Svet se danas suočava sa brojnim bezbednosnim izazovima, od kojih su neki rezultat aktuelnih geopolitičkih potresa, a drugi pak imaju višedecenijsko nasleđe. Takav je slučaj konflikta između Eritreje i Etiopije, čija zajednička istorija počinje 1952. godine, kada Eritreja postaje deo federacije sa Etiopijom. Međutim, nepunih deset godina kasnije (1961. godine) otpočinju gotovo tri decenije dugi oružani sukobi koji su rezultirali održavanjem referenduma o nezavisnosti 1993. godine. Tada Eritreja i zvanično postaje nezavisna država pod jednopartijskom vladavinom predsednika Isajasa Afverkija.
Nakon osamostaljenja, novonastale okolnosti ipak nisu donele dugo očekivani mir, budući da između dve države 1998. godine izbija novi sukob, poznat kao Eritrejsko-etiopski rat, odnosno Rat za Badme (grad na granici oko kojeg su se dve države sporile). Iako je eritrejska vojska pretrpela poraz od etiopskih oružanih snaga 2000. godine, Stalni arbitražni sud dve godine kasnije dodelio je Eritreji većinu spornih teritorija. Tadašnje etiopske vlasti na čelu sa Tigrajskim narodnooslobodilačkim frontom (TPLF) nisu prihvatile rezultate međunarodne arbitraže, čime otpočinje novi talas neprijateljstva između TPLF i eritrejskih vlasti.
Međutim, 2018. godine dolazi do preokreta u odnosima dve zemlje, budući da je etiopski premijer Abij Ahmed prihvatio rezultate arbitraže i konačno sklopio mir sa Eritrejom, za šta je i dobio Nobelovu nagradu za mir naredne godine. Time je marginalizovan TPLF, pod čijom se kontrolom i dalje nalazila većina teritorije koja je pripala Eritreji, uključujući i Badme. Na taj način stvoreni su uslovi za konflikt između centralnih etiopskih vlasti sa jedne i TPLF sa druge strane, a sve je eskaliralo nakon što je Ahmed odložio izbore koji su bili planirani za avgust 2020. godine, pod izgovorom da se ne mogu bezbedno održati usled pandemije koronavirusa. Već u novembru iste godine počeli su oružani sukobi između TPLF i etiopske vojske, pa se u novonastaloj krizi Eritreja pojavila kao prirodni saveznik etiopskih centralnih vlasti u cilju deeskalacije sukoba u regionu Tigraja.
Eritrejske odbrambene snage (EDF) su već početkom rata u novembru 2020. ušle u Tigraj i prodrle do glavnog grada ovog regiona, Mekelea. Uprkos tvrdnjama brojnih očevidaca, Eritreja nije priznavala prisustvo oružanih snaga u Tigraju sve do aprila meseca 2021. godine, kada je zvanično saopštila da planira povlačenje svojih trupa iz ove oblasti. Ipak, iako je najavljen, ovaj potez nije sproveden sve do juna meseca, odnosno do trenutka kada je TPLF gotovo u potpunosti povratio kontrolu nad istočnim Tigrajem. Pred kraj leta dolazi do napada TPLF i na delove Etiopije van Tigraja, zbog čega se premijer Ahmed sastao se sa eritrejskim predsednikom Afverkijem. Jedna od ključnih tema razgovora, sudeći bar prema dostupnim izveštajima, bila je i nastavak eritrejske podrške Etiopiji u borbi protiv Tigrajskih odbrambenih snaga. Kao odgovor na ovaj sastanak, rukovodstvo TPLF zapretilo je daljom eskalacijom konflikta i potencijalnom ofanzivom na samu Eritreju, do čega, ipak, nije došlo, budući da se TPLF odlučio na ofanzivu južno od Tigraja, ka Adis Abebi.
I dok Etiopija pokušava da stavi pod kontrolu sukob koji je aktuelan na delu njene teritorije, postavlja se pitanje interesa Eritreje u ovom konfliktu. Šire posmatrano, nema dileme da ona želi da proširi svoj dalji uticaj u oblasti Afričkog roga, a razlog za to ogleda se u činjenici da se Eritreja nalazi u svojevrsnoj izolaciji. Od trenutka dobijanja nezavisnosti do danas ova afrička država stupala je u granične konflikte sa svakom od susednih zemalja, zbog čega je od 2009. godine bila i pod sankcijama UN. Međutim, mir sa Etiopijom doveo je do toga da u novembru 2020. UN konačno ukine sankcije i devetogodišnji embargo na izvoz oružja u Eritreju. Intervencijom protiv TPLF eritrejske vlasti ne samo da su podigle svoj ugled kod centralnih vlasti Etiopije, države koja slovi za najstabilniju u regionu, već su i stvorile mogućnost da izađu iz višegodišnje izolacije.
Unapređenje odnosa dveju država mnogi su okarakterisali kao korak bliže uspostavljanju nove državne zajednice, federalnog ili konfederalnog tipa, te stvaranju zajedničkih oružanih snaga. Očekivano, podrške za takvu političku uniju nije bilo u redovima TPLF, ali se mogla naći kod aktuelnih etiopskih vlasti. U takvoj situaciji čini se da bi Afverki ojačao svoj uticaj, dok bi se Eritreja ponovo našla pod određenom dominacijom Etiopije.
Eritrejske vlasti takođe imaju potrebu da opravdaju i visok stepen militarizacije svog društva. Iako obavezni vojni rok u Eritreji zvanično traje 18 meseci, od kraja Rata za Badme Eritrejci ga često služe na neodređeno vreme, što u praksi neretko dovodi i do slučajeva dezertiranja.
Na kraju, vlastima u Eritreji važna je i pobeda protiv samog TPLF, jer nakon Eritrejsko-etiopskog rata postoji izvesna želja da im se ova afrička država oduži za naneti poraz, koji protivreči statusu eritrejske vojske kao nepobedive. U prilog tome ide i nesrazmerno veliki broj ratnih zločina koje su eritrejske trupe počinile nad etničkim Tigrajcima, među kojima se izdvaja onaj u svetom gradu Aksumu kada je 28. novembra 2020. godine ubijeno stotinak civila, mahom mladića. Drugi događaj desio se 2. aprila 2021. kada je oko 600 Tigrajaca naterano da nago paradira gradskim ulicama Samrea. Ipak, eritrejske vlasti i dalje negiraju da su u Tigraju počinjeni ratni zločini od strane pripadnika njihovih oružanih snaga.
Iznenadni regionalni uspon Eritreje, međutim, može ubrzo stati, usled velikih promena u Tigrajskom ratu. Naime, nakon neuspele ofanzive tigrajskih oružanih snaga na Adis Abebu, posle koje su bile prisiljene da se povuku na sever, TPLF je u decembru 2021. proglasio da se povlači u delove Tigraja pod njegovom kontrolom, kako bi humanitarna pomoć mogla da se dostavi u ovaj region.
Zatražen je i prekid vatre 20. decembra 2021, a etiopske oružane snage proglasile su da neće ulaziti dublje u oblast Tigraja. Ubrzo su centralne etiopske vlasti počele da oslobađaju i prethodno uhapšene opozicione vođe, čime su se otvorile mogućnosti za iznalaženje kompromisnog političkog rešenja u trenutnom konfliktu.
Razvoj događaja, dakle, ukazuje da najveći gubitnik iz eritrejske intervencije u Tigraju može biti zapravo sama Eritreja. Ukoliko se stari rivali i novi saveznici pomire, Eritreja će izgubiti svoju ulogu koju je imala u pacifikovanju Tigraja, a umesto toga naći će se pred obnovljenim neprijateljem na južnoj granici. Uz to, izrazito okrutni ratni zločini počinjeni od strane eritrejskih oružanih snaga dodatno štete već postojećoj slici Eritreje u svetu, i mogu doprineti njenoj ponovnoj međunarodnoj izolaciji. Time bi se ova afrička država našla u daleko goroj situaciji, nego što je to bio slučaj pre ulaska u pomenuti intervencioni gambit.
Idi nazad
