Dezintegracija SFRJ pokrenula je domino efekat i otvorila problem razgraničenja novonastalih nacionalnih država. Pitanje granica na ovoj teritoriji nikada nije bilo zasnovano na međusobnoj saradnji, već je akcenat stavljen na nadmudrivanju suseda i pobedi nad njim bilo legitimnim ili protivpravnim sredstvima. Ovakav način rešavanja sporova nije zaobišao ni spor između Republike Hrvatske i Republike Slovenije u kom je Slovenija „Memorandumom o Piranskom zalivu” iz 1993. godine zahtevala celovitost zaliva i izlaz na otvoreno more.
Nakon višegodišnjih pregovora, učestalih napetosti u političkoj javnosti obe zemlje i straha Hrvatske vlade da će biti blokiran njen pristup Evropskoj uniji, hrvatski premijer Ivo Sanader i slovenački premijer Janez Janša sastali su se 2007. godine na Bledu i dogovorili rešavanje ovog spora pred Međunarodnim sudom pravde. Međutim, kako bi se pored pravnih normi moglo koristiti i načelo pravičnosti i dobrosusedskih odnosa, Slovenija je kao članica EU zahtevala postupak pred međunarodnom arbitražom iskoristivši svoj tadašnji položaj, kako bi osigurala ispunjenje navedenih zahteva. Budući da Hrvatska u tom trenutku nije bila članica EU ona nije bila u poziciji da pregovara. Konačno, Sporazum o međunarodnoj arbitraži između Zagreba i Ljubljane sklopljen je 2009. godine u Stokholmu.
No, iako potpisan, arbitražni sporazum delovao je poprilično dvosmisleno ostavljajući dovoljno prostora za različita tumačenja dogovorenih stavova. Naročito je situaciju otežavalo tumačenje koje se odnosilo na to na koji će način Slovenija dobiti vezu sa otvorenim morem. Zapravo, u samom tekstu sporazuma nije precizno definisano da li se radi o kopnenoj ili pomorskoj vezi. Ipak, pozitivan ishod referenduma u Sloveniji 2010. godine bio je čak i prema rečima tadašnjeg hrvatskog predsednika Ive Josipovića „pobeda za Sloveniju, Hrvatsku i Evropu”.
Međutim, iako je delovalo da je sporno pitanje između Zagreba i Ljubljane rešeno, problemi oko granice nastavili su da otežavaju odnose između dve države. Takva situacija, kulminirala je tokom hrvatskih pregovora sa EU kada je Slovenija gotovo godinu dana blokirala njeno članstvo, uprkos brojnim sastancima i pokušajima tadašnjih premijera Hrvatske i Slovenije da kroz promociju bliske bilateralne saradnje reše ovaj problem. Na kraju Hrvatska je ipak postala punopravna članica Unije (2013. godine), ali pitanje Piranskog zaliva nije bilo trajno rešeno. Naprotiv, novo pogoršavanje odnosa između dve države nastaje već 2 godine kasnije, kada se u javnosti pojavljuju detalji razgovora Jerneja Sokolca i Simone Drenik koji kompromituju poziciju Slovenije i čitav arbitražni postupak.
Budući da su izjave slovenačkog ministra spoljnih poslova Karla Erjavca sugerisale na mogućnost da je Ljubljana došla u posed informacija o ishodu budućeg arbitražnog postupka i da ima poseban kanal komunikacije s Arbitražnim sudom, zvanični Zagreb je ukazivao na činjenicu da je ceo postupak kompromitovan. Mediji su 22. jula 2015. godine objavili tonske zapise i delove razgovora Jerneja Sokolca, člana Arbitražnog suda imenovanog od strane zvanične Ljubljanje i slovenačke predstavnice pred Arbitražnim sudom Simone Drenik, nakon čega su oboje podneli ostavku zbog osuda međunarodne javnosti. To je ujedno bio i ključni povod da zvanični Zagreb istupi iz arbitražnog sporazuma, uprkos činjenici da takav potez nije bio predviđen u potpisanom dokumentu. No, bez obzira na pravno utemeljenje takvog poteza, slovenačka strana dobila je otvoren prostor za sabotažu svih daljih hrvatskih pokušaja da postane deo nekih budućih saveza ali i prekine bilateralne sporazume između vlada dveju država.
Nakon višegodišnjih pregovora između vlada ove dve države, konačna presuda doneta je 29. juna 2017. godine kojom je najveći deo Piranskog zaliva pripao Sloveniji. Prema odluci Arbitražnog suda, tri četvrtine Piranskog zaliva bilo je pod zvaničnom kontrolom Ljubljane, a posebnim aktom sud je odredio koridor kroz hrvatske vode kojim se Sloveniji ostavlja mogućnost povezivanja svojih teritorijalnih voda sa međunarodnim vodama. S druge strane, odluka suda koja je išla u prilog vlastima u Zagrebu bilo je obavezno povlačenje slovenačkih trupa iz vojnog objekta na Svetoj Geri koji je prema presudi Arbitražnog suda ostao u sastavu Republike Hrvatske. Na čitanju ove presude nisu se pojavili predstavnici Hrvatske vlade što je ostalo u skladu sa odlukom Hrvatskog sabora o povlačenju iz arbitraže zbog ranije pomenute „teške povrede arbitražnog postupka”.
I pored doslednog insistiranja Ljubljane na primeni svih odluka iz presude Arbitražnog suda, čiji legitimitet Zagreb ne priznaje na osnovu „teške povrede ugovora“, slovenačka vojska ne namerava da povuče svoje trupe iz vojnog objekta na Svetoj Geri čime i ona krši odluke Suda. Znači li to da je konačna presuda za obe države samo mrtvo slovo na papiru? Sa stanovišta realizma u međunarodnim odnosima postupci Slovenije iz prošlosti ne iznenađuju jer se, kao članica Unije, u trenutku pokretanja arbitražnog postupka nalazila u boljoj poziciji ne samo da pregovara i postavlja uslove već i da blokira hrvatsko članstvo. Ovakva odluka može se poistovetiti ne samo sa sudskom, već i sa jednom političkom odlukom, s obzirom na veliki uticaj koji ima EU. Tu pre svega treba izdvojiti poziciju Nemačke i njene kancelarke Angele Merkel koja je kroz određene političke pritiske na zvanični Zagreb, Hrvatsku primoravala na ponuđeno kompromisno rešenje.
Najavljeno pojavljivanje slovenačkih patrolnih brodova nakon objavljivanja arbitražne odluke bilo je uvod u moguće sukobe prilikom susreta hrvatskih i slovenačkih policajaca na moru zbog stava Zagreba da se radi o teritorijalnim vodama Hrvatske. Kako se u medijima nije puno govorilo o sukobima na moru, oni su ostali daleko od očiju javnosti. U prilog tome svedoči i činjenica da hrvatski ribari više ne izlaze na more u Piranskom zalivu bez policijske pratnje zbog slovenačkih pretnji kaznama za ribarenje u njihovom teritorijalnom moru. Ovakve napetosti bi mogle biti kobne za turizam budući da bi Slovenci mogli početi sprovoditi strože kontrole na granici jer Hrvatska i dalje nije članica Šengen zone iako je još krajem 2019. godine ispunila sve uslove.
Osim Piranskog zaliva aktuelnu situaciju dodatno komplikuje i migrantsko pitanje, odnosno uticaj ove granice na širi bezbednosni kompleks i položaj EU. Neka od otvorenih pitanja u ovom slučaju odnose se i na to kako spor oko granice ide u prilog Hrvatima, kako Slovencima, a kako na taj spor gleda EU upravo u svetlu migrantske krize. Čini se da je EU jedini akter kome ovakva situacija na granici između Slovenije i Hrvatske ide u prilog zbog i dalje velikog priliva migranata koji je u godinama za nama predstavljao kako humanitarnu, tako i političku krizu u sedištu Unije.
Potencijalni sukob bi omogućio pojačanu kontrolu na granici pa bi na taj način zvanični Brisel mogao kontrolisati priliv migranata. S druge strane, najveći neto gubitnik u ovoj situaciji je Hrvatska jer ostaje bez velikog dela svoje teritorije, a uz sve to Brisel i dalje može da odugovlači sa njenim pristupanjem Šengenskom prostoru. Slovenija bi u ovoj situaciji mogla da iskoristi svoj položaj i da mogući sukob okrene u svoju korist pozivajući se na prošlost i hrvatsko raspoređivanje brodova sa specijalnim jedinicama na granici iz 2017. godine što bi moglo ukazivati na eventualnu intervenciju.
Budući da su obe države članice EU i NATO alijanse, mogućnosti za otvoreni oružani sukob gotovo i da nema. Toj činjenici dodatno doprinosi i pandemija virusa COVID-19 koji je primorao Ljubljanu i Zagreb da svoja sredstva preusmere u zdravstveni sistem, a da otvoreno pitanje granice ostane u drugom planu. Uprkos preusmeravanju fokusa sa pitanja granice, Hrvatska nije u poziciji da kalkuliše i da ne poštuje odluke Arbitražnog suda jer bi na taj način pregovori o pristupanju Šengenskom prostoru, od kojih bi Zagreb mogao izvući mnogo veće benefite od trenutnih, mogli biti zamrznuti. Uz to, njen položaj dodatno je kompromitovan snimcima koji su nedavno objavljeni i na kojima se jasno vidi kako Hrvatski policajci prebijaju migrante na šta je reagovala međunarodna zajednica i oštro osudila ovakve postupke.
Višegodišnja konfrontacija između bivših jugoslovenskih republika i dalje je jedna od aktuelnih tema u Briselu koji insistira na rešavanju ovog spora uprkos tome što određivanje granica nije u nadležnosti Unije. Ipak, otvorena granična pitanja moraju biti rešena, jer mogu imati uticaja na dalju primenu prava EU.
Idi nazad
