Pitanje stabilnosti i očuvanja mira najčešće se povezuju sa regionom Bliskog istoka, ali usled sve učestalijih aktivnosti Fronta Polisario kao i marokanske vojske u oblasti Zapadne Sahare, fokus bi se u predstojećem periodu mogao usmeriti upravo ka regionu Magreba. Naime, Kraljevina Maroko je novembra prošle godine rasporedila svoje trupe na graničnom prelazu Gergerat (Guergerat), što je pomenuti Front protumačio kao svojevrsnu agresiju i uzvratio raketnim napadom, čime je napustio sporazum o prekidu vatre iz 1991. godine. Kao posledična reakcija na ovaj događaj usledila je serija uzajamnih napada, koja i danas traje u okvirima sporne teritorije Zapadne Sahare.
Rivalitet i otvoreno neprijateljstvo između Fronta Polisario i Kraljevine Maroka, zapravo predstavlja zaostavštinu španske krune još iz perioda sedamdesetih godina prošlog veka. Naime, nakon što se 1975. godine pomenuta kolonijalna sila povukla sa ovog dela afričkog kontinenta, granice određenih teritorija, kao i pravo suvereniteta nad njima, do danas su ostale nerešene. Primer takvog problema u ovom delu pustinje jeste upravo nedefinisan status područja Zapadne Sahare, a koji ujedno predstavlja i predmet teritorijalnih pretenzija kako Maroka, tako i Fronta Polisario.
Narodni front za oslobođenje Segija el Amre i Rio de Oroa, poznatiji kao Front Polisario, prepoznat je 1976. godine od strane Ujedinjenih nacija (UN) kao jedini legitiman predstavnik saharskog naroda. Kao takav, ovaj pokret se bori za njegovu slobodu, a stvaranje nezavisne države, Saharske Arapske Demokratske Republike (SADR), na teritoriji današnje Zapadne Sahare, predstavlja krajnji cilj svih njegovih aktivnosti.
Sa konkretnim borbenim akcijama, Front je otpočeo nakon podele teritorije Zapadne Sahare između Maroka i Mauritanije 1975. godine od strane Španije. Pomenuti samoinicijativni potez tadašnjih vlasti u Madridu prošao je sa velikim neodobravanjem UN, pošto je time uskraćeno pravo na samoopredeljenje naroda te teritorije, a koje je garantovano u samoj Povelji ove ogranizacije. Kao rezultat zalaganja Fronta, Mauritanija se ubrzo povukla sa teritorije i priznala nezavisnost SADR, da bi Maroko tu istu teritoriju anektirao odmah po povlačenju trupa južnog suseda. Kao posledica ovako odlučnih poteza zvaničnog Rabata, pripadnici Fronta Polisario od 1975. godine u nalaze se u egzilu u susednom Alžiru, tako da se više od četiri decenije akcijama koordiniše iz izbegličkih kampova u okrugu Tinduf (Tindouf).
Pošto je sporna oblast Zapadne Sahare, koja se prostire na oko 252.120 km2 , između ostalog bogata i fosforom, prirodnim gasom i naftom, nijedna strana nema nameru da lako od nje odustane. Svesne energetskog i ekonomskog značaja ovog regiona, u rešavanje spora između suprotstavljenih strana, uključile su se i UN, pa je Savet Bezbednosti 1991. godine oformio mirovnu misiju pod nazivom MINURSO (Misija Ujedinjenih nacija za referendum u Zapadnoj Sahari) kako bi se sproveli referendumi o statusu teritorije.
Iako je Front Polisario dao nedvosmislenu podršku toj inicijativi, ista podrška od strane Maroka ipak je izostala. Naime, monarhija tvrdi da poštuje etnički indentitet saharskog naroda, a kao argument navodi prisustvo njihovih predstavnika kako u parlamentu, tako i u lokalnim odborima.
Sam Front nastao je kao rezultat alžirsko-libijske inicijative pa shodno tome, spoljni akter sa nesumnjivim uticajem u konkretnom sporu jeste upravo Narodna Demokratska Republika Alžir. Pošto mu je već ustupila deo svoje teritorije, okrug Tinduf, ali i nastavlja da pruža konstantnu podršku Frontu kroz njegovo naoružavanje i osposobljavanje, odluke Pokreta u mnogome su definisane upravo interesima i politikom ove države. Međutim, čini se da su motivi koji su naveli Alžir da i sam uzme učešće u sukobu primarno bili ipak ekonomske prirode.
Naime, stvaranjem Saharske Arapske Demokratske Republike pod vođstvom Fronta, Alžir bi sebi obezbedio strateški važan izlaz na Atlanski okean, što bi direktno dovelo do povezivanja i osvajanja novih svetskih tržišta. Pored ekonomske koristi, ne bi bilo pogrešno pretpostaviti da je jedan od razloga i borba za regionalnu prevlast u ovom delu sveta, budući da Maroko i Alžir predstavljaju glavne pretendente na položaj regionalnog hegemona kako u vojnoj, tako i u ekonomskoj sferi. Upravo u tom nadmetanju, može se konstatovati da Alžir koristi ulogu Pokreta i odnose sa njim da bi politikom „neprijatelj mog prijatelja i moj je neprijatelj” opravdao suparništvo, ali neretko i neprijateljstvo sa pomenutom afričkom monarhijom.
Sa druge strane, uloga Fronta zloupotrebljava se i od strane zvaničnog Rabata. Naime, Maroko se kao i Alžir suočava sa visokom stopom nezaposlenosti i korupcije, a samim tim i nedovoljno razvijenom ekonomijom, što je kod ovih regionalnih rivala između ostalog i posledica trke u naoružanju. Usled ovakvih neprilika, uloga „žrtvenog jarca“ pripala je upravo Frontu Polisario, a sve kako bi se vlasti obe države zaštitile od nezadovoljstva svojih građana. Ovakvom retorikom vladajućih garnitura, pitanja unutrašnje politike ostaju u senci, dok se primat konstantno daje spoljnopolitičkim problemima.
I pored ovih sličnosti, antagonizmima je ipak dat mnogo veći značaj, pa kao takvi predstavljaju i okosnicu odnosa dve afričke države. Sama netrpeljivost između Rabata i Alžira i njihov otvoren sukob započet je još 1963. godine u Peščanom ratu. Vlasti marokanske monarhije, vođene idejom „velikog Maroka”, ušle su u otvoreni sukob sa susednom državom i zauzele dve njene oblasti koje je ubrzo pregovorima Alžir ipak uspeo da povrati.
No, iako su oblasti vraćene i granice dva suseda konačno utvrđene, odnosi se nisu normalizovali dobrim delom i zbog samog uticaja Hladnog rata, jer blokovska podela nije zaobišla ni ovaj deo sveta. Iako se očekivalo da će raspadom Sovjetskog saveza doći do harmonizacije odnosa u Pustinji, jaz između dve zemlje dodatno se produbio. Kao krajnji rezultat njihovog neslaganja nastupilo je zatvaranje granica od strane Alžira 1994. godine, da bi 27 godina kasnije, tačnije krajem septembra ove godine, zatvorio i vazdušni prostor za sve marokanske avione, čime je direktno zaštitio i same strukture Fronta kako od kopnenih, tako i od vazdušnih pretnji u granicama svoje teritorije.
Otvoreni rivalitet dve afričke države i različiti pogledi na postojanje Fronta Polisario, rezultirali su činjenici da su UN pokušale da vode glavnu reč u višedecenijskom sporu. U skladu sa tim, do sada je oko 80 država ove organizacije priznalo nezavisnost Saharske Arapske Demokratske Republike, mada su u međuvremenu neke od njih povukle ili pak zamrzle ranije priznanje. Takva promena stava pojedinih država usledila je nakon priznavanja suvereniteta Kraljevine Maroko nad spornom teritorijom od strane SAD za vreme administracije Donalda Trampa, čime su postale i prva država koja je dala ovakav vid podrške Rabatu.
Potez zvaničnog Vašingtona ipak nisu sledile kako Afrička, tako ni Evropska unija, a upravo bi njihov stav mogao biti odlučujuć u definisanju konačnog rešenja UN po ovom pitanju. Uloga glavnog reprezenta celog slučaja u Briselu dodeljena je Španiji, s obzirom na to da već ima razvijene odnose sa vlastima na spornoj teritoriji, kao i sa njenim susedom. Nedavna dešavanja ukazuju na to da bi ova odluka EU mogla biti nepovoljna za Rabat zbog činjenice da se odnos dve monarhije narušio nakon što se ustanovilo da je vođa Fronta Polisario Brahim Gali (Brahim Ghali) ilegalno boravio u Španiji, gde se i lečio pod lažnim imenom.
Na ovaj način, španske vlasti prekršile su Šengenski sporazum, a osuda ovakvog poteza nije izostala ni od strane EU. Maroko, vođen ovakvim stavom evropske zajednice mogao bi da iskoristi upravo „Gali slučaj” kako bi doveo u pitanje kredibilitet odluka španske monarhije u celom sporu i time joj umanji uticaj. Pogoršanju odnosa doprinela je i odluka Maroko da dozvoli ulazak više od 10.000 migranata u špansku enklavu Seutu (Ceuta), a u slučaju da ovim potezom i dobije podršku EU, ista bi međutim, mogla sada izostati od strane SAD. Naime, promenom režima i dolaskom predsednika Bajdena na vlast, odluka prethodne administracije nije potvrđena, iako je Rabat ispunio svoj deo dogovora koji se ticao normalizacije odnosa sa Izraelom. Ovakvim potezom Maroka, i države Bliskog istoka dobile su mesto u celom sporu, pa bi svoje novostečene uloge mogle iskoristiti za vođenje proksi ratova i ostvarivanje ličnih interesa.
Sa druge strane, Alžir kao svojevrsni zastupnik Fronta ima nešto bolje odnose sa drugim svetskim akterima, mada se ne može sa sigurnošću reći do kad bi takvo stanje moglo potrajati. Naime, trenutna saradnja sa Španijom zasniva se na energetskoj zavisnosti Madrida, s obzirom na to da čak 30% prirodnog gasa doprema iz ove afričke zemlje. Dobri odnosi Španije i Alžira nastavljeni su i nakon najave da će doći do prekida isporuke gasa krajem oktobra ove godine, a razlog za ovaj potez jeste taj što gasovod većim delom prolazi upravo preko teritorije Maroka. Kako je najavljeno, Madrid ne bi trebalo da bude u većoj meri pogođen odlukom Alžira o prekidu snabdevanja gasom Rabata, jer već postoje alternativni tokovi koji bi išli preko Alboranskog mora direktno do Španije. Kako je ovaj problem rešen, i dalja saradnja sa Krunom očuvana, Alžir bi se mogao u narednom period posvetiti poboljšanju odnosa i sa Francuskom. Naime, nedavno povlačenje njegovog ambasadora iz Pariza, moglo bi se u velikoj meri odraziti na konačni stav EU pogotovo kada uzmemo u obzir da je Francuska njena jedina preostala nuklearna sila.
No, i pored toga što su UN početkom oktobra odlučile da produže trajanje mirovne misije MINURSO sa nadom u okončanje daljeg sukoba, oružane aktivnosti na spornoj teritoriji nastavljene su na dnevnom nivou. Jedna od takvih aktivnosti desila se upravo početkom novembra ove godine, kada je nekoliko pripadnika Fronta zauzelo položaj bliže „Zidu srama” , što su oružane snage Maroka shvatile kao direktnu pretnju nakon čega su ispalile projektile i otvorile vatru. Aktivnosti u neposrednoj blizini jedne od najvećih vojnih građevina u istoriji, zida dugog preko 2.500 metara, a koji je među saharskim narodom poznatiji pod nazivom „Zid srama”, uglavnom se za sada svode na sporadično granatiranje sa obe strane. Prema tvrdnjama zvaničnika iz Rabata, samo tokom prošle godine bilo je oko 1.000 ovakvih „incidenata” koji su inicirani upravo od strane Fronta Polisario. Sa druge strane, izvori iz Tindufa ovu izjavu nisu shvatili kao vid optužbe, pa je nisu ni negirali već su izjavili da je napada bilo i više od pomenutog broja, uz konstataciju da su pretrpeli minimalne gubitke u svojim redovima.
Razlozi za sve učestalije ofanzivne aktivnosti Fronta, nalaze se u unutrašnjim neprilikama u izbegličkim kampovima. Naime, stanovništvo polako biva pogođeno nestašicom hrane usled propadanja useva, a pored toga zabeležen je i sve veći broj slučajeva kršenja ljudskih prava, pogotovo nad ženama. Prema jednom izvoru iz kampa, navodi se da Front Polisario „nameće rani brak, sprečava planiranje porodice i tera mlade majke da nose trudnoću bez pristupa medicinskoj nezi”, kao i da je prisutno seksualno zlostavljanje i nasilno odvajanje majki od svoje dece. Rukovodstvo Fronta, u strahu da bi se akumulacija veće količine nezadovoljstva mogla negativno odraziti na njih same, sve intenzivnije teži ka tome da frustracije usmere na dugogodišnjeg neprijatelja - Kraljevinu Maroko.
Na osnovu svega navedenog, čini se da su šanse za mirno rešavanje sukoba iz dana u dan sve manje, u prilog čemu govore i nedavne aktivnosti kako monarhije tako i samog Fronta. Naime, odaje se utisak da Polisario intenzivnije radi na povezivanju svojih pristalica, ne samo na teritoriji Zapadne Sahare već i u regionu, a konkretno na području Mauritanije. Ovakav potez praćen je i regrutovanjem sve većeg broja mladih, čime se ne samo popunjavaju jedinice Fronta već unosi i nova energija, što kao posledicu može prouzrokovati novu seriju sukoba.
Međutim uprkos pomenutim aktivnostima, zapadnosaharski pokret i dalje ostaje brojčano inferioran u odnosu na Oružane snage Maroka, što bi se moglo odraziti na taktiku Fronta u narednom periodu. Pojedini izvori predviđaju da bi se gerila mogla okrenuti napadima u dubini teritorije, a primarne mete bi u tom slučaju mogla biti predstavništva vodećih kompanija, ambasade, konzulati i aerodromi. Dalje, može se pretpostaviti da, ukoliko bi se vodeće strukture pokreta i odlučile na ovakav potez, potencijalno bi se našle u veoma nepovoljnoj situaciji, s obzirom na to da bi se takve aktivnosti sa lakoćom mogle okarakterisati kao teroristički akti. Na taj način, Front Polisario bi rizikovao da bude proglašen terorističkom organizacijom, čime bi izgubio veliku podršku međunarodne zajednice koja mu je nesumnjivo potrebna.
Sa druge strane, čini se da ovakva predviđanja zvanični Rabat ne doživljava u potpunosti kao konkretne pretnje, pa samim tim i dalje nastavlja gomilanje vojske duž Zida. Pored ljudstva, u pomenutoj zoni raspoređene su i bespilotne letelice, koje pored osmatranja i prikupljanja obaveštajnih podataka sa terena, mogu vršiti i borbene misije.
No, i pored preduzetih mera obeju strana, međunarodna zajednica ipak se nada mirnom okončanju spora. Pristalice Fronta Polisario ne žele da se vrate na pređašnje stanje mogućim potpisivanjem još jednog sporazuma o prekidu vatre, dok Rabat tvrdi da najviše na šta može pristati jeste dodeljivanje statusa autonomije Zapadnoj Sahari u okviru granica monarhije. Kako nijedna strana nema nameru da se povinuje zahtevima one druge, jedino rešenje koje ostaje međunarodnoj zajednici jeste što skorije sprovođenje referenduma. U slučaju da se odluči na ovakav potez, bilo bi neophodno izvršiti određeni diplomatski pritisak, jer je Maroko u prošlosti već odbijao ovakav predlog.
Može se zaključiti da ukoliko se UN ne uključe aktivnije u rešavanje sukoba, saharski narod bi još dugo mogao čekati na okončanje neprijateljskih akcija sukobljenih strana. Međutim, trenutno stanje na ovoj teritoriji ukazuje na to da čak i ako bi došlo do promene stava Rabata po pitanju referenduma i ukoliko bi bio održan, ni tada se sa sigurnošću ne može reći da je potencijalni sukob izbegnut zbog toga što će uspomene na neprijateljstvo koje traje već skoro pola veka još dugo ostati u svesti oba naroda.
Idi nazad
