U nedelju, 21. novembra 2021. godine u gradu Vaukeša (eng. Waukesha), u američkoj saveznoj državi Viskonsin, dogodio se napad u kome je vozač crvenim terenskim (SUV) vozilom uleteo u kolonu Božićne parade. Prema zvaničnim podacima, do sada je povredama podleglo šest osoba, dok je više od 60 povređeno. Za napad je osumnjičen Derel Bruks (eng. Darrell Brooks), koji se trenutno nalazi u pritvoru, a ubrzo nakon incidenta, postavilo se pitanje da li je reč o još jednom terorističkom napadu. Zabrinutost javnosti ali i nadležnih institucija ne treba da čudi, s obzirom na to da sam način izvršenja u velikoj meri podseća na slične napade iz Nice i Berlina 2016. godine, koji su i potvrđeni kao akti terorizma.
Upotreba vozila, pre svega kamiona i većih automobila poput SUV vozila, kao oruđe u izvršenju napada nije novina. Ova prevozna sredstva koriste se, između ostalog, i zbog toga što najčešće omogućavaju neometan dolazak u neposrednu blizinu mete napada, bez prethodnog izazivanja bilo kakve sumnje. Takođe, neuporedivo je lakše posedovati, pa čak i otuđiti kamion, nego bilo koje oružje kojim se može izvršiti masovno ubistvo u kratkom vremenskom razmaku. Zbog toga je još septembra 2014. godine portparol Islamske Države pozvao svoje sledbenike da ukoliko nemaju vatreno oružje kojim bi ubili „nevernike”, to urade hladnim oružjem, kamenom, uz pomoć otrova ili da ih pak pregaze automobilima ili gurnu sa prozora.
Imajući sve navedeno u vidu, pomenuti incident u Viskonsinu potvrdio je da se motorno vozilo i te kako može iskoristiti za napad, bez obzira da li je reč o planiranom aktu izvedenom od strane pripadnika terorističke organizacije, od strane „usamljenih vukova”, ili je pak u pitanju delo potpuno nasumične osobe koja ni na koji način nije povezana sa terorizmom. Sledi kratak osvrt na nekoliko najznačajnijih terorističkih napada, koji su počinjeni upravo korišćenjem motornih vozila.
Nica 2016
Potvrda da se teroristički napadi sa izuzetno velikim brojem žrtava mogu izvršavati motornim vozilima može se naći u nekoliko događaja tokom proteklih godina. Naime, u Nici je 14. jula 2016. godine, tokom proslave Dana pada Bastilje, 31-godišnji Tunižanin Muhamed Lahoaidž Bulel (eng. Mohamed Lahouaiej Bouhlel), teretnim kamionom uleteo u masu ljudi na šetalištu. Proboj zaštitnih barikada bio je praćen rafalnom paljbom iz vatrenog oružja, što je dovelo do smrti čak 84 i povređivanja blizu 500 lica. Napad je trajao svega pet minuta, tokom kojih je vozač uspeo da pređe skoro dva kilometra. Vozač kamiona lišen je života od strane pripadnika policije tokom izvršenja zločina, a odgovornost za napad naknadno je preuzela Islamska država. Na radio stanici u službi Islamske države moglo se čuti da je napad izvršen „novom, specijalnom metodom uz pomoć kamiona” te da će pravi mudžahedini uvek naći adekvatan način da izvrše napad, ma koliko „nevernici” budu podizali stepen bezbednosti.
Kasnija istraga utvrdila je da je Bulel bio radikalizovan i u čestom kontaktu sa licima koja su bila „na merama” francuskih obaveštajnih službi, upravo zbog sumnji za ekstremističko delovanje. U Bulelovom telefonu ali i kompjuteru pronađeni su dokazi da je istraživao različite napade i da je posećivao sajtove koje je ID koristila za širenje propagande. Jedan od očevidaca događaja, izjavio je i da se tokom napada u više navrata mogao čuti poklič „Alahu akbar”, a tačku na ceo slučaj stavio je francuski državni tužilac, koji je ubrzo potvrdio da se radi o terorističkom napadu, koji je bio planiran mesecima ranije.
Berlin 2016
Iste godine, 19. decembra, 24-godišnji Anis Amri (eng. Anis Amri), takođe Tunižanin, kamionom je uleteo na Božićni bazar u Berlinu, i tom prilikom usmrtio 11, a povredio 55 osoba. Neposredno pre napada, Amri je oteo kamion kojim je upravljao Poljak Lukas Orban, a naknadnom istragom i pregledom kamiona kojim je počinjeno delo, pronađeno je i beživotno telo poljskog državljanina. Međutim, izvršilac napada, nakon zločina uspeo je da napusti vozilo i pobegne sa mesta incidenta, a teroristička organizacija ISIL (Islamic State of Iraq and the Levant) već narednog dana preuzela je odgovornost za izvršeni napad.
U obraćanju javnosti, nemačka policija potvrdila je da je mladi Tunižanin glavni osumnjičeni i dodala da je godinu dana pre izvršetka napada Amri često bio u kontaktu sa Abu Valom (eng. Abu Walaa) salafitskim imamom, poznatim regruterom Islamske države u Nemačkoj. Anis Amri uspeo je preko Holandije i Francuske da se vrati u Italiju, iz koje je prvobitno i ušao u Nemačku, da bi ubrzo bio primećen u Milanu kada mu je prišao policijski službenik i od njega zatražio identifikacioni dokument. Amri je tada izvukao pištolj, ali je stradao u razmeni vatre sa policijom.
Da je osumnjičeni za napad u Berlinu ubijen potvrdio je italijanski ministar unutrašnjih poslova, a istog dana, novinska agencija Amak (Amaq News Agency), povezana sa Islamskom državom, preuzela je odgovornost za napad i objavila snimak na kome se Anis Amri zaklinje na vernost Islamskoj državi.
Barselona i Kambrils 2017
Naredne godine, novi teroristički napad sa sličnim šablonom dogodio se i u Barseloni. Junes Abujakub (eng. Younes Abouyaaqoub), 22-godišnji Španac marokanskog porekla u popodnevnim časovima 17. avgusta 2017. godine, uleteo je kombijem na gradsko šetalište ali je ubrzo po izvršenom napadu napustio vozilo i pobegao. Nakon toga, nedaleko od mesta incidenta, presreo je vozača kome je naneo smrtonosne povrede nožem, oteo mu automobil i udaljio se u nepoznatom pravcu. Policija je istog dana potvrdila da se radi o terorističkom napadu, da bi četiri dana kasnije likvidirala Abujakuba u mestu Subiratsu. Ovo mesto, nalazi se na oko 50 km zapadno od Barselone, a prema policijskom izveštaju, tokom ovog okršaja osumnjičeni je, kao i u ranijim slučajevima, uzvikivao „Alahu akbar”.
Istog dana kada se dogodio napad u Barseloni, sličan incident zabeležen je i u Kambrilsu, mestu udaljenom oko 120 km od katalonskog grada. Petorica napadača su najpre uletela automobilom na šetalište, a potom noževima i sekirom napadali civile koje su tu zatekli. Četvoricu napadača policija je likvidirala na licu mesta, dok je peti podlegao povredama u bolnici. Prema policijskim izveštajima, jedan od ubijenih terorista imao je veze i sa pomenutim napadom u Barseloni, koji se desio svega nekoliko sati ranije, a u prilog ovoj tvrdnji govori i podatak da je jedan od likvidiranih terorista, bio mlađi brat napadača iz Barselone, kao i da su objica bili u srodstvu sa drugom dvojicom napadača iz Kambrilsa.
U ova dva napada, život je izgubilo ukupno 16 lica, dok je povređenih bilo više od 150. Svi napadači su likvidirani u sukobu sa policijom, a kasnijom istragom utvrđeno je i da su svi napadači bili ili u srodstvu ili su se međusobno poznavali od ranije. Za vođu grupe smatran je 44-godišnji imam Abdelbaki Es Sati (eng. Abdelbaki Es Satty), koji je 2014. godine optužen za krijumčarenje narkotika. Budući da se suočavao sa deportacijom, Es Sati uložio je žalbu i od španskih vlasti zatražio (a u novembru iste godine i dobio) azil pod opravdanjem da bi eventualnim izručenjem Maroku, bila narušena njegova ljudska prava. Prema pretpostavkama policije ovaj imam bio je idejni tvorac pomenutih napada, a daljom istragom povezivan je i sa salafističkim pokretom. Novinska agencija Amak i ovoga puta, prenela je da odgovornost za napad preuzima ISIL, iako izvršioci nisu bili direktni sledbenici Islamske države.
Tokom 2017. godine dogodila su se još tri slična napada – U Stokholmu, Njujorku i Londonu. Sva tri su izvršena ili ukradenim ili iznajmljenim kamionima, uz naknadnu upotrebu uglavnom hladnog oružja. Ukupno je u ova tri napada stradalo više od 20 ljudi, dok je povređenih bilo više od 80. Odgovornost je, kao i u ranijim slučajevima, uvek preuzimala Islamska država.
Svi pomenuti napadi, izuzev poslednjeg u Viskonsinu, imali su gotovo identičan modus operandi. Uglavnom su izvršioci bili muškarci u dvadesetim ili tridesetim godinama, muslimanske veroispovesti. Za napade su korišćena ili iznajmljena ili vozila koja su neposredno pre napada ukradena, najčešće uz ubistvo ili nanošenje teških telesnih povreda njihovim vlasnicima. Jedan broj napada izvršen je tokom određenih manifestacija i proslava, upravo zbog velikog broja ljudi koji se u tim trenucima nalazio na ulicama, koristeći okolnosti glasne muzike i vatrometa, kako bi se „zamaskirala” eventualna upotreba vatrenog oružja.
Prijatelji i rodbina svih izvršilaca, potvrdili su da su napadači u periodu pre izvršenja dela intenzivirali svoje posete džamijama i da su u svojim shvatanjima postali mnogo radikalniji. U mobilnim telefonima ili računarima napadača uvek su otkrivani dokazi koju su nedvosmisleno upućivali na vezu sa ekstremističkim organizacijama, a prilikom napada se gotovo uvek mogao čuti poklič „Alahu akbar”. Izvršioci najčešće nisu bežali (iako je bilo i takvih, sporadičnih slučajeva) već su se sukobljavali sa policijom koja se zadesila na mestu napada.
Zbog svega navedenog, napad u Viskonsinu, iako podseća na sve gore pomenute, ipak se sa njima ne može poistovetiti. Osumnjičeni Bruks nije doveden u vezu sa bilo kojom ekstremističkom grupom ili organizacijom, a u njegovom kriminalnom dosijeu nalazi se i optužba za napad i ubistvo u pokušaju, takođe upotrebom motornog vozila. Prilikom ovog napada nije se mogao čuti poklič „Alahu akbar” koji je pratio sve druge terorističke napade izvršene od strane islamskih terorista, niti je došlo do okršaja sa policijom, s obzirom na to da je izvršilac pobegao sa mesta zločina. Sa druge strane, napad jeste izvršen motornim vozilom, tokom manifestacije koja je okupila veliki broj ljudi, što samo po sebi ipak nije dovoljan dokaz koji bi upućivao na to da se radi o aktu terorizma, a još manje da se radi o napadu sa verskom pozadinom.
Kada se svi pomenuti parametri uzmu u obzir, jasno je da između potvrđenih terorističkih i drugih napada mogu postojati određene sličnosti. Ipak, čini se da je od mnogo veće važnosti istaći to da je bezbednost građana generalno ugrožena, a naročito tokom manifestacija koje okupljaju veliki broj ljudi na jednom mestu. Bezbednosne i obaveštajne službe imaju manje ili više razvijene mehanizme kojima prate određena lica, evidentiraju ako i kada kupuju vatreno oružje ili eksplozivna sredstva, ali upravo su ovi incidenti pokazali da se napadi mogu izvršiti iznajmljenim, ili čak ukradenim motornim vozilom, za šta nisu potrebne ni približno detaljne provere, kakve su na snazi kada je u pitanju kupovina oružja.
Idi nazad
