sukobili su se sa američkim trupama i njihovim partnerima koji su štitili ovaj objekat.
Na osnovu izveštaja obaveštajnih službi SAD, Prigožin je direktno učestvovao u pripremanju napada na ovo postrojenje. Sama bitka bila je katastrofalna za obe strane, rezultirala je sa oko dvesta žrtava i izazvala je pogoršanje odnosa između SAD i Rusije. Nivo umešanosti Rusije u organizovanje ovog napada dovodi se u pitanje, nije poznato da li je ministarstvo odbrane bilo upoznato sa oružanim napadima, ali ukoliko uzmemo u obzir da su povređeni vojnici Vagner grupe nakon ovog napada evakuisani vojnim helikopterima u vojne bolnice Ruske Federacije, teško da možemo sa sigurnošću isključivati njihovu umešanost.
Upotreba kompanije Vagner za realizovanje geostrateških i ekonomskih ciljeva Ruske Federacije u Siriji i Ukrajini predstavljala je samo osnovu za buduću upotrebu privatnih vojnih kompanija u hibridnim ratovima. Promenom ruske spoljnopolitičke strategije u pokušaju da se pozicionira kao jedna od vodećih svetskih sila, promenila se i upotreba PMSC u pomenutom načinu ratovanja.
Idi nazad
