Poslednji u nizu pokušaja državnog udara u Republici Čad desio se krajem oktobra prošle godine, kada su demonstranti izašli na ulice glavnog grada Ndžamene zahtevajući prelazak sa autoritarnog na demokratski sistem vladavine, slobodne izbore i veće poštovanje ljudskih prava. Bio je to dalji nastavak tenzija i nezadovoljstva građana, koje je u većoj ili manjoj meri prisutno u ovoj afričkoj državi još od aprilske pobune 2021. godine kada je ubijen tadašnji predsednik Idris Debi. Pomenutoj pobuni prethodili su protesti koji su prerasli u sveopšte nasilje i represiju nad demonstrantima, što je samo dodatno pogoršalo već prilično nestabilnu bezbednosnu situaciju u zemlji. Pokušavajući da krizu stave pod kontrolu, vojne vlasti su formirale prelaznu vladu na čelu sa Mahamatom Debijem, međutim, produženje ranije definisanog prelaznog perioda i sve veće nepoverenje u data obećanja, rezultirali su novom talasu nasilja u jesen prošle godine.
Analizirajući bezbednosnu situaciju u prošlosti, jasno se može uočiti da su česti sukobi, nemiri i krize pratili Čad još od njegovog sticanja nezavisnosti od Francuske 1960. godine. Tada su nastale i prve tenzije u društvu, budući da je usled verskih i etničkih razlika došlo do sukoba severnog dela zemlje gde živi arapsko-muslimansko stanovništvo, i juga koji naseljavaju subsaharski hrišćani. No, to je samo jedna dimenzija koja utiče na stanje u tamošnjem društvu. Naime, čini se da je poslednja dekada prošlog veka donela kulminaciju po pitanju odnosa unutar države, pa je Idris Debi koji je 1990. godine došao na vlast, vrlo često bio suočen sa dugogodišnjim pobunama, uključujući i građanski rat u periodu 2005-2010, koji je izazvanim prilivom sudanskih migranata. Uz to, njegovu poziciju dodatno su otežavali i bezbednosni izazovi u regionu Sahela (od 2014. štab francuske vojske i operacije Barkhane vođene protiv islamističkih grupa, upravo je smešten u Ndžameni), koji su čini se direktno uticali i na situaciju u kojoj seova afrička država nalazi i danas.
Međutim, ključni povod za organizovanje poslednjeg pokušaja državnog udara jeste pomenuta aprilska pobuna iz 2021. godine koja je pokrenuta u regiji Tibesti u severozapadnom Čadu. Predvođena od strane strane pripadnika FACT (Front for Change and Concord in Chad), rezultirala je ubistvu tadašnjeg predsednika Debija, čime je i okončana njegova tridesetogodišnja vladavina. U novonastalim okolnostima, vojska je pokušavajući da zadrži poziciju, uticaj i moć, formirala Prelazno vojno veće (TMC), postavljajući na njegovo čelo Idrisovog sina, generala Mahamata Debija. Iako je cilj bio da se zadrži kontinuitet vladavine njegovog oca, TMC je narodu predstavljen kao privremeni organ, budući da je planirano da novi predsednik zemlju voditi samo do izbora koji je trebalo da se održe u narednih 18 meseci. Jedno od ključnih obećanja, pored privremenog statusa i vremenskog ograničenja glasilo je i da se Mahamat Debi neće kandidovati na budućim izborima. Ipak, već na samom početku formiranja Prelaznog vojnog veća, pobunjenici su smatrali da vlast uživa podršku Francuske i to pre svega zbog njihove zajedničke bore protiv terorizma, a takav stav se nije promenio čak ni nakon Makronove najave okončaja operacije Barkan (Barkhane).
Sa druge strane, iako suočen sa optužbama, Mahamat Debi je najavio nacionalni dijalog u okviru pomenutog prelaznog perioda, kako bi postavljanjem novog ustavnog okvira za buduću vladu pokušao da spreči nove pobune i nemire u društvu. U skladu sa tim, pokrenuti su dalji pregovori, a vojni predstavnici Čada 8. avgusta 2022. godine u Dohi, potpisali su mirovni sporazum sa više od 40 pobunjeničkih grupa i frakcija. Međutim, ključni učesnici poslednje pobune FACT i Vakit Tama (koalicija opozicije i građanskog društva), ne samo da nisu pristali na učešće na ovom događaju već su poslali direktnu poruku da neće prihvatiti bilo kakve pregovore sa privremenim vlastima. Razlog za to ogleda se u činjenici da pripadnici FACT i Vakit Tama optužuju vojsku Čada za kršenje ljudskih prava, kao i da smatraju da Debi i pored svega ipak priprema kandidaturu za predsednika.
Očekivano, još od samog početka dijalog je predstavljao veliki izazov za sve učesnike, kako zbog činjenice da glavne pobunjeničke grupe u njemu ne učestvuju, tako i zbog indicija koje ukazuju da i unutar TMC postoje određene nesuglasice koje utiču na stabilnost privremene vlade. Ovu tezu dodatno su potkrepile ostavke ministra odbrane Čada Mahamata Zein Šerifa i premijera Albert Pahimi Padaki, pa se činilo da će pokrenuta inicijativa na kraju doživeti krah. Ipak, nedugo nakon potpisanog sporazuma, 20. avgusta prošle godine u Ndžameni je zvanično otpočeo nacionalni dijalog, a ključne tačke dnevnog reda odnosile su se na postizanje trajnog mira, reformu državnih institucija i donošenje novog ustava na referendumu, kao i na razoružavanje grupa koje su potpisale mirovni sporazum u Dohi. Pored navedenih tačaka međutim, najviše pažnje tamošnje javnosti i okupljenih delegata, izazvalo je pitanje održavanja predstojećih izbora.
Naime, iako je zaključenjem dijaloga najavljeno raspuštanje TMC, krajnja odluka je bila da se izbori održe tek za dve godine. U tom periodu, Mahamatu Debiju će biti produžen mandat ali i dozvoljeno da se ponovo kandiduje za predsednika, nakon što istekne navedeni prelazni period. Ovakav ishod dugo očekivanog dijaloga ne samo da je opravdao sumnje dela opozicije i pobunjenika koji su odbili učešće u njemu, već je izazvao još veću netrpeljivost i bio glavni okidač jesenje pobune.
Tako su velika želja za prelaskom na civilnu i demokratsku vlast, kao i neispunjavanje datog obećanja rezultirali novom talasu demonstracija, koje su ubrzo prerasle u nasilje i direktno kršenje ljudskih prava. Naime, demonstracije povodom obeležavanja datuma kada je vojska obećala predavanje vlasti nakon tranzicionog perioda, održane 20. oktobra prošle godine u prestonici Čada, proširile su se ubrzo i na ostale delove zemlje – Moundou (drugi najveći grad po veličini u Čadu) Sarh, Abeče, Dobu i Kumru. Kao direktna posledica ubrzanog širenja pobune, Ministarstvo teritorijalne uprave, decentralizacije i dobre vladavine zabranilo je koaliciju građanskog društva Vakit Tama i najavilo tromesečnu suspenziju aktivnosti opozicije. U istom periodu, bezbednosne snage Čada razbile su čak nekoliko protesta koristeći suzavac i bojevu municiju, što predstavlja glavni razlog oglašavanja Afričke Unije i UN koje su oštro negodovale zbog represije nad demonstrantima i pozvale na uvažavanje prava na slobodu mirnog okupljanja. Na sličan način reagovala je i Međunarodna federacija za ljudska prava, koja je ukazala na slučajeve pritvaranja i mučenja demonstranata, a čini se da je u osudi nasilja i Francuska pokušala da opovrgne navode demonstranata da daje podršku prelaznoj vladi, kao i da nema ulogu u aktuelnim događajima.
Pored represivnih mera, vlada je proglasila i vanredno stanje u Moundou i Kumri na jugu, kao i u prestonici Nadžmeni, dozvolivši pojedinim regionalnim guvernerima da preduzmu drastične mere kako bi se ugušili protesti „naoružanih pobunjenika čiji je cilj preuzimanje kontrole nad državom”. Rezultat ovakvih mera bilo je više desetina smrtno stradalih i povređenih demonstranata, pa su uprkos tvrdnjama zvaničnih vlasti o neminovnosti represije, haotično stanje i bezbednosna situacija u državi dodatno pogoršani. Naime, sa jedne strane opozicija i pobunjenici nisu ostvarili svoj primarni cilj, dok sa druge strane vlast nije uspela da izbalansira nestabilnosti na prikladan i prihvatljiv način. Štaviše, suđenjem koje je završeno početkom decembra prošle godine, uhapšenim demonstrantima je izrečena zatvorska kazna od dve do tri godine, što bi moglo sugerisati da ni vlast kao i demonstranti nisu spremni na primirje.
Imajući sve navedeno u vidu, jasno je da akuelna dešavanja i politička previranja, kao i povlačenje Francuske iz regiona Sahela zasigurno otvaraju mnoga bezbednosna pitanja vezana za Čad. Naime, pojedine države poput Rusije, mogle bi da iskoriste priliku i zauzmu mesto Francuske u Ndžameni, jer se čini da bi im upravo nestabilna situacija zbog nedavnog pokušaja državnog udara to i omogućila. U tom slučaju, učešće Moskve kao potencijalnog partnera Ndžameni moglo bi biti vidljivo kroz angažovanje njihove privatne vojne kompanije Vagner, po istom principu kao što je to bio slučaj u Maliju, Burkini Faso ili drugim državama Zapadne i Centralne Afrike.
Idi nazad
