The English version of the article is available at the following link: Kherson, Izium and the Russian mobilisation – Ukraine’s counteroffensive
Gotovo svi mediji u svetu preneli su tokom jučerašnjeg dana vest da je rukovodstvo Ruske Federacije proglasilo delimičnu mobilizaciju u ovoj zemlji. Govor ruskog predsednika i nove mere čini se da su bacile posebno svetlo na sve ono što se dešavalo krajem avgusta i početakom septembra meseca na teritoriji Ukrajine. Naime, period iza nas obeležile su dve velike kontraofanzive ukrajinskih snaga, prve takvog formata od početka ruske agresije na ovu zemlju. Na jugu, u pravcu Hersona, otpočela je prva kontraofanziva, dok je druga sprovedena na istoku zemlje u pravcu Kupjanska i Izjuma.
Iako i dalje do kraja nisu najjasniji ciljevi i rezultati operacija u okolini Hersona, rezultat borbi u harkovskoj oblasti je konkretan – ukrajinska vojska odnela je izuzetno značajnu i važnu pobedu i za svega nekoliko dana oslobodila teritoriju koju su mesecima ranije postepeno zauzimale i osvajale ruske oružane snage. Oslobađanje teritorija na severoistoku zemlje, a naročito grada Izjuma, između ostalog signalizirao je i dve važne stvari: prvo, da su ukrajinske snage sposobne da izvedu obimne, dobro koordinisane i dobro osmišljene ofanzivne operacije, potvrđujući nešto što se do sada samo nagađalo i pretpostavljalo i drugo, da je Ruska Federacija, sa svim resursima koje trenutno ulaže, sve dalje i dalje od postizanja svojih ciljeva u Ukrajini.
Na hersonskom pravcu linija fronta se manje više nije pomerala od marta, uprkos naporima obe strane da drugu primora na povlačenje. Ruske trupe angažovane na ovom potezu već mesecima se nalaze ujedno i na najranjivijem delu fronta, budući da su pozicionirane najdalje od ruske teritorije. To im pre svega na izazov stavlja pitanja logistike i umnogome otežava snabdevanje trupa, dok sa druge strane ukrajinske jedinice imaju znatno kraće linije snabdevanja, posebno oružjem koje dolazi sa zapada. Da stvar bude još gora po stratege u Kremlju, dva mosta koja su povezivala obale Dnjepra postala su stalne mete precizne artiljerijske vatre Ukrajinaca, čime se znatno komplikuje logistička podrška jedinicama na frontu. Poraz i gubitak ovog mostobrana bi za Ruse predstavljao značajan strateški poraz jer Herson predstavlja jedini ruski položaj preko Dnjepra i odskočnu dasku za moguće ofanzive u pravcu Nikolajeva i Odese na zapadu i Krivog Roga na severu. Svi ovi faktori činili su ovaj sektor očiglednom metom i tačkom na kojoj će otpočeti ukrajinska kontraofanziva.
Sa druge strane, front u okolini Izjuma je postao statičniji znatno kasnije. Nakon povlačenja ruskih trupa iz okoline Kijeva u aprilu, Izjum je postao jedno od glavnih tačaka koncentracije ruskih snaga odakle su pretili prodorom u pozadinu odbrane u Donbasu i zauzimanjem više strateški važnih čvorišta kao što su Slavjansk, Kramatorsk i Barvenkovo. Ono što je činilo ovaj grad posebno važnim jeste njegova direktna i kratka veza sa Rusijom preko pruge koja je išla kroz Kupjansk u Belgorod, odakle su dolazile zalihe i pojačanja. Iako su ruske jedinice već mesecima vršile stalne udare na ukrajinske položaje južno i zapadno od Izjuma, linija fronta se nije znatno pomerala, posebno ne na zapadu, gde su jedinice iz okoline Harkova i Gusarivke sprečavale napredovanje protivnika. Upravo zbog važnosti koju Izjum ima za dalji nastavak operacija u Donbasu, glavnoj bojišnici, pretpostavljalo se da se tamo nalaze dobro utvrđeni i brojni ruski položaji podržani od strane značajnog kvantiteta ratne tehnike. Ako se na to doda složenost terena kroz koji bi ukrajinske snage morale da napreduju (guste šume i reke), malo se pretpostavljalo da bi upravo ovde moglo doći do kontranapada. Ipak, ako uzmemo u obzir da bi u slučaju da ukrajinske snage zauzmu Izjum ili bilo koji deo već pomenute pruge ruske snage došle u riziku da budu odsečene, očigledno je zašto je generalštab ukrajinske vojske bio spreman da rizikuje operaciju koja je mogla da krene po zlu na mnogo načina.
Ukrajinske jedinice pokrenule su ofanzivu na jugu zemlje 29. avgusta i to napadima na više pravaca, sa ciljem odsecanja i zarobljavanja ruskih trupa na desnoj obali Dnjepra gde bi usled prekinutih lanaca snabdevanja i podrške vrlo brzo bile uništene. Ofanziva je podrazumevala izvođenje različitih zadataka na više pravaca napredovanja - jedinice raspoređene duž autoputa Nikolajev – Herson i rejona gradića Visokopilija trebalo je da fiksiraju ruske jedinice na krilima dok bi prodor preko reke Ingulec u blizini grada Davidov Brod trebao da preseče liniju ruske odbrane na pola sa ciljem zauzimanja Nove Kahovke i ključnog mosta koji je služio kao jedna od glavnih komunikacijskih veza ruskih trupa sa pozadinom. U izolovanju ruskih trupa na desnoj obali Dnjepra trebala je doprineti i precizna ukrajinska artiljerijska vatra koja je uspela da onesposobi mostove, ali ne i da u potpunosti odseče ruske trupe koje su i dalje, pored navedenih komunikacija, pojačanja i ratni materijal dobijale i preko postavljenih pontonskih mostova.
Kao što je predviđeno planom, najveće napredovanje bilo je ostvareno prelaskom preko reke Ingulec gde su ukrajinske snage brzo prebacile tehniku na drugu obalu i počele napredovanje u dubinu teritorije, ali nakon par dana i stvaranja klina u protivničkoj odbrani, ruske snage su uspele da se konsoliduju nakon inicijalnog šoka i nanesu značajnu štetu najisturenijim jedinicama. Ofanziva je vrlo brzo prerasla iz manevarskog u pozicioni rat u kome je velika ruska nadmoć u artiljeriji i avijaciji počela da dolazi do izražaja, što je onemogućilo dalje napredovanje bez obimnijeg angažmana ukrajinskih rezervi. Slabim rezultatima je značajno doprineo i teren gde su se sprovodile operacije. Naime, teren preko koga su trebale napredovati ukrajinske snage pruža vrlo malo zaklona od izviđanja i artiljerijske paljbe što je umnogome otežavalo koncentraciju trupa i napredovanje. Takođe, održavanje logističke podrške preko reke Ingulec se pokazalo vrlo teškim zadatkom zbog stalnih dejstava ruske artiljerije i avijacije što je dodatno uticalo na dalje napredovanje.
Ipak, posmatrajući celokupni kontekst i kasniju ofanzivu ukrajinskih snaga na severoistoku, postavlja se pitanje šta je bio cilj ofanzive na jugu – da li je to bilo zauzimanje Hersona i Nove Kahovke i uništenje ruskih snaga ili pak privlačenje pažnje protivničke komande i vezivanje rezervi na pravcu gde se odvijala ofanziva kako bi se otvorio prostor za napad u sektoru gde se to nije očekivalo (u okolini Izjuma). Ako je cilj bio zauzimanje ruskih položaja na desnoj obali Dnjepra, onda je ukrajinska ofanziva doživela značajan poraz. Brojne kvalitetne jedinice, posebno pešadija i njihova vozila, naoružane zapadnim oružjem su pretrpele značajne gubitke koje će Kijev teško nadoknaditi u kratkom vremenskom periodu. Takođe, nedostatak obimnije rezerve koja bi pružila podršku kao i odabir težišta operacije (mostovi reke Ingulec) mogli bi sugerisati na greške u planiranju u štabu ukrajinske vojske.
Sa druge strane, ako je cilj borbi bio skretanje pažnje ruske komande sa prave ofanzive, kao što to tvrde ukrajinski zvaničnici, onda je operacija ostvarila značajan uspeh. Zbog angažovanja kvalitetnih ukrajinskih trupa na ovom pravcu, značajne koncentracije tehnike zapadne proizvodnje i očigledna ranjivost ruskih položaja na ovom pravcu, komanda u Moskvi je imala sve razloge da poveruje da je u pitanju obimna kontraofanziva sa ciljem izbacivanja iz Hersona, a ne distrakcija. Strah da bi ukrajinske snage mogle ugasiti i poslednju nadu za zauzimanje čitave crnomorske obale naterala je Kremlj da pošalje značajne rezerve u ovom pravcu čime su, prema tumačenjima Kijeva, naseli na varku. Međutim, posmatrajući uložene resurse sa ukrajinske strane kao i upornost napada (žestoke borbe na ovom delu fronta i dalje traju u momentu pisanja ovog teksta) govori da je ovo ipak bila ofanziva od najvišeg značaja za Kijev sa ciljem koji nije bio samo puko odvlačenje pažnje.
No, nekoliko dana kasnije, šestog septembra, ukrajinske snage su započele ofanzivu u pravcu reke Oskol sa ciljem zauzimanjem Kupjanska i Izjuma čime bi se u potpunosti otklonila opasnost po Kramatorsk i Slavjansk, najvažnije ukrajinske gradove u Donbasu. Iako su pojedini analitičari nedeljama unazad sugerisali da se ukrajinske snage okupljaju u harkovskoj oblasti i da bi mogle napasti u više pravaca, od kojih je jedan i Izjum, očigledno je da ruska komanda nije pridavala značaja tim podacima. Uočavanju koncentracija ukrajinskih trupa pred napad sprečavao je i teren kao i vegetacija koja je omogućavala skrivanje ovakvih aktivnosti pa je tako prvi udar dočekan iznenađenjem, a ne žestokim dejstvom ruske artiljerije kao što je to bilo u Hersonu. Ukrajinske jedinice su brzim napadima uspele da probiju prve linije odbrane ruske vojske severno od Balaklije i umesto da se zadrže i konsoliduju dobitke (kao što je to do sada činjeno u sukobu), odlučile su se da nastave svoj prodor dalje ka Kupjansku čime je operacija zadržala svoj manevarski karakter.
Prvi odgovor ruske komande bio je koncentrisanje pažnje na Balaklaju i udare po ukrajinskoj pozadini čemu svedoče žestoki vazdušni napadi po Čugujevu, pretpostavljenom komandnom i logističkom centru ukrajinskih snaga u ovom sektoru. Pretpostavka je bila da će se ponoviti scenario viđen u Hersonu nekoliko dana ranije – ukrajinsko napredovanje se odvijalo duž uskog koridora podložnog napadima sa bokova, artiljerijom i avijacijom i pitanje je vremena kada će Kijev shvatiti da dalji gubici ne opravdavaju dobitke. Ipak, značajne rezerve koje su sakupljene u blizini Gusarivke iskorišćene su kako bi se zamenile jedinice iz prvog talasa, održao početni momentum i nastavio prodor bliže Kupjansku, glavnom železničkom čvorištu u regionu.
U trenutku kada je ruska komanda shvatila ozbiljnost situacije, nakon samo par dana ofanzive, poslate su sve dostupne snage u regionu kako bi se sprečilo dalje napredovanje prema Kupjansku i reci Oskol. Iako je izgledalo kao da će ruske snage uspeti da zaustave čitavu ofanzivu na južnim prilazima Kupjanska, uništenje mosta koji je povezivao dva dela grada (i dalje nije jasno koja strana je to učinila) signalizirao je priznanje poraza od strane Moskve. Dan kasnije doneta je odluka o povlačenju ruskih jedinica i iz Izjuma i okoline Harkova čime je upotpunjena pobeda Kijeva.
Izjumska ofanziva imala je tako posledice koje značajno prevazilaze samo situaciju u harkovskoj oblasti. Prvenstveno, pobeda je pružila ogroman moralni podstrek ukrajinskom stanovništvu, ali i dokaz zapadnim partnerima da njihovi napori u naoružavanju, finansiranju, obaveštavanju i obučavanju nisu uzaludni i da imaju određene rezultate. Pobeda bi trebala da smanji i pritisak koji su zapadni partneri vršili na predsednika Zelenskog, a on posledično na načelnika generalštava Zalužnog, da se organizuje protivnapad kako bi se opravdala dosadašnja, ali i dalja ulaganja u ukrajinsku vojsku. Takođe, ovako velika pobeda bi mogla označiti nastavak i proširenje daljeg snabdevanja ratnog materijala sa Zapada, posebno sistemima i sredstvima koja do sada nisu bila korišćena ili su korišćena u manjoj meri kao što je anti-radarska raketa AGM-88 američke proizvodnje koja je integrisana na ukrajinske avione MiG-29.
Takođe, operacije su pokazale čitavom svetu da su Oružane snage Ukrajine sposobne i za ofanzivna dejstva, a ne samo za ukopavanje, odbranu i lokalne kontranapade ograničenog kapaciteta. Ne treba zaboraviti ni segment integracije velike količine raznovrsnog naoružanja zapadnog porekla u ofanzivama što sugeriše da su ukrajinske snage, ili bar pojedine njene brigade, uspele da ovladaju ovim sistemima što bi moglo olakšati dalje snabdevanje i uključivanje novog oružja u sastav njenih oružanih snaga. Na kraju, ne treba smetnuti sa uma ni da su pojedine jedinice u Izjumu i Hersonu pretrpele ozbiljne gubitke u ljudstvu i tehnici, posebno u operacijama u hersonskoj oblasti. Ti gubici su posebno problematični ako se uzme u obzir da su najizloženije jedinice bile upravo one najuvežbanije i najbolje opremljene, što na duže staze može biti ozbiljan problem za Kijev.
Sa druge strane pak Kremlj nema puno toga čime bi se pohvalio. Nakon zauzimanja Severodonjecka i Lisičanska krajem juna i početkom jula meseca i pojedinih sela u blizini Avdivke i Bahmuta tokom leta, linija fronta se manje više ustalila. Osećaj sigurnosti u svoju superiornost i pretpostavka pasivnosti druge strane mnogo je koštala Rusiju od početka septembra. Posebno je interesantna činjenica da su ukrajinske snage uspele da ostvare apsolutni faktor iznenađenja u blizini Balaklaje uprkos brojnim dokazima koji su sugerisali da se gomilaju na vrlo malom prostoru što samo govori o uljuljkanosti u kojoj su se ruske trupe nalazile. Još jedna vrlo bolna činjenica za rusku stranu jeste da su, osim manjih specijalnih jedinica koje su se nalazile u Balaklaji, trupe na tom pravcu pružile slab otpor i vrlo brzo su se odlučile na povlačenje. Naravno, brzo povlačenje je značilo i ostavljanje velike količine vojne tehnike od čega je značajan udeo i dalje funkcionalna tehnika što samo govori o brzini i dezorganizovanosti ruskog povlačenja iz sektora Izjuma i Kupjanska. O obimu štete koju su pretrpele ruske jedinice najbolje svedoče istraživači sa sajta Oryx, koji se bave vođenjem evidencije uništene, oštećene i zarobljene vojne tehnike tokom sukoba posredstvom slika i video snimaka, koji su za dve nedelje ukrajinske ofanzive identifikovali 151 borbeno vozilo pešadije i 104 tenka koji su uništeni ili zarobljeni od strane Ukrajinaca.
Okuraženi pobedama na istoku, Kijev sada najavljuje nove ofanzive sa ciljem izbacivanja Rusa i iz drugih regiona. Kao potencijalne mete su i dalje Herson, Lisičansk i Severodonjeck, ali i Mariupolj, luka na Azovskom moru, koji je udaljen od linije fronta 75 km (primera radi, rastojanje između Balaklaje i Kupjanska je 60 km koje su ukrajinske snage prešle za 3 dana). Da bi budući prodor mogao ići ka crnomorskoj i azovskoj obali govore i izveštaji koji registruju prebacivanje mehanizovanih jedinica sa harkovskog fronta u okolinu Vugledara, grada koji se nalazi severno od Volnovahe, važnog železničkog čvorišta, i Mariupolja.
Za Moskvu i najviše političke i vojne odlučioce ovaj poraz jeste crveni alarm jer je vojska od samog početka rata u februaru pokazala da pati od ogromnih problema koji je na svakom koraku sputavaju, a sada su počeli da dovode i do poraza koji se više ne mogu skrivati iza izgovora strateških povlačenja, slučajnosti i nesrećnih slučajeva (krstarica Moskva), i izlaženja u susret iz humanitarnih razloga kao što je to bilo govoreno u slučaju Zmijskih ostrva. Očigledna je diskrepanca koja postoji između ciljeva koje je Moskva zacrtala i resursa, pre svega u ljudstvu, koje je spremna da uloži u njihovo ispunjenje i to dovodi do rasipanja resursa i poraza kao što su povlačenje iz okoline Kijeva i gubitak Izjuma.
Uprkos značajnoj brojčanoj nadmoći u vojnoj tehnici koja postoji i na papiru i na terenu, njena neadekvatna upotreba, loše vođstvo, nedostatak pešadijske podrške i manjak želje za borbom u poređenju sa protivnikom sapliću svaki napor Moskve da uruši sve kuražniji režim u Kijevu koji sada može očekivati još veću podršku Zapada, pre svega u modernim sistemima naoružanja. Sve bolje naoružana i sve odvažnija ukrajinska vojska pokazala je Rusiji da je evoluirala tokom prethodnih 200 dana ratovanja i da će biti neophodna značajna promena u pristupu ratu, pre svega u pogledu mobilizacije industrije i ljudstva kako bi se slomio njen otpor. Prvi znak da je Rusija upravo krenula u tom pravcu učinio je u svom govoru ruski predsednik Putin najavljujući delimičnu mobilizaciju oko 300.000 rezervista. Pored ove mobilizacije, najava ubrzavanja referenduma u Hersonu, Lugansku, Donjecku i Zaporožju mogli bi značiti priključenje ovih oblasti Ruskoj Federaciji što bi otežalo dalje ukrajinske napore da povrate ove teritorije. Napad na teritorije koje je Rusija i pravno priključila sebi pružili bi Moskvi casus belli i za potpunu mobilizaciju čime bi ovaj, već dovoljno destruktivan, rat otišao još dalje u intentzitetu uništenja i žrtava.
Idi nazad
