Sve učestalije nuklearne probe Demokratske Narodne Republike Koreje (DNR Koreja ili Severna Koreja) i narušavanje ekskluzivne ekonomske zone Japana, dostigle su svoj vrhunac tokom jeseni prošle godine kada je, prema zvaničnim saopštenjima vlasti u Tokiju, jedna severnokorejska raketa dugog dometa preletela teritoriju ove ostrvske zemlje i pala na oko 3.200 km od njene obale. Ovaj događaj, izazvao je dodatni strah među japanskim stanovništvom i ponovo u prvi plan stavio pitanje bezbednosti i mogućnost izbijanja sukoba na krajnjem istoku Azije. Kao odgovor na to, Japan je odlučio da krene putem daljeg jačanja sopstvenih samoodbrambenih snaga, povećavanja vojnog budžeta, ali i delimičnog napuštanja politike pacifizma. Ovakav potez zvaničnog Tokija ne bi trebao da čudi, imajući u vidu da su još u septembru 2022. godine severnokorejske vlasti usvojile zakon kojim svoju državu deklarišu kao „državu posednika“ nuklearnog naoružanja, odbacujući na taj način bilo kakvu mogućnost skorije denuklearizacije.
U širem kontekstu posmatrano, budući da ne postoje teritorijalni sporovi, ključni kamen spoticanja između Japana i Severne Koreje čini se da je ideološka i geopolitička orijentacija, kao i pitanje njihovih odnosa sa SAD i Južnom Korejom. Naime, dok Japan ostvaruje veoma blisku saradnju sa SAD (uključujući i redovne zajedničke vojne vežbe), te čini jedan od tri kraka u strateškom trouglu SAD-Japan-Južna Koreja, glavni saveznik i partner Severne Koreje tradicionalno je Kina uz oslanjanje na izuzetno dobre odnose i podršku Irana i Ruske Federacije. Na osnovu ovih početnih konstatacija čini se jasnim da je isprepletanost različitih interesa u ovom regionu izuzetno složena, a odnosi između ključnih aktera već decenijama unose novu nestabilnost na različitim nivoima. Kao jedan od ključnih činilaca za takav razvoj situacije, može se reći bio je Hladni rat i jedan od njegovih produkata - Korejski rat, koji se desio u prvoj polovini pedesetih godina prošlog veka.
Naime, rešenje za prekid borbenih dejstava na korejskom poluostrvu, pronađeno je 1953. godine, kada je država podeljena 38 paralelom na severni i južni deo. Jug sa prestonicom u Seulu, podršku i zaštitu pronašao je u SAD, koje su od ranije bile prisutne u ovom regionu, budući da su nakon pobede u Drugom svetskom ratu, na osnovu potpisanog Sporazuma o miru sa Japanom 2. septembra 1945. godine stacionirale svoje snage u Japanu. Sa druge strane, severni deo zemlje sa prestonicom u Pjongjangu, odabrao je da stane uz Kinu i tadašnji SSSR, baštineći ideologiju komunizma. Tada stvorene tenzije i podele, ostale su aktuelne do danas, a sve češći incidenti u fokus ponovo stavljaju pitanje bezbednosti istoka Azije ali i mogućnosti za izbijanje nekog novog sukoba.
Tako su poslednje u nizu turbulencije između Severne Koreje sa jedne strane i njenog južnog suseda, Japana i SAD sa druge nastale nakon još jednog u nizu severnokorejskog lansiranja interkontinentalne rakete. No ovoga puta, za raliku od nekih ranijih incidenata, pomenuto lansiranje čini se da je shvaćeno veoma ozbiljno od strane osovine Seul-Tokio-Vašington. Razlog za to može se pronaći kako u činjenici su u relativno kratkom vremenskom periodu (oktobar-novembar) izvršene čak dve raketne probe, tako i u samom tipu lansirane rakete o kome se međutim i dalje samo spekuliše. Prema dostupnim izvorima, najčešće se navodi da je u pitanju bila interkontinentalna balistička raketa Hwasong-17 (potencijalnog dometa od čak 15.000 km) koja poseduje mogućnost nošenja bojeve glave, ali zvaničnih potvrda i dokaza za to još uvek nema. Stoga se može zaključiti da je upravo dalji razvoj naoružanja i strah od dometa nove generacije interkontinentalnih balističkih raketa koje poseduju mogućnost da dosegnu čak i kopnene ciljeve u SAD, glavi razlog aktuelnih tenzija na istoku azijskog kontinenta.
Međutim, postavlja se pitanje šta je podstaklo Severnu Koreju da počne sve agresivnije da se ponaša u poslednjih nekoliko meseci. Sa jedne strane, čini se da je Pjongjang ohrabren ruskom agresijom na Ukrajinu, a sa druge tenzijama između Kine i SAD, koje su naročito narasle tokom posete zvaničnika SAD Tajvanu, ostrvu koje Kina smatra delom svoje teritorije. Naime, iako Severna Koreja još od 1993. godine trpi sankcije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija po pitanju proliferacije nuklearnog oružja, činjenicom da bi se Rusija i Kina usprotivile svakoj novoj inicijativi Vašingtona za pooštravanje sankcija dalo joj je vetar u leđa da otpočne, odnosno nastavi sa svojim aktivnostima na ovom polju.
Zbog takvog razvoja događaja, SAD su ubrzo nakon pomenutih proba sazvale hitan sastanak kome su pored predstavnika Japana i Južne Koreje, prisustvovali i zvaničnici iz Kanade, Australije i Novog Zelanda. Naročito je interesantno osvrnuti se na pomenutu Australiju, koja postaje sveprisutnija u širim regionalnim dešavanjima i neprekidno produbljuje izuzetno razvijenu ekonomsku saradnju sa Japanom koji ima velike potrebe za brojnim sirovinama kojima raspolaže ova država-kontinent. Tako će Japan, obezbeđivanjem neophodnih resursa biti u mogućnosti da nesmetano ostvari najavljene planove jačanja svojih oružanih snaga, budući da prema njihovom mišljenju dosadašnja praksa osuđivanja proba i oslanjanja na saveznike i njihove kapacitete, zbog aktuelne situacije na globalnom planu više nije dovoljna. U skladu sa tim, Tokio pored daljeg jačanja armije želi i potpunu denuklearizaciju Severne Koreje, jer je to jedini način da se otkloni bilo kakva potencijalna pretnja iz ove zemlje.
Otuda i ne čudi što brojna istraživanja javnog mnjenja u ovoj ostrvskoj zemlji gotovo da pokazuju konsenzus po pitanju dodatnog naoružavanja i otvorenu podršku nabavkama novih borbenih vazduhoplova F-35, F-16, razvoju svemirskog programa i pratećih sistema, nove klase podmornica ali i naprednih alata u domenu sajber ratovanja. Ipak, najveći iskorak biće napravljen u pogledu povećanja vojnog budžeta koji je prepoznat i u novoj strategiji nacionalne bezbednosti koju je usvojila vlada ove zemlje krajem prošle godine. U skladu sa tim dokumentom, planirano je da se do 2027. godine vojni budžet Japana duplira, a izdvajanja za odbranu dostignu 2% BDP. Iz današnje perspektive posmatrano, to znači da će u narednih gotovo 5 godina, ova ostrvska država za potrebe oružanih snaga izdvojiti više od 300 milijardi američkih dolara. Prioritet će prema saopštenjima zvaničnika biti dalje jačanje protivraketne odbrane, nabavka i razvoj krstarećih raketa, jačanje obaveštajnog i izviđačkog segmenta, kao i sistemi efikasnijeg nadzora i ranog upozoravanja. Posebno je interesantno posmatrati pitanje nabavke ofanzivnog naoružanja i krstarećih raketa, koje bi prema navodima japanskog ministarstva, imale za cilj da uspešno unište sve neprijateljske baze i raktne silose na daljinama do 1.500 km.
Sa druge strane, pored najavljenih planova i povećanja budžeta, Japan beleži i sve intenzivnije aktivnosti na polju zajedničkih vojnih vežbi sa SAD. Tako su prema podacima japanskog ministarstva odbrane, njihove samoodbrambene pomorske snage tokom 2022. godine realizovale čak 89 vojnih vežbi. Najveći broj njih sproveden je upravo sa SAD, a od ostalih partnera u pojedinim vežbama su učestvovali i pripadnici ratne mornarice Indije, Australije, Kanade i Ujedinjenog Kraljevstva. Posmatrajući scenarije vežbi i termine realizovanja, čini se da je najkompleksnija sprovedena upravo neposredno nakon jesenjih severnokorejskih lansiranja raketa. Naime, na vežbi pokrenutoj 19. novembra prošle godine, učestvovalo je čak 26.000 japanskih vojnika, zatim oko 10.000 pripadnika američkih oružanih snaga, kao i manji broj pripadnika oružanih snaga Australije i Velike Britanije.
Međutim, ni Severna Koreja svoje ponašanje nije ograničila samo na nuklearne probe, već i na produbljivanje odnosa sa svojim partnerima. Pored istorijski nasleđenih veza i značajne podrške Kine i Rusije, Pjongjang ne samo da je zadržao već i unapređuje odnose sa Islamskom Republikom Iran sa kojom od 1979. godine neguje strateško partnerstvo. Isprva se ono ogledalo u razmeni iranske nafta za severnokorejske inženjere i vojne isntruktore, da bi se danas Iran na međunarodnom planu suočavao sa ozbiljnim optužbama za umešanost u razvoj upravo ranije pomenute interkontinentalne balističke rakete Hwasong-17. Naime, zvaničnici iz SAD tvrde da je Teheran u razvoj ove rakete umešan time što je u proces njenog konstruisanja bila uključena precizna tehnologija razvijena upravo Iranu, ali i time da je motor koji koristi Hwasong-17 proizveden u ovoj islamskoj zemlji. Do sličnog zaključka došli su i eksperti UN, a imajući to u vidu, kao i iskustva iz Ukrajine u kojima se Rusija između ostalog oslanja i na iranske dronove, čini se opravdanim strah da bi i takva vrsta naoružanja mogla uskoro da se nađe u arsenalu oružanih snaga Severne Koreje.
Sa druge strane, Pjongjang bi Iranu mogao da ustupi svoju balističku raketu Hwasong-12, a izvori bliski iranskoj vladi navode da Peking već razmatra mogućnost da olakša transfer iranske nafte Severnoj Koreji u zamenu za pomenuti tip rakete. Ovakav aranžman bio bi u skladu i sa kinesko-iranskim sporazumom o političkoj i ekonomskoj saradnji iz 2021. godine kojim su definisani odnosi između ovih država u naredne dve i po decenije. Naravno, nabavka pomenute rakete bila bi od izuzetnog značaja za Teheran i tamošnje oružane snage, budući da bi time mogućnost dejstva po ciljevima povećale na 4.500 km. Dakle, sve navedeno ukazuje na to da se na istoku Azije tek mogu očekivati dodatne tenzije, a dalje jačanje vojnog potencijala zemalja u regionu i na to da je ovaj deo sveta sve bliže tački kada će tenzije i provokacije prerasti u otvoreni konflikt.
Idi nazad
