Gasna kriza u Evropi

^{The English version of the article is available at the following link: The gas crisis in Europe}

Pouzdano snabdevanje gasom, naročito tokom zimskog perioda, jedan je od ozbiljnijih problema sa kojima se suočava većina evropskih država. Ove godine, energetska kriza čini se da je naročito pogodila zemlje članice EU i NATO, budući da najveće količine ovog energenta u centralnu i zapadnu Evropu stižu iz Ruske Federacije, države sa kojom su već godinama odnosi prilično promenljivi i narušeni. Postojeći gasovodi i potpisani ugovori, tako su neočekivano postali polje (geo)političke i ekonomske borbe, čineći na taj način srž problema koji se povezuju sa transportom ovog energenta.

Naime, od početka godine, cena gasa na svetskom tržištu porasla je za neverovatnih 250% što je razumljivo, uznemirilo evropsku javnost, koja ovakve cenovne skokove oseća plaćajući drastično uvećane račune za grejanje. Stručnjaci navode nekoliko razloga ovako nepredvidivog kretanja cifara, a neki od njih jesu kako oštriji klimatski uslovi s početka godine, zbog kojih su i trošene veće količine gasa, tako i sve veća potražnja azijskih zemalja, među kojima Kina zauzima posebno mesto.

Takođe, na rast cena uticali su i problemi sa održavanjem gasovoda u Norveškoj, kao i manjak vetra koji bi se koristio kao alternativa prirodnom gasu. Ovakva situacija ubrzo je alarmirala evropske zvaničnike koji su kao glavnog krivca ali i ključ problema tražili u Rusiji, a fokus je očekivano bio na kompaniji Gazprom, svetskom lideru u proizvodnji prirodnog gasa, koji se nalazi u većinskom vlasništvu ruske države.

I dok sa jedne strane, izjave nemačkih stručnjaka za energetska pitanja navode da Gazprom ispunjava sve dogovorene obaveze, sa druge strane čini se da problem leži u tome što rusko državno preduzeće ne povećava svoje isporuke, uprkos tome što je jasno da su Evropi potrebne veće količine gasa. Pojedini mediji zbog toga su uputili optužbe na račun Kremlja, navodeći da Moskva praktično i svesno koristi gas kako bi pokušala da dokaže zavisnost Evropske unije od Ruske Federacije, što ponovo otvara pitanje ugovora koje Gazprom nudi svojim kupcima.

Severni tok 2

No, pitanje ugovora i ucenjivačkog potencijala, samo je jedna strana medalje. Drugi, veoma važan aspekt energetske krize jesu postojeći i budući gasovodi, a kao najbolji primer za to jeste projekat Severni tok 2. Reč je o gasovodu koji preko Baltičkog mora povezuje Rusiju i Nemačku, a koji je čini se, kao jedan od glavnih političkih motiva i ciljeva imao pritisak i isključivanje Ukrajine, kao zemlje koja se nalazi na tranzitnoj ruti. Zbog toga ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski upozorava da Rusija zloupotrebljava Severni tok 2 i koristi ga u svojstvu moćnog geopolitičkog oružja, što ruski predsednik Vladimir Putin odbacuje, navodeći kako je ovaj gasovod striktno ekonomski, a ne politički projekat. Ipak, potezi Moskve, rezultirali su sankcijama Sjedinjenih Američkih Država, koje su Ruskoj Federaciji uvedene između ostalog i zbog širenja meke moći izgradnjom ovog gasovoda. One su na snazi ostale sve donedavno, kada ih je novoizabrani predsednik SAD Džo Bajden, povukao usled slabe efikasnosti i činjenice da je projekat već u završnoj fazi.

Tako je zvanična Moskva desetog septembra ove godine, objavila da su radovi na izgradnji gasovoda završeni, te da su sada na redu ostali još samo administrativni poslovi. No, po svemu sudeći, ni oni neće teći tako glatko, budući da je jedna od glavnih prepreka zvaničnog puštanja u rad, kršenje ekoloških normi i propisa o kojima se u prethodnim decenijama sve više vodi računa. Partija Zelenih u Nemačkoj zbog toga je izrazito protiv ovog projekta uz koji se pored ekoloških pitanja, prema njihovom mišljenju, otvara i mogućnost Rusije da u budućnosti ucenjuje Evropu.

Ipak, čini se da trenutno većina stanovništva ne razmišlja na isti način o „ekološkoj” politici, već o nadolazećoj zimi i novcu koju će morati da se izdvoji za troškove grejanja. Ovakvi signali zabrinutosti zapadnoevropske javnosti Rusiji su i više nego dobrodošli, pa se stiče utisak da najnoviju gasnu krizu koriste upravo kako bi ubrzali proces puštanja u rad kontroverznog gasovoda, od koga bi stekli izuzetno veliku novčanu, ali i geopolitičku korist.

U vezi sa tim, sredinom novembra meseca Bundestag je odbio da izda sertifikat za početak rada Severnog toka 2, a kako se navodi, isti će biti odobren tek kada bude u skladu sa svim zakonskim propisima ove države. No, čak i tada, Gazprom će morati da sačeka sa puštanjem gasovoda u rad, jer će poslednju reč ipak doneti Evropska komisija. Zbog toga su procene stručnjaka da projekat neće profunkcionisati pre marta naredne godine, a uz to, pojedini izvori navode i da Rusija ne samo da koristi novonastalu situaciju kako bi ubrzala dobijanje dozvole za rad novoizgrađenog gasovoda, već i kako bi „prisilila” Evropu da pređe na dugoročniju saradnju sa njom po pitanju energetike.

Sporni ugovori

Naime, na tržištu prirodnog gasa, najzastupljenije su dve vrste ugovora - kratkoročni ili „spot”, i dugoročni ugovori. Zemlje EU najčešće su se opredeljivale za „spot” varijantu, koja podrazumeva manje, tačno određene količine gasa isporučene najčešće nedugo nakon sklapanja ugovora, ali ne i dalju saradnju niti buduće obaveze. Ruski predsednik Putin ovakav vid poslovanja naveo je kao jedan od glavnih razloga gasne krize, te je optužio upravo Evropsku uniju kao glavnog krivca za naglo povećanje cena. Ipak, jasno je da su Rusiji kao distributeru, isplativiji strateški, dugoročni ugovori, koji bi bili potpisani na period od 10 do 25 godina. Na taj način, Kremlj bi znatno proširio svoj uticaj u Evropi, a istovremeno i smanjio uticaj SAD, koje takođe pokušavaju da se probiju na polju trgovine tečnim naftnim gasom.

U prilog tome govori i činjenica da su krajem septembra ove godine, Ruska Federacija i Mađarska potpisale ugovor o stabilnom snabdevanju gasom tokom narednih 15 godina. Ovaj događaj izazvao je bes zvaničnog Kijeva, jer ruta kojom će se gas distribuirati ne podrazumeva prolazak kroz ukrajinsku teritoriju, već jednim krakom prati put Turskog toka, koji između ostalog prolazi i kroz Srbiju, dok će se ostatak gasa dostavljati preko Severnog toka. Ukrajina će time ostati uskraćena za značajna finansijska sredstva koja bi inače dobijala za tranzit gasa preko njene teritorije. Uzimajući u obzir sve navedeno, jasno je da Rusija zaista pokušava da izvuče maksimalnu ekonomsku, ali i političku korist glumeći „spasioca” iz krize izazvane povećanjem cene gasa, a u isto vreme nanoseći finansijsku štetu nekim od „odmetnutih” bivših sovjetskih republika.

Ipak, ne misle svi da bi se trebalo osloniti na Gazpromove dugoročne ugovore, pa tako komesar Evropske komisije za klimatska pitanja, Frans Timermans, navodi da su nedavni događaji na tržištu samo pokazatelji da treba preći na obnovljive izvore energije. Međutim, jasno je da, bar trenutno, takve teme nisu u žiži interesovanja građana Zapadne Evrope. Jedna od alternativa mogao bi biti ugalj, ali rast cene gasa, prirodno je doveo i do poskupljenja ovog energenta, čemu su svakako doprineli i novi ekološki propisi. Mnoge zemlje obećale su svojim građanima pakete pomoći, kako u slučaju ekstremno visokih računa za gas, tako i u slučaju ekstremno niskih temperatura. Primera radi, moldavske vlasti iz gorenavedenih razloga, već krajem oktobra ove godine proglasile su uvođenje vanrednog stanja, koje je bilo na snazi desetak dana, odnosno do sklapanja novog ugovora sa Gazpromom.

Sa druge strane, ranije pomenuti Severni tok 2, čini se da će pre ili kasnije biti pušten u rad, a to će svakako izazvati niz posledica kako na ekonomskom, tako i političkom planu. Ipak, može se očekivati dodatno komplikovanje situacije, s obzirom na to da je liderka Zelenih, Analen Berbok, preuzela mesto ministarke spoljnih poslova Nemačke. Njen stav prema spomenutom gasovodu izuzetno je negativan, kako zbog protivljenja korišćenju fosilnih goriva, tako i zbog „empatije” sa već spomenutom Ukrajinom. Budući da je indikativno da su i u ovom slučaju, ekonomija i politika u neraskidivoj vezi, može se zaključiti da Rusija dugoročnim ugovorima i novoizgrađenim gasovodom zaista i pokušava da evropski kontinent učini svojim energetskim „taocem”.