DONIRAJ
ANALIZE
AKTIVNOSTI
MULTIMEDIJA
O NAMA
Interaktivna mapa
Mega Menu Link
Account options
My AccountMy OrdersSupport
Connect with us

Analize

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Amerike Azija, Australija i Okeanija Bliski istok i afrika Evropa Naoružanje i vojna oprema Articles in English

Aktivnosti

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Publikacije Projekti Vesti

Multimedija

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Reportaže Galerija Podkast (u izradi)

O nama

Tim istraživača i saradnika okupljenih u organizaciji fokus svojih aktivnosti usmerava na istraživanje, praćenje i analizu različitih aspekata bezbednosti sa kojima se suočava savremeno društvo.

O CeGIT Naš tim U medijima Statut Kontakt

Aktivnosti

Naša vizija je savremeno, stabilno, sigurno i bezbedno društvo.

Analize

Naš istraživački tim kroz objavljene analize pruža objektivne informacije u cilju boljeg razumevanja globalne, regionalne i nacionalne bezbednosti.

Multimedija

Video i foto materijal sa događaja koje pratimo.

O nama

Tim istraživača i saradnika okupljenih u organizaciji fokus svojih aktivnosti usmerava na istraživanje, praćenje i analizu različitih aspekata bezbednosti sa kojima se suočava savremeno društvo.
Idi nazad

Mesec dana ruske agresije na Ukrajinu

Ruska invazija na Ukrajinu navršava svoj prvi mesec trajanja i uprkos nadanjima Kremlja ne nazire joj se kraj. Osim Hersona, Berdjanska, Melitopolja i manjih mesta na jugu zemlje, Oružane snage Ukrajine i dalje pod svojom kontrolom drže sve veće gradove, dok su zapadni regioni države do sada trpeli samo vazdušne udare. Zastoj u operacijama na severu i istoku ukazuje na određene probleme u sprovođenju prvobitne zamisli ruskog generalštaba i na trenutno pregrupisavanje za mogući plan B. Taj plan, čini se, morao bi odgovoriti na brojne izazove sa kojima se trenutno susreću ruske jedinice na terenu, kako od kretanja preko ukrajinskog blata i neometanog snabdevanja protivnika modernim naoružanjem sa Zapada, tako i do borbi u urbanim sredinama koje uvek sa sobom nose teret humanitarnih katastrofa i stradanje velikog broja civila.

Prvobitna zamisao Rusa

Na osnovu onoga što je viđeno rano ujutru 24. februara, kao i u danima koji su usledili, deluje da je osnovna zamisao ruskih vojnih stratega bila da kombinacijom iznenadnih, preciznih i ograničenih vazdušnih udara, izvedenih krstarećim raketama i avijacijom, prvenstveno uništi vojnu infrastrukturu Oružanih snaga Ukrajine i pripremi teren za desant specijalnih snaga. Tako su se na meti ruske vojske našli komandni i komunikacioni centri, radarski položaji i položaji PVO, te ukrajinska skladišta i magacini naoružanja i vojna oprema. Paralelno sa procesom onesposobljavanja najvažnijih elemenata sistema odbrane Ukrajine, Oružane snage Rusije pokušale su svojim vazdušno-desantnim trupama da zauzmu aerodrome u Hostomelu i Vasilkivu koji se nalaze severozapadno i jugozapadno od prestonice Kijeva. Verovatni cilj ovog desanta bio je da se brzo priđe Kijevu, poremeti komanda u njenom samom središtu čime bi se paralisala i komandna struktura i demoralisala vojska, a glavni grad zatvori u obruč. Desantne operacije u blizini glavnog grada pratio je i upad oklopno-mehanizovanih i kopnenih snaga iz Rusije i Belorusije, kako u pomenutom pravcu Kijeva, tako i u pravcu Konotopa, Sumija, Harkova i Hersona.

Ipak, tumačeći dostupne informacije i aktuelne linije fronta, čini se da je za Ruse gotovo malo šta krenulo po planu, još od prvog trenutka otpočinjanja agresije. Iako iznenađen i pod jakim inicijalnim udarom, ukrajinski komandno-kontrolni sistem bio je dovoljno sposoban da prepozna i odgovori najvećoj pretnji, odnosno desantu u blizini Kijeva i brzo pošalje trupe koje su uspele da spreče ruske jedinice u uspostavljanju vazdušnog mosta. Slična situacija ponovila se u manjoj ili većoj meri na gotovo svim važnijim pravcima napredovanja, pa ruske kopnene snage, iako su uspele da izvrše nekoliko dubljih penetracija i ovladaju južnim bojištem, spajajući ga sa samoproglašenim republikama na istoku, ipak nisu uspele da u potpunosti destabilizuju linije odbrane Ukrajinaca.

Ukrajinska vojska na frontu (foto: Ministry of Defense of Ukraine on VisualHunt)

Takođe, nisu uspele ni da ovladaju najvećim ukrajinskim gradovima u centralnom i istočnom delu Ukrajine, dok su sa druge strane ukrajinske trupe uspele da se oporave od početnog šoka i kroz niz zaseda i protiv-udara stabilizuju svoje linije na većem delu fronta. Harkov i Sumi, regionalni centri na istoku Ukrajine, odlično demonstriraju dinamiku rata u proteklih mesec dana, iako je bilo očekivano da će zbog svoje blizine Rusiji biti zauzeti već u prvim danima invazije. No i nakon mesec dana borbi, ovi gradovi se nalaze pod kontrolom Ukrajinaca bez konkretnijih naznaka da bi se situacija mogla drastično promeniti u bliskoj budućnosti.

Propast prvobitne ideje munjevite dekapitacije ukrajinske komande i pojava isturenih položaja ruske vojske dovela je do dodatnih problema za napadača. Kao što je napomenuto, udarne jedinice Rusije, sa svojim ciljem prodora u operativnu i stratešku dubinu protivnika, naišle su na problem zaostalih ukrajinskih trupa, mahom opremljenih prenosnim protivoklopnim sistemima. Ove jedinice uspele su da se koncentrišu na napade isturenih delova ruske vojske i transportnih konvoja koji je trebalo da podrže trupe uključene u inicijalni udar. Posledica nesigurnih bokova jesu uništena vozila za snabdevanje i logistiku i značajna količina druge vojne tehnike koja je, usled izolovanosti i nedostatka logističke podrške, napuštena od strane posada. Na ovo treba dodati i značajan broj potpuno operativnih vozila i sistema koji su ostali zarobljeni u blatu i napušteni bez prethodnog pokušaja onesposobljavanja ili izvlačenja.

U prilog ovome govore i podaci sajta Oryx, koji se bavi identifikacijom uništene, oštećene i zarobljene vojne tehnike u sukobima širom sveta. Njegovi autori uspeli su da do sada uoče 222 napuštena i 609 zarobljena komada ruske vojne tehnike (od 1661 koliko je ukupno identifikovano kao izbačeno iz stroja) što govori u prilog činjenici da prvi ešalon Oružanih snaga Rusije nije bio podržan od strane drugih trupa, naročito logistike, što ih je onemogućilo da pružaju adekvatan otpor na duži vremenski period. Ako se na to dodaju uski koridori koje Rusi kontrolišu i nezauzeta mesta iz kojih manje ukrajinske jedinice dejstvuju po tim koridorima, jasno je da će Oružane snage Rusije i dalje imati u pojedinim sektorima otežano snabdevanje i dodatne gubitke u ljudstvu i tehnici.  

Dejstvo ukrajinske artiljerije na rusku oklopnu kolonu u naselju Brovari (www.youtube.com/WarLeaks-Military Blog)

Sumirajući sve navedeno, može se reći da je sprovedeni plan stratega Rusije imao negativne posledice po ruske trupe na terenu – prvi udar očito je bio nedovoljan da onesposobi komandni lanac Ukrajine, vazduhoplovne snage i najvažnije PVO položaje, desanti na aerodrome zapadno od Kijeva (Hostomel i Vasilkiv) ostali su bez ikakve podrške što je za posledicu imalo značajne gubitke i gotovo nikakve strateške dobitke (nakon nekoliko neuspešnih desanta, aerodrom Hostomel ipak je stavljen pod kontrolu ruskih trupa), a udarne jedinice koje su prodirale sa istoka ostale su izolovane na uskim koridorima, što je omogućilo vojnicima Ukrajine da kroz zasede i dalje nanose značajne gubitke protivniku. Takođe, valja naglasiti i da je tokom prvih dana rata, kada je još i postojao određeni faktor izneneđenja, izostala obimnija upotreba avijacije, a posebno dronova i sistema za elektronsko ratovanje koji bi značajno onemogućili ukrajinske trupe u reorganizaciji i pružanju otpora.

Međutim, najveći problem inicijalnog plana ruskih stratega čini se da je bila presumpcija o vojnoj sposobnosti i moralu ukrajinskih snaga i odnosu stanovništva koje živi na istoku zemlje prema nastupajućoj agresiji. Očigledno je da ukrajinske jedinice ne čine vojnici niskog kvaliteta i poljuljanog morala, koji bi se nakon početnih udara brzo razbežali ili bacili oružje, a ni stanovništvo nije sačekalo ruske trupe sa ruskim zastavama u rukama. Ipak, početni uspesi Ukrajinaca, za koje će mnogi reći da su više posledica ruskih grešaka nego njihovih dobrih poteza, ulili su im neverovatno samopouzdanje i nadu da ipak mogu zaustaviti ili bar značajno usporiti rusku invaziju.

Stanje na različitim pravcima napredovanja

Kao što je već pomenuto, ruski plan invazije je, pored formiranja vazdušnog mosta u blizini Kijeva, podrazumevao i simultano napredovanje iz više pravaca u dubinu ukrajinske teritorije. Trenutno stanje na mapi pokazuje da je najveće i jedine značajne napretke ostvarila 58. kombinovana armija koja je bila stacionirana na poluostrvu Krim. Ova armija je tokom prethodnih mesec dana borbe ukrajinskoj strani nanela velike gubitke, zauzela Herson i Melitopolj, okružila Mariupolj, ali i stigla u blizinu Nikolajeva, Krivog Roga, Nikopolja i Zaporožja. Ipak, očigledno je da se zbog veličine fronta početna snaga i koncentracija trupa izgubila, pa se sada i 58. kombinovana armija nalazi u svojevrsnoj pat poziciji, podeljena na nekoliko pravaca napredovanja sa strateškim ciljem zauzimanja Mariupolja.

Druge armije se pak ne mogu se pohvaliti takvim rezultatima. Trupe Prve gardijske tenkovske armije imale su za zadatak da zauzmu Harkov (oko 40km od ruske granice) i Sumi (oko 60km od ruske granice), ali su nakon početnih uspeha bili odbijeni, pri čemu je važno naglasiti da se Sumi još od prve nedelje borbi nalazi u širokom obruču koji su formirale ruske jedinice, dok Harkov nije u tako nezavidnoj situaciji. Trupe koje iz Gomelja u Belorusiji napreduju u pravcu Černigova i Kijeva su, po svemu sudeći, ostale u blizini Černigova gde se bore sa ukrajinskim jedinicama koje sprečavaju njihov prodor bliže Kijevu. Sa druge strane, ruske snage koje su se kretale iz pravca Gluhiva i Sumija prema zapadu uspele su da stignu do Brovarija, mesta koje je udaljeno nešto više od 25 kilometara od centra Kijeva, ali su tu već danima zaglavljene i trpe gubitke. Iako ovaj prodor faktički znači da su ruske snage uspele da odseku jedan manji deo ukrajinskih trupa u černigovskoj regiji, očigledno je da se Ukrajinci nalaze pod nešto manjim pritiskom u ovom delu zemlje i da su ruski konvoji koji se kreću prema Brovariju u većoj opasnosti od potencijalnih zaseda i protivoklopnih dejstava.  

Raspored i koncentracija ruskih armija na ukrajinskim granicama (foto: www.twitter.com/konrad_muzyka)

Jedini deo fronta koji je bio mirniji tokom prvih dana bio je na istoku, gde su položaji ukrajinske vojske bili najpripremljeniji (zbog prethodnih sukoba na tim prostorima) što pokazuje da su ruski stratezi nameravali da upotrebe oružane snage Donjecka i Luganska kako bi na sebe vezali što veći broj ukrajinskih jedinica i time im onemogućili da se povuku iz mogućeg okruženja. Ipak, nezauzimanje Harkova ni posle mesec dana rata, kao i zastoj na frontu prema Zaporožju sugerišu da bi ukrajinske snage mogle da se izvuku bez opkoljavanja i potencijalnog uništenja. Takođe, važno je napomenuti da se prostor za takvo povlačenje sužava i da ponestaje kvalitetnih saobraćajnica koje se prostiru pravcem istok-zapad putem kojih bi ukrajinske snage mogle da se povuku iz regiona Donbasa.

Za sada se najintenzivnijima pokazuju sukobi u Mariupolju gde se već treću nedelju vode intenzivne borbe, posebno u istočnom delu grada u kom se nalazi ogromna valjaonica čelika (Azovstal). Jedinice ruskih oružanih snaga zalaze sve dublje u stambene četvrti Mariupolja što, pored artiljerijskih i vazdušnih udara, dodatno ugrožava civile izazivajući humanitarnu katastrofu u ovom gradu. Posebno zabrinjavaju višednevne međusobne optužbe o sabotiranju evakuacije stanovnika koji već duži vremenski period nemaju struju i tekuću vodu. Odlučan otpor ukrajinskih jedinica i jednako odlučni napadi ruskih snaga ukazuju da bi rat, ako ga prethodno ne zaustave pregovori (za šta postoji vrlo mala verovatnoća), mogao imati za posledicu seriju opsada ukrajinskih gradova koje bi dovele do opšte humanitarne katastrofe. Takve katastrofe su već pogodile pojedine gradove tokom sukoba sa kraja prošlog i početka ovog veka, pre svega Grozni tokom Prvog čečenskog rata i Alep tokom građanskog rata u Siriji.

Iz svega navedenog, čini se da se rat ne odvija na način koji su priželjkivali u Kremlju, budući da je njihova vojska zadržana na manje-više svakom frontu, gubici su značajni, a zauzvrat nisu ispunjeni ciljevi koji bi naterali ukrajinske vlasti na popuštanje u pregovorima. Ruske trupe nastupaju na predugačkom frontu na kome se ne može ostvariti dovoljna koncentracija vatre i odlučujući prodor koji bi povratio inicijativu u ruke Moskve, dok istovremeno trpe dejstva ukrajinskih dronova i manjih jedinica koje ih čekaju u zasedama. Očigledno je da će zbog toga Rusija morati da angažuje dodatne resurse u odnosu na one koje je pripremila za rat, kako bi uspela da natera ukrajinske snage na povlačenje. Na sve postojeće probleme koje ruska vojska trenutno ima, treba dodati i dolazak proleća u Istočnu Evropu koje dovodi do rasputice – pojave neprohodnog blata koje ograničava vođenje operacija samo na puteve čineći kretanje napadača vrlo predvidivim. Može se zaključiti da će Oružanim snagama Ruske Federacije trebati još dosta vremena da prenebregnu posledice svojih pogrešnih procena sa početka rata koje ih sada skupo koštaju.

Aleksandar Bogicević

Student završne godine osnovnih akademskih studija Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, smer Međunarodni odnosi. Od 2021. godine angažovan je kao stažista-istraživač Centra za geostrateška istraživanja i terorizam.
Student završne godine osnovnih akademskih studija Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, smer Međunarodni odnosi. Od 2021. godine angažovan je kao stažista-istraživač Centra za geostrateška istraživanja i terorizam.

Najnovije