The English version of the article is available at the following link: Iran and Azerbaijan - The (Im)possibility of conflict
Tokom proteklih nekoliko nedelja Oružane snage Islamske Republike Iran otpočele su premeštanje određenog dela svojih jedinica i sredstava ratne tehnike na severozapadnu granicu. Razlog za ovakvo grupisanje trupa jeste vojna vežba pod nazivom „Osvajači Hajbara”, koja je zvanično počela 1. oktobra. Budući da se održava u neposrednoj blizini granice sa Azerbejdžanskom Republikom, ova vežbovna aktivnost privukla je pažnju svetske javnosti, ali i nametnula pitanje odnosa između dve zemlje.
Ovakav potez vlasti u Iranu, očekivano, izazvao je reakciju Azerbejdžana, čije su oružane snage zajedno sa turskom armijom realizovale vežbu „Postojano bratstvo” u periodu između 5. i 8. oktobra u Autonomnoj Republici Nahčivan, na samoj granici sa Iranom. Već tokom prvog dana vežbe, Iran je zatvorio svoj vazdušni prostor za azerbejdžansku ratnu avijaciju, što jasno ukazuje na visok stepen nepoverenja između dve države. Stoga se postavlja pitanje, šta se zaista krije iza demonstracije vojne moći u ovom regionu i da li ona može voditi u direktan oružani sukob?
Istorijski posmatrano, odnosi Irana i Azerbejdžana najčešće su bili ambivalentni. Iako je zvanični Teheran među prvima uspostavio odnose sa novonastalom republikom nakon raspada Sovjetskog Saveza, prvo zahlađenje odnosa usledilo je nakon okretanja Bakua Ankari. U narednom periodu usled kulturološke i verske bliskosti, kao i velikog broja Azera u Iranu, odnosi dve zemlje bili su relativno dobri. Ipak, do njihovog pogoršanja došlo je tokom Drugog rata u Nagorno-Karabahu, a povod tome bile su optužbe na račun Irana i njegove podrške Jermenima u pomenutom sukobu.
Ovaj proces nastavio se i nakon godinu dana, te smo u septembru ove godine bili svedoci nekoliko događaja koji su doprineli novom udaljavanju suseda i porastu tenzija. Naime, prva takva aktivnost jeste zajednička vežba turskih, pakistanskih i azerbejdžanskih oružanih snaga pod nazivom „Tri brata – 2021”. Pored toga, zvanični Baku uveo je takse za kamione koji saobraćaju na relaciji Iran - Jermenija, ali i priveo dvojicu iranskih kamiondžija čija sudbina do sada nije poznata.
Sa druge strane, dodatno povećanje tenzija između Irana i Azerbejdžana prouzrokovala je prethodno pomenuta vežba vojske Irana. „Osvajači Hajbara” najveća je vežbovna aktivnost koja je realizovana u severozapadnom delu Islamske Republike Iran, u poslednje dve decenije. Prema izjavama pojedinih zvaničnika iz Teherana, povod za njeno održavanje je sve veći uticaj i prisustvo Izraela i pripadnika Islamske države u okruženju. Uprkos tim navodima, na osnovu prostora u kome se vežba izvodi, jasno je da se radi o indirektnoj poruci upućenoj upravo Azerbejdžanu. Kako je najavio komandant iranskih Kopnenih snaga general Kiumars Hejdari tokom vežbe biće testirana i četiri nova primerka vojne tehnike, koja ulaze u sastav iranskih oružanih snaga: dron sa velikim dometom leta, sistemi za ofanzivno i defanzivno elektronsko ratovanje i dve protivtenkovske puške. Pored navedenog, primećen je i veliki broj balističkih raketa među kojima su i Fateh-313, dometa do 500 km, i Zulfikar, dometa do 700 km.
No, i pored velikog angažovanja ljudstva i tehnike, prema nezvaničnim informacijama, vežba je otkazana nakon svega jednog dana. Pojedini navodi govore da je usled greške tokom realizacije vežbe došlo do otvaranja „prijateljske vatre” iz jednog helikoptera tipa Bell AH-1 SuperCobra na kolonu oklopnih vozila, kao i da je tenk iranske armije pregazio civilno vozilo i usmrtio osobu koja se nalazila u njemu.
U slučaju potencijalnog sukoba sa Azerbejdžanom, Iran bi se u većini aspekata oslanjao na svoju brojčanu nadmoć. Procenjuje se da je broj aktivnih vojnika iranskih oružanih snaga oko 525.000, nasuprot 125.000 na koje može da računa Baku. Tenkovske snage Irana broje preko 1.600 platformi i uglavnom su sačinjene od sovjetskih modela tenkova T-72 i T-55, uz manji broj domaćih oklopnjaka tipa Zulfikar 1 i 3. Kada je reč o oklopnim jedinicama, u proteklih nekoliko godina pojavile su se različite informacije o razvoju novog tenka pod nazivom Karar, ali još uvek ne postoje pouzdani podaci o stepenu realizacije ovog projekta.
Azerbejdžan sa druge strane raspolaže sa oko 500 tenkova, pri čemu treba uzeti u obzir da poseduje i 100 ruskih oklopnjaka u verziji T-90, koja je po svojim taktičko-tehničkim karakteristikama naprednija od iranskih. Kada je o vojnoj avijaciji reč, glavni problem za obe države jeste zastarelost letelica. Jedinice Ratnog vazduhoplovstva Irana uglavnom se oslanjaju na avione tipa F-4, F-5, F-14 i MiG 29. Njihov rival raspolaže sa svega 12 borbenih aviona, od kojih su sedam MiG-29 i pet MiG-21.
Ipak, najveću opasnost za Baku svakako predstavlja brojnost i razvijenost balističkih raketa na koje računa Teheran. Sa druge strane, jedini segment oružanih snaga u kome bi Azerbejdžan imao potpuno dominantan položaj, jeste Kaspijsko jezero, usled slabe brojnosti iranske Severne flote. No i pored svega navedenog, kada se govori o mogućnosti oružanog sukoba između dve države postoje i brojni drugi faktori (neretko važniji od čiste vojne moći), koji se moraju uzeti u razmatranje.
U domenu podrške sila iz regiona, Azerbejdžan može da se osloni na višegodišnju tradiciju saradnje sa Državom Izrael i Republikom Turskom, koje ujedno predstavljaju i direktne protivnike Iranu. U početku okretanje ka pomenutim regionalnim silama, poslužilo je Bakuu kao zaštita od mogućeg širenja islamske revolucije iz susednog Irana. Time je novonastala republika uspela da očuva status sekularne države, uprkos činjenici da većinu njenog stanovništva čine šiitski muslimani. Ovo se odrazilo i na odnose dveju zemalja, te su zvaničnici iz Teherana često optuživali azerbejdžansku stranu da služi kao polazna tačka za izraelske tajne operacije na teritoriji Irana. To potvrđuje i slučaj iz 2018. godine vezan za krađu iranskih dokumenata o nuklearnoj energiji. Izrael je, takođe, u proteklih nekoliko godina uspeo da uspostavi ozbiljnu mrežu odnosa i veza sa drugim državama, poput Ujedinjenih Arapskih Emirata i Bahreina ali i nedržavnih subjekata, kao što je Vlada Kurdistana na severu Iraka. Na taj način, Tel Aviv sprovodi strategiju okruživanja Irana, što se može razumeti kao odgovor na višegodišnju iransku podršku formacijama poput Hamasa i Hezbolaha.
Podrška Turske i Izraela ogleda se i u vojnoj tehnici koju poseduju azerbejdžanske snage. Najbolji primer za to jeste flota bespilotnih letelica koju u potpunosti čine turski i izraelski modeli. Neki od najzastupljenijih dronova su: Bayraktar TB2, Harop, Orbiter, SkyStriker, Hermes i Aerostar. Tokom 2016. godine bilo je nagoveštaja i o nabavci izraelskog PVO sistema Gvozdena kupola, ali se od toga odustalo zbog nabavke drugog izraelskog sistema PVO Barak 8, koji je u borbenu upotrebu ušao tokom sukoba u Nagorno-Karabahu.
Bilateralni odnosi sa Turskom učvršćeni su i Sporazumom o strateškom partnerstvu i uzajamnoj podršci iz 2010. godine, koji sadrži princip sličan članu 5 NATO, a koji je u skladu sa članom 51 Povelje Ujedinjenih nacija. Taj princip, obavezuje obe strane na saradnju kada se zemlja suočava sa agresijom treće države ili grupe država. Pored toga, sporazum sadrži i odredbe o održavanju zajedničkih vojnih vežbi, koje su u poslednje vreme sve učestalije, te se sada doktrina na kojoj su se zasnivali odnosi Turske i Azerbejdžana „jedan narod, dve države”, može preformulisati u „jedna vojska, dve države”.
Iz svega navedenog, čini se da je zvanični Teheran trenutno u prilično nezavidnom položaju. Upravo ovakva geopolitička situacija u kojoj se nalazi Iran može da bude uzrok nedavno pokrenute vojne vežbe i pokazivanja moći u neposrednoj blizini granice sa Azerbejdžanom. No ipak, postoje nagoveštaji da se iza cele ove situacije, pored vojnih, geostrateških i političkih, kriju i ekonomski interesi.
Potpisivanje Sporazuma o prekidu vatre u Nagorno-Karabahu 2020. godine imalo je negativne posledice po Iran. Okončanjem sukoba nepriznata Republika Arcah (Nagorno-Karabah) izgubila je kontrolu nad pograničnim oblastima: Fuzuli, Zangelanski i Džebrajiljski. Ove teritorije su vraćene pod okrilje zvaničnih vlasti u Bakuu, što samo po sebi ne bi predstavljalo smetnju za zvanični Teheran, da nije bilo tačke 9 pomenutog sporazuma. Prema navedenoj odredbi, sve ekonomske i transportne veze će biti odblokirane, čime će se obezbediti nesmetano kretanje ljudi, robe i vozila između Nahčivanske Republike i ostatka Azerbejdžana.
Problem je stvorila interpretacija tačke 9 od strane azerbejdžanskih zvaničnika, koji su stava da im je ona dala odrešene ruke da uspostave tzv. „Zangezur koridor”. Pomenuti strateški koridor predstavljao bi osnovni komunikacioni pravac i prostirao bi se kroz jermensku provinciju Sjunik. Na ovaj način bi se, prema njihovim rečima, učvrstila povezanost Nahčivana sa ostatkom zemlje, čime bi se uspostavila i neposredna veza Bakua i Ankare. To je posebno značajno, jer se time stvara mogućnost nastanka „turskog puta svile”. Uspostavljanjem ovog strateškog pravca, Azerbejdžan bi postao glavna raskrsnica i središnja tačka veze istoka i zapada, što bi dodatno ojačalo regionalni uticaj same Turske.
Jasno je da bi za Iran ovaj prolaz predstavljao opasnost, budući da preseca njegov kontakt sa Republikom Jermenijom, a preko toga i direktnu vezu sa Ruskom Federacijom i Evroazijskim ekonomskim savezom. Na taj način, ključne trgovinske rute koje spajaju Evropu sa istočnom Azijom, u najvećoj meri zaobišle bi teritoriju Islamske Republike Iran. Uspostavljanje koridora Zangezur imalo bi negativne posledice i na Međunarodni transportni koridor Sever-Jug, koji je jedna od ključnih ekonomskih komponenti vlasti u Teheranu. Međutim, i pored svega, važno je naglasiti da su zvaničnici u Jermeniji negirali bilo kakav dogovor o izgradnji pomenutog koridora.
Pored ekonomskih činilaca, bitan faktor za odnos dveju država je i etnička manjina koja čini većinu u severozapadnim delovima Irana. Reč je o jednom broju Azera, koji su nakon Rusko-persijskog rata i mira u Turkmenčaju 1828. godine, ostali da žive u sklopu tadašnje iranske države. Danas, njihov tačan broj varira u zavisnosti od izvora, pa se pretpostavlja da na teritoriji Irana živi oko 12 milona pripadnika ovog naroda.
Iranski Azeri su većinsko stanovništvo u četiri pokrajine: Istočni Azerbejdžan, Zapadni Azerbejdžan, Ardabil i Zandžan, dok u Hamadanu i Kazvinu čine oko 50% stanovništva. Postoje i navodi da trećinu populacije Teherana sačinjavaju pripadnici ove etničke manjine, a posebno je zanimljiv podatak da je populacija Azera u Iranu daleko brojnija nego u zemlji matici.
Ipak, status ove manjine je u proteklom periodu bio promenljiv. Iranske vlasti su često pribegavale diskriminatornim merama poput zabrane upotrebe azerskog jezika i promene imena gradova u nazive na persijskom. Uprkos tome, iranski Azeri su dostigli visok stepen integracije i uživaju veći opseg sloboda u odnosu na druge manjine, a uslov koji je doprineo bržoj integraciji je pripadnost šiitskom islamu. Uz to, pokazali su visok nivo lojalnosti prema Iranu, iako postoje nacionalističke struje i podsticaji za secesionizmom i sjedinjenje sa maticom.
U slučaju eventualnog oružanog konflikta, njihovo svrstavanje na jednu od sukobljenih strana bi potencijalno zavisilo od toga ko je pokretač. Stoga bi u slučaju agresije Irana, iskoristili destabilizaciju i prilike u državi radi otcepljenja i mogućeg ujedinjenja sa Azerbejdžanom. Sa druge strane, primeri poput Jaija Rahim Safavija koji je obavljao dužnost komandanta Iranske revolucionarne garde od 1997. do 2007. godine, pokazuju da ipak postoji spremnost pripadnika pomenute nacionalne manjine da brane iransku državu.
Uzimajući u obzir trenutno stanje stvari, razlozi za rastuće neprijateljstvo su višestruki. Osim bliskih odnosa sa rivalima Teherana, Baku pokušava da se nametne i kao važan faktor regionalne ekonomije. Dodatnu poteškoću predstavljaju iranski Azeri i njihova promenljiva pozicija. Međutim, za sada je verovatnoća otvorenog sukoba izrazito mala. Iran nije spreman da pokrene rat u koji bi se direktno ili indirektno protiv njega, uključili Turska i Izrael. Sa druge strane Azerbejdžanu odgovara trenutno stanje, te nema potrebu da krizu rešava oružanim putem. Glavna fokus Bakua biće ekonomski razvoj i pokušaj kopnenog povezivanja sa Ankarom, a jedan od mogućih načina da Iran spreči ovakav ishod, jeste diplomatskim putem, posredstvom Jermenije, kako bi opstruisao dalje planove o „Zangezur koridoru”.
Idi nazad
