Odnosi u MENA regionu: Iran i Bahrein

Kraljevina Bahrein još jedno je u nizu mesta proksi sukoba između Islamske Republike Iran i Kraljevine Saudijske Arabije. Od sticanja nezavisnosti 1971. godine, ova ostrvska država smeštena u malom zalivu između obala Katara i Saudijske Arabije, već dugo je „na meti” vlasti u Iranu. Međutim, pod pritiskom Ujedinjenih nacija, Iran se pored zvaničnog priznanja Bahreina kao nezavisne države javno odrekao pretenzija na njegovu teritoriju. Ipak, čini se da poslednjih petnaestak godina, kada god se za tim ukaže potreba, najpre zvaničnici, a neretko i novinari, ponovo pokreću pitanje iranske želje za svojevrsnim potčinjavanjem Bahreina. Brojni su razlozi za ovakvu politiku Irana, a kao najčešći se navodi tlačenje šiitskog stanovništva Bahreina od strane kraljevske porodice i vladajuće elite, koji pripadaju sunitskom ogranku islama. Kao i u većini sukoba na Bliskom istoku, koji su makar u osnovi religijskog karaktera, Rijad se javlja kao zaštitnik sunita, dok Teheran zastupa šiitsku stranu.

Zategnuti odnosi između dve zemlje traju još od 1981. godine i neuspešnog državnog udara izvedenog od strane šiitske militantne grupe Islamskog fronta za oslobođenje Bahreina. Mala ostrvska kraljevina odmah je optužila Iran za finansiranje i podržavanje ove grupe, iako je zvanični Teheran sa druge strane oštro negirao sve optužbe, izuzev činjenice da je možda upravo Islamska revolucija sprovedena u toj zemlji inspirisala i pripadnike Fronta u Bahreinu. Nakon uspešno sprečenog državnog udara, vlasti u Bahreinu pohapsile su ogroman broj šiita u zemlji i time praktično onemogućile bilo kakvu dalju normalizaciju odnosa i saradnju sa Iranom. Takvo stanje, potrajalo je sve do 2007. godine, kada je tadašnji predsednik Irana Mahmund Ahmadinedžad posetio Bahrein i sa kraljem Hamad bin Isa el Halifom pregovarao o obnavljanju ekonomske saradnje. Međutim, bila je ovo samo kratkotrajna epizoda normalizovanih odnosa dveju zemalja, budući da je do novog zahlađenja došlo već 2011. godine.

Te godine, tokom protesta u Bahreinu, Iran je otvoreno stao na stranu demonstranata, što ne treba da čudi, s obzirom na to da su većinu njih činili upravo šiiti. Tada dolazi i do obostranog povlačenja ambasadora kao i novog prekida diplomatskih odnosa. Demonstranti, tokom pomenutih protesta uglavnom su se žalili na oprečnu politiku kraljevske porodice prema šiitima u zemlji, mada pojedini izvori ukazuju i na to da delimični razlozi leže i u za njih, isuviše liberalnoj politici državnih vlasti u pojedinim sferama javnog života. Ovakvoj tvrdnji u prilog ide i činjenica da je Bahrein blizak i izuzetno važan saveznik Saudijske Arabije ali i SAD, te da će nesumnjivo i u budućnosti pratiti njihovu politiku koliko god je to moguće.

Sa druge pak strane, Kraljevina Saudijska Arabija koja, istini za volju, zaista povećava stepen modernizacije društva, vrlo uspešno sprečava širenje demokratije na Arabijskom poluostrvu, te je malo verovatno da će Bahrein voditi suprotnu politiku. Na kraju, nema dileme da bez pomoći Rijada, vlasti u Bahreinu svakako ne bi ni bile u mogućnosti da uguše proteste. Time je čini se, ova ostrvska kraljevina svedena na marionetsku državu pod saudijskim patronatom, što će naročito doći do izražaja u narednom periodu, budući da iako većinski šiitska, Kraljevina Bahrein nema kapaciteta da se odupre saudijskom uticaju. 

Koliko je Bahrein veran saveznik Saudijske Arabije i koliko prati spolju politiku porodice el Saud, potvrdila su i dešavanja iz 2016. godine. Saudijska amabasada u Teheranu tada je napadnuta od strane iranskih verskih fanatika (kao i konzulat u Mašhadu), a Bahrein je očekivano odmah osudio napade, i sedam dana kasnije obustavio sve komercijalne letove na relaciji Manama – Teheran. Od tada do danas na snazi je prekid bilateralnih odnosa i praktično nepostojanje komunikacije između dve zemlje. Uvod u to, čini se, došao je godinu dana ranije, kada su vlasti Bahreina povukle svog ambasadora iz Irana, i proterale iranskog otpravnika poslova iz Maname, zbog kako je navedeno „konstantnog iranskog mešanja u unutrašnju politiku Kraljevine”. Iste godine, petoro ljudi uhapšeno je u Bahreinu pod optužbom za saradnju sa Hezbolahom (koji Bahrein smatra terorističkom organizacijom) kao i sa Iranskom Revolucionarnom Gardom.

Da je religijski aspekt srž problema između Bahreina i Irana, potvrđeno je još jednom tokom leta 2016. godine. Vlasti Bahreina tada su oduzele državljanstvo Isi Kasimu, uz optužbu da je zloupotrebio položaj i svoj status među šiitskim stanovništvom u Bahreinu, te da je radio u interesu strane sile – Irana. Ajatolah Isa Kasim duhovni je vođa bahreinskih šiita, i samim tim je trn u oku kraljevske porodice. Pritom, Kasim je bio izuzetno važno oružje u rukama vlasti u Teheranu, koje su njegov rad podržavale i pomagale, a sve u cilju širenja šiitskog ogranka islama u Bahreinu. Iran je tada oštro kritikovao potez kraljevske porodice ove ostrvske zemlje, i čak ukazivao da bi upravo to moglo inicirati znatno veće otvorene sukobe između šiita, koji čine gotovo 60% stanovništva Bahreina, i manjinski zastupljenih sunita. Ipak, podrška Saudijske Arabije dozvoljava kralju Hamadu el Halifi da se ne obazire previše na optužbe koje na njegov račun dolaze iz Teherana. 

Poslednja etapa u odnosima Irana i Bahreina, mogla bi biti i dodatni „kamen o vratu” vlastima u Teheranu. Naime, kada je objavljeno da će UAE i Izrael normalizovati odnose, posredstvom SAD, u pregovore se vrlo brzo uključio i Bahrein. Iran je to doživeo kao svojevrsnu izdaju islama počinjenu od strane Bahreina i UAE, s obzirom na to da smatra Izrael svojim arhineprijateljem. Osim oštrog protivljena, iz Teherana se sve glasnije mogu čuti i otvorena upozorenja da bi savez islamskih država sa Izraelom mogao ozbiljno narušiti stabilnost islamskog sveta, te izazvati neželjene probleme. Jasno je međutim da su ovakve izjave poslednje sredstvo Teherana, budući da više nije samo okružen neprijateljski nastrojenim državama, već se one poslednjih godina sve više zbližavaju, što može dovesti i do stvaranja svojevrsne anti-iranske koalicije. Iako za sada nema ni nagoveštaja da je stvaranje takvog saveza u planu, evidentna je zajednička politika većine zalivskih zemalja i njihovih saveznika, a uz to, Iran je jedini zajednički protivnik praktično svake od ovih država.