Prvog februara ove godine, neposredno uoči zasedanja novoformiranog parlamenta, vojska Mjanmara (Tatmadaw) svrgnula je demokratski izabrane članove Nacionalne lige za demokratiju (NLD) i proglasila jednogodišnje vanredno stanje. Državna sekretarka Aung San Su Ći, predsednik Vin Miint i visoki lideri vladajuće partije stavljeni su u kućni pritvor, a vlast je preuzeo vrhovni komandant Min Aung Hlaing. Iako je vest o vojnom puču odjeknula u svetskoj javnosti, drastične mere koje je preuzela vojska ne treba da čude uzimajući u obzir da je Mjanmar pretrpeo decenije političke nestabilnosti, autoritarne vojne vladavine, samoizolacije i građanske ratove. Prema najnovijem izveštaju Asocijacije za pomoć političkim zatvorenicima, od trenutka kada je vojni puč izveden do danas, ubijeno je više od 500 civila među kojima je najveći broj studenata i mladih.
Nakon sticanja nezavisnosti od Britanaca 1948. godine, usledio je kratak period kvazi-demokratije koji je ustupio mesto decenijama brutalne vojne vladavine. Ubrzo nakon osamostaljenja, Mjanmar (poznat i pod pređašnjim imenom Burma) bio je pogođen nizom pobuna koje su podigle etničke manjine što je dovelo do građanskog rata koji i dan danas traje. Vojska je zvanično preuzela vlast državnim udarom 1962. godine i odmah zabranila sve opozicione stranke, pod izgovorom da je to neophodno da bi se sačuvala zemlja od dezintegracije.
Narod Mjanmara organizovao je proteste širom zemlje 1988. godine zbog loše ekonomske situacije i autoritarne vladavine, zahtevajući demokratske reforme. Hunta je brutalno ugušila demonstracije ubijajući čak 5.000 ljudi, ali je izgubila gotovo svu podršku javnosti. Iste godine Aung San Su Ći osnovala je NLD i započela kampanju protiv mjanmarskih snaga vršeći pritisak na vladu da održi demokratske izbore. Prepuštajući se domaćim i međunarodnim pritiscima, vojska je dozvolila izbore 1990. godine pod pretpostavkom da uživa narodnu podršku. Međutim, NLD je odnela pobedu, a vojska je odbila da prizna rezultate izbora i uhapsila je Su Ći.
Početkom 21. veka vojna hunta je počela da najavljuje demokratizaciju zemlje, ali je pre toga novim ustavom 2008. obezbedila sebi dominantan položaj u parlamentu. Ustav garantuje vojsci po 25% mesta u oba doma i da bi se menjao neophodna je podrška 75% članova. Dakle, vojska je njime obezbedila mogućnost da stavi veto na sve ustavne reforme koje iznesu pripadnici opozicionih partija. Pored toga, ustav sprečava Su Ći da preuzme mesto predsednika, jer stranac ili osoba koja je u braku sa stranim državljaninom ne može da vrši tu funkciju.
Prema pomenutom ustavu, koji je i danas na snazi, vojska takođe kontroliše rudarsku, naftnu i gasnu industriju, obezbeđujući tako kontinuirani protok resursa. Potpuna finansijska nezavisnost olakšala je vojsci da se godinama lako odupre međunarodnim i domaćim pozivima na reforme. Novim ustavom formirala je model sličan Suhartovom režimu „Novog poretka” u Indoneziji gde su ABRI (indonežanske vojne snage) bile upletene u sve nivoe vlasti kontrolišući deo ekonomije i legitimišući svoju političku ulogu kroz ustavne odredbe, kao i formiranjem proksi političkih stranaka.
Hunta je upravljala gvozdenom pesnicom do 2011. godine kada je konačno počela demokratska tranzicija koju su najavljivali. Formirana je prelazna vlada do sledećih demokratskih izbora 2015. godine kada NLD i Su Ći ponovo odnose pobedu. Zbog činjenice da ustav ne dozvoljava Su Ći da dođe na mesto predsednika, uvedena je nova funkcija državne kancelarke.
Kada je partija NLD trijumfovala 2015. godine, očekivalo se da će Mjanmar okrenuti novi list. Vlada Su Ći trebalo je da otvori put konsolidaciji demokratije i privuče strane investicije, smanji siromaštvo i nejednakost i okonča građanski rat. Glavni izazov njene demokratske vlade je taj što je vojska ostala dominantan faktor prema ustavu iz 2008. godine. Vojska je nakon demokratskih izbora nastavila da opravdava svoj nadmoćni položaj pozivajući se na nestabilnost države, oružane sukobe i pobune etničkih manjina pod izgovorom spasavanja zemlje od cepanja.
Drugi najveći izazov vlade bio je problem etničkih manjina koje su politički, socijalno i ekonomski marginalizovane još od sticanja nezavinosti. Naime, Mjanmar je zemlja sa 135 različitih etničkih grupa, a Burmanci čine 68% ukupne populacije. Etnički sastav ove zemlje jedan je od najsloženijih na svetu i u zemlji se, pored zvaničnog burmanskog, govori preko 100 drugih jezika i dijalekata.
Među etničkim manjinama koje su u sukobu sa vojskom u žiži javnosti su 2017. došli Rohindža muslimani (1,3 miliona) koji nemaju državljanstvo i koje smatraju ilegalnim migrantima iz Bangladeša. Mjanmarska vojska optužena je za etničko čišćenje, hapšenje, mučenje, masakre, kao i sistemsko silovanje Rohindža žena, paljenje sela i džamija. Vlada Mjanmara negira ove optužbe odbacujući ih kao laž, dok Ujedinjene nacije upozoravaju na moguće zločine protiv čovečnosti. UN i međunarodna zajednica su pozvale Aung San Su Ći da se umeša i zaustavi tlačenje ove etničke manjine. Međutim, kancelarka Su Ći je 2019. branila mjanmarsku vojsku, negirajući optužbe iznesene od strane Gambije, pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu što je narušilo njen ugled pobornice ljudskih prava i demokratije. Upućene su joj oštre kritike od strane međunarodne zajednice i povučene nagrade i počasti koje su joj ranije dodeljene. Četiri godine kasnije, sukob između vlade i Rohindža muslimana i dalje bukti i predstavlja veliki izazov za Mjanmar.
Osude međunarodne zajednice zbog kršenja ljudskih prava nisu sprečile svetske vlade i kompanije da sarađuju s mjanmarskom vojskom. Kina, Rusija, Ukrajna i Izrael su najveći izvoznici oružja, a Srbija sarađuje s Mjanmarom u domenu naoružanja još od sredine pedesetih godina. U Mjanmar su isporučeni školsko-borbeni avioni G-4 Super Galeb, haubice M-56 kalibra 105 mm, kao i samohodne haubice NORA B-52 kalibra 155 mm.
Poslednjih par meseci Nacionalna liga za demokratiju pozivala je sve češće na promene ustava koje bi umanjile moć vojske i potencijalno podstakle demokratski napredak. Vojni udar predstavlja eskalaciju tenzija između vladajuće stranke i vojske nakon opštih izbora koji su održani u novembru 2020. godine. Ubedljivu pobedu, sa 80% osvojenih mesta u parlamentu, odnela je NLD predvođena državnom kancelarkom Su Ći. Međutim, vojska i njene partije, Unija solidarnosti i razvoja (USDP) i Demokratska partija nacionalne politike (DPNP), odbacile su rezultate insistirajući da nisu sprovedeni slobodni, pošteni i transparentni izbori. Vojska je u januaru 2021. najavljivala puč ukoliko se prvo zasedanje parlamenta ne odloži da bi se spor oko rezultata izbora rešio.
Iako su rano u toku procesa uočene neke nepravilnosti u glasanju, Sindikalna izborna komisija (UEC) je u izjavi 29. januara objavila da su „rezultati izbora verodostojni i da odražavaju volju većine glasača” što je dovelo do ponavljanja scenarija iz 1990. godine. Su Ći, predsednik Vin Miint i visoki lideri vladajuće partije stavljeni su u kućni pritvor, a vojska je formirala novu komisiju koja je 26. februara poništila rezultate novembarskih izbora. Vojna hunta je opet uspostavljena na osnovu člana 417 iz Ustava, koji dozvoljava vojsci da preuzme vlast i proglasi vanredno stanje ako smatra a postoji opasnost od dezintegracije.
Iako je očigledno da državni udar predstavlja očajnički pokušaj vojske da zadrži centralnu poziciju u politici Mjanmara, ne treba zanemariti činjenicu da Zakon o odbrambenim službama (The Defence Services Act) iz 1959. godine nameće starosnu granicu za penzionisanje vrhovnog komandanta oružanih snaga sa 65 godina života. Zanimljiv je trenutak kada je vojska odlučila da reaguje, uzimajući u obzir činjenicu da bi komandant Min Aung Hlaing bio primoran da se povuče u julu 2021. jer tada puni 65 godina. Ustav daje pravo predsedniku da, uz konsultacije sa Nacionalnim odborom za odbranu i bezbednost, imenuje naslednika. Dakle, državni udar je onemogućio predsedniku Vin Miintu da postavi vrhovnog komandanta koji je možda otvoreniji za reforme ustava i demokratizaciju zemlje. Takođe, Hlaing je na ovaj način izbegao potencijalno kažnjavanje na međunarodnim sudovima za ratne zločine počinjene u sukobu sa Rohindža muslimanima.
U izjavi koju je objavila NLD početkom februara, Su Ći je pozvala narod Mjanmara da se suprotstavi vojnoj diktaturi. Ubrzo nakon puča, hiljade ljudi izašlo je na ulice da protestuje i više od 2.000 ljudi je uhapšeno, dok je par stotina civila ubijeno. Uprkos nasilnoj reakciji mjanmarskih snaga, demonstracije se nastavljaju. Kao odgovor na to, vojska je, pored upotrebe sile za suzbijanje protesta, donela niz kontramera poput gašenja interneta u određenim regionima, blokiranja društvenih mreža, zabranjivanja medijima da izveštavaju o trenutnoj situaciji i podnošenja krivičnih prijava protiv demonstranata.
Većina mjanmarskih generala već je bila pod sankcijama zbog konflikta sa Rohindža manjinom, a uvođenje ozbiljnijih sankcija takođe se pokazalo u prošlosti kao neuspešna taktika za vršenje pritiska na huntu. Uzimajući u obzir nemogućnost UN i zapadnih sila da ozbiljnije reaguju, rezervisane stavove zemalja u regionu koje se vode svojim ekonomskim interesima, krizu sa Rohindža muslimanima, sporadične konflikte sa drugim manjinama, represiju i nasilje koje hunta vrši nad civilima, čini se da narod Mjanmara nema drugog izbora osim demonstracija.
Kada se sve razmotri, šanse za smirivanje situacije su veoma male. Uprkos tome što je 24. marta oslobođeno oko 600 uhapšenih demonstranata, vojska ne želi da promeni ploču i pregovara sa demokratski izabranim predstavnicima, odnosno NLD i Su Ći, što je za sada jedino rešenje za smanjenje tenzija. Dakle, nastavak protesta, povećanje stepena nasilja i kršenja ljudskih prava u narednom periodu su neminovni.
#Mar18Coup Tamwe Townships, Thadi Phatan street, Yangon
SAC Junta forces mercilessly kick a person and drag him off. Circa 3.30pm#WhatIsHappeningInMyanmar #Myanmar pic.twitter.com/rmgF7h969g
— Shafiur Rahman (@shafiur) March 18, 2021
Reakcije međunarodne zajednice i zemalja iz regiona
Ujedinjene Nacije, Evropska unija i ASEAN (Asocijacija nacija jugoistočne Azije) su ubrzo nakon puča izrazile zabrinutost, pozvale obe strane na dijalog i puštanje zatvorenika. Iako su zapadne sile osudile vojni udar i uvele (SAD, Velika Britanija) ili prete uvođenjem sankcija izvršiocima puča, susedi Mjanmara izrazili su uzdržanije stavove. Da bi se razumele reakcije potrebno je istaći interes regionalnih aktera.
Uticaj koji su nekada imale zapadne sile u Mjanmaru znatno se smanjio poslednjih godina, posebno u periodu 2016-17. godine kada su oštro reagovale na genocid vojske protiv Rohindža muslimana uvodeći sankcije. Te mere su primorale vladu Su Ći da se približi Kini i zemljama ASEAN koje su iskoristile priliku da investiraju u nerazvijeno mjanmarsko tržište. Prema podacima Svetske banke, Kina je 2019. godine bila drugi najveći investitor u Mjanmaru nakon Singapura.
Mjanmar se formalno pridružio kineskoj inicijativi „Pojas i put” (BRI) kada je Su Ći prisustvovala forumu za međunarodnu saradnju u Pekingu u maju 2017. godine. Ove dve zemlje su potom potpisale sporazum za zajedničku izgradnju „Kinesko-mjanmarskog ekonomskog koridora” (CMEC) 2018. godine, s ciljem daljeg unapređenja bilateralne saradnje u okviru pomenute inicijative „Pojas i put”. Među glavnim projektima koji su pokrenuti pre puča su nova pruga koja bi povezivala kineski pogranični grad Ruili sa Mandalajem u Mjanmaru, kao i luka u Ćaukpju (Kyaukphyu) u Bengalskom zalivu koju finansira Kina. Stoga, Peking verovatno neće menjati svoje stavove prema vojnoj hunti budući da je Mjanmar jedini sused koji mu preko pomenutog ekonomskog koridora pruža pristup Indijskom okeanu.
Kina je zajedno sa Rusijom u prošlosti blokirala pokušaje pokretanja bilo kojih pitanja vezanih za Mjanmar, uključujući kršenje ljudskih prava, u Savetu bezbednosti UN. Kao odgovor na puč, Savet bezbednosti je održao hitan sastanak gde je predložen britanski nacrt rezolucije kojom se poziva na „obnavljanje demokratije” u Mjanmaru. Kina i Rusija, kao stalne članice saveta koje imaju prvo veta, odbile su da podrže ovu inicijativu što je prvi jasan signal da Peking planira da održava dobre odnose sa mjanmarskom vojskom.
Čini se i da je general Min Aung Hlaing otvoren za saradnju s obzirom na to da je odmah po dolasku na vlast imenovao novog ministra spoljnih poslova Vun Maung Lvina koji je obavljao tu funkciju tokom tranzicije (2011-2016). U tom periodu posetio je Kinu više puta i poznat je kao glavni pobornik kinesko-mjanmarske saradnje. Uzimajući u obzir da Zapad preti sankcijama i drugim merama protiv vojske, uloga Lvina bi mogla biti ključna u saradnji sa „prijateljski” nastrojenom Kinom.
Uprkos navodima da hunta želi da se udalji od Kine i okrene ka SAD jer se vlada Su Ći previše oslanjala na Kineze, malo je verovatno da će hunta tek tako da se odrekne ovog odnosa. Ekonomija Mjanmara, koja između ostalog omogućava kontinuirani protok resursa vojsci, umnogome zavisi od ove saradnje. Čini se da su pomenuti navodi samo još jedan pokušaj vojske da smiri demonstracije i prikaže sebe u boljem svetlu.
U prilog tome govori i nedavna vojna parada održana 27. marta povodom Dana oružanih snaga Mjanmara u glavnom gradu Nejpjidou. I pored nasilnog gušenja protesta i velikog broja ubijenih civila od strane vojne hutne, njihovu paradu zvanično su podržale Kina, Rusija, Indija, Pakistan, Bangladeš, Vijetnam, Laos i Tajland. Naročito skandaloznim se ocenjuje potez Ruske Federacije koju je na pomenutoj paradi predstavljao zamenik ministra odbrane Aleksandar Fomin, dok su ostale zemlje ipak poslale samo predstavnike iz svojih ambasada. Kina i Indija odbile su da zvanično osude puč, dok Rusija očigledno nastoji da održava bliske veze sa vojnom huntom.
Indija je u prošlosti sarađivala sa vojnom huntom i protivila se uvođenju sankcija od strane SAD i EU početkom dvehiljaditih, dok je u isto vreme izražavala svoju podršku demokratizaciji zemlje. Uzimajući u obzir činjenicu da poslednjih godina neprekidno jača bezbednosna saradnja ove dve zemlje, Nju Delhi verovatno neće otvoreno kritikovati mjanmarsku vojsku. Pored bezbednosne saradnje, Indija ima i ekonomske interese u Mjanmaru. Modijeva politika „Act East”, usmerena na produbljivanje odnosa sa zemljama članicama ASEAN, čini Mjanmar važnim saradnikom, budući da je jedina država Asocijacije sa kojom Indija deli kopnenu granicu. Mjanmar je od ključne važnosti za dva velika projekta u okviru ove inicijative: trilateralni autoput Indija – Mjanmar – Tajland i projekat „Kaladan road” koji povezuje indijsku luku Kolkata sa mjanmarskom lukom Saitvej (Sittwe). Uzimajući u obzir i stratešku konkurenciju Indije i Kine u južnoj Aziji, malo je verovatno da će Indija menjati svoj stav po pitanju vojnog puča jer bi diplomatska izolovanost Mjanmara mogla da ide u korist Pekinga, te se čini da će Indija da zadrži pragmatičan stav po pitanju Mjanmara, bez obzira na to ko je na vlasti.
Iako se Indija uzdržavala od kritikovanja mjanmarske vojske zbog sukoba sa Rohindža muslimanima, pomenut konflikt je uzrok tenzija između Bangladeša i Mjanmara. Od 2017. godine skoro milion Rohindža muslimana pobeglo je u Bangladeš čija vlada ih tretira kao bezbednosnu pretnju i smatra teretom za zemlju. Ova etnička manjina živi u nehumanim i nehigijenskim uslovima u izbegličkim kampovima gde se, pored panedmije koronavirusa, godinama suočava i sa drugim zaraznim bolestima, kao i sa seksualnim nasiljem i bolestima izazvanim glađu i neuhranjenošću. Daka je nestrpljiva da se dogovor postignut sa Mjanmarom o dobrovoljnoj repatrijaciji Rohindža muslimana sprovede u delo, međutim postoji šansa da se ovaj proces zakomplikuje ili obustavi u potpunosti uzimajući u obzir da je general Min Aung Hlaing taj koji je predvodio genocid nad Rohindža muslimanima, te je on jedan od odgovornih za njihov odlazak iz zemlje.
Demokratski izabrana vlada Su Ći se od početka suočavala sa velikim izazovima s obzirom na to da je nasledila dosta problema još iz predkolonijalnog perioda koje je vojna hunta decenijama gurala pod tepih – pre svega rat sa etničkim manjinama od kojih se neke zalažu za potpunu nezavisnost, a neke za veću autonomiju ili federalizaciju zemlje. Pored toga, vlada Su ći je bila primorana da sarađuje sa vojnim generalima u parlamentu koji su izradili ustav 2008. godine sa jasnim namerama.
Uzimajući u obzir izuzetno složenu etničku strukturu zemlje i odsustvo dijaloga između pobunjenih etničkih grupa koje nemaju usklađene motive, konsolidacija demokratije je izuzetno teška, ako ne i nemoguća. Očigledno je da su politizacija vojske i slab legitimitet demokratskog režima značili da je rizik od državnog udara sve vreme od 2015. bio prisutan iako se vojska povukla iz direktne vladavine. Njena autonomija u donošenju odluka vezanih za ekonomiju, bezbednost i odbranu, kao i njeno učešće u parlamentu garantuju dominantan položaj i u budućnosti. Jasno je da neće biti većih reformi i promena u Mjanmaru bez podrške vojske čak i ako se opet formira civilna demokratska vlada.
Idi nazad
