Energetska kriza koja je vrhunac dostigla u decembru 2022. godine predstavlja jedan od gorućih problema na međunarodnoj sceni. Iako je pitanje pouzdanog snabdevanja Evrope energentima prisutno praktično od kraja Drugog svetskog rata, u prvi plan je iskočilo sa početkom ruske invazije na Ukrajinu u februaru prošle godine. Pre početka oružanog sukoba u Ukrajini, Rusija je Evropu snabdevala sa oko 153 milijarde kubnih metara gasa godišnje što je činilo oko 45 % ukupnog uvoza gasa u zemlje EU. Najveći evropski uvoznici ruskog gasa su tokom 2022. godine bili Francuska, Nemačka, Španija, Belgija i Holandija, a pored ovog energenta, Rusija je bila glavni snabdevač Evropske unije i sirovom naftom u količini od oko 110 miliona tona. U okviru toga, čak 90 miliona tona činila je prerađena nafta u vidu goriva i drugih naftnih derivata. Tokom 2021. godine, države članice EU uvezle su 51,4 miliona tona uglja iz Rusije što je činilo otprilike polovinu ukupnog uvoza uglja. Što se tiče nuklearnog goriva uvezenog is Rusije, treba naglasiti da je ono pokretalo 18 nuklearnih blokova u Evropskoj uniji: šest u Češkoj, po četiri u Slovačkoj i Mađarskoj i po dva u Bugarskoj i Finskoj. Svi ovi podaci govore o izuzetno visokom stepenu zavisnosti celog evropskog kontinenta od energenata koji dolaze iz Ruske Federacije.
Sa početkom rata u Ukrajini i nizom paketa sankcija protiv Moskve, Evropa je krenula odlučnim koracima u pravcu smanjenja zavisnosti od ruskih energenata. Najveći akcenat stavljen je na tečni gas jer je neophodan energent za normalno funkcionisanje privrede svih država Evrope, naročito tokom zimskog perioda. Kriza u Ukrajini i neizvesnost na svetskom tržištu energenata su sredinom 2022. godine dovele do rekordnih cena gasa, a posledično i do ubrzanog rasta cena nafte i naftnih derivata. Prvi u nizu koraka ka smanjenju zavisnosti od energenata koji dolaze iz Rusije na ovom putu bila je potraga za alternativnim izvorima snabdevanja, pre svega kada je u pitanju tečni prirodni gas. U skladu sa tim, evropske zemlje su tokom prošle godine povećale uvoz ovog energenta iz Azerbejdžana, Alžira i Norveške. Međutim, kako ovi dobavljači ne mogu u potpunosti da nadomeste količine potrebne za snabdevanje Evrope, pojedine zemlje EU okrenule su se Bliskom istoku kao dugoročnom izvoru i pouzdanom snabdevaču energentima. Ono što ostaje kao izazov za sve evropske zemlje jeste prelazni period od pronalaska novih izvora snabdevanja do implementacije postignutih sporazuma. Procene govore da će samo u 2023. godini Evropi nedostajati oko 57 miliona kubnih metara gasa što je oko 14,5 % ukupne potrošnje ovog energenta godišnje. Kako bi prevazišle ove probleme, evropske zemlje imaju za cilj da kratkoročno povećaju uvoz i potrošnju fosilnih goriva kako bi se kasnije ostvarili dugoročni planovi za ostvarivanje potpune energetske tranzicije ka obnovljivim izvorima energije.
Tako se na listi zemalja koje bi potencijalno mogle da zamene Rusiju kao snabdevača gasom pojavio i Katar, mali emirat u Persijskom zalivu poznat po velikim zalihama ovog prirodnog energenta. Katar je najveći svetski izvoznik tečnog gasa dok je po rezervama prirodnog gasa na trećem mestu, iza Rusije i Irana. Uz to, Katar pored rezervi gasa poseduje i rezerve nafte, a ukupni prihodi od oba energenta čine nešto više od 60% BDP-a ove bliskoistočne države.
Primer kako Evropa napreduje na putu pronalaska novih dobavljača gasa možda najbolje pokazuje Nemačka koja je zaključno sa januarom 2023. godine praktično postala nezavisna od uvoza ovog energenta is Rusije. Taj uspeh delom je bio zasnovan na relativno blagoj zimi i smanjenju ukupne potrošnje ali je veliki pokazatelj pravca kojim će se ne samo Nemačka, već i Evropa kretati u budućnosti, barem kada je reč o sektoru energetike. U slučaju Nemačke treba napomenuti i da je ova država sa Katarom u novembru mesecu prošle godine potpisala finalni ugovor o snabdevanju tečnim gasom, koji je u osnovi oročen na 15 godina, ali uz mogućnost produženja na 20 godina. Iako je nemačka strana na početku pregovora sa Katarom koji su započeli u aprilu 2022. godine bila protiv veoma striktnih uslova koje je katarska strana zahtevala (trajanje ugovora od minimum 20 godina i ograničenje distribucije uvezenog gasa), zvanični Berlin je na kraju ipak pristao na klauzulu po kojoj Nemačka nema pravo daljeg redistribuiranja katarskog gasa.
Prema javno dostupnim podacima, ovim ugovorom Nemačka je sebi obezbedila dodatnih 2,7 milijardi kubnih metara gasa tečnog gasa godišnje, što predstavlja relativno skromnu količinu ako se ima u vidu da ova, najveća evropska ekonomija, godišnje troši oko 100 milijardi kubnih metara gasa. Međutim, koliko je pitanje potpisivanja ugovora bilo važno za Nemačku govori i podatak da su delegaciju koja je posetila Dohu kako bi usaglasila detalje sporazuma, predvodili kancelar Olaf Šolc i ministar ekonomije Robert Habek dok je domaćine zastupao Sad Al Kabi, direktor Qatar Energy (u javnosti poznatije po ranijem nazivu Qatar Petroleum) korporacije koja je u vlasništvu države Katar. Vrednost potpisanog ugovora nije poznata ali se pretpostavlja da je cena veoma visoka, budući da je logistika transporta tečnog prirodnog gasa izuzetno složena. Naročito zbog toga što će se ovaj energent iz Katara do Nemačke prevoziti tankerima, usled nepostojanja gasovoda, odnosno tečni prirodni gas iz terminala Ras Lafan u Kataru tankerima će se prevoziti do terminala Bransbutel u severnoj nemačkoj pokrajini Šlezvig- Holštajn, a posrednik u prevozu biće američka kompanija Conocco Phillips.
Transport tankerima zahtevaće proširenje i izgradnju novih prijemnih terminala u Evropi što će sa sobom doneti dodatne troškove ali i povećati prihvatne kapacitete za skladištenje. Uvoz gasa iz Katara bi trebalo da započne 2026. godine, a kako bi zadovoljila svoje potrebe za energijom u prelaznom periodu, Nemačka je dodatno povećala uvoz gasa i iz Norveške, Holandije i Belgije. Uz to, reaktivirane su elektrane koje rade na ugalj, a odloženo je i gašenje poslednje tri nuklearne elektrane za još tri godine. Nemačkoj će i pored svega ipak biti teško da balansira između različitih izvora energije u vremenu neizvesnosti na tržižtu energenata uzimajuću u obzir zelenu agendu koja predviđa da se do 2080. godine emisija štetnih gasova smanji za 88%. Ugovor između Nemačke i Katara prvi je ugovor ovog tipa potpisan sa jednom evropskom zemljom jer su zalivske zemlje tradicionalno orijentisane ka tržištima Jugoistočne Azije i Dalekog istoka, pre svega Kine, Japana i Južne Koreje. U prilog tome govori i podatak da je ugovoru sa Nemačkom prethodio i ugovor o izvozu gasa sklopljen između Katara i Kine nekoliko meseci ranije.
Pomenuta Narodna Republika Kina i Država Katar diplomatske odnose uspostavili su 1988. godine, ali su dugo održavani na gotovo simboličnom nivou. U protekle dve decenije sa usponom Kine dolazi i do njenog pojačanog interesovanja za ovaj deo sveta, i to upravo na polju energetike i trgovine. Prema odredbama ugovora sklopljenog između dve zemlje, kineski petrohemijski gigant Sinopek će iz Katara dobijati 4 miliona tona tečnog prirodnog gasa godišnje u narednih 27 godina. Dogovoreni posao, vredan je 60 milijardi američkih dolara, što dodatno pokazuje koliko je Kina trenutno važan igrač na svetskom tržištu energenata, naročito imajući u vidu da su joj dugoročni ugovori o gasnom snabdevanju od presudnog značaja kako bi održala svoju proizvodnu bazu i na taj način sebi obezbedila dugoročni privredni rast.
U trenutku kada je i zvanično proglašen kraj svetske pandemije koronavirusa očekuje se da će se ubrzati privredna aktivnost u Kini te da će se samim tim potrebe za gasom i drugim energentima ne samo vratiti na isti nivo, već prema nekim procena čak i premašiti nivo koji je bio dostignut pre uvođenja politike „nulte tolerancije” prema pandemiji COVID-19. Ovaj potez Pekinga od izuzetne je važnosti ako se u obzir uzme činjenica da ovaj ugovor Kini omogućava sigurno snabdevanje gasom sve do 2050. godine. Takođe, treba imati u vidu da je Kina i dalje na prvom mestu po potrošnji uglja, ali i najveći svetski emiter štetnih gasova. Zbog toga će jačanje bilateralnih odnosa i orijentacija na dugoročno i bezbedno snabdevanje gasom iz Katara, Kini će omogućiti da se uhvati u koštac i sa ovim problemom, kako bi se postepeno u budućnosti preorijentisala i na čistije izvore energije. U širem kontekstu posmatrano, pomenuti ugovor najdugoročniji je ugovor o energentima ikada sklopljen u istoriji i izražava obostranu želju kupca i prodavca da se osiguraju na duži vremenski rok, naročito u periodu gotovo konstantne volatilnosti cena i nesigurnosti na tržištu energenata.
Uz to, Kina se probojom na tržišta Bliskog istoka trudi da parira korporacijama iz zapadne Evrope i SAD i ubrzano ulaže u kompanije u ovom delu sveta šireći na taj način svoju moć i uticaj. Istorijski gledano, partneri lokalnim katarskim kompanijama su uglavnom bile upravo kompanije iz zapadne Evrope, pre svega Velika Britanija i Francuska ali se ta slika polako menja, budući da zvanični Peking nastoji da se nametne kao jednak partner i alternativa, nudeći svoju ekspertizu u poslovima na naftnom tržištu. U prilog tome govori i činjenica da Kina nastoji da postane partner u projektu proširenja Severnog gasnog polja u Persijskom zalivu što će dodatno doprineti porastu njenog uticaja i otvoriti nove mogućnosti za druge kineske kompanije koje planiraju da svoje poslovanje prošire na Bliski istok. Saradnja sa Katarom i ostalim bliskoistočnim zemljama odvija se u izuzetno važnom geopolitičkom trenutku kada Kina nastoji da marginalni ruski uticaj u ovom delu sveta potpuno potisne, a da istovremeno ograniči jak američki uticaj i poremeti tradicionalno jake veze Vašingtona i zalivskih monarhija. Ove aktivnosti su, čini se, u potpunom skladu sa dugoročnom geostrateškom misijom Kine koja ima za cilj da Bliski istok iskoristi kao odskočnu dasku za dalje širenje svog uticaja na severnu Afriku.
Pomenuti ugovori sa Nemačkom i Kinom, samo su deo šire strategije Katara da poveća svoj izvoz gasa ali i logična posledica povećanja proizvodnih kapaciteta kroz izgradnju novih terminala u glavnoj rafineriji Ras Lafan u Kataru. Takođe, proširena su i istraživanja i nadogradnja terminala na teritoriji Severnog gasnog polja koje se proteže ispod dna Persijskog zaliva, a koje dele Država Katar i Islamska Republika Iran. Naime, Severno gasno polje čini oko 10% svetskih rezervi prirodnog gasa pa je kao takvo od izuzetne važnosti ne samo za zemlje koje ga dele, već i šire. U prilog tome govori i činjenica da se ono proteže duboko u teritoriju Irana koji ima velikih problema da ga eksploatiše u potrebnoj meri kao i da plasira tečni gas na svetskom tržištu usled međunarodnih sankcija koje pogađaju ovu zemlju.
Sa druge strane, proširenje kapaciteta će Kataru omogućiti da svoju godišnju proizvodnju tečnog gasa poveća sa sadašnjih 77 na planiranih 126 miliona tona godišnje. Sve to, značajno je i za Evropu, a potvrda se može pronaći i u činjenici da je francuski Total Energy jedan od glavnih investitora na projektu proširenja Severnog gasnog polja i da sa svojih 9,1 % učešća predstavlja najvećeg partnera domaće Qatar Energy korporacije. Ostali partneri koji će uzeti učešća u projektu su Shell (Ujedinjeno Kraljevstvo), Eni (Italija) i dva američka giganta Conocco Phillips i Exxon Mobille.
Sve pomenuto otvoriće nove mogućnosti i verovatno uticati na dodatno interesovanje za plavim energentom među zemljama Evrope i Azije, budući da su energetske potrebe, pre svega Evrope izuzetno velike, zbog čega potreba za gasom i sirovom naftom neće ostati ograničena samo na Katar. U prilog tome govori i činjenica da je Francuska potpisala dugogodišnji ugovor sa Ujedinjenin Arapskim Emiratima koji se upravo tiče uvoza nafte iz ove bliskoistočne zemlje. Evropska unija je samo u decembru prošle godine iz regiona Bliskog istoka uvozila 420.000 barela sirove nafte dnevno, od čega je izvoz iz Saudijske Arabije činio oko 60%. Evropi su potrebne i velike količine naftnih derivata, pre svega dizela koji se uvozi iz Saudijske Arabije, Kuvajta, Iraka i Omana. Zbog toga je Saudijska Arabija proširila kapacitete svoje rafinerije u mestu Jazan za koju se veruje da će proizvoditi dizel koji će biti jeftiniji u odnosu na onaj koji se proizvodi u evropskim rafinerijama. Uz to valja napomenuti i poslovne veze između evropskih i bliskoistočnih kompanija na tržištu nafte, koje su uspostavljene još ranije. Tako su austrijski OMV i italijanski Eni deoničari u emiratskom preduzeću ANDOC čije tri rafinerije imaju kapacitet proizvodnje od oko 922.000 barela dnevno, dok je saudijski petrohemijski gigant ARAMCO vlasnik 30% poljske naftne kompanije PKN Orlen, čiji je proizvodni kapacitet oko 220.000 barela dnevno.
U trenucima velikih političkih i ekonomskih previranja na globalnom nivou, te krizama u bankarskom i energentskom sektoru, Evropa gleda sa nadom u budućnost, okrenuta Bliskom istoku, a pre svega bogatim zalivskim monarhijama koje nude stabilnost u političkom i ekonomskom smislu. Ugovori sa bliskoistočnim zemljama sa sobom donose stabilnost i sigurnost u smislu snabdevanja ali i veće cene i komplikovanu logistiku u odnosu na dosadašnje aranžmane koje je Evropa imala. Čini se da je u ovom geopolitičkom trenutku i u vremenu narastajuće inflacije, stari kontinent, a pre svega EU ipak spremna da tu cenu i plati jer njena privreda zahteva stabilne i dugoročne prilive energije. Skorašnje otopljavanje odnosa na relaciji Tel Aviv-Doha, zatim pažljivo balansiranje Katara između Teherana i Rijada, kao i međusobna kooperacija članica u okviru Saveta za zalivsku saradnju (GCC) tu stabilnost produbljuju i daju nadu da će u naredne najmanje dve decenije Evropa moći da računa na obilate resurse koje ovaj region ima da ponudi. Sa druge strane, Evropa mora da računa i na ubrzani upliv Kine u region Bliskog istoka, kao i obaveze koje ovaj region ima prema zahtevnom tržištu Daleke Azije.
Idi nazad
