Nedugo nakon izbijanja Arapskog proleća 17. decembra 2011. godine, Evropska unija počela je da se suočava sa problemom velikih migracija sa prostora Bliskog istoka, severa Afrike i centralne Azije. Zbog uspostavljenih migrantskih ruta, novonastalih problema i skoro kontinuiranog priliva migranata sa juga, čini se da je malo ko očekivao da se sličan scenario može dogoditi i na njenim istočnim granicama. Ipak, najnoviji događaji i raspoređivanje blizu 15.000 pripadnika poljskih snaga bezbednosti na beloruskoj granici, otvorili su pitanje potencijalne eskalacije situacije (usled incidenata i sukoba između poljskih vojnika i policajaca sa jedne i ilegalnih migranata sa druge strane) i potvrdile činjenicu da se ovo pitanje u poslednje vreme sve više instrumentalizuje i koristi kao sredstvo za ostvarivanje određenih političkih ciljeva ili pritisaka.
Kada je reč o odnosima Brisela i Minska, brojni događaji tokom proteklih godina, doveli su do sve većeg produbljivanja krize, za čiji nastanak je čini se presudnu ulogu imala navodna malverzacija na predsedničkim izborima 2020. godine, zatim užurbano napuštanje države od strane opozicione kandidatkinje Svetlane Tihanovske koja se osećala ugroženo u rodnoj zemlji, a naposletku i prinudno spuštanje aviona kompanije „Rajaner” radi hapšenja opozicionog aktiviste Romana Protaseviča.
Na pomenute poteze Belorusije, Evropska unija odgovorila je oštrim sankcijama, što je dodatno narušilo odnose dve strane. Beloruski predsednik Lukašenko, suočen sa potezima Brisela, odlučio je da iskoristi novonastalu pandemiju virusa korona, te pokuša da dodatno destabilizuje EU, pre svega manipulišući ilegalnim migracijama. Veštački izazvana migrantska kriza od strane Minska i svojevrsni „hibridni rat” koji sprovodi, trenutno najviše pogađa pribaltičke zemlje.
Zbog toga su krajem avgusta meseca ove godine, premijeri Litvanije, Letonije, Estonije i Poljske dali i zajedničku izjavu u kojoj se Belorusija direktno optužuje za planiran i sistematski organizovan ,,napad” na njihove granice radi narušavanja bezbednosne situacije. Zvaničnici četiri države tom prilikom su apelovali i tražili reakciju Ujedninjenih nacija, ali i razumevanje unutar Evropske unije, kako bi izbegli potencijalno kvarenje odnosa sa drugim članicama.
Sa druge strane, zvanični Minsk na čelu sa Lukašenkom, od ovih optužbi brani se izgovorom da gorepomenute države samo politizuju problem, potvrđujući da je najnovija migrantska kriza u tom regionu izazvana upravo sankcijama EU prema Belorusiji. Ipak, malo ko je poverovao u ovo, naročito nakon izjava nekolicine beloruskih graničara, koji su priznali da zvanična vlast namerno obeshrabruje hvatanje i procesuiranje ljudi koji ilegalno pokušavaju da pređu iz Belorusije u neku od zemalja EU.
Oni su otkrili da je, između ostalog, došlo i do smanjenja bonusa za svakog uhvaćenog ilegalnog migranta, a navodno i do namernog puštanja istih odmah nakon hapšenja. Imajući ovo u vidu, nije teško zaključiti da Lukašenko ipak pokušava da instrumentalizuje ilegalne migracije i iskoristi ih u svoju korist, što je na svojoj koži prva osetila Litvanija.
Naime, tokom 2020. godine u Litvaniji je zabeležen ulazak tek osamdeset ilegalnih migranata. Brojke nisu značajno varirale ni u godinama koje su joj prethodile, ali je situacija počela drastično da se menja na proleće 2021. godine. U tom periodu, a naročito krajem maja, litvanski graničari su počeli da primećuju sve veći broj pokušaja ilegalnih prelazaka državne granice iz pravca Belorusije.
U narednim mesecima broj ilegalnih migranata stacioniranih u Litvaniji konstantno je bio u porastu, te je u avgustu zabeleženo preko 4.000 ljudi koji su nameravali da život nastave u nekoj od zapadnih zemalja EU. Najveći broj njih, čak nešto više od 50% dolazilo je iz Iraka, (preko 2.500 ljudi), a za njima su sledili državljani Konga, Sirije, Kameruna i Avganistana.
Imajući ovo u vidu, posebno je zanimljivo da je u većini slučajeva reč o ekonomskim migrantima koji mogu sebi da priušte avionske karte do Belorusije. Cene aranžmana po kojima su oni dolazili u bivšu sovjetsku republiku, ubrzo su značajno pale čemu je najviše doprinela turistička agencija u državnom vlasništvu Belorusije - Centrkurot.
Putem ove agencije i mreže više desetina turističkih agencija mahom iz Iraka, prethodnih par meseci dva puta nedeljno organizovani su direktni letovi ka Minsku, a aranžmani su podrazumevali vizu, smeštaj, prevodioce i prećutno, ali glavno - kupovinu sredstava (šatori, makaze, sekire, rukavice, vreće za spavanje) i organizovani prevoz do litvanske i poljske granice.
Ovakva putovanja bila su dodatno ohrabrivana od strane beloruskih vlasti širenjem lažnih vesti na internetu, kao i objavama u fejsbuk grupama napravljenim radi lakšeg putovanja u Evropu iz ranije pomenutih zemalja. Na ovaj način Minsk je zapravo pokušao da navede što veći broj ljudi sa prostora Bliskog istoka i Afrike da se odluče na put ka EU, predstavljajući ga lakšim i jeftinijim nego što zapravo jeste. Kao odgovor na to, litvanske vlasti pojačale su prisustvo svojih snaga bezbednosti u pograničnom delu, te naredile postavljanje bodljikave žice duž granične linije, koju deli sa svojim problematičnim susedom.
Vrlo brzo u istom problemu našla se još jedna pribaltička država – Letonija, koja je čini se reagovala ipak nešto agresivnije i odlučnije. Vlasti u Rigi odlučile su se za uvođenje vanrednog stanja i vraćanje ilegalnih migranata nazad na belorusku teritoriju, čime su bar za sada, uspešno situaciju stavile pod kontrolu.
No, čini se da je trenutno najveća tenzija prisutna na granici Belorusije i Poljske, gde je poslednjih meseci došlo do naglog porasta broja migranata. Samo tokom avgusta meseca zabeleženo je preko 6.000 ilegalnih pokušaja prelaska državne granice, što je rezultiralo odlučnom odgovoru zvanične Varšave, koji je za razliku od akcija sprovedenih od strane pribaltičkih zemalja, bio znatno čvršći i konkretniji.
Preduzete mere i zatvaranje poljsko-beloruske granice, iako su uspešno sprečile priliv velikog broja migranata, dovele su i do smrti četiri osobe koje su preminule usled hipotermije i iscrpljenosti. Zbog toga se Poljska ubrzo našla na meti kritika i apela pojedinih zemalja sa zapada, ali i brojnih nevladinih organizacija smeštenih širom Evrope.
Ministar unutrašnjih poslova Republike Poljske Marijuš Kaminski izjavio je da većina onih koji ilegalno pokušavaju da uđu u Poljsku zapravo nije životno ugrožena niti je u opasnosti kako u svojim matičnim državama, tako ni u Belorusiji. Uz to, ministar odbrane Marijuš Blaščak je, nastojeći da održi antimigrantsko raspoloženje u javnosti, na jednoj od konferencija za novinare prikazao i eksplicitne pornografske snimke koji su navodno, pronađeni u telefonima nekoliko migranata. Zabeležene su čak i akcije ilegalnih vraćanja migranata u Belorusiju od strane pripadnika poljskog bezbednosnog aparata, što je izazvalo brojne reakcije i niz osuda od strane opozicije i raznih organizacija koje se bore za ljudska prava.
No, uprkos lošoj migrantskoj politici poljskih vlasti, Varšava i Brisel složni su u tome da su lica koja pokušavaju da se dokopaju Evropske unije iskorišćena od strane predsednika Lukašenka, odnosno da predstavljaju svojevrsno oružje za hibridno ratovanje. Zbog toga se po svemu sudeći, odnos Poljske prema migrantima neće drastično promeniti u narednom periodu, što će rezultirati sve češćim nemirima i sukobima na njenoj istočnoj granici.
Iz svega priloženog može se zaključiti da uprkos neslaganjima za sprovođenje migrantske politike, Zapad neće ostaviti na cedilu kako Varšavu, tako ni ranije pomenute pribaltičke zemlje. Zvaničnici Evropske unije svesni su da je dalje produbljivanje sukoba u sopstvenim redovima poslednje što je Evropi potrebno u ovom trenutku.
Suočena sa prilivom migranata i borbom protiv pandemije koronavirusa, Evropa je trenutno pogođena i iznenadnim skokovima cene gasa. Imajući u vidu da je prošla zima bila duža i hladnija nego inače, građani većine zemalja EU sa razlogom su zabrinuti i pokušavaju da pronađu alternative kako bi zagrejali svoje domove. Očigledno je da su Evropi potrebni jedinstvo i sloga, pa će se uprkos Lukašenkovim pokušajima da unese tenzije i nesuglasice između zemalja članica, Brisel nastojati da održi svoju stabilnost. Rezultat toga biće politika suprotna onoj iz 2015. godine kada je Turska prisilila EU da zažmuri na njihov odnos prema Kurdima i dobije novčanu pomoć u zamenu za blokiranje migracija sa Bliskog istoka. Ovoga puta, sasvim sigurno, neće se tek tako širokogrudo prihvatiti migranti kao što je bio slučaj pre šest godina.
Zbog toga ne treba da čudi ako u narednom periodu dođe i do porasta antimigrantskog raspoloženja, jer se čini da je ovo trenutno najbolji način da pomenute zemlje zaustave nove talase migracija. S tim u vezi, u korist Litvanije, Letonije i Poljske mogu ići i oštri vremenski uslovi koji će u narednom periodu nesumnjivo znatno otežati ilegalne prelaske granica u tom regionu.
Ipak, da bi se ova veštački izazvana migrantska kriza u potpunosti razumela, neophodno je takođe pomenuti i interesantan odnos Lukašenka i predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina, koji u poslednje vreme potpiruje sumnje o potencijalnoj umešanosti Moskve u aktuelne događaje.
Uzimajući u obzir trenutnu geopolitičku situaciju, tačnije sve učestalija neslaganja između Brisela i Moskve, postavlja se pitanje da li Ruska Federacija podstrekuje, orkestrira ili u najmanju ruku potpomaže zapadnog suseda, kako bi ostvarila svoje interese i skrenula pažnju sa gomilanja trupa na ukrajinskoj granici.
Priliv velikog broja migranata u homogeniju sredinu prirodno će probuditi konzervativnija osećanja kod lokalnog stanovništva, a potom i dovesti do osnivanja novih, ili jačanja postojećih, desničarskih i ekstremističkih grupa. Znajući da ovakve organizacije nisu previše naklonjene proevropskoj politici, rastom njihove popularnosti u javnosti bilo bi za očekivati da zavlada negativano raspoloženje prema EU i samim tim dodje do dodatne destabilizacije ove zajednice, na šta bi zvanična Moskva gledala izuzetno blagonaklono.
Sa druge strane, pojedini izvori navode i da je među migrantima primećeno i više ruskih državljana, što je izazvalo dodatno sumnju Zapada da su upravo oni zaduženi za koordinisanje izbegličkih grupa. Uzimajući u obzir poteze Kremlja prethodnih par godina, svakako je očigledno da Ruska Federacija smatra da su bivše sovjetske republike isključivo njena interesna zona, te nastoji da ih zadrži u svom zagrljaju i po svaku cenu zaustavi dalje širenje i jačanje zapadnih ideja. Zato ne treba da čudi što Rusija direktno ili indirektno, podržava delovanje beloruskog predsednika Lukašenka, pa se slobodno može zaključiti da on ni u skorije vreme neće menjati svoje stavove po pitanju ilegalnih migracija u EU.