Nestabilna bezbednosna situacija u Etiopiji i sukobi koji prete da se preliju u region, već nekoliko meseci zadaju muku većini zemalja Afričkog roga. Zategnuti odnosi između tamošnje federalne vlasti i lokalne vlasti u regionu Tigraja, doživeli su kulminaciju nakon navodnog napada tigrajskih snaga na federalni štab u glavnom gradu ovog regiona Mekeleu, novembra meseca prošle godine. Pomenuti događaj, samo je jedan u nizu incidenata koji potresaju Etiopiju duži niz godina, a bazirani pre svega na etničkoj osnovi, čini se da su ključni izvor izazivanja unutrašnje nestabilnost u zemlji.
Ova multietnička i većinski hrišćanska federacija iako je do nedavno smatrana strateškom sponom i nadom Afričkog roga, u poslednje vreme se suočava sa velikim brojem izazova. Čini se da je došao trenutak kada su se ispoljile sve nerešene etničke tenzije, koje su se duži period potiskivale reformom kroz koju je prolazila ova afrička država. Duboko ukorenjene razlike u stanovništvu kao posledica multietničnosti i raznovrsnosti njihovog jezika, oduvek su predstavljale barijeru ka njenom istinskom jedinstvu.
Isprva, ta raznolikost ogledala se pre svega u administrativnom pogledu, budući da je zemlja bila ustrojena na provincijalnoj, odnosno regionalnoj podeli, bez autonomije regiona. Međutim, nakon građanskog rata predstavnici regiona Tigraj uz pomoć svoje koalicije nazvane Etiopljanski narodni revolucionarni demokratski front (eng. EPRDF), sastavljene od četiri etničke političke partije, uspešno su se izborili za prevlast nad zemljom u kojoj je do tada vladao komunistički režim. Ubrzo je došlo i do reforme ove afričke države, a novoformirana Savezna Demokratska Republika Etiopija u kojoj je uspostavljena demokratija, podeljena je na deset poluautonomnih regiona-država (uz dva grada sa specijalnim statusom), formiranih na osnovu etničke pripadnosti i jezika samih stanovnika.
Sporni Tigraj predstavlja region na samom severu zemlje, deleći granicu sa susednom Eritrejom. Uprkos činjenici da njegovo stanovništvo predstavlja manjinu, obuhvatajući svega oko 6% od ukupno 110 miliona stanovnika Etiopije, ova etnička grupacija uspela je u istoriji da odnese velike pobede u borbi protiv zvaničnih etiopljanskih vlasti. Smatra se da danas u okviru njihovih lokalnih paravojnih snaga postoji oko 250.000 vojnika.
Kao predvodnik zajedničke EPRDF koalicije Tigrajski Narodni Oslobodilački Front (eng. TPLF) 1991. godine uspostavio je vodeću ulogu u upravljanju novom federacijom. Međutim, ubrzo je postalo jasno da predstavnici TPLF-a neće ostati dosledni obećanjima za koja su se prethodno borili, odnosno da će u potpunosti sprovesti proces demokatizacije društva. Uprkos prvobitnoj ideji o uspostavljanju demokratije, etnički federalizam direktno je omogućio produbljivanje već postojećeg jaza između različitih etničkih grupa. Držeći pod svojom kontrolom najznačajnije poluge vlasti, članovi TPLF-a 2009. godine usvojili su Antiterorističku proklamaciju, koju su vešto iskoristili u borbi protiv političkih neistomišljenika, odnosno kao paravan za njihovo zatvaranje i politički progon.
Međutim, 2018. godine u Etiopiji dolazi do političkih promena u kojima poziciju premijera zauzima Abij Ahmed, do tog trenutka saveznik TPLF-a u velikoj narodnoj koaliciji. Time se činilo da je Etiopija napokon dobila lidera dovoljno sposobnog za uspešno vođenje zemlje ka boljoj budućnosti. Država koja je prošla kroz mnoštvo ratova, suočena sa problematikom gladi i siromaštva, konačno je ušla u period prosperiteta. Potpisani mirovni sporazumi sa svojim susedima Eritrejom i Somalijom, ulili su nadu da je država krenula napred, odlučnije i konkretnije nego što je to bio slučaj za vreme prethodnih režima. To se direktno odrazilo ne samo na porast ugleda pomenutih zemalja, već i na ekonomski i politički prosperitet kao i na stabilnost čitavog Afričkog roga. Potpisivanje ovih sporazuma kao i Ahmedovo aktivno učestvovanje u medijaciji u regionalnim sukobima i unutrašnjim konfliktima (Sudan, Južni Sudan, Džibuti, Kenija i Somalija) doprineli su odluci Norveškog Nobelovog Komiteta da mladom premijeru uruče Nobelovu nagradu za mir 2019. godine.
Međutim, dok je Ahmedov fokus od trenutka stupanja na dužnost bio stvaranje stabilnih odnosa sa susedima, a time i podizanje međunarodnog ugleda Etiopije, srazmerno je rasla i unutrašnja netrepeljivost između lokalnog stanovništva. Najveća prepreka po mir i stabilnost u državi čini se da je oličena u odnosima koji aktuelni premijer ima sa svojim dojučerašnjim saborcima iz Tigrajskog Narodnog Oslobodilačkog Fronta. Odnosi između vladajuće partije Tigraja i njihovog nekadašnjeg partnera Abij Ahmeda ostali su nerašćišćeni nakon njegovog dolaska na mesto premijera, kada se TPLF povlači u svoj region.
Iako je suparništvo raslo tokom godina, ključna stvar razdora između njih bila je Ahmedova odluka o stvaranju nove političke koalicije - Partije prosperiteta, koja je predstavljala naslednicu EPRDF-a, objedinjujući postojeće etničke političke partije u Etiopiji. Novoformirana koalicija doprinela je ubrzanom procesu centralizacije vlasti u državi, čemu su se članovi TPLF-a oštro protivili. Narastajuće tenzije, kulminirale su odlukom da se usled suočavanja zemlje sa posledicama korona virusa Covid-19, planirani federalni izbori 2020. godine ne održe već se odlože za naredni period. Regionalne vlasti u Tigraju nisu prihvatile ovu odluku, veći su svoje neslaganje iskazale održavanjem izbora na lokalnom nivou, dok je sa druge strane premijer Ahmedov u više navrata optužio TPLF za destabilizaciju čitave države.
Ubrzo nakon održanih lokalnih izbora, u novembru mesecu prošle godine dolazi do navodnog oružanog napada pripadnika TPLF-a i lokalnih milicija na federalni štab u glavnom gradu ovog regiona Mekeleu, što je rezultiralo vojnom i policijskom ofanzivom i potpunom blokadom tigrajskog regiona. Novonastala situacija onemogućila je da svetska javnost pravovremeno i istinito bude obaveštena o situaciji koja preti da preraste u humanitarnu katastrofu. Od samog početka operacije, praćenje dešavanja na terenu i dalji razvoj događaja bio je otežan usled nepostojanja validnih informacija. Zbog toga je mogućnost informisanja svedena isključivo na izjave izbeglica koje su utočište i spas pronašle u Sudanu, kao i na obaveštajne podatke pojedinih zemalja, poput satelitskih snimaka SAD.
Medijska blokada otvorila je prostor za plasiranje lažnih vesti, a situaciju je dodatno zakomplikovala činjenica da je u zoni konflikta došlo i do hapšenja nekoliko novinara. U prilog tome govore i oprečne informacije s kraja novembra prošle godine, kada je nakon nepunih mesec dana od početka akcije, Ahmedov kabinet predstavio izveštaj u kome navodi da je uspostavljena kontrola nad spornim regionom. Takav izveštaj u javnosti osporavale su kako izbeglice koje su napuštale Tigraj, tako i pripadnici TPLF-a, govoreći da borba još uvek nije gotova.
Položaj Eritreje u etiopijskom konfliktu
Nedostatak proverenih informacija, otežavao je sve ukupno sagledavanje problema na severu Etiopije, uključujući i angažovanje i uticaj spoljnih aktera. Od početka sukoba u ovoj afričkoj zemlji, govorilo se o prisustvu vojnika iz Eritreje na strani vladinih snaga. U početku, takve informacije svele su se isključivo na nagađanja, svedočenja izbeglica i optužbe upućene od strane TPLF, a sumnje u to dodatno su potvrđene raketnim napadom koji su na dva aerodroma u Asmari, glavnom gradu Eritreje izveli pripadnici Tigrajskog Narodnog Oslobodilačkog Fronta.
Imajući u vidu da problematični odnosi sa Eritrejom potiču još od odluke Ujedinjenih nacija iz 1952. godine kada je stvorena federacija ovih dveju zemalja, pitanje uplitanja severnog suseda u tigrajsku krizu među tamošnjim stanovništvom zavređuje posebnu pažnju. Pomenuta krhka federacija koja je trajala do 1993. godine, završila se referendumom koji je nakon prelaznog perioda rezultirao proglašenju nezavisnost dveju država. No, ubrzo je usled graničnog spora oko teritorije Badme došlo i do dvogodišnjeg oružanog sukoba koji je okončan primirjem 2000. godine.
Međutim, savezništvo Etiopije i Eritreje počinje da se razvija tek nakon 2018. godine kada je zvanično potpisan mirovni sporazum. Uprkos njegovom potpisivanju, obnovljenim diplomatskim i ekonomskim odnosima zvaničnih vlasti, odnosi između Eritreje i regiona Tigraj i dalje su ostali nerazjašnjeni. Razlog za to ogleda se pre svega u činjenici da se do danas pripadnici TPLF-a koji kontrolišu ovaj region, nisu pomirili sa činjenicom da je deo teritorije koju smatraju svojom, pripojen Eritreji. Nakon dugogodišnjeg rasta njihovog suparništva, nekadašnji partneri za vreme borbe protiv Derga, TPLF i Eritreja ušli su u direktan oružani sukob.
Zvanična potvrda o umešanosti Eritreje i prisustvu njenih oružanih formacija na tlu Tigraja, dobijena je početkom januara 2021. godine. Time je probuđeno višedecenijsko neprijateljstvo, dok su sa druge strane dva lidera, Abij Ahmed i Isajas Afverki, postali savezici koji imaju zajedničkog neprijatelja. No, odluka Eritreje da se uključi u konflikt na severu Etiopije čini se da se negativno odrazila na ovu zemlju. Suočena sa optužbama za kršenje međunarodnog humanitarnog prava, zemlji koja je poznata po represiji koju sprovodi unutar svojih granica, ugled u međunarodnoj zajednici dodatno je narušen.
Potencijalna humanitarna kriza i pozicija Sudana
U jeku borbe između sukobljenih strana u Etiopiji, procenjuje se da je dnevno granicu sa Sudanom prelazilo oko 3.000 izbeglica. Ta brojka do sada je narasla na preko 50.000 ljudi, dok se interno raseljenim smatra oko million stanovnika. Etiopija, koja je poslednjih godina sa ponosom prihvatala izbeglice iz susednih zemalja (Sudana, Eritreje i Somalije), danas je prinuđena da sopstveno stanovništvo posmatra u izbegličkim kolonama i kampovima. Geografski položaj i blokada Tigraja onemogućavaju UN da efikasno dostavi prekopotrebnu pomoć ugroženom stanovništu, budući da se i pored dosadašnjeg truda još uvek čeka potpuna dozvola pristupa humanitarnim organizacijama. Dodatni razlog za brigu jeste i postojanje 100.000 izbeglica iz Eritreje koje se nalaze zatočene u Tigraju, a o kojima još uvek nema nikakvih informacija.
Zbog toga se čini da je najveći fokus, kada je u pitanju pomoć, usmeren na drugog suseda - Sudan. Iako očekivana pomoć Sudana ne izostaje, tigrajski sukob bio je okidač i za pokretanje graničnog spora između Etiopije i ovog suseda. Spor oko Al Faška (al-Fashqa), bogatog zemljišta pogodnog za poljoprivredu koje se rasprostire na oko 600 km2 i koje je pozicionirano na samoj granici ovih dveju zemalja predstavlja dodatni izazov kada su u pitanju njihovi ionako klimavi bilateralni odnosi.
Iako se tenzije zaoštravaju iz dana u dan, usled svih okolnosti sa kojima se ove dve afričke zemlje suočavaju pre svega unutar svojih granica, ni jednoj ni drugoj otvoreni sukob ne bi išao u prilog. Samo pokretanje bilo kakvog konflikta, izuzetno bi se negativno odrazilo po obe strane, što se već sada reflektuje na otežane pregovore o izgradnji brane na Nilu, krucijalnom projektu koji bi trebalo da se realizuje u saradnji sa Egiptom.
Dodatni izazov predstavlja i međunarodni sporazum Sudana potpisan sa Ruskom Federacijom u kome je precizirana izgradnja vojne baze na obali Crvenog mora. Iako formiranje pomorskog logističkog centra i direktno prisustvo Rusije na ovim prostorima ne bi trebalo da utiče na tigrajski sukob, svakako može poslužiti kao oslonac Sudanu u daljem ispunjavanju sopstvenih interesa.
Iz svega navedenog, jasno je da je pred Etiopijom težak zadatak. Ukoliko ne dođe do obuzdavanja pokrenutog konflikta čini se da situacija može dodatno eskalirati i izazvati šire posledice, kako unutar sopstvenih granica, tako i na čitavom Rogu Afrike. U skladu sa tim, jedno od ključnih pitanja koje se postavlja jeste da li je usled ovako kompleksnih okolnosti uopšte i moguće prevazići razdor koji tinja između etnički različitih grupa unutar jedne države. Čini se da bi radi sprečavanja daljeg širenja sukoba, moralo doći do zajedničkog kompromisa koji bi zadovoljio sve etničke grupe, a samim tim suzbio i njihove secesionističke težnje.
Uprkos Ahmedovoj želji da se Etiopija sama izbori sa problemom koji ima na severu zemlje, mala je verovatnoća da će to i uspeti. Usled uzajamne nespremnosti premijera i predstavnika TPLF da sednu za pregovarački sto, rešavanje ovog sukoba deluje da će biti nemoguće bez učešća nekog medijatora. Ukoliko se pitanje regiona Tigraj ne reši u skorije vreme, ova afrička država će usled svih navedenih okolnosti, u budućnosti nesumnjivo biti suočena sa još dubljim secesionističkim težnjama ne samo ove, već i ostalih etničkih grupa koje ima na svojoj teritoriji.
Idi nazad
