Ranija odluka Ministarstva odbrane Velike Britanije da južnokorejska samohodna haubica K9A2 kalibra 155 mm bude jedan od glavnih kandidata za zamenu doskorašnjih domaćih haubica AS-90, najavljena nabavka više od 600 južnokorejskih haubica za potrebe poljske armije i decembarska isporuka prva 24 oruđa ovoj evropskoj državi, kao i nedavna isporuka dodatnih 6 oruđa Estoniji, najnovija su potvrda kontinuiranog uspeha i razvoja odbrambene industrije ove azijske zemlje u proteklih nekoliko decenija. Iz današnje perspektive, može se reći da je malo ko očekivao da će jedna južnokorejska kompanija za manje od četvrt veka, stati rame uz rame i voditi tržišnu bitku sa najpoznatijim svetskim proizvođačima samohodnih haubica guseničara kao što su nemački PzH 2000, britanski AS-90, američki M109A7, odnosno M109A6 PIM ili ruska 2S19 Msta-S. U isto vreme, iako koncepcijski različita u pogledu podvozja, ova haubica je u mnogim nadmetanjima dobila prednost i u odnosu na slična oruđa smeštena na platforme sa točkovima kao što su francuski CAESAR, švedski Archer ili izraelski ATMOS.
Istorijski posmatrano, naročito imajući u vidu poslednje dekade 20. veka ne bi bilo pogrešno reći da su okosnicu samohodne artiljerije Južne Koreje činile čuvene američke haubice M109, odnosno njihove korejske varijante oznake K55 u kalibru 155 mm. Ipak usled kontinuiranog razvoja ratne tehnike i savremenih izazova na bojnom polju na koje se moralo adekvatno odgovoriti, pomenute haubice bilo je potrebno modernizovati, dodatno unaprediti ili pak zameniti potpuno novim oruđima, koja bi pre svega odlikovala bolja vatrena moć. Zbog toga je pred Agenciju za razvoj odbrane Južne Koreje i južnokorejske inženjere postavljen zadatak osmišljavanja koncepta, a kasnije i izrade prototipova domaće samohodne haubica, koja bi u odnosu na pomenutu američku posedovala veću brzinu gađanja, povećan domet, preciznost i efikasnost dejstva po cilju, kao i kraće vreme reakcije i prelaska iz marševskog u borbeni položaj.
Kako bi uspešno odgovorili na propisane zahteve, južnokorejski stučnjaci su već tokom leta 1989. godine započeli rad na stvaranju prvih idejnih projekata i razvoja pojedinačnih rešenja i prototipova oruđa. Nakon brojnih testova, 12.000 ispaljenih projektila i pređenih 18.000 km, gotovo deceniju kasnije, krajem 1998. godine za potrebe oružanih snaga ove azijske zemlje odabrana je samohodna haubica domaće kompanije koja je u tom trenutku nosila naziv Samsung Aerospace Industries (danas Hanwha Aerospace). Po završenom odabiru i zvaničnom potpisivanju ugovora, južnokorejska kompanija koja je ranije bila uključena i u proizvodnju jedne od verzija američke haubice M109 (preciznije verzije M109A2 i njene pomenute južnokorejske verzije K55), prve primerke novog oruđa na gusenicama Oružanim snagama Južne Koreje isporučila je već tokom naredne godine i to Marinskom korpusu 17. decembra, kada je sredstvo i ušlo u operativnu upotrebu.
Iako je u svojoj osnovi podsećala na pomenutog američkog prethodnika na gusenicama, južnokorejska haubica K9 „Thunder” (grom) ipak je imala nekoliko ključnih razlika. Umesto legura od aluminijuma odlučeno je da samohodni „grom” bude izrađen je od ploča pancirnog čelika, kako bi se povećao nivo balističke zaštite. U skladu sa tim, primenjeno je rešenje kao i prilikom izrade južnokorejskog glavnog borbenog tenka K2 Black Panther, odnosno ugrađen oklopni čelik MIL-12560H koji je razvila domaća kompanija POSCO i to ukupne težine od oko 20 t (trenutno postoje naznake da će se od naredne godine u sve izvozne varijante južnokorejske haubice ugrađivati pancirni čelik australijske kompanije „Bisalloy Steel”, dok će prethodno pomenuti oklop biti namenjen samo za domaća oruđa). Ovo rešenje koje je opravdano i sa logističkog aspekta, omogućilo je da novo oruđe i posada u njemu u čeonom delu budu zaštićeni od dejstva municije do kalibra 14,5 mm, sa boka od dejstva municije 7,62 mm kao i od protivpešadijskih mina i parčadi artiljerijskih projektila u kalibrima 152 mm i 155 mm. Kao dodatna zaštita ugrađen je i sistem nuklearno-biološko-hemijske zaštite, odnosno sistem za prečišćavanje vazduha. Navedeni izbor materijala za izradu očekivano se odrazio i na njegovu težnu koje je za razliku od američkog prethodnika teškog 27,5 t, sada iznosila 47 t. Određenih odstupanja prve generacije samohodne južnokorejske haubice u odnosu na pomenutu M-109 bilo je i u pogledu njenih dimenzija. Naime, dužina oruđa zajedno sa cevi topa iznosila je 12 m, što je znatno više u odnosu na američku haubicu čija je dužina bila 9,1 m, širina oruđa bila je 3,4 m (dok je u slučaju M-109 to bilo 3,15 m), a visina 2,73 m, što je za par desetina centimetara niže u odnosu na pomenuti M-109 i njegovih 3,25 m.
Sa druge strane, kada je reč o sličnostima sa neformalnim američkim uzorom, pored istog koncepta rasporeda u kom su motor i upravno odeljenje smešteni napred, a borbeno pozadi, kod južnokorejske samohodne haubice K9 prisutno je sadejstvo sa specijalizovanim vozilom za popunu oznake K10. Ovo vozilo takođe je bazirano na guseničnom podvozju K9, što predstavlja veoma dobro rešenje ne samo u pogledu uštedi na logistici već se i postiže pravovremeni dotur municije i istovremeno kretanje, odnosno praćenje ostalih guseničnih oruđa po zahtevnim terenima. Proces pretovara i popune je potpuno automatizovan i može se izvesti bez izlaganja posade neprijateljskoj vatri ili kontaminiranom terenu, principom čeonog pristupa vozila K10 zadnjem delu haubice K9. Posadu čine tri člana, može da transportuje do 104 projektila kalibra 155 mm, a brzina pretovara projektila iz smeštajnog prostora vozila do samohodne haubice iznosi 12 projektila u minutu. Pored ovog vozila na njegovoj bazi je izrađena i komandno-izviđačka varijanta oznake K11 koja je primarno namenjena za komandu, kontrolu, izviđanje i komunikaciju.
Inače, južnokorejski „grom” pogoni osmocilindrični nemački turbo-dizel agregat na tečno hlađenje MTU Friedrichshafen MT 881 Ka-500 koji generiše 1000 konjskih snaga, što omogućava odnos snage i mase od oko 21 KS po toni, zavisno od ukupne mase. Odabir između četiri brzine napred i dve nazad moguć je zahvaljujući Allison X1100-5A3 transmisiji, koja je ugrađena po ugledu na američki glavni borbeni tenk Abrams, a sve navedeno rezultira maksimalnoj deklarisanoj brzini od 67 km/h, odnosno 42 km/h po neuređenim terenima. Odgovor na visoku mobilnost i olakšano kretanje po zahtevnim brdsko-planinskim, pustinjskim i terenima sa izuzetno gustom vegetacijom rešen je i ugradnjom hidropneumatske suspenzije, a prema navodima proizvođača, ova samohodna haubica može se koristiti i kao samohodna priobalna artiljerija za dejstvo po površinskim ciljevima. „Grom” može uspešno da savlada uzdužni nagib od 60%, bočni nagib od 30%, vertikalne prepreke visine 750 mm, rov širine 2,8 m i vodenu prepreku do dubine od 1,5 m.
Osnovna vatrena moć ogleda se u topu CN98 kompanije „Hyundai WIA” u kalibru 155 mm, dužine 52 kalibra koji poseduje brzinu gađanja od šest do osam granata u minutu kada je reč o osnovnoj varijanti dok se u slučaju unapređene K9A2 koja se nalazi na testiranju u Velikoj Britaniji navodi mogućnost ispaljivanja čak 10 granata u jednom minutu. Ostvaren je i cilj da se u kratkom vremenskom periodu, tačnije za svega 15 sekundi, po zadatom cilju izvrši dejstvo sa tri projektila principom simultanog udara odnosno MRSI (Multiple Round Simultaneous Impact). Zavisno od projektila koji se koristi i generacije oruđa domet dejstva može biti 18 km sa standardnim projektilom M107, zatim 30 km sa projektilom M549A1 potpomognutim sa raketnim motorom, 36 km sa projektilom K310 sa generatorom gasa i kasetnom municijom, 40 km sa projektilom K307 takođe sa generatorom gasa i 54 km sa projektilom K315 sa ugrađenim raketnim motorom i generatorom gasa. Sekundarno naoružanje bazira se na jednom mitraljezu u kalibru 12,7 mm koji se nalazi postavljen na krovu ove samohodne platforme.
Pored svih pomenutih karakteristika, južnokorejska haubica na gusenica već neko vreme se nalazi u fazama daljeg razvoja i unapređenja ukupnih sposobnosti. Nakon prve varijante pod oznakom K9, pristupilo se izradi modernizovane varijante K9A1, koja predstavljala prvu unapređenu verziju oruđa za potrebe oružanih snaga Južne Koreje ali i drugih kupaca u inostranstvu. Ona je u operativnu upotrebu ušla 2018. godine, a prema najavama iz vojnog vrha, plan je da se sve postojeće haubice K9 koje se nalaze u južnokorejskoj armiji unaprede na pomenuti nivo ili narednu generaciju do 2030. godine. Karakteristike ove verzije ogledaju se kroz nekoliko različitih segmenata. Naime, na novim oruđima unapređen je i digitalizovan sistem upravljanja vatrom, a po uzoru na tursku varijantu integrisan je i pomoćni sistem za napajanje (APU jedinica) koji omogućava platformi i posadi unutar nje da reaguje i izvrši dejstvo po cilju bez pokretanja glavnog motora. Situaciona svest vozača unapređena je ugradnjom kamere na zadnjem delu „groma”, a ranije rešenje u vidu noćnog periskopa vozača zamenjeno je savremenim FLIR-om, pa vozač dobijenu sliku može posmatrati na monitoru ispred sebe. Bezbednost vozača unapređena je i opcijom blokiranja okretanje kupole pod određenim uglom kada je otvor za vozača otvoren (ova funkcija se u slučaju potrebe može isključiti), a dodatna preciznost dejstva poboljšana je kombinovanjem INS i GPS sistema.
U međuvremenu, tačnije tokom prošle godine, javnosti je predstavljen i prototip druge unapređene verzija „groma” pod oznakom K9A2 Block-I, koja sa metalnim gusenicama teži 48,5 t. Osnovne karakteristike druge generacije modernizacije, ogledaju se u novom topu i cevi kojoj je povećan životni vek sa 1.000 na 1.500 ispaljenih projektila, što se zajedno sa novom generacijom projektila, automatskim punjačem i sistemom upravljanja vatrom odrazilo i na povećan domet i brzinu paljbe na devet do deset projektila u minutu. Potpuna automatizacija sistema doprinela je smanjenju broja članova posade sa ranijih pet na tri (odnosno u izuzetno ekstremnim situacijama moguće je da oruđe opsluže i dva člana posade), sekundarno naoružanje se oslanja na daljinski upravljanu borbenu stanicu K6 kalibra 12,7x99 mm južnokorejske kompanije „SNT Dynamics”, a u unutrašnjosti platforme moguće je smestiti čak 48 projektila. Kupola je sa elektrohidrauličnog prešla na električni sistem pokretanja, unapređeni su sistem upravljanja vatrom, poboljšani oklop i balistička zaštita (koja štiti i od dejstva mina) uključujući i zaštitu od sekundarnih eksplozija, a udobnost posade, odnosno smanjena vibracija i buka, povećana je opcijom korišćenja kompozitnih gumenih gusenica klimatizacijom unutrašnjeg prostora. Paralelno sa svim ovim izmenama, krajem maja 2021. godine odlučeno je da se pristupi i projektovanju novog domaćeg motora iste snage, a projekat je poveren kompaniji „STX Engine” koja je izvršila transfer tehnologija i uz podršku britanske kompanije „Ricardo plc” u septembru mesecu prošle godine, tokom sajma naoružanja i vojne opreme DX Korea 2022, predstavila novi agregat koji će pokretati buduće verzije samohodne južnokorejske haubice.
Takođe, kada je reč o verziji drugoj generaciji „groma”, u razvoju se trenutno nalazi i varijanta pod oznakom K9A2 Block-II koja će kao ključnu karakteristiku imati novi top dužine cevi 58 kalibara i koristiti ramdžet municiju sa ciljem dostizanja dometa većeg od 80 km. Plan je da se radovi na ovom projektu okončaju do 2021. godine, a pored svega navedenog čini se da posebnu pažnju zavređuje najava da se trenutno u razvoju nalazi i projekat modernizacije „groma” u besposadnoj i potpuno automatizovanoj verziji koja će nositi oznaku K9A3. Iako više detalja trenutno nije poznato, dostupni izvori sve češće navode da će zahvaljujući novoj generaciji „klizne” municije južnokorejskom samohodnom haubicom moći da se dejstvuje po ciljevima koji se nalaze na daljinama i od 100 km. Takođe iz državne agencije za razvoj odbrane mogu se čuti informacije se takođe razvija i napredni sistemi naoružanja pa bi u budućnosti okosnicu vatrene moći nekog narednog „groma” mogao činiti super dalekometni top i takozvani „railgun” koji za lansiranje projektila velike brzine koristi elektromagnetnu silu.
Nakon što je južnokorejski „grom” uveden u domaće oružane snage, gde je pokazao sve karakteristike savremenog i pouzdanog oruđa, usledila su testiranja i aranžmani van granica ove azijske zemlje. Ubrzo je pronađen i prvi potencijalni kupac ali je put od potpisivanja memoranduma o razumevanju do početka isporuke oruđa obeležilo nekoliko interesantnih detalja. Potencijalni kupac bila je Turska koja se krajem 20. veka nalazila u procesu zamene postojećih, odnosno nabavke novih samohodnih haubica. U skladu sa tim, jedna od prvih zvanica kojoj su u Južnoj Koreji bile demonstrirane sposobnosti novog oruđa bio je upravo tamošnji turski izaslanik odbrane. Istina, u tom trenutku se činilo da nema mnogo prostora za buduću saradnju, jer je Turska iskazala želju i nameru da licencno proizvodi nemačku haubicu PzH 2000, ali će političke okolnosti ubrzo promeniti želje Ankare. Naime, nakon odluke nemačke vlade da iz političkih razloga uskrati dozvole i obustavi turske planove za proizvodnju njihove pancerhaubice, turski vojni vrh pristupio je organizovanju nekoliko zvaničnih poseta svojih delegacija Južnoj Koreji. Paralelno sa tim alternativa je tražena i u obližnjem Izraelu ali se čini da su utisci grupe generala i inženjera koja je posetila Južnu Koreju bili ključni da se odustane od daljih traženja alternativa, potisne Izrael i fokusira na konkretizaciju ugovora sa južnokorejskim partnerima. Kruna svega bio je sastanak delegacija južnokorejskog ministarstva odbrane i komande turske kopnene vojske 4. maja 2000, kada je potpisan memorandum o razumevanju u kome je ozvaničena kupovina 350 južnokorejskih samohodnih haubica „grom”, sa rokom isporuke do kraja 2011. godine. U njemu je predviđeno da platforme prođu i kroz neophodnih modifikacija koje je na zahtev Turske trebalo izvršiti u pogledu navigacionih uređaja, elektronike i konstrukcije kupole, a sklapanje podsistema i komponenti povereno je Prvoj komandi za održavanje turske armije.
Međutim, ponovo su se pojavili problemi. Ovoga puta, zvanični Berlin je obavestio kolege u Seulu da neće dozvoliti prodaju njihovih licencno proizvedenih motora MTU Friedrichshafen Turskoj, što je direktno sa sobom nosilo mogućnost otkazivanja celokupnog ugovora. Ipak, južnokorejski inženjeri vrlo brzo su ponudili alternativno rešenje koje se ogledalo u britanskim motorima kompanije „Perkins Engines”, agregatima koji su i razmatrani u ranim fazama razvoja projekta „grom”. Paralelno sa nuđenjem ove opcije pristupilo se pregovorima sa Nemačkom, pa je nakon ministarskog sastanka 29. maja iste godine, postignuto kompromisno rešenje. Naime, nakon stava Južne Koreje da bi stopiranje posla moglo negativno da se odrazi i oteža buduće nabavke nemačke opreme za potrebe južnokorejske armije, postignut je dogovor o delimičnom ukidanju zabrane. Tako je ovoj azijskoj zemlji od 15. decembra 2000. godine zvanično odobreno da u Tursku izveze maksimalno 400 motora, dok je sa druge strane postignut sporazum o licencnoj proizvodnju dizel-električnih podmornice Tip 214, nemačkog proizvođača „Howaldtswerke-Deutsche Werft GmbH”. Reč je o proizvođaču koji je nakon programa KSS-I i izrade podmornica Tip 209 (Jang Bogo) pobedio i u drugoj fazi, odnosno programu KSS-II južnokorejske ratne mornarice. U međuvremenu inženjeri kompanije koja je tada nosila naziv „Samsung Techwin”, pristupili su izradi i slanju komponenati za prototip prve samohodne haubice „gorm” koja će se naći u turskim oružanim snagama. Nakon pronalaska rešenje koje je zadovoljilo sve zainteresovane strane ugrađeni su i poslednji podsistemi, pa je montaža prve haubice na gusenicama završena 30. decembra iste godine. Novo artiljerijsko oruđe u Turskoj ponelo je oznaku T-155 Firtina (oluja) i već u prvim mesecima 2001. godine pristupilo se složenim terenskim zimskim testovima, opitovanja borbenog segmenta sprovedena su tokom marta, a letnji testovi u periodu od aprila do maja. Finalna demonstracija moći „groma” prikazana je javnosti 12. Maja, a zvaničan ugovor o transferu tehnologija i otpočinjanju serijske proizvodnje potpisan je u Seulu 20. jula iste godine.
Nakon uspešno zaključenog posla sa Turskom u oktobru 2003. godine južnokorejska samohodna haubica upućena je na testiranje i u špansku vojnu bazu u Saragosi, da bi naredne 2004. i malezijska armija pokrenula testirnje „groma” i provere njegove operativne sposobnosti u uslovima i okruženju tropskih kišnih šuma. U godinama koje su usledile, tražnja za ovim artiljerijskim oruđem dodatno je rasla, pa je tako i Poljska nakon više napora da pronađe adekvatnu zamenu za haubice nasleđene iz perioda Varšavskog ugovora, rešenje potražila u Južnoj Koreji. Početak saradnje ozvaničen je 17. decembra 2014. godine kada su predstavnici poljske kompanije „Huta Stalowa Wola” i južnokorejskog „Samsung Techwin” potpisali sporazum o saradnji vredan 310 miliona dolara, a u okviru kog je planirana nabavka 120 šasija K9 na koje će biti integrisane poljske top-haubice ASH Krab. Od ukupnog broja ugovorom je predviđena je i licencna proizvodnja kao i transfer tehnologija kako bi se, nakon što iz Južne Koreje stignu 24 podvozja, preostalih 96 mogao proizvoditi u pogonima pomenute poljske kompanije.
Saradnja između dve zemlje otišla je i korak dalje pa su tako 27. Jula 20220 godine poljski PZG (Polska Grupa Zbrojeniowa) i južnokorejski „Hanwha Defense” potpisali okvirni sporazum o snabdevanju ove evropske zemlje sa čak 672 oruđa, bez pratećih vozila za podršku. Isporuka prve tranše od 212 oruđa K9A1, kojoj će najznačajnija karakteristika, pored poljskih sistema za komunikaciju biti integracija automatizovacija sistema za upravljanje vatrom „topaz” počela je prošlog leta i treba da bude završena do 2026. godine. Na sajmu naoružanja KDEC u Južnoj Koreji 1. juna 2016. godine potpisan je memorandum o razumevanju i sa Ministarstvom odbrane Finske. Kasnijim ugovorom iz 2017. godine vrednim 145 miliona evra, precizirano je da ova skandinavska zemlja nabavi 48 polovnih korejskih samohodnih haubica uz mogućnost dodatne nabavke istog broja u narednim godinama. Opcija delimične dodatne nabavke iskorišćena je 2021. kada je pokrenuta procedura kupovine 10 dodatnih oruđa, a zatim je polovinom novembra 2022. godine odobrena nabavka i preostalih 38 oruđa u vrednosti od 134 miliona evra. Time će oružane snage Estonije u skorijoj budućnosti u svojim oružanim snagama imati čak 96 samohodnih haubica „grom”, koje će nositi oznaku K9FIN Moukari.
Sličnim putem krenula je i Indija kada se 2015. godine nakon višegodišnjeg odabira i testiranja odlučila, umesto za rusku 2S19, za južnokorejsku samohodnu haubicu K9 koja je uspešno odgovorila na sve posatvljene zahteve. Polovinom 2016. godine dve strane su se dogovorile isporuku 100 oruđa K9 pod oznakom K9 Vajra-T, od kojih je 10 trebalo da bude proizvedeno u Južnoj Koreji, apreostalih 90 po licencnoj proizvodnji u Indiji. Stota haubica isporučena je oružanim snagama Indije 18. februara 2021. godine. Dobra iskustva i pouzdanost u radu rezultirala su odluci Indije da pokrene mehanizme za nabavku dodatnih 200 oruđa (što je delimično pokrenuto 27. septembra 2022. poručivanjem dodatnih 100 haubica) ali i da u jednom trenutku razmisli o pokretanju programa razvoja lakog tenka u kalibru 105 mm ili 120 mm koji će kao podvozje koristiti šasiju K9. Iako je po svemu sudeći cilj bio da se na ovaj način pronađe rešenje i pruži adekvatan odgovor na razvoj kineskog tenka Tip 15, na kraju se od cele ideje odustalo jer je težina razmatranog koncepta prelazila maksimalno predviđenih 30 t.
Uz sve pomenute zemlje, južnokorejske haubice nabavili su i Norveška, Estonija, Australija i Egipat. U prvom slučaju, u maju 2015. godine na nadmetanju za buduću samohodnu haubicu norveške vojske, južnokorejski K9A1 pobedio je glavne konkurente i to nemački PzH 2000, francuski CAESAR 6x6, švajcarski RUAG odnosno njegovu modifikaciju M109 KAWEST. Ugovor o nabavci 24 samohodne haubice K9A1 i šest vozila za podršku K10 vredan 230 miliona dolara, potpisan je 20. decembra 2017. godine i takođe je uključivao mogućnost kupovine dodatnog broja oruđa. Uvođenjem u naoružanje norveške vojske haubica je dobila oznaku K9 VIDAR (Versatile InDirect ARtillery system), a izvršene su i određene modigfikacije koje se se pre svega ticale unapređenja sistema za radio-komunikaciju u NATO operacijama i integraciju norveškog sistema vatrene podrške ODIN. Kao i u ranijim slučajevima i Norveška je iskoristila klauzulu o nabavci dodatnih oruđa, pa je tako pre dva meseca pokrenula nabavku dodatne četiri haubice K9A1 i osam vozila za podršku K10.
Inače ova norveška verzija južnokorejske samohodne haubice bila je polazna osnova i za Australiju, koja je za potrebe svojih oružanih snaga poručila 30 samohodnih haubica „grom” i 15 vozila za podršku K10, koji će se po licencnoj proizvodnji proizvoditi u novootvorenim pogonima kompanije „Hanwha Defense” u Australiji. Novo oruđe nosi oznaku AS9 Huntsman i predstavlja unapređenu verziju standarda K9 VIDAR, sa dodatnim paketom oklopa i poboljšanim vešanjem i dizajnom trupa koji je po izgledu sličan borbenom vozilu pešadije AS21 Redback. Pored haubice novu oznaku imaće i vozilo za podršku K10, koje će se u Australiji proizvoditi pod oznakom AS10 AARV.
Desetog decembra prošle godine u estonsku luku Paldiski South Harbor, sa teretnog broda iskrcano je šest korejskih korišćenih samohodnih haubica oznake K9 Thunder u kalibru 155 mm, čime se ukupan broj ovih oruđa koje se nalaze u oružanim snagama Estonije povećao na 18 komada. Prema Nacionalnom planu razvoja odbrane ove zemlje, 24 samohodne artiljerijske jedinice tamošnjim oružanim snagama nakon zahtevanih modifikacija i dorada biće isporučene do kraja 2024. godine, a ukupna vrednost dogovorenog posla prema zvaničnim saopštenjima iznosi 81,6 miliona evra. U ovu cenu uračunati su i troškovi obuke instruktora i osoblja za održavanje, specijalni setovi alata i rezervni delovi, a po svemu sudeći ovo će biti samo jedan deo saradnje, budući da je ova baltička zemlja iskazala interesovanje i za nabavku dodatnih 12 oruđa pomenutog tipa. Ukoliko do te realizacije dođe, nema dileme da će južnokorejski „grom” u narednim godinama postati udarna pesnica estonske samohodne artiljerije, pa je za očekivati da artiljerijski bataljon Prve pešadijske brigade u kome se sredstva sada nalaze, kada pristignu i sva preostala oruđa bude transformisan u samohodni artiljerijski bataljon.
Kada je reč o pomenutoj obuci, valja napomenuti da su prvi pripadnici estonskih oružanih snaga sveobuhvatni program osposobljavanja za rad na pomenutoj haubici u Južnoj Koreji počeli još u septembru 2020. godine pa sada imaju sopstvenu „bazu instruktora” koji već obučavaju pristigle regrute. Takođe, bilo bi interesantno pomenuti i da je u celokupan posao između dve strane uključena i domaća privatna kompanija „Go Craft”, koja je deo estonske korporacije „Go Group”. Naime, prošle godine nakon otvaranja novog pogona za održavanje, remont i modernizaciju sredstava ratne tehnike od strane ministra odbrane Estonije i jednog od članova upravnog odbora „Go Group”, saopšteno je da će upravo u ovim pogonima u narednom periodu biti izvršena modifikacija i ugradnja dodatne opreme na 37 švedskih borbenih vozila pešadije CV90 koja se već nalaze u oružanim snagama Estonije, kao i 24 južnokorejske haubice. Ovakav potez predstavlja značajan iskorak za Estoniju budući da ova baltička zemlja sve do otvaranja pomenutog pogona nije imala slične kapacitete i zavode pa je pitanja remonta, održavanja i modernizacije bila prinuđena da rešava u inostranstvu. Inače, zahvati koji će se preduzeti u novoizgrađenim halama kompanije „Go Craft” deo su strandardnog procesa adaptacije koji omogućava potpunu integraciju pomenutih sredstava u estonski sistem odbrane i između ostalog podrazumeva ugradnju sistema za komunikaciju i kontrolu, farbanje u propisanu maskirnu šemu, zamenu sistema za gašenje požara, adaptaciju postojećih elektro sistema i ugradnju druge dodatne opreme.
Na osnovu ranijih zahteva estonske vojske i u saradnji sa južnokorejskim proizvođačom do sada su najmanje dve samohodne haubice „grom” prošle kroz celokupan pomenuti proces i uspešno završile fazu složenih testiranja u Oružanim snagama Estonije, a predviđeni rok za adaptaciju svih pomenutih artiljerijskih oruđa potvrđen je za kraj 2024. godine. Očekivano i u slučaju Estonije, kao ključne prednosti i glavni razlozi za nabavku ovih samohodnih haubica posebno su istaknuti velika vatrena moć i dobra oklopna zaštita posade, a budući da je propisani životni vek oruđa čak 45 godina jasno je da će ova oruđa u narednih nekoliko decenija biti stub estonske artiljerije.
Nakon Azije, Evrope i Australije, južnokorejski „grom” stiže i u Afriku. Naime, 1. februara prošle godine sa južnokorejskim proizvođačem potpisan je ugovor vredan 1,6 milijardi dolara ali se u javnosti još uvek ne navode količine poručenih oruđa i pratećih vozila. Ipak, detalji koji su poznati govore u prilog tome da će pored haubice K9A1 koja za sada nosi oznaku K9A1EGY, biti nabavljen i određeni broj specijalnih vozila za popunu K10 i komandno-izviđačkih vozila K11, kao i da će na egipatskom „gromu” biti ugrađen ranije pomenuti pancirni čelik kompanije „Bisalloy Steel”. Takođe, sasvim je sigurno da će nakon što pristignu prvi primerci iz Južne Koreje u Egiptu otpočeti i licencna proizvodnja ovog artiljerijskog sistema. Pored svega navedenog, o kakvom se ariljerijskom oruđu radi možda najbolje govori i podatak da je na globalnom tržištu samohodnih haubica, guseničara i točkaša, proizvedenih od 2000. godine, udeo južnokorejskog „groma” čak 52%.
Tekst je objavljen u januarskom broju magazina „Odbrana”
Idi nazad
