Republika Niger, država koja je nakon vojnog puča 26. jula ove godine dospela u fokus svetske javnosti, već duže vreme suočava se sa ozbiljnim bezbednosnim izazovima, a prvo putovanje u inostranstvo i aktuelna poseta Maliju predvodnika puča, generala Abdurahamanea Čijanija (Abdourahamane Tchiani) ponovo je pokrenula pitanje bezbednosti šireg prostora Sahela. Naime, nasilna smena vlasti, predvođena pomenutim generalom, komandatom predsedničke garde, rezultirala je dubokoj političkoj krizi u zemlji i pokrenula brojne dileme u kontekstu budućih dešavanja u ovom delu sveta. S toga se kao najznačajnije pitanje nameće kakva će sudbina Nigera biti nakon proterivanja francuskog ambasadora i povlačenja francuskih vojnih trupa iz zemlje krajem prošlog meseca, odnosno ko će popuniti novonastali vakuum moći. Ukoliko i ova afrička država krene putem Republike Mali i Burkine Faso, čini se da će neminovno doći do zbližavanja sa Ruskom Federacijom.
Julsko preuzimanje vlasti od strane vojske dovelo je do rušenja prethodno demokratski izabrane vlade i narušavanja ustavnog poretka, što je očekivano izazvalo i dodatnu političku nestabilnost u zemlji. Svrgnuti predsednik Nigera Muhamed Bazum bio je naklonjen Zapadu, pri čemu je Niger bio i glavni saveznik evropskih država uključenih u borbu protiv terorizma u regionu Sahelu. Takođe, u ovoj afričkoj državi nalazila se i francuska vojna baza sa oko 1.500 vojnika koji su se krajem prošlog meseca u potpunosti povukli iz zemlje. Sa druge strane pak, kako su se nastavljale aktivnosti različitih ekstremističkih grupa, podjednako je rastao i antifrancuski sentiment među lokalnim stanovništvom, što je već ranije viđeno u okolnim državama, bivšim francuskim kolonijama. Zbog toga ne treba da čudi da je jedan od prvih zahteva nakon dolaska vojne hunte na vlast bio ranije pomenuti odlazak francuskog ambasadora i povlačenje njihovih trupa.
Na izuzetno složenu situaciju u Nigeru, pored novonastale političke krize, utiču i brojni drugi faktori kao što su postojanje džihadističkih grupa i njihove pobune, etničke napetosti, ekonomska nesigurnost, kao i tenzije na granici sa Malijem i Burkinom Fasom, zemljama na čijem čelu se nalaze vojne hunte (Mali od avgusta 2020, Burkina Faso od januara 2022). Uz to, za razliku od ostalih država regiona Sahela, Nigeru preti opasnost i od ozbiljnih socio-ekonomskih posledica, izazvanih pre svega sankcijama i obustavom razvojne i budžetske pomoći od strane međunarodne zajednice. Takođe, treba imati u vidu da je naročito ekonomska situacija alarmantna, budući da je reč o jednoj od najsiromašnijih država sveta. U takvim okolnostima, dolazi do sve češćeg rasta cena osnovnih životnih namirnica, nestašice električne energije, zatvaranja granica i ugrožavanja isporuke humanitarne pomoći, a dok se situacija vremenom samo pogoršava, ova afrička država suočava se i sa potencijalnom vojnom intervencijom od strane njenih suseda i njihovih saveznika.
No, pored svega navedeno najveća pretnja po bezbednost zemlje ostaje terorizam. Naime, države poput Nigera, Burkine Faso ili Malija idealno su tlo za brojne aktivnosti terorističkih grupa i organizacija, jer upravo one koriste neuređene i nestabilne države za širenje svojih ideja. Tako su frakcije, grupe i organizacije kao što su Boko Haram ili Islamska država u Sahelu, iskoristile političke krize i bezbednosnu ranjivost šireg regiona za veće prisustvo i povećanu učestalost svojih napada. Prema podacima ACLED (Armed Conflict Location and Event Data Project), svega mesec dana nakon puča u Nigeru, militanti JNIM (Jama’at Nasr al-Islam wal Muslimin) i IS Sahel (Islamic State Sahel Province) izvršili su po dva smrtonosna napada u regionu Tilaberi, koja su rezultirala smrću najmanje 40 vojnika. Uzevši u obzir sve navedene činjenice, postaje upitno hoće li nova vojna vlast u Nigeru uspeti da se izbori sa svim navedenim unutrašnjim problemima i da li će biti u stanju da obezbedi političku stabilnost i opštu bezbednost. Iako su vođe puča tvrdile da su nesigurnost, ekonomske poteškoće i korupcija razlozi preuzimanja vlasti, čini se da ni nakon gotovo četiri meseca nije jasno da li će doći do poboljšanja sveukupne situacije u zemlji. Uz to, iako su u televizijskom obraćanju u avgustu mesecu predstavnici vojne hunte obećali formiranje prelazne vlade na period ne duži od tri godine, kao i inkluzivin nacionalni dijalog, do toga još uvek nije došlo.
Takođe, treba imati u vidu da na složenu bezbednosnu situaciju u zemlji utiču i unutrašnji konflikti, odnosno vrlo česti međuetnički sukobi i nemiri. Zbog toga postoji opravdana bojazan od njihovog ponovnog pokretanja, budući da svrgnuti predsednik Bazum potiče iz manjinske arapske zajednice, koja se sada može osećati zapostavljeno i marginalizovano. To potencijalno predstavlja okidač za buduću destabilizaciju zemlje, a jedino od rešenja ogleda se i u sveobuhvatnoj političkoj strategiji i inkluziji.
Iz svega navedenog, čini se da su mogući različiti scenariji daljih dešavanja u Nigeru. Sa jedne strane, može doći do stabilizacije situacije, formiranja prelazne vlade i pokušaja da se poboljšaju ekonomske i bezbednosne prilike u zemlji, dok sa druge strane postoji bojazan od daljeg produbljivanja krize i političke nestabilnosti pa čak i potencijalne intervencije zemalja okupljenih oko Ekonomske zajednice zapadnoafričkih država (Economic Community of West African States, ECOWAS). Zbog toga je od presudnog značaja za budućnost Nigera obnova demokratskog poretka, suočavanje sa bezbednosnim izazovima, smanjenje međuetničkih tenzija u društvu, suzbijanje korupcije i oživljavanje ekonomije.
Ipak, odluka predstavnika vojne hunte u Nigeru da nakon puča iniciraju sporazum sa vojnim huntama u Maliju i Burkini Faso, ukazuje na to da će njihov prioritet u budućnosti biti pre svega očuvanje i zaštita pozicija zauzetih julskim pučem. Svojevrsni trojni savez sklopljen je 16. septembra ove godine i pored saradnje u oblasti borbe protiv terorizma, obuhvata i međusobnu pomoć vlade tri zemlje u slučaju pobune ili spoljnog ugrožavanja. Ova odredba, čini se, nastala je kao direktan odgovor Nigera na potencijalnu agresiju i pretnje upotrebom vojne sile zemalja ECOWAS-a, koje su zahtevale od vođa puča da vrate vlast demokratski izabranim predstavnicima, odnosno predsedniku Muhamedu Bazumu. Imajući to u vidu jasno je da bi svaka dalja eskalacija i otvoreni oružani sukob imao ogromne negativne posledice kako po sam Niger, tako i po širi region Sahela.
Takođe, kada je reč o spoljašnjim faktorima, treba naglasiti i sve veći uticaj koji u Nigeru ima Ruska Federacija, koja se poslednjih godina pozicionirala kao nosilac antizapadnog, a posebno antifrancuskog sentimenta, kako u ovoj zemlji, tako i u ranije pomenutom Maliju i Burkini Faso. U prvom slučaju naime, pod izgovorom borbe protiv terorizma, vojna vlast u Republici Mali za pomoć se obratila ruskoj plaćeničkoj grupi Vagner, kojoj je poverila svoju bezbednost, nakon što je prethodno zahtevala da zemlju napuste pripadnici mirovne misije UN. Međutim, umesto borbe protiv terorizma, zemlja je dublje zapala u krizu, a povećao se i broj terorističkih napada, jer prisustvo oko 1.000 vojnika Vagnera nije bilo dovoljno da zameni više od 13.000 pripadnika UN. Ipak, ruska plaćenička formacija iskoristila je Mali da u njemu izgradi svojevrsnu bazu za dalje širenje svog uticaja u Zapadnoj Africi.
No, kada se govori o uticaju Rusije, čini se da je on još uvek vrlo ograničen. Naime, kod afričkih država raste svest o tome koliko im malo koristi Rusija može doneti u pogledu investicija, trgovine ili otvaranja novih radnih mesta. Takođe, uvek treba imati u vidu da Afrika za Rusiju pre svega predstavlja pozornicu za sprovođenje sopstvenih geopolitičkih interesa i pribavljanje resursa poput dijamanata i zlata, a da tek u drugi plan dolazi stabilnost kontinenta.
Idi nazad
