Ubrzan rast kineskog uticaja na Dalekom istoku i tenzije u vodama Južnog i Istočnog kineskog mora, ali i oko Tajvana, značajno narušavaju postojeću ravnotežu snaga u ovom regionu. Sve to može se veoma negativno odraziti ne samo na pomenuto ostrvo koje Kina smatra svojom teritorijom, već i na Japan i njihovog glavnog saveznika oličenog u Sjedinjenim Američkim Državama. Direktna izloženost pritisku Pekinga, sa kojim Japan već dugo godina ima teritorijalne sporove, kao i promene u globalnoj raspodeli snaga, čini se da vrlo lako mogu dovesti do značajnog zaokreta u spoljnoj politici zvaničnog Tokija, i to pre svega po pitanju sredstava kojima će se služiti u odbrani svoje pozicije i interesa. Iz tih razloga, pomirljiva spoljna politika Japana koja je nasleđe političkih principa uspostavljenih nakon Drugog svetskog rata, deluje da sve manje može odgovoriti na izazove koje joj nameće jačanje Kine i njena ekspanzija.
Ipak, to ne bi bio prvi put u istoriji da Japan, shodno procenama i interesima, radikalno menja svoj odnos prema spoljnim akterima. U prilog tome ide činjenica da je njihova spoljna politika već prolazila kroz nekoliko krupnih zaokreta koji su bili uslovljeni velikim potresima u postojećem globalnom ekonomsko-političkom sistemu. Prvi zaokret koji se desio sredinom XIX veka, izazvan otvaranjem Japana za spoljni svet, za posledicu je imao vesternizaciju i modernizaciju društva, dok je slom svetske trgovine i urušavanje versajskog poretka krajem dvadesetih godina izazvao novi, drugi, zaokret i potpunu militarizaciju društva.
Iako je nakon militantne faze i poraza u Drugom svetskom ratu, Japan usvojio pacifizam kao osnov svoje spoljne politike, okruženje u kome se nalazi u poslednjih desetak godina, znatno se izmenilo u odnosu na period nakon 1945. godine. Političko i ekonomsko težište svetskih događaja se u XXI veku pomerilo ka Kini, koja je percipirana kao sila u usponu i glavni takmac SAD u borbi za dominantnu poziciju na Dalekom istoku. Takvo pomeranje dovelo je Tokio u epicentar globalnih dešavanja, što navodi vladu u ove azijske zemlje da još jednom promisli svoje spoljnopolitičko delovanje.
Zbog toga se kao jedan od načina obuzdavanja kineskog uticaja u regionu, javila ideja formiranja jedinstvenog bloka koji bi pored Japana činili Tajvan, Filipini i druge države ovog dela sveta. U tom zamišljenom savezu, najvažniju ulogu ali i najranjiviju poziciju (bar prema tumačenjima vlade u Tokiju), trenutno imaju Tajvan i Senkaku ostrva, na čijim primerima se može dobro uočiti pomeranje japanske spoljne politike sa pozicije pasivnosti i pomirljivosti ka poziciji konfrontacije i militarizacije.
Tome u prilog govori i izveštaj Ministarstva odbrane pod nazivom „Odbrana Japana 2021” u kome se navodi da je zaštita Tajvana jedan od osnovnih bezbednosnih izazova za Japan. Takva zabrinutost za tajvansku nezavisnost može se objasniti na više načina, a kao najvažniji ističe se činjenica da je ekonomija Japana zavisna od uvoza energenata sa Bliskog istoka koji moraju proći kroz kineske i tajvanske vode.
Međutim, kao država sa malo prirodnih resursa i nimalo energenata, Japan svaku pretnju po njegove trgovačke linije mora posmatrati kao ozbiljan spoljnopolitički izazov. Zbog toga, ali i zbog značaja održavanja linija komunikacija sa evropskim i azijskim partnerima, čini se da je Tokio spreman da odustane od pasivnog posmatranja događaja i strogo defanzivnog držanja u spoljnoj politici kako bi zaštitio svoje najvažnije interese - slobodan prilaz tržištima koja se nalaze zapadno i južno od kineskog kopna. Bez tih tržišta, japanska privreda bi vrlo brzo došla u nezavidnu poziciju i krizu, a zaustavljanje ili ometanje ovih veza onemogućilo bi Japan da stigne do nafte, gasa i različitih metala, dok bi istovremeno i njegov izvoz gotovih proizvoda bio obustavljen.
Na pomenutoj trgovačkoj ruti od Japana prema zapadu, najslabiju tačku predstavljaju pomenuta Senkaku ostrva, na koja prava polažu još i NR Kina i Tajvan. Arhipelag Senkaku koji se nalazi između Tajvana i Rjukju ostrva (koja su pod kontrolom Japana) tačka je sporenja između Pekinga i Tokija još od kada je Ekonomska komisija Ujedinjenih nacija za Aziju 1969. godine objavila da se ostrva nalaze na ogromnim nalazištima nafte i gasa.
Iako je interesovanje za ova ostrva vremenom bilo sve manje, ona su ponovo došla u žižu interesovanja okolnih država kada su anektirana 2012. godine od strane Japana, što je imalo za posledicu početak sve agresivnijeg nastupanja Pekinga prema arhipelagu i njegovim vodama. Međutim, nakon dugogodišnjih sporenja, Tokio je 2019. najavio da neće ostaviti sporni arhipelag nebranjenim, što je dovelo do dodatnog podizanja tenzija i gomilanja vojne tehnike u vodama ovog regiona. Oštar odgovor na kinesku pretnju pokazao je tada da Tokio i definitivno odustaje od pokušaja politike saradnje i umirivanja, te da prelazi na demonstraciju vojne sile kao sredstva odvraćanja od daljih upada. U prilog tome govore i sve češće vojne vežbe i manevri koje sprovode Oružane snage Japana upravo u vodama oko pomenutih ostrva.
Kao drugi razlog zašto Japan pokušava da podigne borbenu gotovost svojih trupa jeste i taj što su SAD, kao njihov ključni saveznik, geografski veoma udaljene, pa se Tokio ne može osloniti na njih u prvi mah, ukoliko bi Kina pak neposredno pokušala da ugrozi japanske interese definisane inicijativom „Slobodan i otvoren Indo-Pacifik”.
Na kraju, da je Japan ozbiljno shvatio probleme koji mu se nameću na polju bezbednosti, moglo se videti septembra 2021. godine kada su Kopnene odbrambene snage Japana izvele najveću vojnu vežbu na svojoj teritoriji još od 1993. godine, a u kojoj je učestvovalo oko 100.000 vojnika, 20.000 vozila i 120 vazduhoplova. Pored te vežbe, posebno simboličan akt dogodio se 5. oktobra ove godine kada je sa japanskog nosača helikoptera/aviona JS Izumo poleteo avion američkog marinskog korpusa F-35B. Bio je to prvi slučaj, nakon 1945. godine, da je sa japanskih brodova poleteo neki od borbenih aviona.
Iako ustav strogo zabranjuje proizvodnju ofanzivnog oružja kao što su nosači aviona, Japan je ovim potezom simbolično pokazao kako će se u budućnosti odnositi prema svojoj spoljnopolitičkoj tradiciji. Tokio je zatim, pored konverzije nosača helikoptera, povukao još neke poteze kojima nedvosmisleno pokazuje da se priprema za najgori mogući scenario, odnosno konfrontaciju sa Pekingom, za koju procenjuju da bi se vodila u vodama arhipelaga Senkaku i Tajvana.
Da namera nije borba u vazduhu i vodama japanskog arhipelaga, već oko Tajvana i spornih ostrva, pokazuje i ubrzana konverzija još jednog nosača helikoptera, JS Kaga, u nosač aviona, kao i najava nabavke 42 aviona F-35B, koji će biti deo pomorske avijacije, a ne vazdušnih snaga koje su stacionirane na glavnim ostrvima Japana. Ofanzivne platforme kao što su već pomenuti brodovi, daće Tokiju sposobnost da projektuje moć mnogo bliže azijskom kopnu, što je potez očigledno uperen protiv Kine, koja je identifikovana kao glavna pretnja. Sa druge strane, japanska mornarica će time dobiti kapacitete da adekvatnije brani Tajvan i Senkaku arhipelag, koji su znatno bliži kineskom kopnu nego japanskim Rjukju ostrvima. Bez pomenutih brodova i aviona, vazdušna podrška bilo kakvom pokušaju odbrane ovih ostrva od napada Kine bila bi limitirana i nedovoljna.
Ipak, da bi se proširio započeti proces naoružavanja i smanjio jaz u odnosu na kineski vojni budžet, tada predsednik najveće japanske partije, a sada premijer, Fumia Kišida, predložio je u julu ove godine, da novi budžet za odbranu bude dupliran, sa 45 milijardi američkih dolara na 90 milijardi. Međutim, i pored svh navedenih napora, čini se da Japan samostalno ne može zaustaviti širenje Kine, jer čak i pored ekspanzije svojih oružanih snaga, Tokio trenutno značajno zaostaje u odnosu na Peking. Odličan pokazatelj jaza koji postoji između vojnih kapaciteta ove dve države jesu upravo izdvajanja za odbranu, jer i u situaciji da se izglasa dupliranje izdataka, Tokio će i dalje značajno zaostajati za stalno rastućim budžetom Pekinga koji već sada iznosti oko 252 milijarde američkih dolara.
Kišidina pobeda na parlamentarnim izborima, održanim 1. novembra 2021. godine, sugeriše da će Japan najverovatnije nastaviti program jačanja svojih oružanih snaga. Usvajanjem duplo većeg budžeta, vlada u Tokiju će srušiti neformalno ograničenje na budžet odbrane od 1% BDP, što takođe pokazuje način na koji Japan pokušava da redukuje kinesku pretnju po svoju bezbednost kojoj se više ne može suprotstaviti diplomatijom i mirnim sredstvima.
Iako sam Japanski arhipelag nije ugrožen, za treću najveću ekonomiju na svetu koja zavisi od uvoza, slobodan prolaz kroz Južno i Istočno kinesko more jednako je važno bezbednosno pitanje kao i odbrana glavnih ostrva. U želji da odbrani svoj položaj i status quo, Japan je ušao u geopolotička nadmetanja na Dalekom istoku, regionu gde situacija postaje sve komplikovanija i uzavrelija. Takođe, već zategnute odnose dodatno opterećuje i ogroman animozitet između Japanaca i Kineza i nerešeni sporovi oko tumačenja pojedinih istorijskih događaja, koji mogu biti vrlo važan faktor u daljem zaoštavanju odnosa, ali i sporenja sa Ruskom Federacijom oko Kurilskih ostrva na severu.
Osećaj straha prema Kinezima naterao je Japan da, kao i u slučaju susreta sa tehnološki naprednijim zapadnjacima u XIX veku, okrene novi list u spoljnoj politici i da rešenje za svoje strahove od spoljnih aktera pronađe u militarizaciji i agresivnijoj retorici. Peking je, sa druge strane, svojim postupcima uspeo da isprovocira pojavu novog suparnika u vidu Japana, koji za razliku od drugih država u regionu, ima vrlo važan strateški položaj, naprednu tehnologiju i ekonomski potencijal koji još nije stigao pretvoriti u konkretnu vojnu silu. Iako još nije izvesno da li će nova vlada u Tokiju upotrebiti svoj ekonomski potencijal i usvojiti radikalno veći vojni budžet za 2022. godinu, jasno je da je samo pitanje vremena kada će biti povučen i taj potez. Time bi odnosi u vodama Istočnog i Južnog kineskog mora postali još napetiji sa obzirom na to da japanska privredna i vojna bezbednost zavise od održavanja postojeće ravnoteže snaga.
Idi nazad
