Kao odgovor na iznenadni napadi palestinske ekstremističke organizacije Hamas (Harakat al-muqāwama al-islāmiyya) i militantne ekstremistučke grupe Islamski džihad u Palestini (Ḥarakat al-Jihād al-Islāmī fī Filasṭīn) na jug Izraela i pogranična naselja u blizini pojasa Gaze 7. oktobra ove godine, Izrael je pokrenuo vojnu operaciju i preduzeo niz drugih mera, u cilju odmazde za napad u kome je stradalo najmanje 1.400 ljudi, dok je više od 230 njih oteto. U skladu sa tim, Izraelske odbrambene snage otpočele su sa serijom vazdušnih udara po ciljevima i položajima dve pomenute organizacije u pojasu Gaze, što je dovelo do masovnih razaranja infrastrukture i gubitaka nekoliko hiljada života, uz izuzetno velika stradanja civila i dece. Međutim, iako je u fokusu ovoga višedecenijskog sukoba odnos dva naroda koji žive na ovom prostoru, uticaj na njegovu eksalaciju, ali i potencijalnu deeskalaciju imale su i neke druge regionalne i svetske sile, uključujući i SAD.
No, imajući u vidu ozbiljnost i složenost aktuelnih dešavanja na prostoru Bliskog istoka, važno je napomenuti da je aktuelnom izraelsko-palestinskom sukobu zapravo prethodio period postepene normalizacije odnosa, koji je imao tendenciju da preraste u istorijsko približavanje arapskih zemalja i Države Izrael. Taj proces započeo je tokom 2020. godine potpisivanjem niza akata poznatih pod nazivom „Abrahamski sporazumi”, koji su predstavljali mirovnu inicijativu pokrenutu od strane SAD tokom administracije bivšeg predsednika Donalda Trampa. Osnovni cilj ove inicijative Vašingtona bio je da se smanje tenzije između zemalja Arabijskog poluostrva i Izraela i u izvesnoj meri omogući neometana ekonomsko-politička, pa čak i vojno-bezbednosna saradnja. Sporazumi su nazvani po Abrahamu, praocu triju najrasprostranjenijih monoteističkih religija (hrišćanstva, islama i judaizma), čime se želeo dodatno apostrofirati navodni element pomirenja među ovim narodima.
Potpisivanju ovih sporazuma pristupili su najpre Ujedinjeni Arapski Emirati (ministar spoljnih poslova Abdulah bin Zajed bin Sultan el Nahjan), Izrael (premijer Benjamin Netanjahu) i SAD (predsednik Donald Tramp), dok je kasnije, tokom septembra 2020. godine, potpisivanju sporazuma pristupila i Kraljevina Bahrein (ministar spoljnih poslova Abdulatif bin Rašid el Zajani). U osnovi, Abrahamski sporazumi trebalo je da predstavljaju novi kurs u diplomatiji zemalja arapskog sveta prema Izraelu, čime bi se u izvesnoj meri uticalo i na Palestinu po pitanju budućeg statusa i položaja pojasa Gaze.
Iako je pokrenuta inicijativa zaista imali pacifističku konotaciju, sa potencijalom za rešavanje istorijskih nesuglasica, čini se da nisu sve zemlje na prostoru Bliskog istoka gledale blagonaklono na to što se u sporazumu predviđalo. Naime, primarni interes Izraela kako pre, tako i nakon potpisivanja pomenutih sporazuma, bio je njegovo međunarodno priznanje kao punopravne države od strane što većeg broja zemalja arapskog sveta, koje su se tome u prošlosti oštro protivile. Kao jedan od ključnih razloga za ranije osporavanje izraelske državnosti, bio je upravo njegov odnos prema palestinskom narodu u Gazi, ali i aspiracije Izraela prema aneksiji određenog, ako ne i celokupnog područja Zapadne obale, teritorije koja se prostire zapadno i jugozapadno od reke Jordan. Inače, trenutno se 40% ovog prostora nalazi pod ograničenom civilnom nadležnošću palestinske samouprave, dok Izrael održava vojnu kontrolu nad jevrejskim naseljima u ruralnim i pograničnim oblastima (većinu stanovništva Zapadne obale čine Palestinci, oko 84%, dok ostatak uglavnom čine jevrejski doseljenici).
Budući da bi takva aneksija ozbiljno i dodatno narušila međusobne odnose na prostoru Bliskog istoka, državni zvaničnici SAD Džared Kušner i Avi Berkovic, kao savetnici bivšeg predsednika Trampa, ponudili su Izraelu alternativu u vidu agitacije usmerene, pre svega, prema Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Sudanu, Maroku, Bahreinu, pa čak i Saudijskoj Arabiji, kako bi navedene zemlje započele novu eru otvorenih diplomatskih odnosa sa Izraelom. Međutim, pomenutoj inicijativi SAD, direktno se usprotivio Iran, koji je u novoj eri arapsko-izraelski odnosa video ne samo svoju političku i vojnu izolaciju, već i gubitak ranije stečenog regionalnog uticaja i prisustva na širem prostoru Bliskog istoka. U tom kontekstu posmatrano, čini se razumljivim zašto su Palestina, Liban, Sirija i Iran odmah izrazili oštro i nedvosmisleno protivljenje Abrahamskim sporazumima, najčešće navodeći kao ključni razlog to što je uprkos svojoj inicijalno pomirljivoj noti i težnji za uspostavljanjem međudržavne saradnje, njihov cilj bio odlučivanje o palestinskom pitanju, ali u odsustvu palestinskog naroda. Takav stav pravdao se i potezima američke administracije koja je po prvi put svoju ambasadu u Izraelu premestila iz Tel Aviva u Jerusalim. Palestinska strana protumačila je odluku zvaničnog Vašingtona kao otvorenu provokaciju, jer ne samo da veliki broj Palestinaca živ u istočnom delu Jerusalima, već se ovaj grad smatra podjednako značajnim i izuzetno važnim svetim mestom u njihovoj kolektivnoj svesti.
Ukoliko se pak uspostavljanje međudržavnih veza sa Izraelom i palestinsko pitanje ostave po strani, potpisani sporazumi ipak su rezultirali i ustupcima za sve druge potpisnike. Tako su Izrael i Saudijska Arabija u okviru Abrahamskih sporazuma zamenile istorijski negativni odnos zajedničkim animozitetom prema Iranu, pritom čini se, potpuno zanemarujući Palestinu i njene etničke interese na prostoru Bliskog istoka. Sa druge strane, svojom pregovaračkom strategijom SAD su učinile ne samo ustupke pojedinim državama poput Sudana (koji je uklonjen sa spiska država koje sponzorišu terorizam) i Maroka (kome je priznat suverenitet nad Zapadnom Saharom), već su uspele i da promene geopolitičku sliku i odnos prema Izraelu.
Međutim, takav razvoj situacije u ovom delu sveta Iran nije mogao da dopusti, pa se mnogi slažu da je masovni raketni napad, a potom i kopneni upad, koji je izveden od strane Hamasa i Islamskog džihada, upravo odgovor Teherana na inicijativu iz SAD. Uz to, aktuelni sukob treba posmatrati i u kontekstu sve većih tenzija koje se javljaju na relaciji Sirija–Izrael, kao i na relaciji Izrael–Liban, čijim bi se zaoštravanjem dodatno pogoršala već prilično nestabilna bezbednosna situacija na Bliskom istoku. Naročito ukoliko se ima u vidu da se u Libanu nalaze pripadnici proiranske, šiitske, političko-vojne organizacije Hezbolah, kao i pripadnici iranske šiitske milicije pod kontrolom Irana u Siriji. Zbog toga je ključno pitanje da li će u budućnosti doći do širenja sukoba i otvaranja novih frontova.
Sumirajući sve navedeno može se zaključiti da su Abrahamski sporazumi u svojoj osnovi nesumnjivo doprineli stvaranju nove vizure kroz koju se mogu posmatrati tradicionalno negativni odnosi pojedinih arapskih zemalja i Izraela, otvorili pitanje budućnosti Palestine i otpora palestinskog naroda, ali i regionalne moći Irana. Sve to moglo bi da rezultira novom konfliktu širih razmera, zbog čega je neophodno aktivno posredničko učešće i drugih važnih regionalnih aktera poput Egipta i Turske, koji bi diplomatskim aktivnostima i pozicijama koje imaju u velikoj meri mogli doprineti smirivanju tenzija među suprotstavljenim stranama.
Idi nazad
