Teritorijalni spor između država Centralne Amerike, Republike Gvatemale i Belizea, oko oblasti koja se nalazi u sastavu Belizea, a koju Gvatemala smatra svojom, mogao bi napokon biti okončan posredovanjem Međunarodnog suda pravde u Hagu. Presudom ovog organa Ujedinjenih nacija, konačno bi se stavila tačka na ceo slučaj koji traje više od jednog veka.
Sa jedne strane Gvatemala tvrdi da joj pripada 12.272 km2 zvanične teritorije susedne države, dok se Belize sa druge strane, u cilju očuvanja svog teritorijalnog integriteta, poziva na bilateralni ugovor potpisan još 1859. godine. Iako se pomenuti sporazum i danas poštuje, teritorijalni spor nastao je odlukom Gvatemale da se nakon skoro pola veka (tačnije 1923. godine) povuče iz ranije potpisanog ugovora i pokrene zahtev za redefinisanje granica sa susednom državom.
Koren sukoba između dve zemlje seže duboko u 17. vek, kada dolazi do naseljavanja prvih britanskih doseljenika i njihovih robova na obale Karipskog mora. Budući da se ova oblast u tom trenutku nalazila pod upravom španske krune, ona ih je u početku doživljava kao pirate i pretnju. Međutim, s obzirom na to da se ovaj trend nastavio, odlučeno je da se Britancima ipak ustupe određena prava nad teritorijom i morem, kao i pojedinim ostrvima. Kako bi Velika Britanija osigurala prava dobijena od strane tadašnje španske monarhije, inicirala je potpisivanje nekoliko bilateralnih ugovora, od kojih je najznačajniji upravo onaj iz 1859. godine, a čija je primena u praksi prisutna i danas.
Primarna svrha pomenutog ugovora, bila je definisanje granica teritorije nad kojom bi London imao suverenu vlast. U skladu sa tim, data teritorija prostirala se od ušća reke Sarstun (Sarstoon) u Karipsko more, preko njenog srednjeg toka do vodopada Grasias a Dios (Gracias a Dios), zatim severno do Garbutsovih vodopada (Raudales de Garbutt) na reci Belize i do granice sa Meksikom. Sve teritorije severno i istočno od date linije razgraničenja, prema ugovoru pripadale bi Njenom Britanskom Visočanstvu, dok bi sve teritorije južno i zapadno od granice pripale Republici Gvatemali.
Ovako definisane granice zadržale su se do danas, samo što se u njenim okvirima sada nalazi Belize, a ne nekadašnja britanska kolonija ili kasniji Britanski Honduras. Kao što je ranije rečeno, Republika Gvatemala pridržavala se ovog ugovora kao i njime definisanih granica sve do 1923. godine, kada iz istog istupa zbog teritorijalnih pretenzija na oblast od oko 12.525 km2, ali koja nije uključivala i pripadajuća ostrva. Sporna teritorija podrazumevala je nešto drugačije granice od onih utvrđenih sporazumom i prostirala se od ušća reke Sarstun preko njenog srednjeg toka do vodopada Grasias a Dios, zatim severno, pravolinijski, do grada San Ignjacio (San Ignacio) i istočno do grada Balmopan (današnjeg glavnog grada Belizea), dalje sve do grada Belize (Belice) i Karipskog mora.
Istupanje Gvatemale iz pomenutog sporazuma nastupilo je dve godine nakon što je od strane tadašnje Lige naroda priznata kao suverena država, dok je na isto priznanje Belize čekao još šest decenija. Vlasti u Gvatemali želele su da iskoriste takvu prednost i poziciju u međunarodnoj zajednici, što im ipak nije pošlo za rukom, budući da je Velika Britanija rasporedila svoje trupe na teritoriji Belizea. Na taj način britanska kruna ne samo da mu je pružila direktnu vojnu pomoć, već je i kroz odbrambenu saradnju dokazala svoje prisustvo ali i uticaj nad ovom teritorijom.
Početak građanskog rata u Gvatemali 1960. godine umnogome je uticao na to da se ova karipska država nije mogla u potpunosti posvetiti rešavanju pomenutog teritorijalnog spora. I dok je takvo stanje u državi potrajalo sve do polovine devedesetih godina 20. veka, Belize se sa druge strane neometano razvijao i gradio kao suverena država, koja je i konačno prepoznata od strane UN 1981. godine. Ipak, na isto priznavanje od strane susedne Gvatemale, čekao je još skoro celu jednu deceniju.
No i pored međusobnog priznanja, pitanje sporne oblasti ostalo je glavna prepreka u odnosima dve države i u narednim godinama. Početak 21. veka doneo je novu etapu u rešavanju ovog teritorijalnog spora, kada se kao medijator javlja najstarija svetska regionalna organizacija – Organizacija američkih država (OAD), koja je 2008. godine predložila ustupanje rešavanja konflikta Međunarodnom sudu pravde u Hagu (MSP).
Kao rezultat toga potpisan je i „Posebni sporazum između Belizea i Gvatemale za dostavljanje gvatemalskog teritorijalnog, ostrvskog i pomorskog zahteva MSP”, kojim su definisane i procedure rada suda, sadržane u dve komponente: prez-entaciji pisanih zahteva (Gvatemala) i odbrana (Belize), i usmenih saslušanja. Značaj odluke MSP prepoznat je u članom 5 ovog sporazuma, u kome su države potvrdile da će odluka suda biti konačna i obavezujuća, čime bi se i definitivno stavila tačka na spor koji traje skoro jedan vek.
Međutim, iako je postojala politička volja za prepuštanjem spora sudu u Hagu, ono što je suštinski nedostajalo prethodno donetim odlukama jeste uključivanje samog stanovništva u njegovo rešavanje. Zbog toga je dogovoreno da se u obe zemlje održi referendum, sa pitanjem saglasnosti tamošnjeg stanovništva o iznošenju teritorijalnog spora pred MSP. No, uprkos očekivanju da će se referendumi u obe zemlje sprovesti istog datuma, Belize je u odnosu na Gvatemalu (referendum održan u aprilu 2018. godine), kasnio čitavih godinu dana. Razlog tome, čini se da su bile kako političke promene u samom Belizeu, tako i neizvesnosti ishoda referendum kod suseda, ali i bojazan od gubitka više od polovine svoje teritorije.
No, iako su vlasti u Belizeu očekivale manju podršku stanovnika Gvatemale po pitanju ponuđenog rešenja, rezultati referenduma pokazali su da se 95% stanovništva ove karipske države izjasnilo kao saglasno da se rešavanje celog slučaja prepusti Međunarodnom sudu pravde u Hagu. Sa druge strane, na referendumu koji je usledio naredne godine u Belizeu, dobijeni rezultati bili su znatno drugačiji, budući da je tek 55,4% lokalnog stanovništva podržalo prepuštanje rešavanja spora MSP.
Nakon okončanih referenduma i dobijenih rezultata, dve karipske zemlje mogle bi se naći pred sudom već 2022. godine. Iako je početak arbitraže prvobitno najavljen nešto ranije, usled izbijanja pandemije koronavirusa ali i zahteva država za produžetak roka za prepremu materijala došlo je do odlaganja početka procesa. Tako je rok za pripremu zahteva Gvatemale produžen za šest meseci, dok je Belize za pripremu odbrane dobio godinu dana. Ovim postupkom MSP mogla bi se naslutiti određena doza naklonosti vlastima u Belizeu, jer objektivno gledano, uticaj pandemije se mogao tumačiti recipročno na funkcionisanje institucija u obe države.
Određeni stepen blagonaklonosti prema Belizeu u proteklim godinama, međunarodna zajednica pokazala je i kada je u pitanju borba protiv korupcije. Iako je došlo do otkrivanja visokog stepena korupcije u javnom sektoru Gvatemale i Belizea, preduzete mere bile su drastično drugačije. Dok je u Gvatemali radila Međunarodna komisija protiv nekažnjivosti, što je dovelo do ostavke predsednika i drugih visokih funkcionera, jedina posledica koju je pretrpeo Belize, bilo je stavljanje 2019. godine na crnu listu poreskih rajeva od strane EU, sa koje je ubrzo, nakon manje od godinu dana skinut.
Blagonaklon stav međunarodne zajednice prema Belizeu, čini se da već sada može dati obrise buduće odluke suda u Hagu. Uz to, Belize ima veoma jake argumente u svoju odbranu, pošto pored istorijskog prava na spornu teritoriju, uživa i podršku lokalnog majanskog stanovništva, koje je delom izbeglo upravo od ropstva tokom 19. i „tihog holokausta” tokom 20. veka u Gvatemali.
Na osnovu toga, nameće se pitanje zašto Gvatemala uopšte želi da uključi sud u Hagu u rešavanje spora koji je čini se već unapred izgubljen, kao i zašto ova karipska država ima teritorijalne pretenzije na oblasti koje se nalaze u Belizeu? S jedne strane, ovo pitanje ne predstavlja samo stvar istorije, već i ekonomije. Ostvarivanjem prava na spornu teritoriju, Gvatemala bi proširila svoj izlaz na Karipsko more, a time i ostvarila prevlast nad dvanaest ostrva, koja bi u velikoj meri doprinela daljoj revitalizaciji i poboljšanju celokupne ekonomije.
Naime, upravo preko Karipskog mora države Centralne Amerike ulaze na svetsko tržište prvenstveno izvozom svojih dobara, ali i uvozom, mada u nešto manjoj meri. Ukoliko bi Gvatemala dobila deo obala Belizea, njeni glavni produkti kao što su banane, kafa, pasulj i riba bi se relativno brzo našli na policama mnogih evropskih zemalja, što do sada to nije bio slučaj. Takođe, izlazom na ovo toplo more, procvat bi doživeo i tercijarni sektor, gde se prvenstveno misli na turizam, pošto su tropske destinacije ovog dela sveta sve posećenije poslednjih godina.
Sa druge strane, lokalno stanovništvo želi da vidi i konkretno angažovanje političkih elita na polju zaštite nacionalnih interesa, pa će pojavljivanjem pred MSP, tamošnji političari pokazati volju i spremnost, makar ona bila i uzaludna, sve sa idejom da će se sam slučaj odužiti, te da će vladajuća garnitura izbeći eventualno negativan ishod celog slučaja.
Idi nazad
