Konflikti i nemiri na prostoru Kolumbije više od pet decenija stvaraju velike bezbednosne probleme ovoj latinoameričkoj državi. Iako su tokom godina postojali brojni pokušaji pronalaženja kompromisnog rešenja koje bi rezultiralo trajnim mirom, na čemu je intenzivno bila uključena i međunarodna zajednica, situacija i dalje ima potencijal da eskalira i da se vrati na stanje iz perioda četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka.
Pomenuti konflikti produkt su pre svega dugogodišnje borbe između Kolumbije i pobunjeničke grupe poznate pod imenom FARK (Fuerzas Armadas Revolucionarias de Colombia, odnosno Fuerzas Armadas Revolucionarias de Colombia—Ejército del Pueblo, FARC–EP). Iako je ova grupa odgovorna za najveći broj incidenata koji su se desili na prostoru ove zemlje, koren i poreklo problema mogu se pronaći još tokom civilnog rata između Liberalne i Konzervativne partije Kolumbije od 1948. do 1958. godine. U toku pomenutog civilnog rata poznatijeg kao La Violencia izgubljeno je više od 220.000 života, odnosno gotovo 2% tadašnje populacije Kolumbije. Uz to, nekoliko stotina hiljada ljudi je moralo da se iseli iz svojih domova kako bi izbegli konflikt i sačuvali svoje živote.
Na tragovima ovog sukoba 1964. godine formirana je gerilska organizacija FARK. Jedan od njenih osnivača, Manuel Marulanda (učesnik u La Violencia), zajedno sa nekoliko drugih saradnika, postavio je temelje novom pokretu koji je od samog početka imao za cilj borbu protiv nejednakosti koja je u tom periodu, kao i danas, bila prisutna na prostoru Kolumbije. Novonastala organizacija prvobitno je bila sastavljena od poljoprivrednika i radnika koji su usled posledica nejednake raspodele bogatstva bili spremni za borbu. Širenjem uticaja i povećanjem broja članova, FARK je godinama dobijao sve veću podršku ne samo u ruralnim područjima, već i u velikim gradovima u vidu logistike, oružja, opreme i drugih materijala.
Sama organizacija podeljena je na manje taktičke grupe koje po potrebi formiraju veće borbene jedinice, a koje su dalje organizovane u regionalne blokove. Komandna struktura sačinjena je od manje grupe komandanata (tzv. Sekretarijat) i zadužena je za strategiju celokupne organizacije. FARK je tokom istorije svog postojanja koristio razne tehnike borbe protiv kolumbijskih snaga bezbednosti poput napada na policijske stanice i vojna mesta, bombardovanja naftovoda, električnih stubova, mostova i klubova, dok je sa druge strane vršio i atentate na razne političke mete.
Od njenog nastanka, organizacija je svoje glavne prihode ostvarivala putem nelegalnih radnji poput trgovine i proizvodnje narkotika, „reketiranja” proizvođača marihuane i kokaina, kidnapovanja i iznuđivanja novca. Njihovo tačno brojno stanje i dan danas je nepoznanica, ali se smatra da su 2002. godine imali skoro 20.000 aktivnih boraca. Ipak, usled različitih događaja, taj broj je tokom godina opadao, pa je po izveštajima iz 2016. godine spao na svega šest do sedam hiljada aktivnih boraca i oko 8.500 civila koji pružaju logističku podršku.
FARK i kolumbijske vlasti vodili su aktivnu borbu sa velikim brojem žrtava na obe strane sve do 1985. godine kada su se javili prvi pokušaji sklapanja mira. FARK je sa drugim levo orijentisanim grupama osnovao političku partiju pod nazivom Patriotska unija (Unión Patriótica - UP) kako bi zajedno sa Vladom Kolumbije postigli dogovor o prekidu sukoba. Iako su na izborima 1986. i 1988. godine osvojili veliki broj glasova, nekoliko hiljada članova ove partije zajedno sa tri predsednička kandidata izgubili su svoje živote usled posledica napada od strane desničarskih parlamentarnih grupa, što je na kraju i dovelo do nestanka ove partije sa političke scene 2002. godine i prekida daljih pregovora. No, FARK je za vreme snažnog zamaha UP partije iskoristio taj period da poveća svoje članstvo, regrutujući veliki broj civila.
Novoizabrani predsednik Kolumbije 2002. godine Álvaro Uribe Vélez, za razliku od svog prethodnika Andrés Pastrana koji je demilitarizovao čitavu zonu u korist pripadnika FARK kako bi se tenzije smanjile, vodio je drugačiju politiku usmerenu ka agresivnoj borbi protiv pobunjenika. Otmica aviona kolumbijskog senatora iste godine prouzrokovala je još veće nemire i doprinela zaoštravanju odnosa i sukoba u godinama koje su usledile.
Iako su odnosi od 2002. godine bili zaoštreni, veća eskalacija sukoba nastala je tek 2008. godine kada su trupe kolumbijske vojske upale u bazu FARK u Ekvadoru i ubili jednog od lidera ove organizacije Luisa Edgara Devia Silvu (Luis Édgar Devia Silva) poznatijeg kao Raúl Reyes. Takođe, iste godine umro je i već pomenuti Manuel Sureshot Marulanda što je sveukupno predstavljalo veliki udar za pobunjenike, a situaciju su dodatno zakomplikovala ubistva koja su se desila tokom 2010. i 2011. godine, kada su ubijeni visokopozicionirani članovi i lideri Mono Jojoy i Alfonso Cano.
Proaktivna politika i odlučnost Kolumbije u borbi protiv gerilaca oslabila je snagu i kapacitete ove organizacije što je rezultiralo početkom novih pregovora 2012. godine. Razgovori između FARK i Vlade Kolumbije započeti su u Oslu, a nastavljeni u Havani. Iako je u međuvremenu (2014. godine) došlo do kratkog prekida mogućeg sporazuma zbog kidnapovanja policijskog službenika, pregovori su ubrzo nastavljeni sve do 2015. godine kada je tadašnji predsednik Kolumbije Juan Manuel Santos predložio potencijalni obostrani prekid vatre. No uprkos tome, pomenuta godina bila je izuzetno turbulentna s obzirom na to da je sukob između ove dve strane nastavljen na nekoliko frontova. Ipak, želja za prekidom vatre je ostala aktuelna, pa je krajem godine odlučeno da će u narednih 6 meseci biti sklopljen finalni sporazum.
Na osnovu tog dogovora, jedan od vođa FARK Rodrigo Londoño 2016. godine pridružio se predsedniku Santosu u Havani u cilju potpisivanja sporazuma o permanentnom prekidu vatre. Tom činu prisustvovali su mnogi visoki zvaničnici iz drugih zemalja kao i tadašnji generalni sekretar Ujedinjenih nacija Ban Ki-Mun. Sporazumom je potpisano da će pripadnici pobunjeničke organizacije prekinuti napade i predati oružje koje poseduju, a da će zauzvrat dobiti podršku Vlade Kolumbije u vidu socijalne pomoći i reintegracije bivših boraca FARK u društvo, kao i da će im biti zagarantovana bezbednost.
Sporazum je naišao na nekoliko prepreka i bio odbijen nekoliko puta upravo od strane kolumbijske vlade, smatrajući da su kazne za pojedine pripadnike FARK tokom konflikta previše male i blage, a situaciju je dodatno otežavao i neuspeli referendum. Na pitanje „Da li podržavate konačni sporazum o okončanju sukoba i izgradnji stabilnog i trajnog mira?”, 50,22% građana Kolumbije odgovorilo je negativno, dok je 49,78% glasalo za postignuti sporazum. Međutim, mirovni proces (koji je uključivao i demilitarizaciju, odnosno razoružavanje pobunjenika) je nastavljen i uspešno obavljen 2017. godine, a rezultirao je oduzimanjem gotovo 8.000 pušaka i 1,3 miliona metaka i okvira za puške koje su koristili pripadnici FARK.
Završetkom ovog procesa, FARK je ubrzo krenuo u tranziciju ka političkoj partiji s obzirom na to da im je najvažnijim delom potpisanog sporazuma garantovano 10 mesta u kolumbijskom zakonodavnom telu (5 u Predstavničkom domu i 5 u Senatu) do 2026. godine. Ova organizacija je nakon toga prerasla u punu političku partiju koja je od Fuerzas Armadas Revolucionarias de Colombia postala Fuerza Alternativa Revolucionaria del Común, dok su 2021. godine promenili ime u Comunes.
Iako je predsednik Kolumbije Huan Santos (Juan Manuel Santos Calderón) zbog uspešno okončanog konflikta i potpisanog mira između dve zaraćene strane nagrađen Nobelovom nagradom za mir, čini se da novonastale okolnosti nisu značile i zagarantovano, trajno rešenje. Malo pre završetka svog mandata 2018. godine, Santos je u nekoliko navrata javno apelovao i pozvao budućeg predsednika Kolumbije Ivana Dukea (Iván Duque Márquez), da održi postignuti mir i da poštuje odrednice potpisanog sporazuma. Međutim, dolaskom novog predsednika na vlast, situacija u zemlji još jednom je postala nepredvidiva. Ivan Duke je sa svojom partijom još od početka pregovora sa pripadnicima FARK bio za strožije kazne i suđenja. Ovakvom politikom, koju je Duke počeo da sprovodi od samog početka svog mandata, stavljen je veliki znak pitanja na budućnost mira.
Sa druge strane, mir u Kolumbiji je pored agresivne politike novog predsednika, ugrožen i činjenicom da je veliki broj boraca bivše gerilske organizacije odlučio da ne prihvati mir i da se naoruža u cilju nastavka borbe protiv vlasti. Od 2018. godine porastao je broj ubistava i kidnapovanja kako civila tako i visokih zvaničnika i službenika. U prilog tome ide činjenica da je do 2021. godine izvršeno oko 70 masakra od strane novonastalih grupa koje su po svemu sudeći upravo ogranci bivšeg FARK.
Nove disidentske grupe koje su odlučile da se ponovo naoružaju koriste se istim metodama kao i FARK što podrazumeva, ubistva, kidnapovanja, trgovinu narkoticima i iznude. Smatra se da postoji oko 25 disidentskih grupa koje se nalaze na prostoru Kolumbije, od kojih neke po informacijama Vlade ove zemlje imaju i preko 3.000 aktivnih boraca.
Među njima, posebno se izdvajaju dve pobunjeničke grupe - Nacionalna oslobodilačka vojska (Ejército de Liberación Nacional - ELN) i Segunda Marquetalia. One su sastavljene kako od civila, tako i od bivših boraca i komandanata FARK, a u svom arsenalu poseduju veliku količinu naoružanja i vojne opreme, uživajući pri tome i logističku podršku u ruralnim i urbanim delovima Kolumbije. Međutim, nedostatak znanja o organizaciji i tačnom brojnom stanju ovih grupa predstavlja opasnost po stanovništvo i državu jer se ne može proceniti da li su one sposobne za konflikt i da li imaju dovoljno velike kapacitete da izazovu veće ljudske i materijalne gubitke. Tako po tvrdnjama međunarodne zajednice, pre svega Ujedinjenih nacija, pomenute disidentske grupe nemaju dovoljnu snagu da izazovu konflikt ili sukob većih razmera, dok se prema tvrdnjama vlade u Kolumbiji smatra da one ne funkcionišu samostalno, već imaju veliku povezanost sa ostalim grupama i čine pretnju kakvu je predstavljao i sam FARK.
No, bezbednosna situacija u ovoj latinoameričkoj zemlji i dalje pokazuje znakove potencijalne eskalacije sukoba. Bivši borci FARK koji su 2020. godine izašli na proteste kako bi tražili veću sigurnost, bolju implementaciju dogovora iz 2016. godine i pravdu za preko 200 ubijenih bivših pripadnika pomenute organizacije u proteklih nekoliko godina, samo su jedan od pokazatelja loše sprovedene politike u periodu od potpisivanja mira do danas. Socijalna i ekonomska reintegracija bivših pobunjenika u društvo i dalje je u zaostatku, a njihova sigurnost svakim danom slabi.
Zbog toga mnogi aktuelne sukobe između kolumbijskih snaga bezbednosti i novih disidentskih grupa tumače i kao nastavak borbe protiv nekadašnje organizacije FARK. Sa druge strane, iako na prvi pogled nove pobunjeničke grupe izgledaju neorganizovano i malo, one mogu predstavljati ozbiljan bezbednosni problem i dovesti Kolumbiju u stanje ponovnog sukoba velikih razmera. Aktivno učešće bivših boraca FARK u zakonodavnom telu Kolumbije i borba za mir i bezbednost, čemu u prilog ide i izbor Sandre Ramirez kao drugog potpredsednika Senata u Kolumbiji jula 2020. godine, predstavlja možda i poslednju prepreku izbijanju većih sukoba.
Politika mira i saradnja između bivših pobunjenika poput Sandre Ramirez i predstavnika vlasti u Kolumbiji, posebno sadašnjeg predsednika Ivana Dukea, jedino je rešenje koje može doprineti poboljšanju odnosa dve sukobljene strane i smanjenju uticaja novih disidentskih grupa.
Idi nazad
