Politički, bezbednosni i ekonomski problemi sa kojima se suočava Republika Čile, samo su neki od razloga zašto se ova latinoamerička država u proteklom periodu više puta našla u žiži svetske javnosti. Naime, zemlja je opterećena ozbiljnim sukobima u regionima Araukanija i Biobio, gde već duže vreme traju okršaji između bezbednosnih snaga i pripadnika autohtonog naroda – Mapuče, ali i posledicama pandemije virusa Covid-19 koji je izazvao pad ekonomskih aktivnosti i porast nezaposlenosti i siromaštva lokalnog stanovništva. Ovi problemi prouzrokovali su rast društvenog nezadovoljstva, zbog čega je čileansko društvo duboko polarizovano dočekalo prvi krug predsedničkih izbora održanih u novembru mesecu ove godine.
Kako nijedan od kandidata nije dobio potrebnu većinu glasova, u drugom krugu izbora zakazanih za 19. decembar, za mesto šefa države boriće se Gabrijel Borić – predvodnik levičarske koalicije Apruebo Dignidad i Hose Antoniju Kastu, lider desničarskog hrišćansko-socijalnog fronta. Uzimajući u obzir činjenicu da kandidati dolaze sa suprotnih strana političkog spektra, postavlja se pitanje ko će bolje iskoristiti trenutne društvene okolnosti i kako će se budući predsednik suočiti sa nestabilnom situacijom i sukobima koji su zahvatili centralne i južne delove zemlje. Utisak je da bi izbor Borića mogao voditi ka smirivanju tenzija i uspostavljanju dijaloga sa Mapučima, dok bi sa druge strane, Kast mogao učiniti da sukob dodatno eskalira.
Pitanje budućeg odnosa čileanskih vlasti prema starosedelačkim narodima, svakako će biti visoko rangirano i u narednom periodu. Razlog za to leži u činjenici da oko 13% populacije ove južnoameričke zemlje čini upravo indogeno, autohtono stanovništvo. Među njima, čak 80% (oko 1,7 miliona) pripadnici su pomenutog naroda Mapuče, koji i pored većinskog udela među indogenim narodima nisu zadovoljni načinom na koji ih zvanični Santijago tretira.
Naime, u Čileu je i danas na snazi Ustav iz vremena diktature Augusta Pinočea koji uskraćuje priznanje ovoj kategoriji stanovništva. Pored toga što je onemogućila političko priznanje i teritorijalnu autonomiju Mapučima, vladavina Pinočea je donošenjem uredbi oduzimala i zemljišne posede, predajući ih u vlasništvo privatnim firmama koje su vršile deforestaciju i ekspolataciju resursa, čineći tako da ovaj region postane dodatno osiromašen. Otuda i proizilazi zahtev Mapuča da im se povrate teritorijalni posedi, koje smatraju nasleđem svojih predaka, a na kojima trenutno posluju brojne privatne kompanije. Pored toga, njihovi zahtevi usmereni su i ka političkom priznavanju i samoodređenju, stvaranju teritorijalne autonomije, te priznavanju njihovih društvenih i kulturnih praksi.
Okončanje vladavine Augusta Pinočea i početak demokratske tranzicije Čilea početkom 90-ih godina, probudili su nadu među starosedelačkim narodima da bi mogli da ostvare postavljene zahteve i time unaprede svoj položaj. Nova demokratska vlada najpre se obavezala da će raditi na unapređenju prava indogenih naroda, te je u skladu s tim 1993. godine i donet Zakon o zaštiti, unapređivanju i razvoju autohtonih zajednica. Međutim, ispostavilo se da sadržina ovog akta ipak nije ispunila sve zahteve Mapuča, te da su očekivanja čini se bila previše visoka. Razlog za to krije se u njihovom definisanju kao „etničke grupe”, a ne kao naroda, što je u osnovi bio i ključni zahtev. Takođe, nije rešeno ni pitanje teritorijalne autonomije, a nije se pristupilo ni realizaciji zahteva za restituciju zemljišnih poseda. Samim tim, čini se da je donošenje ovog zakona izazvalo kontraefekat, jer je umesto da reši, on samo dodatno produbio već postojeći sukob između države i Mapuča.
U tom periodu dolazi i do izbijanja prvih ozbiljnijih sukoba, a Mapuče započinju i sa formiranjem različitih organizacija kako bi se izborili za ostvarivanje svojih prava. No, uprkos tome što su organizacije načelno težile istovetnim ciljevima, među njima su postojale i brojne razlike, koje su se pre svega ogledale u metodama njihovog delovanja. Tako su sa jedne strane postojale organizacije koje su svoj rad zasnivale na protestima i vođenju pregovora sa zvaničnim Santjagom, dok su sa druge strane postojale i organizacije koje su smatrale da je oružana pobuna jedini delotvoran metod rada.
Odgovor čileanskih vlasti na takve okolnosti, podrazumevao je primenu izuzetno kontroverznog Zakona o borbi protiv terorizma, donetog upravo u vreme vladavine Pinočea. Naime, njime je definisano terorističko delovanje, a predviđene su i kazne koje se primenjuju na sva ona lica koja su i pored nedovoljnih dokaza osumnjičena za takve aktivnosti. Zbog toga je ovaj Zakon doprineo još većoj napetosti između čileanskih vlasti i Mapuča, jer je njegova primena neretko dovodila ne samo do prekomernog prisustva snaga bezbednosti u regionima na jugu zemlje, već i do prekomerne upotrebe sile.
Sam zakon više puta je kritikovan od strane brojnih međunarodnih subjekata, kao što su Visoki komesar za ljudska prava Ujedinjenih nacija ali i organizacije za zaštitu ljudskih prava (poput Amnesty International), koje su pozivale ne njegovo revidiranje ili suspendovanje. Osnovne kritike, ukazivale su na to da se ovaj pravni akt koristi radi kriminalizacije i diskriminacije zajednice Mapuča, te da on ne nudi neophodne garancije za pravično suđenje, jer omogućava presretanje prepiski i komunikacije, kao i korišćenje tajnih dokaza i anonimnih svedoka na sudu. Ipak, bez obzira na reakcije međunarodne javnosti ovaj zakon se i dan danas primenjuje.
Nasleđe proteklih decenija, čini se da je kulminiralo tokom oktobra 2019. godine, kada je prestonica Santjago de Čile bila poprište velikih sukoba između policije i demonstranata. Tom prilikom poginulo je 15 osoba, dok je čak 5.000 lica završilo u pritvoru. Zahtevi demonstranata jednim delom su se odnosili na promenu Pinočeovog Ustava iz 1980. godine, za koji su smatrali da je doprineo polarizaciji društva i povećanju jaza između bogatih i siromašnih, dok su se drugim delom ticali i prava marginalizovanih grupa, među kojima su bili i indogeni narodi.
Intenzitet protesta naterao je sada već bivšeg predsednika Sebastijana Pinjeru da popusti pred zahtevima građana, te je ova kriza rešena time što je oktobra 2020. godine održan referendum na kojem su se građani izjasnili za formiranje Ustavotvorne skupštine koja treba da donese novi Ustav. Nedugo zatim u maju 2021. godine, održani su izbori za članove Ustavotvorne skupštine, gde su uspeh ostvarili levičari, kao i nezavisni kandidati koji su dobili čak 40% glasova. U tom telu, predstavnici indogenih naroda dobili su 17 od ukupno 155 mesta, čime su direktno postali uključeni u proces donošenja Ustava, a zapažen rezultat ostvarili su i članovi koalicije Apruebo Dignidad, koje predvodi aktuelni predsednički kandidat Gabrijel Borić, osvojivši 24 mesta. Konačno, na mesto predsednika novoformirane Ustavotvorne skupštine izabrana je Elisa Lonkon Antileo, pripadnica upravo naroda Mapuče.
Međutim, iako se činilo da se situacija u zemlji stabilizuje, ubrzo je tokom oktobra došlo do novih tenzija. Naime, Mapuče su ponovo protestvovale usled zahteva za restituciju zemljišnih poseda. Tom prilikom došlo je do sukoba zbog kojih je predsednik Sebastijan Pinjera odlučio da proglasi vanredno stanje i da u regione Arauko, Biobio, Maleko i Kautin u provincijama Araukaniji i Biobio, uputi, prema nekim procenama, oko 2.000 vojnika. Iako je prvobitno bilo planirano da vanredno stanje traje dve nedelje, intenzitet sukoba naterao je čileanske vlasti da polovinom novembra produže vanredno stanje kako bi uspostavili kontrolu. Ovakav razvoj situacije na jugu zemlje predstavljao je negativnu uvertiru pred početak izborne trke, posebno u trenutku kada se Čile suočava sa ozbiljnom društvenom polarizacijom, ekonomskim problemima i posledicama pandemije.
Prvi krug predsedničkih izbora okončan je tesnom prednošću Hose Antonija Kasta, kandidata desničarskog hrišćansko-socijalnog fronta u odnosu na predvodnika levičarske koalicije – Gabrijela Borića. Zbog toga je već sada jasno da bi pobeda Borića predstavlja presedan u novijoj političkoj istoriji Čilea, budući da se još nije dogodilo da kandidat koji je pobedio u prvom krugu izbora na kraju ostane poražen. Ipak, trenutak u kojem se ovi izbori održavaju je specifičan delom i zbog toga što kandidati dolaze sa potpuno suprotstavljenih ideoloških pozicija, te je jasno da će ključna stvar za njih biti pridobijanje birača koncentrisanih oko političkog centra. Međutim, na osnovu zvaničnih programa i dosadašnjih nastupa ova dva kandidata u toku kampanje, možemo pretpostaviti kakav bi efekat, na situaciju u kriznim područjima, imala pobeda jednog od njih.
S jedne strane, Hose Antonio Kast, poznat još i kao „Tramp sa Anda” ili „čileanski Bolsonaro”, svoju kampanju zasnovao je na antimigracionoj politici, borbi protiv kriminala i terorizma, a njegov program potvrđuje otvorenu privrženost konzervativnim vrednostima i tradiciji. Kast je poštovalac režima Augusta Pinočea, a njegov brat Migel čak je i obavljao više funkcija u vreme Pinočeove vladavine. Samim tim, realno je očekivati da bi i on na mestu šefa države mogao koristi metode Pinočeovog režima u borbi protiv Mapuča. Kast je takođe tokom kampanje, jasno naglasio da podržava raspoređivanja snaga bezbednosti u krizna područja na jugu zemlje, te da bi vojnim putem rešavao problem sa terorizmom. Njegov cilj je, kako je naveo, da zaštiti Čile od „narko-terorizma”, zbog čega bi njegov izbor na mesto predsednika države mogao zakomplikovati rad Ustavotvorne skupštine i sam proces donošenja novog Ustava.
Sa druge strane progresivna kampanja kandidata levice Gabrijela Borića bavi se ekonomskim reformama i akcenat stavlja na unapređenje položaja marginalizovanih zajednica, među kojima su i indogeni narodi. Njegov program zasniva se na reformama u oblastima obrazovanja, penzijskog sistema i zdravstva, kao i na priznavanju prava diskriminisanih zajednica. Borić je tokom jedne od debata naglasio da se protivi militarizaciji Araukanije, te da je spreman da razgovara sa predstavnicima zajednice Mapuče kako bi se postigao mir. Uz to, budući da Borić predvodi koaliciju koja ima značajno prisustvo u Ustavotvornoj skupštini, nema dileme da bi njihovo delovanje moglo voditi ka unapređenju položaja indogenih naroda, a samim tim i do stabilizacije kriznih područja i uspostavljanja mira u zemlji.
Idi nazad
