Rivalstvo između Republike Turske i Ujedinjenih Arapskih Emirata godinama je već primetno u brojnim proksi konfliktima širom MENA regiona u kojima podržavaju sukobljene aktere. I jedna i druga strana vode ekspanzionističku spoljnu politiku koja ima za cilj povećanje njihovog ekonomskog, političkog i vojnog prisustva u regionu, što je naravno glavni uzrok tenzija između njih. Ipak, u poslednje vreme u retorikama turskih i emiratskih zvaničnika uočljiv je pomirljiv ton, posebno tokom par poslednjih susreta. Ova težnja za pomirenjem deo je opštih napora za normalizaciju odnosa na Bliskom istoku – procesa koji je traje od početka ove godine, kada je većina država u ovom regionu odlučila da pristupi pregovorima sa svojim rivalima, usled geopolitičkih promena koje su, pre svega, izazvane povlačenjem SAD iz Iraka i Avganistana.
Tokom avgusta meseca ove godine, savetnik za nacionalnu bezbednost Ujedinjenih Arapskih Emirata, šeik Tahnun bin Zajed el Nahjan, sastao se u Ankari sa turskim predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom. Teme razgovora između ostalog bili su investicioni planovi UAE u Turskoj ali i za obe zemlje važna pitanja koja se tiču stabilnosti regiona. Pojedini analitičari tumače ovo kao jasan znak da postoji potencijal za stavljanje razlika po strani i za početak novog poglavlja u diplomatskim odnosima Ankare i Abu Dabija. Ipak, da bi se razumela verovatnoća scenarija u kojem ove dve zemlje sarađuju na duže staze, neophodno je analizirati dešavanja u MENA regionu u protekloj deceniji.
Koreni rivalstva između Turske i Ujedinjenih Arapskih Emirata sežu do Arapskog proleća. Masovne demonstracije koje su tada uzdrmale region iznele su na površinu konkurentne spoljnopolitičke i ideološke stavove pojedinih režima. Tako je, sa jedne strane, Ankara podržavala smene vlasti tokom revolucija, dok je Abu Dabi sa druge posmatrao ova komešanja kao ozbiljnu egzistencijalnu pretnju svom režimu.
Odnosi dveju zemalja više puta su bili gotovo prekinuti, a najpre nakon svrgavanja Muhameda Morsija, člana Muslimanskog bratstva (MB), u Egiptu 2013. godine. Od tada do 2016. godine UAE nisu imali ambasadora u Ankari upravo zbog toga što je Turska javno podržavala MB. Abu Dabi je oduvek, uz Rijad, bio protiv ove egipatske organizacije, strahujući da će ona podstaći pobune i na Arabijskom poluostrvu.
U aprilu mesecu 2016. godine turski ministar spoljnih poslova Mevlut Čavušoglu posetio je UAE i sastao se sa šeicima Muhamedom bin Zajedom, Muhamedom el Maktumom i Abdulahom bin Zajedom, a vrlo brzo nakon toga, u maju iste godine, Abu Dabi je postavio Halifu Šahin el Marara na mesto ambasadora u Ankari. Međutim, iako se činilo u tom periodu da su obe strane spremne da pređu preko nesuglasica dijalogom, to se nije desilo. Tenzije između Turske i UAE ponovo su se pojavile nakon 15. jula, kada je Abu Dabi navodno podržao pokušaj puča protiv Erdogana. Pojedini turski mediji su čak tvrdili da su Ujedinjeni Arapski Emirati uložili tri milijarde dolara da bi pomogli izvršenje puča.
Dalje, u oktobru mesecu iste godine Savet za zalivsku saradnju (GCC) postao je prva međunarodna organizacija koja je Gulenov pokret proglasila terorističkom organizacijom. Iako je ovo bio jasan gest dobre volje prema turskoj vladi, uzimajući u obzir da je Fetulah Gulen jedan od Erdoganovih najvećih neprijatelja, odnosi Turske i UAE se nisu poboljšali, već naprotiv, animozitet između njih se pojačao. U prilog tome govori činjenica da je par dana nakon samita Saveta, dok je ministar spoljnih poslova UAE Abdulah bin Zajed boravio u zvaničnoj poseti Ankari, turska vlast odbila Zajedove ponude o finansijskim ulaganjima u zamenu za izručenje članova MB, kao i predloge za saradnju u drugim regionalnim pitanjima.
Katarska diplomatska kriza naredne, 2017. godine, dodatno je povećala tenzije između njih. Kada su Rijad, Abu Dabi, Manama i Kairo uveli sankcije Kataru zbog podrške koju pruža MB i zbog saradnje za Iranom, Ankara se, prirodno, pozicionirala uz Dohu.
Pored činjenice da Erdogan podržava ideje koje propagira MB, te logično Dohu smatra saveznikom, zvanična Ankara je u ovoj krizi videla i način da prkosi svom najvećem regionalnom rivalu – Saudijskoj Arabiji, a usput i njenom najvećem savezniku, Emiratima. Naime, kao odgovor na blokadu, Turska je povećala svoje vojno prisustvo u Kataru. Iako je ovo bio čisto simbolički potez, jasno je da je zvanična Ankara iskoristila ovu krizu da isprovocira Rijad i Abu Dabi.
Paralelno sa katarskom krizom, dešavanja u Siriji u tom periodu poslužila su obema stranama kao izgovor za iznošenje optužbi u medijima. Dok su UAE insistirali da Turska pokušava da naruši suverenitet sirijske države svojim vojnim prisustvom, Ankara je optuživala Abu Dabi da podržava Sirijske demokratske snage (SDF), koje su se borile protiv turskih trupa na severu Sirije i koje su mahom sačinjene od Kurda i drugih etničkih manjina. Uz to, turske vlasti su takođe okrivile Emirate da podržavaju Radničku partiju Kurdistana (PKK) – telo koje deluje u jugoistočnoj Turskoj i severnom Iraku i teži formiranju nezavisnog Kurdistana.
Iako formalni odnosi između Turske i UAE nisu nikada u potpunosti prekinuti, Abu Dabi je tiho i bez pompe, ponovo povukao svog ambasadora iz Turske Halifu Šahin el Marara 2018. godine. U prilog tome da od tog momenta nije bilo mnogo napretka u tursko-emiratskim odnosima govori činjenica da Emirati i dalje nemaju svog izaslanika u Ankari. Libija takođe služi već duže vreme kao poprište sukoba ove dve zemlje. Prošlogodišnja dešavanja, kada je Turska pomogla libijskoj vladi koju podržava UN da spreči snage koje podržavaju Emirati da zauzmu glavni grad, dodatno su doprinela produbljivanju raskola između Ankare i Abu Dabija. No, kao što je na početku teksta navedeno, poslednja poseta šeika Tahnuna bi mogla opet da pokrene pregovore između Turske i Emirata.
Stvarno ili privremeno pomirenje
Na ranije pomenutom sastanku, Erdogan je pozitivno reagovao na ponudu UAE da uloži u Tursku, iako je sličan predlog zvanična Ankara odbila u oktobru 2016. godine, jer je Abu Dabi zauzvrat tražio izručenje članova MB. Pojedini tumače ovo kao jasan znak da je Turska spremna da stavi ideološke razlike po strani, te da turska spoljna politika sve manje ima islamističke konture. Činjenica da je u martu ove godine Ankara zahtevala od tri egipatska TV kanala sa sedištem u Istanbulu, koja propagiraju ideje Bratstva, da smanje kritičko izveštavanje o egipatskoj vladi i njenim saveznicima, govori u prilog tome. Stoga se čini da ideološki sukob između Turske i UAE trenutno i nije toliko velika prepreka.
Ova promena ideološkog diskursa sa turske strane ne treba da čudi, budući da je pandemija koronavirusa ostavila, i ostaviće, velike posledice na ekonomije svih zemalja, te Turska nije izuzetak. Erdogan se u poslednje vreme suočava sa sve većim kritikama upravo zbog loše ekonomske situacije u zemlji, pa ogromne investicije UAE mogu dosta da mu znače za prikupljanje političkih poena i ućutkivanje opozicije. S tim u vezi, dugoročno posmatrano, geopolitičko i ideološko rivalstvo između Turske i UAE moglo bi ponovo postati dominantnije onog momenta kada se turska ekonomija malo oporavi. Dakle, jasno je da su trenutni pregovori između Ankare i Abu Dabija usresređeni na deeskalaciju tenzija, a ne na rešavanja ideološkog raskola.
Bajdenova politika tokom prošle godine ukazuje na to da Sjedinjene Američke Države polako gube interesovanje za Bliski istok, što stvara vakuum i ohrabruje regionalne sile da popune tu prazninu. Uzimajući u obzir dešavanja od Arapskog proleća do danas i težnje sila u ovom regionu za dominacijom, malo je verovatno da će bilo kakav savez između Turske i UAE da potraje na duže staze, jer van ekonomskih okvira ove dve zemlje nemaju mnogo zajedničkih interesa.
Idi nazad
