Kraj prošlog i početak ovog veka obeležili su ubrzan razvoj tehnike i nove tehnologije. Prva vojna bespilotna letelica poletela je 1917, svega osam godina nakon što je Luj Blerio izveo prvi let preko Engleskog kanala i 14 godina nakon prvog leta braće Rajt. U pitanju je bila radio-upravljana letelica „Ruston Proctor Aerial Target”, a kao osnov za kontrolu leta korišćena je tehnologija Teslinih talasa. Zahvaljujući izuzetnom napretku na polju robotike, komunikacijskih sistema i savremene optoelektronske opreme razvijene su prve robotizovane, besposadne platforme, koje će u budućnosti imati sve značajniju ulogu u oružanim snagama širom sveta. Zbog toga se već sada sa razlogom smatra da savremeno bojište praktično više nije moguće zamisliti bez njihove aktivne upotrebe, bilo da je reč o upotrebi na kopnu, vazduhu, moru i morskim dubinama.
Prva konkretnija interesovanja naučnika i inžinjera za oblast bespilotnih letelica i brodova zabeležena su još polovinom 19. veka. U tom periodu dolazi i do prve borbene upotrebe jednog bespilotnog vazduhoplova u direktnom oružanom sukobu. Kada je u julu 1849. godine opkolila Veneciju, austrijska vojska je sa svojih utvrđenih položaja i broda Vulcano pustila oko dve stotine balona, od kojih je svaki nosio bombu težine između 10 i 15 kilograma. Međutim, usled nepovoljnih vazdušnih struja efekat tog napada bio je minimalan, no ipak dovoljan da ostane zabeležen u istorijskim arhivima. Nakon toga, usledile su decenije razvoja, demonstracija i pokušaja da se napravi letelica kojom će biti moguće upravljati sa zemlje, a prvi konkretni pomaci zabeleženi su u SAD tokom Prvog svetskog rata.
Razvoj ovih platformi nastavio se i u periodu između dva svetska rata i traje sve do danas. Prva masovna proizvodnja malih bespilotnih letelica za vojsku i mornaricu pokrenuta je u SAD početkom 1940. godine u kompaniji Radioplane, koju je kasnije kupila svetski poznata grupacija Northrop Grumman. Nastavljajući tu tradiciju, Sjedinjene Američke Države danas zauzimaju vodeću ulogu u obasti bespilotnih vazduhoplova, kako borbenih tako i onih koju su namenjeni za izviđačke zadatke i prikupljanje obaveštajnih podataka. Najbliži konkurenti su im Izrael i Kina, kao i Rusija i Turska, koje u poslednje vreme beleže izuzetno ubrzan razvoj na ovom polju. Inače, prema dostupnim podacima, različiti tipovi i kategorije bespilotnih letelica trenutno se proizvode (ili su predstavljeni kao prototipovi) u čak 63 države sveta.
Za razliku od većine svetskih armija, SAD su jedna od retkih zemalja koja poseduje bespilotne letelice kojima može upravljati sa svoje teritorije, vršeći pri tome operativnu upotrebu platforme na bilo kojoj tački sveta. Uz to treba imati u vidu i veliki broj vojnih baza SAD, kao i nosača aviona, što sve ukupno omogućava da se operateri i elementi za izvođenje misije nalaze na sigurnim lokacijama.
Bespilotna letelica MQ-1 „Predator” kompanije General Atomics Aeronautical Systems razvijena je iz izviđačke bespilotne letelice RQ-1A, koja je prvi put operativno upotrebljena iznad Bosne i Hercegovine u periodu od jula do novembra 1995, gde je i zabeleženo njeno prvo obaranje (dejstvom PVO 11. dubičke brigade Vojske Republike Srpske nad Posavinom 11. avgusta 1995). Prvo stacioniranje ove letelice izvan SAD bilo je upravo tokom misije na Balkanu, u albanskoj vazduhoplovnoj bazi „Gjader-Zadrima”.
Iako je njena prvobitna namena bila izviđanje iz vazduha i prikupljanje podataka tokom leta, već krajem devedesetih godina dolazi do integrisanja naoružanja i testiranje prve borbene verzije MQ-1A. Proces integracije završen je do kraja 2001, a prvo borbeno iskustvo zabeleženo je 2002. godine. Daljim razvojem nastaje varijanta MQ-1V, čime zvanično „predator” postaje besposadna platforma koja ima sposobnost nošenja naoružanja i izvršavanja borbenih misija iz vazduha. Upravo zbog toga vrlo brzo postaje primarna bespilotna letelica za realizaciju zadataka Ratnog vazduhoplovstva SAD i Centralne obaveštajne agencije u Avganistanu i Pakistanu, a kasnije i na području Iraka, Jemena, Libije, Sirije i Somalije.
Osnovni konstruktorski zahvati na novoj platformi podrazumevali su ojačanu konstrukciju krila, integraciju nosača naoružanja, ugradnju turboelisnog motora, kao i napredne optoelektronske opreme i sistema za odleđivanje, što je omogućilo uspešnu eksploataciju pri izuzetno niskim temperaturama. Zbog izuzetnih karakteristika američka vojska je primila ukupno oko 360 letelica ovog tipa u različitim varijantama, na kojima je već avgusta 2011. ostvareno milion sati leta. Pomenuti broj je, što zbog gubitaka, što zbog povlačenja iz naoružanja, redukovan na 154 primerka u maju 2014, da bi ove letelice i zvanično bile povučene iz upotrebe 2018. godine u korist svog naslednika MQ-9 „Reaper” (Predator B).
Kada je reč o taktičko-tehničkim karakteristikama, MQ-1V opremljen je Raytheon-ovim AN/AAS-52 višenamenskim nišanskim sistemom MTS-A (Multi Spectral Targeting System-A), koji uključuje elektrooptičke/infracrvene video-kamere, laserski daljinomer i obeleživač ciljeva i poseduje mogućnost detekcije ciljeva 360° u horizontalnoj i +60/-120° u vertikalnoj ravni. Dalja unapređenja (Block 10/15) podrazumevala su i integraciju komunikacijskog uređaja ARC-210, kao i IFF/SIF transpondera APKS-100 sa četiri režima rada. Na platformu je integrisan AN/ZPQ-1 SAR (Synthetic Aperture Radar) radarski sistem, koji letelici omogućava pretragu terena, otkrivanje i praćenje ciljeva kroz dim, maglu i guste oblake. Pokreće je četvorocilindrični Rotax 914F motor jačine 115 KS. Duga je 8,22 m, visoka 2,1 m i ima raspon krila od 14,8 metara (16,84 m u varijanti Block 10/15).
Težina prazne letelice, bez naoružanja i dodatne opreme, jeste 512 kg, a maksimalna težina pri poletanju 1.020 kilograma. Maksimalna brzina letelice je oko 220 km/h, a krstareća između 135 i 175 km/h, pa ova platforma u vazduhu sa jednim punjenjem, zavisno od opterećenja, može da provede i više od 20 sati. Operativni dolet letelice je 1250 km, a maksimalna visina leta 7.620 metara. Kada je reč o naoružanju, „predator” primarno nosi dve laserski vođene rakete vazduh-zemlja AGM-114 „Hellfire”. Kao dodatna opcija, postoji mogućnost instaliranja rakete vazduh-vazduh AIM-92 „Stinger”, ali i do šest raketa AGM-176 „Griffin” kratkog dometa.
Kao naprednija varijanta opisanog „predatora”, za potrebe američke vojske iz porodice MQ-1 razijena je nova generacija bespilotnih letelica. Reč je o varijanta MQ-1C „Gray Eagle“ koja je prvi put svoju operativnu upotrebu doživela u Avganistanu krajem 2010. Osnovna uloga ove platforme je širokopojasni obaveštajni nadzor i izviđanje terena, zaštita konvoja i trupa, procena štete u borbi, otkrivanje i neutralisanje improvizovanih eksplozivnih naprava, kao i pružanje bliske podrške iz vazduha.
Iako su već na početku eksploatacije utvrđeni brojni nedostaci i mane koje su direktno uticale na uspešnost misije, dodatne modifikacije ne samo da su otklonile postojeće propuste već su i unapredile ukupne mogućnosti platforme. „Gray Eagle” pokreće Thielert Centurion 1.7 Heavy Fuel Engine (HFE) dizel motor jačine 165 KS, koji podrava koncept „jednog goriva na bojnom polju”. Dužina letelice je 8,53 metra, širina 17, a visine 2,1 metar. Maksimalna težina pri poletanju je 1,633 kilograma, od čega korisni teret može biti težak blizu pola tone.
Osnovu radarskog sistema čini AN/ZPY-1 STARLite radar sa dva režima rada - SAR (Synthetic Aperture Radar) i GMTI (Ground Moving Target Indicator), dok opto-elektronsku komponentu čini AN/AAS-53 Common Sensor Payload (CSP), višenamenski nišanski sistem u kojem je integrisan elektro-optički/infracrveni senzorski blok i različite vrste kamera sa pojačivačem signala koje omogućavaju nadzor i snimanje iz velikih daljina i sa velike visine. Uz to, na letelici se nalaze i laserski daljinomer i obeleživač ciljeva kao i napredni uređaji za razmenu podataka i komunikacijski releji.
Maksimalna brzina letelice je 310, a krstareća oko 250 kilometara na čas, što joj omogućava da u vazduhu, zavisno od opterećenja i uslova eksploatacije, u kontinuitetu provede preko između 25 i 35 sati. Operativni dolet letelice je 1250 kilometara, a maksimalna visina leta 8.840 metara. Takođe, letelica poseduje ATLS (automatic takeoff and landing system) sistem koji omogućava uspešno poletanje i sletanje bez interakcije sa operatorom.
Kada je reč o naoružanju, na četiri podvesne tačke „Gray Eagle” može nositi do četiri protivoklopne laserski vođene rakete vazduh-zemlja „Hellfire” AGM-114, kao i četiri jedreće bombe GBU-44/B „Viper Strike”. Inače, ova letelica ima i svoju napredniju varijantu sa dizel motorom od 180 (205) KS i povećanom maksimalnom poletnom težinom od 1905 kilograma. Reč je o letelici MQ-1C Gray Eagle Extended Range na kojoj su izvršene modifikacije krila, dodavanjem vingleta (čime se dobilo na dodatno stabilnosti platforme i povećanoj ekonomičnosti leta), a povećan je i kapacitet osnovnog rezervoara za gorivo. Uz to, letelica poseduje mogućnost dodatnog instaliranja i spoljnog rezervoara, što joj omogućava da bez naoružanja i dodatnog opterećenja, u vazduhu provede oko 45 sati. Zbog snažnijeg motora, nova generacija „Gray Eagle” imaće dodatno integrisane radarske antene, kao i sisteme zaštite od udara groma, sprečavanje sudara sa drugim vazduhoplovoma, kao i sistem za toleranciju štete.
Jedna od najčešće pominjanih besposadnih platformi u američkoj vojsci je bespilotna letelica MQ-9 „Reaper” (Predator B) pomenute kompanije General Atomics Aeronautical Systems. Konstruisana je kao prva savremena borbena bespilotna letelica (često korišćen naziv je i lovac/ubica) velike izdrljivosti i autonomije leta i predstavlja dalji razvoj opisane platforme MQ-1 „Predator”. Primarna misija i osnovna karakteristika joj je mogućnost izvršenja borbenog dejstva po ciljevima u u pokretu sa velike visine i u složenim vremenskim uslovima, uz posedovanje sposobnosti otkrivanja i praćenja podmornica. U sekundarnoj misiji može poslužiti kao izviđačka letelica, angažovana na prikupljanju obaveštajnih podataka i nadzoru teritorije.
Prema dostupnim informacijama, smatra se da je ta letelica, uz svog pomenutog prethodnika, najčešće korišćena besposadna platforma prilikom izvođenja vazdušnih udara na pojedine ciljeve u Afganistanu, Pakistanu, Somaliji, Jemenu, Iraku i Siriji. Poslednji takav događaj desio se početkom ove godine, kada je upravo dejstvom MQ-9A „Reaper” ubijen iranski general Kasim Sulejmani.
Osnovu te letelice čini višenamenski nišanski sistem MTS-B (Multi Spectral Targeting System-B), u kojem je integrisan infracrveni senzor, dnevna monohromatska kolor TV kamera, kao i TV kamera sa pojačivačem signala, obeleživačem ciljeva i laserskim daljinomerom, te radarska komponenta koju čini AN/APY-8 Lynx II radar sa dva osnovna moda rada - SAR (Synthetic Aperture Radar) i GMTI/DMTI (Ground/Dismount Moving Target Indicator).
Platformu pokreće Hanivel TRE331-10 turbo-propelerni motor (vojna oznaka T-76) jačine 900 KS. Dužina letelice je nepunih 11 m, raspon krila 20,1 m, visina 3,7 m, a masa prazne letelice od 2,223 kg (odnosno maksimalne poletne težine 4.760 kg). Maksimalna brzina letelice je 480 km/h, krstareća brzina je 313 km/h, a letelica u vazduhu bez dopune goriva može ostati oko 27 sati, odnosno do 14 sati ukoliko je potpuno naoružana. Borbeni radijus je, zavisno od opterećenja, oko 2.200 km, a maksimalna deklarisana visina leta 15.200 m, odnosno oko 10.000 m, ukoliko je platforma naoružana. Tokom leta letelicu iz komandnog centra opslužuju dva člana posade – pilot i operator senzora i optoelektronskog sklopa
Kada je reč o naoružanju, MQ-9A „Reaper” na četiri potkrilna nosača može poneti i do 1.361 kg naoružanja, koje obuhvata laserski navođene rakete vazduh-zemlja AGM-114 „Hellfire“, laserski vođene bombe GBU-12/B „Paveway II”, kao i vođene projektile vazduh-zemlja GBU-38 JDAM, uz moguću opciju integrisanja rakete vazduh-zemlja AGM-65 „Maverick“. Takođe, razmatrana je i mogućnost potencijalne integracije Raytheon raketa vazduh-vazduh tipa AIM-9 „Sidewinder” and AIM-120.
Nakon uvođenja u operativnu upotrebu razvijena je i naprednija varijanta tog vazduhoplova pod nazivom „Reaper Extended Range”. Unapređena platforma poseduje mogućnost nošenja dodatnih spoljašnjih rezervoara, ima ojačan stajni trap, novi sistem za kontrolu trošenja goriva tokom misije, kao i novi propeler sa četiri kraka. To se odrazilo na autonomiju leta, koja je sa 27 povećana na preko 35 sati. U proizvodnji se nalazi i varijanta „Block 5”, koja osim navedenog poseduje i nadograđen optoelektronski sklop, digitalni elektronski kontrolni sistem motora, dodatni zaštićeni link za komunikaciju i prenos podataka, kao i nove nosače naoružanja.
Uz do sada pobrojane letelice kompanije General Atomics Aeronautical Systems, potrebno je napomenuti i projekat „Avenger” (ranije poznat i pod nazivom Predatoc C). Reč je o letelici koja je svoj prvi let zabeležila u aprilu 2009. godine i predstavlja bespilotnu platformu nove generacije. Odlikuje je mlazni turbo motor Pratt and Whitney PW545B sile potiska oko 20 kilonjutna. Dužina letelice je 13 metara, a rasponom krila od 20. Maksimalna poletna težina iznosi 8.225 kilograma, a ukupan kapacitet nosivosti korisnog tereta 2.948 kilograma. Maksimalna deklarisana brzina iznosi 740, a krstareća oko 648 kilometara na čas. Letelica dostiže visinu leta od 15.240 metara, a u vazduhu može ostati oko 18 sati.
Radarski sistem čini Lynx Multi-mode SAR radar, a opto-elektronski sistem baziran je na F-35 Lightning II (EOTS) sistemu pod nazivom „Advanced Low-observable Embedded Reconnaissance Targeting” (ALERT). To znači da Avenger između ostalog poseduje i najnapredni komunikacijski sklop za razmenu podataka, kao i sistem za prikupljanje obaveštajnih podataka presretanjem signala i komunikacija (SIGINT/ESM System). Kada je reč o naoružanju, ova platforma koristi pored laserski vođene rakete vazduh-zemlja AGM-114 „Hellfire’’, i precizno vođenu jezdeću bombu GBU-39 SDB težine 110 kg, zatim laserski vođene bombe GBU-12 Paveway II i GBU-38 JDAM težine 220 kilograma i laserski vođene bombe GBU-16 Paveway II i GBU-32 JDAM težine 450 kilograma, kao i GBU-31 JDAM težine 910 kilograma. Još jedna odlika ove letelice jeste sposobnost korišćenja već postojeće infrastrukture ranijih modela MQ-1 i MQ-9, uključujući tu i zemaljsku kontrolnu stanicu kao i postojeće komunikacione mreže i kanale.
Kao i ranije varijante i ova bespilotna letelica prošla je kroz dodatne modifikacije čime je dobijen Avenger Extended Range, koji je prvi let zabeleio 27. oktobra 2016. godine. Izvršene su modifikacije krila čime je raspon povećan na 23,2 metra, povećan je i kapacitet rezervoara, kao i maksimalna težina prilikom poletanja koja iznosi 8.800 kilograma. Tokom testova 24. i 25. januara 2018. godine, postignut je neprekidni let u trajanju od 23 sata i 40 minuta. Takođe, u proteklim godinama predstavljena je i mornarička varijanta namenjena za nosače aviona ali je američka mornarica posao dodelila Boingu.
Još jedna letelica zauzima izuzetno značajno mesto u SAD. Reč je o bespilotnoj letelici RQ-4 „Global Hawk” korporacije Northrop Grumman, koja je svoj prvi let obavila 28. februara 1998. godine. Iako su svi primerci prve serije „Block 10” (poznatiji još i kao RQ-4A) američkoj vojsci isporučeni do kraja 2006, paralelno sa tom isporukom radilo se na daljem unapređenju pomenute platforme, pa je nakon određenih modifikacija na nosnom delu i krilima letelice otpočeo proces uvođenjenja u naoružanje platforme „Block 20” (RQ-4V).
Prvi let novog „Block”-a obavljen je 1. marta 2007. godine u Kaliforniji, a osim pomenutih modifikacija u pogledu konstrukcije letelice (povećan raspon krila i dužina letelice), povećana je nosivost korisnog tereta na oko 1.400 kilograma. U godinama koje su usledile došlo je do daljih modifikacija i unapređenja platforme („Block 30” i „Block 40”), zasnovanih pre svega na iskustvima tokom operativne upotrebe. U tim procesima najviše su unapređene mogućnosti optoelektronskih sklopova, radarskih elemenata i komunikacijskih sistema, čime je ova letelica daleko prevazišla čuveni U-2.
Bespilotna letelica RQ-4 „Global Hawk” važi za jednu od najnaprednijih izviđačkih besposadnih platformi na svetu. Zahvaljujući izuzetnim karakteristikama radarskog i optoelektronskog sklopa (radarski sistem sa „sintetičkim otvorom” i elektrooptički/infracrveni senzori dugog dometa), pomenuti vazduhoplov u stanju je da za 24 časa izvrši izviđanje do 100.000 km2 ciljane teritorije. U skladu sa tim, osnovni zadatak „Global Hawk” je da tokom leta prikupi podatake po dubini zadate teritorije i tako pruži direktnu podršku komandi i sopstvenim trupama na zemlji. Celokupan proces prikupljanja i slanja podataka izuzetno visoke rezolucije praktično se odvija u realnom vremenu, bez obzira na složenost vremenskih uslova i doba dana i noći.
Trup letelice napravljen je od aluminijuma, krila od kompozitnih materijala velike čvrstoće, a celokupnu platformu pokreće Alison Rols-Rojs AE 3007 turbomotor (vojna oznaka F137-RR-100) potiska oko 34 kN. Poslednje verzije („Block 30” i „Block 40”) karakteriše dužina od 14,5 m, raspon krila 39,9 m i visina 4,7 m, uz masu prazne letelice od 6,781 kg (odnosno maksimalne poletne težine 14.628 kg). Maksimalna brzina letelice je 630 km/h, krstareća brzina je 570 km/h, a letelica u vazduhu bez dopune goriva može ostati preko 30 sati. Operativni opseg leta je oko 22.800 km, a maksimalna visina leta 18.000 metara. Platformom iz operativnog centra upravljaju tri operatera, od kojih je jedan zadužen za upravljanje bespilotnom letelicom (Mission Control Element), drugi za optoelektronske komponente i senzore koji prikupljaju podatke, a treći za sisteme za lansiranje i prihvat letelice (Launch and Recovery Element).
„Global Hawk” je značajna i sa istorijskog aspekta jer je letelica evidencijskog broja 982003 postavila 21. marta 2001. rekord u izdržljivosti, odnosno neprekidnom letu u vazduhu, letevši ukupno 30 časova 24 minuta i 1 sekundu. Tokom istog leta postavljen je i rekord u visini leta jednog bespilotnog vojnog vazduhoplova, koji je iznosio 19.928 metara. Nakon skoro mesec dana od ovog leta, 24. aprila iste godine, „Global Hawk” postao je i prva letelica koja je preletela Pacifik. Na svom putu od baze vazduhoplovne baze „Edwards” u Kaliforniji do baze „Edinburgh” u Australiji preletela je ukupno 13.219,86 kilometara i provela u vazduhu oko 22 sata.
Letelica „Triton” takođe je proizvod korporacije Northrop Grumman i razvijena je za potrebe američke ratne mornarice. Njena osnovna uloga je izviđanje, nadzor i pružanje obaveštajnih podataka sa velikih okeanskih površina u realnom vremenu i iz različitih pomorskih regiona, kao i sprovođenje misija potrage i spasavanja i pružanja dodatne podrške Boingovom Posejdonu P-8.
Platforma u osnovi funkcioniše na elementima pomenutog „Global Hawk”-a, s tim da se izvršene modifikacij odnose na ojačanu konstrukciju trupa i krila letelice kako bi postala otporna na udare grada, groma i ptica, ali i uspešno obavljala zadatke u uslovima jake oluje. Ove modifikacije omogućile su joj da se tokom misije uprkos nepovoljnim vremenskim prilikama, izuzetno približe brodovima i drugim ciljevima na moru ali i da se izuzetno brzo spusti na malu visinu, što nije slučaj kod pomenutog „Global Hawk”-a.
Najznačajni segment MQ-4C Triton biće opto-elektronski sklop koji će postojećim komponentama omogućiti radijus dejstva od 360 stepeni, čime će paneli sa senzorima moći izuzetno efikasno da vrše praćenje brodova i prikupljanje informacija o njihovoj brzini, lokaciji i klasifikaciji. Radarski segment čini AESA radar sa višenamenskim AN/ZPY-3 Multi-Function Active Sensor sklopom, što omogućava snimanje do čak 7 miliona kvadratnih kilometara za 24 časa.
Pored navedene uloge, Triton služi i kao mrežni centar za skupljanje i prosleđivanje podataka. Zahvaljujući opremi koju poseduje, ova platforma je u stanju da primi podatke i informacije poslate iz različitih sistema stacioniranih na kopnu, moru i vazduhu, obradi ih i sastavi u jednu celinu, a zatim ponovo emituje, pružajući na taj način alternativu satelitskim sistemima. Takođe, ova letelica je opremljena i modularnim sklopom za elektronsku podršku (ESM), sličnim onome koji se koristi na Lockheed EP-3, a koji je namenjen za pasivno otkrivanje i klasifikaciju slabih radarskih signala.
Kada su u pitanju taktičko-tehničke karakteristike, podaci govore da je dužina letelice 14,5 a visina 4,6 metara uz raspon krila od 39,9 metara. Masa prazne letelice je oko 6.781 kilogram, a maksimalna poletna težina 14.630 kilograma. Platformu pokreće ranije pomenuti Alison Rols-Rojs AE 3007 turbomotor, pri čemu platforma dostiže maksimalnu brzinu od 575 kilometara na čas. Operativni domet je 15.200 kilometara, a maksimalna visina eta 17.000 metara. Letelica u vazduhu, zavisno od opterećenja može da izdrži više od 25 časova. Na osnovu zaključenih ugovora, američka mornarica nabaviće ukupno 68 letelica ovog tipa.
Deo teksta objavljen je u julskom broju magazina „Odbrana”
Idi nazad
