Kirgistan (zvanično Kirgiska Republika) i Republika Tadžikistan, nekadašnje članice Sovjetskog Saveza, odmah nakon njegovog raspada 1991. godine, zapale su u brojne međusobne sporove i pogranične sukobe. Napetosti između dva suseda zadržale su se do danas, a događaji u proteklih nekoliko godina samo su dodatno podizali tenziju na prostoru centralne Azije. Neusaglašenost oko državnih granica, sporne teritorije, težnja za pribavljanjem i obezbeđivanjem više resursa za sopstveno stanovništvo, loš životni standard i socijalna i politička nestabilnost uticali su na to da situacija umesto putem smirivanja krene smerom dodatne eskalacije, stvarajući tako atmosferu straha od direktnog oružanog konflikta.
Naime, nedavni pogranični sukob dveju zemalja, čini se da je predstavljao samo nastavak konflikta koji je započet još 28. aprila prošle godine na području sporne kirgistanske provincije Batken. Problem je nastao odlukom tadžikistanske vlade o postavljanju nadzornih kamera koje su bile usmerene na osmatranje pumpi i rezervoara za vodu blizu Voruha, najveće tadžikistanske eksklave u Kirgistanu. U početku je došlo do fizičkog obračuna između lokalnog stanovništva i radnika koji su postavljali opremu, ali je konflikt ubrzo poprimio veće razmere uključivanjem pripadnika graničnih trupa sa obe strane. Od tog momenta, sukobi su se lančano proširili duž sporne granice, zbog čega je oko 58.000 ljudi bilo primorano da se iseli iz svojih domova.
Ipak, nakon svega tri dana sklopljeno je primirje između dveju strana, a presudnu ulogu u deeskalaciji situacije pored Generalnog sekretara UN, OEBS i EU imale su i Rusija, Uzbekistan, Kazahstan, Iran, Avganistan, Pakistan kao i Savet turkofonih država. Tom prilikom šefovi Državnih komiteta za nacionalnu bezbednost Tadžikistana, Sajmumin Jatijev i Kirgistana, Kamčibek Tašejev, najavili su i konačni prekid vatre, što je za mnoge predstavljalo ključni potez ka budućem smirivanju tenzija u regionu. Međutim, uprkos naporu navedenih aktera, primirje nije dugo potrajalo, pa je od početka ove godine zabeleženo pet manjih pograničnih sukoba između Kirgistana i Tadžikistana.
Prvi od njih dogodio se 27. januara, a pretpostavlja se da je uzrok bila blokada puta koji povezuje pokrajinski centar Batken i kirgistansko selo Isfana od strane državljana Tadžikistana. Sukob je rezultirao desetinama povređenih sa obe strane i više od 24.200 evakuisanih Kirgistanaca iz pomenutog područja. U drugom konfliktu, koji se dogodio 10. marta u spornoj oblasti Teskej, takođe delu batkenske provincije, granične trupe Državnog komiteta za nacionalnu bezbednost Tadžikistana prešle su graničnu liniju Kirgistana, što je za posledicu imalo otvaranje vatre od strane kirgistanskih graničara. I ovoga puta, situacija se vrlo brzo smirila, a nakon telefonskih razgovora komandanata graničnih trupa Tadžikistana, Radžbalija Rahomonalija i Kirgistana, Ularbeka Šarševa donete su odluke o povlačenju trupa sa mesta oružanog sukoba i dolaska predstavnika pomenutih službi u sporno područje. Ipak, razgovor nije rezultirao trajnim rešenjem, imajući u vidu činjenicu da su obe države nakon razmene vatre dodatno povećale broj pripadnika službe pograničnih jedinica stacioniranih u ovoj oblasti. Sve ovo samo je dodatno povećalo tenzije između sukobljenih strana, zbog čega su se već početkom juna meseca desila dva nova incidenta.
Dalja eskalacija sukoba
Zaoštravanje odnosa između dveju država u proteklom periodu rezultiralo je porastom napetosti oko spornih teritorija, koje su toliko narasle da su prevazišle sve dotadašnje razmere. Tako su pogranični sukobi postali su sve intenzivniji i nasilniji, što se može videti ne samo po upotrebi vatrenog oružja već i minobacača, čija je upotreba dovela i do većeg broja stradalih. Prema različitim izvorima u poslednjih nekoliko godina u sukobima na spornoj granici između Kirgistana i Tadžikistana stradalo više od 100 lica dok je isto toliko njih povređeno. Među njima veliki broj žrtava čini i lokalno civilno stanovništvo, što dodatno ukazuje na alarmatnost situacije i hitnost pronalaženja mirnog rešenja aktuelnog spora. Ukoliko pak do njega ne bi došlo, čini se da bi otvoreni sukob širih razmera između dve zemlje na kraju postao neizbežan.
Ipak, čini se da do nekog trajnijeg rešenja i mira nije moguće doći u skorije vreme. U prilog tome govore nedavni incidenti započeti 14. septembra ove godine kada su kirgistanski graničari optužili tadžikistanske trupe da zauzimaju položaje u zoni razdvajanja. Ubrzo je došlo do razmene vatre i prvih stradalih među kojima je bilo i petoro civila. Kroz dva dana, sukob je eskalirao do nivoa upotrebe tenkova i oklopnih transportera, kao i granatiranja aerodroma Batken koji pripada Kirgistanu, usled čega je u ovoj oblasti proglašeno vanredno stanje. Pomenuti sukob pratile su i međusobne optužbe dveju zemalja o upotrebi sistema naoružanja poput višecevnih raketnih lansera BM-21 Grad i borbenih bespilotnih letelica Bajraktar TB2, za namerna razaranja i napade na naseljena područja i civilnu infrastrukturu.
Takva situacija rezultirala je velikim brojem stradalih i ranjenih civila iz različitih sela u spornom području, a prema tvrdnjama kirgistanskih vlasti u selu Ak-Sai navodno je spaljeno i opljačkano više od 300 civilnih objekata, uključujući pijace i škole, dok je oko 140.000 ljudi evakuisano. Sa druge strane u izjavama tadžikistanskih zvaničnika, u kirgistanskom napadu bespilotnom letilicom Bajraktar TB2 na jednu od džamija u pomenutoj oblasti, ubijeno je 15 civila. Takođe, zvanični Dušanbe tvrdi da je spaljen veći broj kuća i da se na desetine teško ranjenih ljudi leči u okružnim bolnicama u pograničnom gradu Sughdu.
Kao i u nekim ranijim slučajevima i ovoga puta su nakon međunarodnog pritiska dve strane ponovo potpisale prekid vatre. Do njega je došlo 16. septembra u uzbekistanskom gradu Samarkandu na samitu Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS). Međutim, uprkos obnovljenim garancijama, okršaji među sukobljenim stranama nastavili su se sve do 19. septembra, kada je u Kirgistanu proglašen dan žalosti.
Zatišje pred buru ili poslednja šansa za mirno rešenje
Pretpostavlja se da bi jedan od razloga nastalog primirja između ostalog bio i poziv predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina, upućen liderima sukobljenih država na deeskalaciju tenzija i rešavanje nesuglasica „isključivo mirnim, političkim i diplomatskim sredstvima što je pre moguće”. Iako se od tada do danas nije desio nijedan okršaj, dve zemlje su nastavile da optužuju jedna drugu za eskalaciju nasilja, provokacije i nepoštovanje sklopljenog primirja, upozoravajući da su spremne da u bilo kom momentu odreaguju. Osim optužbi da obe strane kriju naoružanje i vojne jedinice u spornoj zoni, sve češće se kao pitanje javlja i položaj tadžikistanskog naroda naseljenog na teritoriji Kirgistana, odnosno kirgistanskog naroda naseljenog na teritoriji Tadžikistana.
Ono što pak ostaje nepoznanica jeste da li je momenat poslednjeg napada tadžikistanske strane bio planski predodređen za trenutak kada započne samit ŠOS i to upravo nakon ponovnog odmrzavanja sukoba Azerbejdžana i Jermenije. Konkretnije, može se postaviti pitanje da li su neki spoljni akteri i sile imale uticaj na ponovnu eskalaciju sukoba i poteze Tadžikistana. Budući da je reč o veoma siromašnim i slabo razvijenijim zemljama centralne Azije, obe države ne samo da su izložene uticaju velikih sila, već se čini da uvek teže ostvarenju što boljih odnosa sa što više njih, kako bi obezbedili sopstveni razvoj i napredak. Osim toga, kao postsovjetske države, još uvek se nalaze u izuzetno jakoj interesnoj sferi Rusije što potvrđuje činjenica da se u obe zemlje nalaze ruske vojne baze i da su obe punopravne članice Organizacije Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB).
Kao potvrda za iznetu tezu da je poslednji oružani konflikt planiran upravo za vreme održavanja samita ŠOS u Samarkandu i to u pogledu ostvarivanja interesa spoljnih aktera, mogao bi poslužiti sporazum o izgradnji železničke pruge između Kine, Kirgistana i Uzbekistana. Naime, zvaničnici tri azijske države na proteklom samitu potpisali su dugo očekivani sporazum sa ciljem da se uspostavi kraći put do Evrope zaobilazeći sankcijama pogođenu Rusiju. Takav potez, prema pojedinim kirgistanskim zvaničnicima, inicirao je nove sukobe na granici, što se može protumačiti i kao otvoreno nezadovoljstvo Moskve. Takođe, prema njihovom shvatanju odnosa Tadžikistana i Ruske Federacije, postoji uverenje da predsednik Tadžikistana Emomali Rahmon odobrenja za napade i narušavanje kirgistanske granice daje uz podršku i znanje ruskog predsednika. S druge strane, može se postaviti i pitanje da li nedavni događaji idu u prilog nekim drugim silama. Ono što bi moglo potkrepiti ovaj stav jeste činjenica da Kirgistan i Tadžikistan nisu jedine postsovjetske države koje se sad nalaze u kriznoj ili konfliktnoj situaciji, već se uporedo dešavaju i pogranični sukobi između Jermenije i Azerbejdžana kao i unutardržavni problemi u Kazahstanu.
Pored svega navedenog, obe zemlje se suočavaju i sa unutrašnjim problemima. Kada je u pitanju Tadžikistan, spekuliše se da dugogodišnji predsednik Rahmon planira predaju funkcije svom sinu Rustamu Emomaliju, koji je trenutno predsednik parlamenta ove zemlje. Takav proces nasleđivanja obično zahteva demonstraciju moći, pokazivanje stabilnosti režima, a najjednostavniji način je da se započne kratki sukob sa pozitivnim ishodom. Uz to, Rahmon bi verovatno želeo i da skrene pažnju domaće i međunarodne javnosti sa aktuelnih građanskih protesta protiv policijske represije i kontrole interneta. Što se Kirgistana tiče, pored nedovoljne vojne moći i krhkog političkog režima, nije tajna da predsednik Sadir Japarov ne uživa veliko poštovanje u Moskvi. Zbog neutralne pozicije koju je zvanični Biškek zauzeo u vezi sa ruskom agresijom na Ukrajinu, mnogi su se plašili da će to izazvati nezadovoljstvo Moskve i možda dovesti do toga da ona stane na stranu Dušanbea.
Ipak, dok je sva svetska pažnja usmerena na Ukrajinu, aktuelni status quo koji je karakterisao zamrznute konflikte u centralnoj Aziji je narušen, sa zabrinjavajućim posledicama po stabilnost i bezbednost ovog regiona. Eskalacija sukoba između dve bivše sovjetske republike dovela je tako u pitanje mnoge međunarodne organizacije u regionu koje su osnovane sa ciljem unapređenja bezbednosti granica i prevencije sukoba, poput Zajednice nezavisnih država i ODKB. Međutim iz svega dosada viđenog, čini se da one ne mogu efikasno da odgovore izazovima sa kojima se suočavaju. Naročito kada je reč o ODKB koji ne predstavlja dovoljno čvrst savez koji može rešavati sporna pitanja svojih članica, što se najbolje videlo na primeru Jermenije. Takođe, čini se da ni Kirgistan nije zadovoljan svojom pozicijom u pomenutom Savezu budući da je i zvanično otkazao vojnu vežbu pod nazivom „Neuništivo bratstvo 2022” koja je trebalo da se održi na teritoriji ove države od 10. do 14. oktobra, okupljajući pripadnike oružanih snaga Rusije i Belorusije.
Zbog toga složena bezbednosna situacija na prostoru centralne Azije iziskuje pravovremena i konkretna ali kompromisna rešenja među državama. Ukoliko do njih pak ne dođe, postoji opravdani strah da bi ceo region u skorijoj budućnosti mogao biti dodatno destabilizovan i zahvaćen ratom. S obzirom na razmere razaranja, teško je zamisliti da bi Kirgistan i Tadžikistan mogli da reše svoj sukob bez spoljnih posrednika, pa je čini se potreban novi bezbednosni mehanizam, u kom će međunarodna zajednica preuzeti inicijativu i doprineti sprečavanju dalje eskalacije sukoba, podstičući saradnju centralnoazijskih lidera. Deluje da će sposobnost međunarodne zajednice biti presudan faktor u pružanju pomoći prilikom utvrđivanja činjenica, pomirenja i konačnog uspostavljanja legitimnih i opšteprihvaćenih granica.
Idi nazad
