Krajem septembra ove godine Ministarstvo odbrane Republike Litvanije pozvalo je svoje građane da ne kupuju mobilne telefone kineske kompanije Xiaomi, i drugih kineskih kompanija, zbog toga što, kako tvrde, sprovode cenzuru određenih pojmova kojima se promoviše nezavisnost Tajvana, oslobođenje Tibeta i borba za demokratiju u Kini. Tom prilikom su, takođe, pozvali litvanske građane da ukoliko poseduju mobilne telefone kineskih kompanija, pronađu adekvatan način da ih se oslobode. Pomenuti proizvođač mobilnih telefona odbacio je navedene tvrdnje, ističući da ne cenzuriše sadržaj i da poštuje zakone država u kojima posluje, a u slučaju Litvanije i regulative Evropske unije (EU).
Odnosi ovih država dugo su stagnirali, da bi do njihovog drastičnog urušavanja došlo početkom ove godine. Imajući to u vidu, slučaj sa telefonima kineskih kompanija samo je jedan u nizu sporova na relaciji Viljnus - Peking i tako bi ga trebalo i posmatrati. Svakako za očekivati je da će doći i do oštrijeg odgovora zvaničnog Pekinga, zbog čega se otvara pitanje kako će odnosi između dve države uticati i na odnose EU i Kine.
U februaru 2021. godine Odbor za spoljne poslove litvanskog parlamenta doneo je odluku o započinjanju procesa izlaska iz kineske inicijative za saradnju sa državama centralne i istočne Evrope „17+1”, ceneći da ne postoji nikakva korist od saradnje sa Kinom i da bi fokus trebalo staviti na demokratske države u tom delu sveta, sa kojima Litvanija deli zajedničke vrednosti.
Da bi se razumeo ovakav potez Litvanije, treba uzeti u obzir činjenice da je ona članica EU i Organizacije severnoatlantskog sporazuma (NATO), da promoviše demokratske i liberalne vrednosti, te da je protivnik svih autoritarnih i totalitarnih režima. S obzirom na to da ima istorijsko iskustvo provedeno u nedemokratskom režimu tokom postojanja Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR), Litvanija je postala jedan od najvećih protivnika komunističkih i nedemokratskih režima. Tome u prilog najbolje govori izjava političarke Dovile Šakaliene data u litvanskom parlamentu u maju ove godine, tokom rasprave o odnosima sa Kinom: „Mi podržavamo demokratiju i nikad nećemo da zaboravimo gorku lekciju života pod komunističkom okupacijom 50 godina”. Uzimajući u obzir ovakvo iskustvo Litvanije, kao i političko i društveno uređenje Kine, može se zaključiti šta je u pozadini spora ove dve države. Međutim, to svakako nije niti jedini niti najvažniji razlog njihovog „hladnog rata”.
Odluka o istupanju Litvanije iz kineske inicijative „17+1” doneta je u maju ove godine, a istovremeno je najavljeno i otvaranje Trgovinskog predstavništva na Tajvanu, ostrvu koje Kina smatra odmetnutom pokrajinom i svojim sastavnim delom. Takva najava dodatno je inicirala pogoršavanje odnosa, naročito zbog toga što je najavljeno da će i Tajvan otvoriti svoje Trgovinsko predstavništvo u Viljnusu i to pod imenom Tajvana, a ne Tajpeja (glavni grad Tajvana).
Pitanje naziva teritorije (ostrva) od prvorazrednog je značaja za Kinu, koja insistira na tome da se u međunarodnim odnosima koristi ime Kineski Tajpej. U skladu sa tim sva trgovinska, kulturna i ekonomska predstavništva Tajvana koja se otvaraju u svetu nose upravo to ime. Međutim, Litvanija je otišla korak dalje i odlučila da postane prva evropska država u kojoj će biti otvoreno trgovinsko predstavništvo Tajvana upravo pod tim, a ne prethodno pomenutim imenom.
Pritom, Litvanija tvrdi da je obim trgovinske razmene sa Kinom gotovo nebitan za litvansku ekonomiju, dok su mogućnosti ekonomske saradnje sa Tajvanom mnogo veće. Ova baltička zemlja pozvala je i ostale države centralne i istočne Evrope da napuste format „17+1” i pronađu novi oblik saradnje sa Kinom. Konkretno, Litvanija je pozvala na formiranje formata 27+1, odnosno države članice EU i Kina, kao jedini način gde će se ravnopravno pregovarati sa ovom azijskom državom, budući da bi jedino na taj način moć jednih i drugih bila bar delimično izjednačena.
Na ovakve postupke Viljnusa, Kina je odgovorila proterivanjem litvanske ambasadorke iz Pekinga, pozivajući na poštovanje principa „Jedne Kine”. Premda se možda očekivao oštriji odgovor zvaničnog Pekinga (s obzirom na to da se radi o pitanju koje se direktno tiče njegovih nacionalnih interesa), on je ipak izostao, čime je, čini se, ostavljen prostor za evenutalni dijalog i regulisanje ovog i drugih otvorenih pitanja u odnosima dve zemlje.
Međutim, trenutni razvoj događaja ipak ukazuje na to da su veći izgledi da će doći do eventualnog priznanja Tajvana kao nezavisne države od strane Litvanije, nego što će se stvari rešiti dijalogom.
Pitanje Tajvana nije jedino pitanje koje opterećuje odnose dve države, s obzirom na to da one imaju različite poglede na svet međunarodnih odnosa, uključujući pitanja ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Jedno od takvih, jeste i pitanje položaja Ujgura, naroda islamske veroispovesti koji najvećim delom živi u zapadnim delovima Kine, u pokrajini Sinkjang gde čini relativnu većinu stanovnika.
Već nekoliko godina vodi se debata o položaju Ujgura u Kini i njihovom tretmanu od strane državnih vlasti. Tokom proleća ove godine, litvanski parlament usvojio je rezoluciju kojom se ponašanje kineskih vlasti u odnosu na Ujgure kvalifikuje kao „zločin protiv čovečnosti i genocid nad Ujgurima”. Pored toga, istom rezolucijom se apeluje na Ujedinjene nacije (UN) da pokrenu istragu o kampovima za Ujgure u Kini i na Evropsku komisiju da preispita svoje odnose sa tom državom.
Donoseći takvu rezoluciju, Litvanija je postala jedna od svega nekoliko zemalja u svetu koje su i zvanično priznale postojanje genocida nad Ujgurima. Sa druge strane, Kina je još u martu 2021. godine uvela sankcije za troje litvanskih diplomata i političara, od kojih su neki i članovi Evropskog parlamenta, upravo zbog „ mešanja u unutrašnje stvari Kine”, odnosno zbog toga što su više puta javno pokretali pitanje položaja Ujgura u ovoj azijskoj zemlji.
No, kao i slučaju Tajvana, odgovor Kine nije bio toliko žestok kao što se moglo očekivati. Uvođenje sankcija pojedinim litvanskim ličnostima svakako neće promeniti niti njihov, niti stav Viljnusa po tom pitanju. S druge strane, upravo takvo ponašanje Pekinga dodatno će ohrabriti Litvaniju da i dalje pokreće pitanje položaja Ujgura u javnosti, a prvenstveno pred Evropskim parlamentom, što ponovo pokazuje njenu želju da se u čitavu priču uključi i sama EU.
Svojevrstan problem pomenutog ponašanja i postupaka Litvanije i njenog namernog sukobljavanja sa Kinom ogleda se i u tome što ona čini se da želi da u taj spor uvuče i čitavu Evropsku uniju. Sa druge strane, možda i najznačajniju podršku Viljnus trenutno uživa u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD), čiji je državni sekretar Entoni Blinken pored javne podrške istakao i da SAD stoje iza ove baltičke zemlje u sporu sa Kinom. Takođe, slovenački premijer Janez Janša početkom oktobra je u svom pismu liderima EU zatražio solidarnost i podršku Litvaniji, kako bi na taj način pokazali Kini da nijednu svoju članicu neće ostaviti samu. Ovakav stav Janše dobija na težini s obzirom na to da je Slovenija trenutno predsedavajuća Savetom Evropske unije, ali je i izuzetno važan jer teži da EU bude jedinstvena u svojim stavovima i odnosima prema Pekingu.
Sve to nam govori da će EU u narednom periodu težiti da redefiniše odnose sa pomenutom azijskom državom, jer su slične poteze Litvanije sledile i neke druge članice Unije poput Češke Republike i Republike Slovačke, a ima naznaka da će istim putem krenuti Estonija i Letonija. Međutim, postavlja se pitanje koliko dugo će Evropska unija moći da se sukobljava sa Kinom imajući u vidu visok stepen ekonomske saradnje pojedinih njenih članica sa vlastima u Pekingu poput Mađarske, ali i Nemačke i Francuske. Upravo će odnosi Kine i EU zavisiti umnogome od ekonomskih interesa i trgovinske saradnje, pa se postavlja pitanje da li će oni prevagnuti nad političkim interesima? Kakav god bio odgovor na ovo pitanje, jasno je da će i ekonomija uticati na formulisanje spoljne politike Evrope prema Kini, a ne samo politički interesi pojedinih njenih članica.
Ukoliko ne možemo predvideti kako će se dalje razvijati odnosi EU i Kine, onda sa sigurnošću možemo reći šta će biti sa odnosima Litvanije i Kine. Naime, čini se da povratka nema i da će Litvanija istrajati u svojim namerama. Ukoliko sve najavljene inicijative, u pogledu saradnje sa Tajvanom, budu i realizovane, priznanje Tajvana kao nezavisne države nesumnjivo bi došlo kao naredni korak. To svakako jeste veoma rizičan potez, ali trenutno razvijanje ekonomskih i političkih odnosa Litvanije i Tajvana upravo ukazuje na to. Nedavna najava simboličnog poklona Litvanije Tajvanu u vidu od 235.000 vakcina protiv virusa korona (ostrvu od preko 23 miliona stanovnika), neće mnogo značiti u zdravstvenom, ali u simboličkom i političkom pogledu svakako hoće.
U vezi sa tim, pre nekoliko dana više desetina tajvanskih političara i biznismena posetilo je Litvaniju sa ciljem osnaživanja ekonomskih veza i uspostavljanja saradnje u oblasti nauke i tehnologije, a tom prilikom potpisano je i šest memoranduma između predstavnika dve vlasti koje regulišu saradnju u gore navedenim oblastima. Istovremeno, Litvanija je najavila da će svoje predstavništvo u gradu Tajpeju otvoriti početkom 2022. godine, što je svakako poruka Kini da Litvanija nastavlja putem koji je započela i da ne želi menjati pravac, za koji je već dobila podršku.
Idi nazad
