Ukoliko se analizira fenomen terorizma, kao neosporno negativna društvena pojava, jasno se može uočiti permanentno prisustvo određenog ideološkog elementa u gotovo svakom pojedinačnom terorističkom aktu. Zbog toga se postavlja pitanje da li terorizam u svojoj suštini mora nužno inkorporirati ideologiju ili on sam kao krivično delo, može potpuno nezavisno postojati i proizvesti željeni efekat, odnosno ostvariti planirani cilj u datom trenutku. U skladu sa tim, težište ove analize neće biti na terminološkom određivanju ideologije kao takve, već isključivo na ideološkom obliku koji organizator odnosno idejni tvorac nekog terorističkog akta koristi u svrhu izazivanja određenih posledica.
Naime, terorizam u najvećem broju slučajeva ima iza sebe pažljivo pripremanu, najčešće verski ili politički oslikanu ideološku platformu, pomoću koje sebi može da obezbedi ne samo izuzetno značajan ljudski potencijal nego i neiscrpnu mogućnost globalnog delovanja. Naročito ukoliko se posmatra pomenuta verska komponenta koja je, čini se, bila i ostala gradivno tkivo najvećeg broja terorističkih akata, naročito u modernoj eri. Napad Al Kaide na Svetski trgovinski centar u Njujorku 11. septembra 2001. godine, serija bombaških napada u Madridu 11. marta 2004. godine i talačka kriza u školi u ruskom gradu Beslanu 1. septembra iste godine, kao i serija terorističkih napada koji su pogodili zapadnu Evropu u drugoj dekadi 21. veka, samo su neki od najsurovijih događaja koje su preduzele, inspirisale ili organizovale verski fanatizovane grupacije. Najveći broj krajnjih izvršilaca ovih akata (ponekad i samih organizatora), dolazi pak sa prostora verski dogmatizovanih i ekonomski nedovoljno razvijenih država ili nedovoljno integrisanih manjinskih zajednica, te je samim tim kao gotovo jedini vid izbavljenja prikazan put kroz tzv. „božju milost i pravdu”. U takvim sredinama vera je duboko ukorenjena u individualnu i kolektivnu svest naroda, i u neraskidivoj je vezi sa državnim strukturama, koje neretko propagiraju i logistički podržavaju terorizam kao potpuno opravdan oblik borbe protiv neprijatelja. Otuda se poistovećivanjem svrhe vere sa svrhom postojanja jedne nacije i put „pravedne” borbe za svoj (državni i etnički) identitet sa putem terorizma, stvara izuzetno pogodna platforma za formiranje najodanijeg kadra i sledbenika spremnih da za najviši ideal preduzmu i najradikalnije mere, ne štedeći pri tome ni svoj život.
Sa druge strane, terorizam kojeg odlikuje politička ideologija, poput onog verski obojenog, nosi u sebi gotovo podjednak vid brutalnosti i fanatizma, samo što cilj njegovog delovanja nije radikalno uspostavljanje jedinstvenog teokratskog društvenog i državnog uređenja, već destabilizacija i konačna destrukcija postojećih institucija jedne države, a čije funkcionisanje i postojanje nije u skladu sa političkim stavovima konkretne terorističke grupe ili organizacije. Uz to u svetu masovnih medija, brze razmene informacija i lako dostupnog propagandnog materijala, vrlo je jednostavno dopreti do svakog pojedinca, koji bi putem pripadanja nekoj grupaciji, pa makar ona imala i teroristička obeležja, pokušao da identifikuje sebe i zauzme svoje mesto u hijerarhiji nekog novog društvenog i državnog poretka. Zbog toga se opasnost od ovakvog oblika terorizma krije upravo u njegovoj ne tako otvorenoj rasprostranjenosti i razgranatoj mreži poput onog verski deklarisanog, posebno ukoliko se ima u vidu da su njegovi pripadnici ponekad i članovi legitimnih političkih organizacija, koje posredstvom kriminalnih aktivnosti (često i u korist režima koji je u datom trenutku na vlasti) uspevaju da izbegnu proskripciju i konačnu krivičnu odgovornost.
Shodno tome, umesto totalnog rata koji se na globalnom nivou sprovodi protiv verski definisanog terorizma (kao što je primer Islamske države), borba protiv terorizma koji u sebi sadrži političku ideologiju ponekad od država može zahtevati i dodatne napore. Naročito ukoliko se ima u vidu da je za takav vid borbe neophodan sistemski pristup koji u sebi mora da sadrži ekonomske, sociološke, kulturološke, obrazovne, pa konačno i bezbednosne mere, kojima bi se sveukupno moglo najpre prevenirati, a potom i suzbiti delovanje i ekspanzija terorizma inspirisanog negativnim političkim idejama i ciljevima.
Međutim, važno je napomenuti da ne mora svaki akt terorizma uvek biti i ideološki motivisan. U prilog ovoj tvrdnji govori i činjenica da čak i na polju međunarodnog krivičnog zakonodavstva još uvek nije uspostavljena jedinstvena definicija pojma krivičnog dela terorizma, već je svakoj državi pružena mogućnost da prema svojim ciljevima, potrebama i standardima pokuša da definiše ovaj fenomen. U domaćem zakonodavstvu, odnosno Krivičnom zakoniku Republike Srbije, osnovni oblik krivičnog dela terorizma definisan je u članu 391. gde se precizira da će se svako ko u nameri da ozbiljno zastraši stanovništvo, ili da prinudi Republiku Srbiju, stranu državu ili međunarodnu organizaciju da nešto učini ili ne učini, ili da ozbiljno ugrozi ili povredi osnovne ustavne, političke, ekonomske ili društvene strukture Srbije, strane države ili međunarodne organizacije i izvrši u Krivičnom zakoniku taksativno pobrojane protivpravne radnje, kazniti odgovarajućom sankcijom, odnosno kaznom zatvora.
Analizirajući ovako postavljenu definiciju, jasno možemo uočiti da se ni u jednom segmentu zakonskog narativa ne predviđa bilo kakav oblik ideoloških pobuda iz kojih bi konkretno delo moglo biti preduzeto. Ovakvim određenjem pojma krivičnog dela zakonodavac je očigledno težio da obuhvati i ona lica ili grupe koje kao polaznu tačku svojih akata ne moraju imati isključivo ideološki element, već i ona lica ili grupe koje poseduju jednostavnu težnju da anarhističkim pristupom pokušaju da ostvare destabilizaciju i urušavanje svih vrednosnih tekovina savremene civilizacije zasnovanih na vladavini prava i poštovanju zakona. Shodno tome, ne sme se zanemariti ni uloga pojedinca ili grupe koja uprkos nepostojanju određenog ideološkog pokretača može i te kako sprovesti u delo neke od akata koji po svim obeležjima imaju karakter terorizma.
Imajući u vidu sve prethodno navedeno, može se jasno zaključiti da je terorizam, koji realizuje pojedinac ili organizovana grupa, u svim svojim pojavnim oblicima prožet ideologijom ili pak prostom željom da se uspostavi stanje haosa, te je stoga, nesumnjivo jedna od najvećih globalnih pretnji 21. veka kojoj se čovečanstvo mora suprotstaviti, ne samo putem bezbednosnog sistema jedne države nego i putem sveobuhvatnih mera društva kao celine.
Idi nazad
