(Ne)uspeh meksičke politike „Zagrljaji, ne meci”

Andres Manuel Lopez Obrador pobedio je na predsedničkim izborima 1. januara 2018. godine, te tako postao 65. predsednik Sjedinjenih Meksičkih Država. Pobedu je odneo zahvaljujući kampanji „Zagrljaji, ne meci”, sa kojom je uspeo da se istakne kao drugačiji, ne samo od ostalih kandidata, već i od svojih prethodnika. Obrador je odlučio da raskine sa politikom rata protiv kriminala i meksičkih narko kartela, te da proba da ovaj problem reši na mirniji način. Obećao je mir i ekonomski razvoj, a javnost Meksika kupio je idejom da će kriminal nestati ako se umesto sa kartelima budu borili protiv siromaštva. „Zagrljaji, ne meci” predstavlja dugoročnu politiku koja bi se fokusirala na rešavanje socijalnih problema, kao što su niska stopa zaposlenosti mladih i borba protiv korupcije i siromaštva.

Ova ideja, u samoj teoriji zvučala je prilično optimistično jer je istorijski posmatrano, nastanak i razvoj kartela bio usko povezan upravo sa lošom ekonomskom siituacijom koja je vladala u ovoj latino-američkoj zemlji. Današnji meksički karteli, nastali su tokom osamdesetih godina prošlog veka, na temeljima potpunog kolapsa ekonomije koji je tada nastupio. Nakon krize koja je nastala zbog velikih kredita, Meksiko je 1982. godine objavio bankrot, čime je otpočela „izgubljena decenija” ove države. Ostatak Latinske Amerike pratio je ovaj korak, te je zavladala međunarodna dužnička kriza. Ekonomske posledice ove katastrofe i drakonskih mera štednje i danas se osete u ovom delu sveta, te nije iznenađujuće što se veliki deo stanovništva i dalje okreće kriminalu.

(Ne)uspeh Obradorove politike „Zagrljaji, ne meci”

Dakle, iako je zbog početnog optimizma ideja nove politike vrlo brzo privukla glasače, nije prošlo mnogo vremena do ispoljavanja njenih prvih manjkavosti. Jedan od prelomnih trenutaka, desio se u oktobru 2019. godine, kada je tokom rutinske kontrole u jednom meksičkom naselju uhapšen Ovidio Guzman Lopez, sin Žoakina El Čapa Guzmana, jednog od najpoznatijih vođa kartela u istoriji ove zemlje. Ovaj događaj imao je posebnu težinu jer se pretpostavlja da je upravo Lopez preuzeo ključnu ulogu u vođenju kartela Sinaloa, nakon što je njegov otac, El Čapo, izručen SAD 2017. godine. Lopezovo hapšenje bilo je povod da više stotina pripadnika kartela blokira puteve zapaljenim vozilima i započne oružane sukobe sa pripadnicima bezbednosnih službi Meksika.

Eskalacija sukoba na meksičkim ulicama, ubrzo je rezultirala puštanjem Guzmana Lopeza na slobodu, što je ujedno predstavljalo i odlučujući momenat Obradorove nove politike. Njegovo oslobađanje navelo je javnost da se zapita da li će ovakva reakcija kartela biti svaki put kada se osete ugroženo, kao i koliko je to ustupaka država spremna da učini kartelima. Brigu stanovništva za svoju bezbednost i efikasnu borbu protiv kartela, pojačao je i predsednikov odgovor na novonastalu situaciju, koji se sveo na saopštenja i izjave za medije, u kojima je ponavljao kako je upravo ovaj incident istakao važnost mirnog rešavanja problema kriminala.

No, iako je delovalo da Obradorova administracija drži sve konce u svojim rukama, mane „miroljubive” politike postale su najočiglednije u januaru mesecu 2020. godine. Samo tokom ovog meseca, u samo jednoj meksičkoj državi (Gvanahuato) zabeleženo je čak 453 ubistva, po čemu je januar postao najsmrtonosniji mesec u istoriji ove zemlje. Paradoksalno, ali u istom mesecu, samo godinu dana ranije (svega mesec dana nakon početka Obradorovog mandata) u istoj državi zabeleženo je skoro duplo manje ubistava, odnosno 293. Sa druge strane, i broj žrtava nastavio je da se penje tokom Obradorovog mandata, te je u toku prošle godine zabeleženo neverovatnih 35.000 ubistava u celom Meksiku.

Pa čak i pored svega nabrojanog, ipak se čini da narod i dalje veruje u Obradora. Njegova podrška je nešto veća od 60%, a na političkoj sceni Meksika još uvek se ne pojavljuje odgovarajuća opozicija. Svakako, naredni izbori održaće se za tri godine, te ostaje da vidimo ko će zameniti Obradora u predsedničkoj rezidenciji, kao i da li će doći do određene promene politike. Glavna mana politike „Zagrljaji, ne meci” jeste oslanjanje na dobru volju kartela, kao i na njihovu savest, koja očigledno izostaje. Obradorovi prethodnici takođe nisu bili uspešni u borbi protiv kriminala, ali se njegova politika do sada pokazala kao najneuspešnija, jer ignorisanje postojećeg rata i okretanje leđa od problema ne znači da će on nestati sam od sebe.

Odgovor kartela

Kako bi dodatno proširili svoj uticaj i moć, brojni meksički karteli pokušavaju da iskoriste priliku koju im je (ne)svesno pružila nova administracija. Razlog za to, čini se da leži u činjenici da su pripadnici narko-kartela uvereni da se faktički neće susresti ni sa kakvim otporom države. Najočigledniji primer za to je Halisko, trenutno jedan od najmoćnijih kartela u Meksiku, koji je od aprila ove godine počeo da izvršava napade na policiju i suparničke kartele, dronovima koji prenose eksploziv.

Svega mesec dana kasnije, članovi ovog kartela kidnapovali su i nekoliko pripadnika elitne policijske jedinice (poznate pod nazivom Taktička grupa) i mučenjem došli do adresa drugih policajaca, koje su potom pronalazili i ubijali u njihovim porodičnim kućama. Kartel Halisko, umesto pomirenja, objavio je rat meksičkoj vladi sa ciljem da uništi pomenutu jedinicu, koju optužuje da se nepošteno odnosi prema njihovim članovima. I dok su vođe kartela objavile da će za svakog uhapšenog člana ubiti dva policajca, meksička vlada bira da ignoriše rat koji očigledno postoji i odbija da saopšti koliko je pripadnika elitne Taktičke grupe do sada ubijeno.

Aktuelna bezbednosna situacija u Meksiku dodatno se komplikuje i kada se sagleda položaj vojske. Prethodne administracije težile su korišćenju Oružanih snaga u borbi protiv kartela i odgovaranju „silom na silu”, oslanjajući se pri tome na političku i finansijsku podršku Sjedinjenih Američkih Država. Ipak, u skladu sa novom politikom i taktikom koja se bazira na uzdržavanju od direktnog suprostavljanja kriminalu, Obrador insistira na tome da Oružane snage Meksika ne odgovaraju na provokacije kartela. Čak i kada bi se angažovala vojska, meksički karteli bi najčešće koristili lokalno stanovništvo kao štit, obučavajući ih pri tome da vojsku napadaju kamenjem, palicama i drugim predmetima.

Usled nemogućnosti da adekvatno reaguju, uzdržavajući se od odgovora na napade civila i pretrpljena poniženja, pripadnici oružanih snaga ne gledaju blagonaklono na novu politiku borbe protiv kartela. Zbog toga i sam Obrador čini se da gubi podršku u redovima vojske što može stvoriti dodatni problem za državu.

Korupcija u meksičkom društvu

Sa druge strane, iako je korupcija među policijom bila jedan od glavnih razloga za posebnu ulogu vojske u ovom ratu, čini se, istina paradoksalno, da je upravo korupcija najviše pomogla stanovnicima Sjedinjenih Meksičkih Država. Jasno je da se izlaz za meksičko društvo ne nalazi u odbijanju vođenja rata, ali se isto tako ne nalazi ni u konstantnim obračunima između države i kartela. Uzimajući u obzir ove faktore, ne iznenađuje to što se dobar deo stanovništva i vlasti opredeljuje upravo za saradnju sa kartelima, a jedini konkretan pomak u borbi protiv korupcije nakon dolaska Obradora na vlast, bio je njena institucionalizacija i stavljanje ovog problema u zakonodavni okvir.

Zbog toga ne čudi činjenica da su se prethodne administracije suočavale sa velikim brojem skandala koji se dovode u vezu sa korupcijom, pa je tako u oktobru prošle godine uhapšen i bivši ministar odbrane Meksika, zbog optužbi da je pomagao kartelima u krijumčarenju kokaina. Sa druge strane, tokom suđenja ranije pomenutom vođi kartela Sinaloa, El Čapu, jedan svedok je tvrdio i kako je nekadašnji predsednik Meksika, Enrike Penja Nijeto, primio mito od 100 miliona američkih dolara.

Međutim, navedeni primeri nisu rezultat novijeg doba, jer se saradnja između kartela i vladajućih struktura u Meksiku razvijala kroz istoriju, a korupcijom se kupovao čak i mir. Primer za to svakako je bivši državni tužilac savezne države Najarita, Edgar Vejtija. Ova država, privlačna za turiste, dugo je bila meta ratova među kartelima. Vejtij je odbrao stranu, te je primao mito od kartela H-2 u zamenu za pomoć koju im je on pružao zajedno sa policijom u borbi protiv ostalih kartela. Ova saradnja rezultirala je time da se broj ubistava u ovoj meksičkoj državi za svega četiri godine smanjio za čak 75 procenata.

Zbog svega navedenog, državne institucije i demokratija kao takva nikada se nisu do kraja razvile u Meksiku, pa se čini da su one i dalje taoci narko kartela. Time se nameće pitanje, da li se meksičko društvo može razviti dok se ne iskoreni kriminal, ili se pak kriminal ne može iskoreniti sve dok se državne institucije u potpunosti ne razviju. Bilo kako bilo, kampanja „Zagrljaji, ne meci” predstavlja liniju manjeg otpora i pokazuje se kao najneuspešnija do sada. Jedino što se njome postiže jeste davanje još više slobode i moći vođama kartela, čineći nažalost da se promena meksičkog statusa quo i dalje ne nazire.