Kada je iračka vlada krajem 2017. godine proglasila pobedu nad Islamskom državom (ID) pitanje koje se istog momenta postavilo jeste u kojoj meri je ta teroristička organizacija istinski poražena. Vojnička pobeda nad ID na frontovima širom Iraka, ali i likvidiranje njenog lidera Abu Bakr el Bagdadija nije ujedno značilo i njen poraz kao organizacije. U cilju daljeg opstanka, militanti su iz jednog frontalnog oblika ratovanja koji je bio zastupljen u periodu od 2013. do 2017. godine, prešli na gerilski tip borbe. Onaj koji je bio oličenje njihovog delovanja u ranijim fazama njihovog postojanja.
Prelazak preostalih militanata iz urbanih u ruralna i teško pristupačna područja Iraka omogućio im je pregrupisavanje, revidiranje postojeće taktike, ali i rad na regrutovanju novih boraca. Nakon relativno mirnijeg perioda u narednih godinu i po dana, talas nasilja ponovo je usledio. Od druge polovine 2019. godine u ruralnim oblastima provincija Kirkuk, Dijale i Salahedina gerilski napadi na snage bezbednosti postajali su sve učestaliji.
Tako je u 2019. godini zabeleženo 1.669 napada, a u prva tri meseca ove godine 566, što je kada se pogleda ukupni bilans za 13% više nego 2018. godine. Samo u aprilu ove godine militanti su izveli čak 108 napada, među kojima i onaj samoubilački na zgradu iračke obaveštajne službe u Kirkuku. Nepunih mesec dana kasnije, ovoga puta u Samari, na svega 95 km severno od Bagdada, u koordinisanom napadu militanti su ubili 10 pripadnika milicija Narodnih mobilizacionih snaga (PMF - popular Mobilization Forces), mahom sačinjenih od šiita. Ovakve zabranjivajuće brojke oživljavaju slike iz 2012. i 2013. godine, kada je ID bila skoro na vrhuncu svoje moći, što je na kraju rezultiralo padom Mosula u junu 2014. godine.
Period sve učestalijih napada koincidira sa velikim antivladinim protestima, ali i novim tenzijama između SAD i Irana početkom ove godine, uzrokovanim američkim atentatom u Iraku na iranskog komandanta jedinica Kuds, generala Kasema Sulejmanija. Nedugo zatim, usledila je i globalna pandemija koronavirusa koja je pogodila čitav svet, uključujući i zemlje Bliskog istoka.
Ako uzmemo u obzir da su ekstremističke grupe uvek gledale da kapitalizuju na talasu nezadovoljstva stanovništva i sveopštoj nestabilnosti u državi, ponovno buđenje ID u Iraku bilo je u potpunosti očekivano.
Koordinisani gerilski napadi ID, ne samo da su postali učestali, već i prilično uspešni, iako su se do sada uglavnom odigravali u slabije naseljenim mestima. Njihova uspešnost govori da je reč o dobro obučenim pripadnicima poreklom ne samo iz Iraka, već i drugih zemalja. Porazom ID u centralnoj i istočnoj Siriji jedan deo njih uspešno je prešao u Irak, što je predstavljalo značajno pojačanje, ne samo u kvantitativnom smislu već i u vidu iskustva.
Prelazak dodatnih snaga iz Sirije samo je jedan od razlog njihove pojačane aktivnosti, koja se ogleda u taktici „udari i beži“, što podrazumeva organizovanje zaseda i napada na konvoje, kontrolne punktove, upade u pojedina sela, ali i izvođenje atentata. Kako bi se što lakše infiltrirali i nakon obavljenog zadatka povukli, napadi su uglavnom izvođeni pod okriljem noći, što je još jedna od karakteristika gerilskog tipa ratovanja.
Protesti širom zemlje onemogućili su iračkoj vojsci da se u svojoj zemlji posveti borbi protiv terorizma. Razvučenost vladinih trupa ID je iskoristila da svoje napore usredsredi na gerilske napade po slabijim tačkama.
Da stvar bude gora, a za ID itekako povoljna, na terenu se ne nalazi samo regularna vojska. U borbu su uključene i šiitske milicije okupljene pod „kišobran“ PMF, ali i kurdske Pešmerge koje oblast oko Kirkuka smatraju svojom teritorijom. Nedostatak dovoljne međusobne saradnje rezultirao je da svako od njih na terenu samovoljno donosi odluke. Dodatno komplikuje i odnos prema lokalnom stanovništvu koje ima problem sa milicijama ili čak regularnom vojskom.
Iračke elitne protivterorističke snage, koje su se u surovim obračunima sa militantima prethodnih godina pokazale kao najuspešnije u ratu protiv ID ostale su bez svojih najvrednijih kadrova. Danas, njihova olabljenost znatno se oseća na terenu, a dodatno je uzdrmana neadekvatnim komandim kadrom.
Dodatno ulje na već dovoljno uzavrelom prostoru dodaje i Turska svojim povremenim upadima na sever zemlje kako bi se obračunala sa Kurdistanskom radničkom partijom (PKK - Partîya Karkerên Kurdistanê) označenoj kao teroristička organizacija. Već dve nedelje unazad tursko ratno vazduhoplovstvo bombarduje PKK u oblasti oko Sindžara, težeći da uguši njihove ćelije.
Bagdad nikako ne gleda blagonaklono na ovaj turski avanturizam, ne samo zbog kršenja suvereniteta države, već i svesnosti da će takve akcije ići u prilog radikalnim grupama, prevashodno na dalekom severu zemlje gde vojska nije u stanju da obezbedi punu kontrolu. Iako bi Turska imala kapaciteta da se uhvati u koštac sa ID na severu Iraka, ona kao i u Siriji nije pokazala nikakvo interesovanje u tom pravcu, gledajući PKK kao veću pretnju po svoje nacionalne interese.
Jedan od najvećih problema za Irak jesu međunarodne prilike na Bliskom istoku, koje ID želi da iskoristi. Najpre kada je reč o odnosima između Irana i SAD. Nakon pomenutog ubistva Sulejmanija početkom godine, sve operacije koalicije prevođene SAD protiv ID su stale. Ne samo da se prestalo sa protivterorističkim akcijama, nego je došlo i do prekida obuka iračke vojske.
Za SAD u tom momentu od vitalnog interesa bila je zaštita svojih trupa kako od samog Irana, tako i od šiitskih milicija - produžene ruke Teherana u Iraku. Sve učestaliji raketni napadi ovih milicija na američke baze bacili su u senku ID i njene zasede na severu zemlje.
Pandemija koronavirusa koja je usledila u trenutku tenzija sa Iranom, prisilila je nekoliko hiljada koalicionih vojnika iz Francuske, Velike Britanije i Kanade da se vrate svojim kućama, bez izgleda o njihovom ponovnom povratku u Irak. Tako je u ovom momentu broj stranih trupa stacioniranih u ovoj zemlji pao na ispod 10.000, od kojih 5.200 čine američke snage. Redukovanje broja vojnika podrazumevalo je ustupanje svojih baza iračkim oružanim snagama. Tako je njih ukupno šest u međuvremenu potpalo pod iračku kontrolu.
SAD pravdaju povlačenje svojih trupa rečima da je pretnja od ID daleko manja, nego iz perioda 2014. godine, kada je ona duž Iraka i Sirije imala teritoriju veličine Velike Britanije sa populacijom od oko 8 miliona stanovnika. Tačnih podataka o trenutnom broju militanata nema, ali se veruje da se na teritoriji Iraka i Sirije nalazi između 14.000 i 18.000 militanata.
Ujedno, nikako ne treba zaboraviti ni novu američku strategiju nacionalne bezbednosti koja prvi put od 2001. godine ne tretira terorizam kao glavnu pretnju, već Kinu i Rusiju. Imajući to u vidu nije realno očekivati potpunu američku posvećenost na Bliskom istoku, kakva je bila u godinama iza nas.
Dalje smanjenje stranih trupa, prevashodno američkih, otvara prostor za jačanje ID. Iako nova vlada u Bagdadu tvrdi da je sposobna da odbrani svoju teritoriju od terorističkih struktura, nedavna prošlost pokazala je apsolutni krah iračke vojske pod naletom ID, nedugo nakon povlačenja koalicionih snaga. Stoga je opravdana zabrinutost da bi se tako nešto opet moglo dogoditi, pogotovo u momentu kada su ožiljci trogodišnjeg rata sa ID i dalje vidljivi.
Nova vlada koju predvodi bivši šef iračke obaveštajne službe Mustafa el Kadimi želi da pokaže njenu spremnost da se sama izbori sa preostalim militantima, koji joj sve više zadaju glavobolje. Tako je 2. juna u Kirkuku započela druga faza operacije simbolično nazvane „Irački heroji”. Prva fazana operacije koja je pokrenuta u februaru bila je fokusirana na ćelije ID u Anbar provinciji.
Okosnicu ove operacije u Kirkuku čine protivterorističke jedinice koje su podržane od regularne vojske, raznih milicija i ratnog vazduhoplovstva. Podrška nije izostala ni od koalicionih snaga koje su do sada u puno navrata bombardovale skrovišta ID u teško pristupačnim oblastima sačinjenih od planinskih venaca, kotlina, tunela i pećina. Bagdad tvrdi da su u dosadašnjim akcijama ubijena dva visoko pozicionirana komandantna unutar ID, kao i da je zaplenjena određena količina naoružanja i municije.
Pohod na džepove militanata u Kirkuku za vladu u Bagdadu su od višestrukog značaja. Da se pokaže snaga i spremnost iračke vojske da se najvećim delom može samostalno izboriti sa ID. To područje bogato je i velikim rezervama nafte, što pridodaje značaju čitave akcije. Nikako ne treba zaboraviti ni sporenja oko Kirkuka između Bagdada i takozvane Kurdistanske regionalne vlade. Trenutni status ove oblasti ostaje nerešen što je dovelo do stvaranja bezbednosnog vakuuma, koji ide na ruku ID.
U narednom periodu ostaje da se vidi koliko će Bagdad biti uspešan u svojoj operaciji na čelu sa novim premijerom, koji je borbu protiv ID stavio kao jedan od glavnih prioriteta. Malo je verovatno da će iračka vojska uspeti u potpunosti da očisti Kirkuk od terorističkih ćelija, ne samo zbog veoma teškog terena, već i zbog nedovoljne sposobnosti da iz ove bitke izađe kao apsolutni pobednik.
Irak će u budućnosti morati daleko brže da radi na slamanju otpora ID, pre nego što ona ponovo postane u tolikoj meri jaka kao te kobne 2014. godine. Prvi korak u tom pravcu nesumnjivo mora da bude stavljanje raznih šiitskih milicija pod apsolutnu komandu regularne vojske, kako bi se uspostavila što veća kohezija. To podrazumeva hapšenje određenih glavešina na njihovom čelu, čije su akcije više bile usmerene ka podrivanju vlade u Bagdadu i njenih snaga, nego ka istinskoj borbi protiv ID. Da bi se to sprovelo u delo neophodno je suzbiti duboko ukorenjenu korupciju koja nagriza čitavu državu i njeno društvo.
Detaljna analiza bezbednosnih struktura i otklanjanje problema unutar njih pospešiće njihovu sposobnost da se samostalno izbore sa terorizmom na svojoj teritoriji. Nesumnjivo da strane sile, prevashodno SAD moraju da nastave sa pružanjem pomoći, kako na vojnom, tako i na ekonomskom planu.
Postepeno povlačenje američkih i drugih trupa iz Iraka ne bi trebalo nužno da znači ukidanje vojne pomoći. SAD će verovatno svoju podršku u vremenima ispred nas zasnivati mahom na dejstvima iz vazduha izbegavajući ljudske žrtve na terenu.
Sve to najviše će zavisiti od budućih odnosa između SAD i Irana. Ukoliko dođe do novog zaoštravanja, najveća žrtva bi opet bio Irak, koji već duže vreme podseća na poligon za odmeravanje moći inostranih aktera. Zbog toga, po svaku cenu takav scenario mora da se izbegne, jer bi u protivnom to dovelo ne samo do dramatičnog jačanje ID, već i destabilizacije čitavog Bliskog istoka.
Idi nazad
