Samit Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS), koji je održan polovinom septembra meseca ove godine u Samarkandu, ponovo je pokrenuo pitanje međunarodne podrške Ruskoj Federaciji, koja se trenutno suočava sa velikim izazovima na brojnim poljima uključujući i diplomatiju. Posebnu pažnju na ovom događaju privukao je bilateralni sastanak između indijskog premijera Narendre Modija i ruskog predsednika Vladimira Putina, na kojem je indijski predsednik vlade izrazio negativan stav o ruskim potezima i akutelnoj agresiji na Ukrajinu. Pored kritike rata, u kojoj je istakao da ovakav sukob nikako nije prikladan današnjem dobu, Modi je takođe sugerisao Putinu da bi trebalo da se kreće ka mirnom rešavanju nesuglasica između dveju zemalja.
S obzirom na istorijsku bliskost Moskve i Nju Delhija pojedini izvori spekulišu da je Modijeva izjava možda i pažljivo osmišljena u koordinaciji sa Rusijom još uoči samita ŠOS, jer je tokom sastanka izgledalo da Putin olako prihvata upućene primedbe. Ipak, odnos pomenutih zemalja zakomplikovan je odlukom predstavnika indijiskih vlasti da uprkos doskorašnjoj uzdržanosti, podrže rezoluciju kojom bi se predsedniku Ukrajine Volodimiru Zelenskom omogućilo virtuelno obraćanje Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Time je ovakav razvoj događaja ne samo odbacio pomenute glasine već i poljuljao doskorašnji neutralan stav koji je Indija zauzimala prema rusko-ukrajinskom sukobu. Stoga se kao logično pitanje nameće šta je to navelo ovu azijsku državu da preispita svoj spoljnopolitički kurs i kako će se ova promena manifestovati u budućnosti.
Iako u početku nisu javno iznosile svoj stav o agresiji na Ukrajinu, kako se ne bi direktno suprotstavile Rusiji, deluje da su vlasti Republike Indije shvatile da takav nekritički narativ ne služi njenim dugoročnim interesima. Budući da sve više dolazi do izražaja i značaj američko-indijskog partnerstva, čini se da je zvanični Nju Delhi prepoznao potrebu da javno iskaže zabrinutost zbog ratnih dešavanja na evropskom tlu. U skladu sa tim i promena stavova Indije pokazuje da su njeni zvaničnici itekako svesni okolnosti ali i oprezni zbog bliskosti Kine i Rusije.
Značajan faktor koji je omogućio Indiji da dodatno osnaži odnose sa Zapadom, a da pritom ne poremeti uvoz ruskih energenata i naoružanja, jeste upravo trenutna situacija u kojoj se nalaze vladajuće strukture u Moskvi. Sve navedeno upućuje na to da bi Vašington u budućnosti mogao da pokaže veću brigu za potrebe zvaničnog Nju Delhija, koje se pre svega odnose na pristup energetskim resursima i dugoročnim potrebama na polju odbrane. Naime, ako SAD zaista žele da iskoriste ovaj trenutak ruske ranjivosti i da osnaže potencijalnu promenu spoljnopolitičkog kursa Indije, potrebno je i da dodatno pojačaju saradnju u pomenutim oblastima.
Uz to, ostaje da se vidi kakav će pristup u budućnosti SAD imati prema ovoj azijskoj zemlji kada su u pitanju potrebe za vitalnim energentima koje Indija zadovoljava uz pomoć drugih snabdevača iz bližeg okruzenja. Ovo pitanje postalo je naročito značajno tokom proteklog samita, budući da su na njemu sa indijskom delegacijom vođeni pregovori i o obnavljanju uvoza nafte iz Irana. Ipak, pogrešno bi bilo reći da se rusko-indijsko partnerstvo neće nastaviti, jer za Indiju Ruska Federacija ostaje važan dobavljač kako naoružanja tako i nafte. U prilog tome govori i činjenica da se, uprkos intenziviranoj bezbednosnoj saradnji sa SAD, ova južnoazijska republika, kao ni Kina, još uvek nije priključila sankcijama Ruskoj Federaciji, pre svega zarad održavanja sopstvenih interesa i stabilnosti. Takođe, Indija je ostala uzdržana i na glasanju o rezoluciji UN kojom su se zemlje članice pozivale da ne priznaju otcepljenje i rusku aneksiju četiri ukrajinska regiona nakon takozvanih referenduma održanih krajem prošlog meseca.
No, ovogodišnji samit u Šangaju doneo je promene i na polju rusko-kineske politike kada je ruski predsednik Vladimir Putin dao krajnje neočekivano javno priznanje da je kineski lider Si Đinping izrazio pitanja i zabrinutost u vezi sa ratom u Ukrajini. Veruje se da je prvi faktor neočekivano produženje rata suprotno početnim predviđanjima, što može prouzrokovati ozbiljne posledice po svetsku i kinesku privredu. Ovaj sukob, takođe je doveo do otkrivanja pojedinih slabosti ruskih oružanih snaga kao strateškog partnera Narodne Republike Kine, što zauzvrat može dovesti u sumnju vojnu sposobnost i kapacitete i ove azijske države.
Drugi faktor predstavlja ispoljavanje solidarnosti između SAD i njenih saveznika (posebno imajući u vidu dodatno zbližavanje sa Evropom) u direktnoj podršci Ukrajini u aktuelnom sukobu. Pomoć su pružili i drugi američki partneri kao što su Japan, Južna Koreja ili Australija, koji su takođe oštro osudili rusku agresiju na Ukrajinu, ali i dostavili pakete humanitarne pomoći, naoružanja i vojne opreme. Ovakva situacija čini se da je dodatno povećala zabrinutost Kine, naročito kada je reč o daljem jačanju savezništva i pozicija SAD u indo-pacifičkom regionu. Zbog toga će zvanični Peking svakako morati da bude odgovorniji kada su u pitanju njegovi odnosi sa Zapadom, kako ne bi dozvolio da u međunarodnoj areni bude predstavljen kao nepouzdan i neodgovoran akter.
U prilog tome govore i navodi da su predstavnici Vašingtona, neposredno pre početka agresije na Ukrajinu, svojim kineskim kolegama prosledili informacije o ozbiljnosti ruskih namera. U skladu sa tim, SAD su zatražile od Kine da iskoriste svoj uticaj na zvanični Kremlj kako bi se sprečio predstojeći sukob. Sa druge strane, pojedini zapadni izvori u više navrata su objavljivali izveštaje u kojima su ukazivali na moguću saradnju Pekinga i Moskve, naročito u pogledu upućivanja vojne i ekonomske pomoći. Uz to, Kina je od Rusije vešto prezuela i način vođenja medijske manipulacije, hibridnog rata i širenja lažnih vesti i propagande, pružajući joj pri tome značajnu podršku u proteklom periodu na tom polju.
No, uprkos svemu navedenom, kineski Crveni krst je u martu ove godine poslao humanitarnu pomoć Ukrajini, pokazavši da igra po pravilima Povelje Ujedinjenih nacija tako što poštuje suverenitet i teritorijalni integritet svih zemalja. Opravdanje ove pomoći može se pronaći i u stavu koji Kina zauzima prema Tajvanu, koji smatra delom svoje teritorije. Ipak, opisano ponašanje zvaničnog Pekinga prouzrokovano je i činjenicom da bi pružanje dodatne pomoći Moskvi povećalo i mogućnost uvođenja sankcija međunarodne zajednice ovoj azijskoj državi. Međutim, kako se Kina ni ranije nije ustručavala od upuštanja u svojevrsni trgovinski rat sa SAD, malo je verovatno da bi potencijalna pretnja sprečila dalje povećavanje podrške Ruskoj Federaciji, naročito ukoliko bi ta pomoć doprinela ostvarivanju sopstvenih interesa.
Sa druge strane, eventualna pobeda Rusije u pomenutom sukobu povećala bi njenu nametljivost radi zadržavanja pozicije vojne sile, što u dugoročnom pogledu ne bi išlo u prilog Kini. Nasuprot tome poražena, oslabljena i izolovana Rusija postala bi slabiji partner Kine dajući joj pristup prirodnim resursima Sibira što je ključni geopolitički faktor u odnosima dve zemlje. Jer, iako je najmnogoljudnija država sveta decenijama unazad pokušavala da reši problem prirodnog priraštaja, njeno stanovništvo i dalje se suočava sa problemom prenaseljenosti. Ovo pitanje osnova je teze o mogućem naseljavanju bliskih prostranstava istočnog Sibira i ruskog dalekog istoka, koji mogu postati idealno mesto za dalju ekspanziju Kine.
Pored svega navedenog, važno je imati u vidu i to da su se Rusija, Indija i Kina udružile sa silama u nastajanju kao što su Brazil i Južnoafrička Republika formirajući uniju poznatu pod nazivom BRIKS. Razlog povezivanja ovih pet zemalja ogleda se u činjenici da one, izuzev Kine, samostalno nemaju dovoljno ekonomske moći, a ni šansi da budu visoko pozicionirane na globalnoj lestvici. Međutim, istorijski posmatrano, od osnivanja BRIKS nije predstavljao ništa više od svog akronima, a njegova nefunkcionalnost se može videti i kroz nekoliko važnih aspekata. Naime, međusobno ove zemlje imaju vrlo nisku trgovinsku razmenu, mada bi jedan od mogućih razloga za to mogla biti i njihova geografska udaljenost. Direktni letovi postoje samo između nekoliko najvećih gradova, njihovi jezici se obično ne izučavaju u školama i na univerzitetima, što znači da čak i obrazovani ljudi iz ovih pet zemalja imaju vrlo malo razumevanja o međusobnoj istoriji i kulturi, a tome treba dodati i etnoreligijsku različitost. Uprkos njihovim razlikama, održivost BRIKS pre svega zavisi od toga koliko dobro mogu da sarađuju, u kojim sferama i kako mogu odgovoriti na zajedničke izazove, od kojih je jedan svakako staro rivalstvo između Indije i Kine.
Naime, dugoročni ciljevi Pekinga uključuju dominaciju na širem prostoru istočne Azije kako bi na kraju dosegla i globalni primat. Sa druge strane Indija već duže vreme nastoji da ostvari hegemoniju u južnoj Aziji i nad Indijskim okeanom, a ukoliko bi u tome bila uspešna, nema sumnje da bi onemogućila dalje širenje kineskog uticaja u regionu. Zbog toga u se u Kini sa strepnjom gleda na uspon svog rivala i njegovo sve veće partnerstvo sa Vašingtonom i Tokijom. Suštinski, rivalitet dve države povezan je sa njihovim teritorijalnim sporovima na Himalajima, oko najduže neoznačene granice na svetu. Imajući u vidu kinesku osetljivost na teme koje su u vezi sa ovim delom države i Tibetom, kao i činjenicu da je većina kinesko-indijske granice u stvari tibetsko-indijska granica, malo je verovatno da će se taj spor rešiti u skorijoj budućnosti.
Uz to, prema različitim pokazateljima deluje da će se u predstojećem periodu, ako stopa ekonomskog rasta Indije premaši kinesku, odnosi dve zemlje dodatno pogoršati. Međutim, iako se predviđa da će ova južnoazijska zemlja biti jedina sila čija će privreda rasti brže od ekonomije Kine, za sada ostaje nejasno da li zvanični Nju Delhi može da održi takvu stopu rasta. Dakle, kada je reč o aktuelnim dešavanja u ovom delu sveta, čini se da širi prostor azijskog kontinenta u budućnosti neće moći da izdrži tri jaka globalna igrača, naročito ukoliko oni i dalje budu imali međusobno nerešena pitanja i suprotstavljene interese.
Idi nazad
