Država Izrael i Islamska Republika Iran već duže slove za najljuće rivale na Bliskom istoku, a njihov sukob datira još iz perioda samog nastanka nezavisne jevrejske države. Iako je neposredno pre objavljivanja izraelske Deklaracije o nezavisnosti, Iran bio jedna od 13 država koje su odbile da priznaju podelu teritorija između Izraela i Palestine i otvoreno se protivio prijemu Izraela u Ujedinjene nacije, zvanični Teheran je ubrzo ipak priznao Izrael i to kao druga većinski muslimanska zemlja (odmah nakon Turske) koja je učinila taj potez. Dve države su sve do 1979. godine, odnosno tokom vladavine dinastije Pahlavi imale veoma dobru i razvijenu saradnju, koja se naročito ogledala na polju ekonomije.
No, promenom režima i dolaskom Ajatolaha Homeinija na vlast, odnosi Izraela i Irana doživeli su potpuni krah. Iako je Tel Aviv značajno doprineo pobedi Irana u ratu protiv Iraka osamdesetih godina, u Teheranu se nastavilo sa vođenjem anti-jevrejske politike. Iranski lideri u svojim govorima vrlo su često i žustro kritikovali i protivili se samom postojanju Izraela, a kasniji predsednik Ahmadinedžad pozivao je čak i na „ukidanje” Države Izrael, otvoreno negirajući holokaust i pružajući konkretnu i direktnu podršku kako Hamasu, tako i libanskom Hezbolahu.
Izrael, naravno, na sve ovo nije ostajao nem, već je vrlo često odgovarao subverzivnim akcijama usmerenim direktno ili indirektno protiv svog rivala. Kako se pretpostavlja, pripadnici Mosada u više navrata su ne samo sabotirali iranska nuklearna postrojenja već i izvršili nekoliko atentata na naučnike koji su vodili iranski nuklearni program. Zbog toga se može reći da okosnicu sukoba na relaciji Tel Aviv – Teheran sa jedne strane čini iranska podrška terorističkim organizacijama koje se aktivno bore protiv Izraela (poput Hezbolaha i palestinksog Hamasa, kao i proiranske snage u Siriji), dok je sa druge strane najotvorenije polje suprotstavljanja sve intenzivniji razvoj iranskog nuklearnog programa. Naravno i Iran ima svoj animozitet prema Izraelu, koji je utemeljen pre svega u optužbama za saradnju i odnose na relaciji Tel Aviv-Vašington, a sve sa ciljem slabljenja iranskog uticaja u regionu.
Međutim, pored medijske i diplomatske borbe, ove dve države već godinama vode kako proksi, tako i direktan obaveštajni i kontraobaveštajni rat. U skladu sa tim, može se reći i da se zvanični Tel Aviv vodi poznatom izrekom da je napad najbolja odbrana, o čemu svedoče brojni novinski članci o eksplozijama u skladištima kako u Iranu, tako i Iraku i Siriji, u kojima je navodno bilo smešteno iransko naoružanje. Osumnjičeni su gotovo uvek bili pripadnici obaveštajne služba Izraela, ili su pak bili u tesnoj vezi sa njom.
Primera radi, za jedan od upada u iransko nuklearno postrojenje optužena je holandska obaveštajna služba, koja je radila po instrukcijama Izraela i SAD. Ovakav vid borbe nazvan je „Beginova doktrina” po izraelskom premijeru Menahemu Beginu koji je funkciju obavljao od 1977 do 1983. godine, a koji je istakao da se mora reagovati momentalno i da se Izrael mora zaštititi svim raspoloživim sredstvima. Iako večito aktuelno, pitanje odnosa Izraela i Irana ponovo je dospelo u žižu svetske javnosti tokom poslednjih nekoliko nedelja. Naime, 2015. godine potpisan je Sporazum o iranskom nuklearnom programu (Združeni Sveobuhvatni Akcioni plan - Joint Comperhensive Plan of Action – JCPOA), između Irana s jedne i SAD, Kine, Rusije, Francuske, Ujedinjenog Kraljevstva i Nemačke sa druge strane.
Suština sporazuma bila je da Iran odustaje od svog nuklearnog programa, a da će sankcije kojoj su ovoj državi prethodno uvedene, biti ukinute. Tadašnji predsednik Irana, Hasan Rohani, pristao je da se odrekne nuklearnog programa, s obzirom na to da su gubici koje je Iran pretrpeo usled sankcija, samo tokom perioda 2012-2016. godine bili veći od 160 milijardi američkih dolara. Tadašnji premijer Izraela, Benjamin Natanjahu nije bio naročito zadovoljan sporazumom koji je sa postignut sa Iranom, iako je isti za cilj imao sprečavanje ove države da postane nuklearna sila. Šta više, tvrdio je da Iranu neće trebati puno vremena da potpuno osposobi nuklearnu bombu i time ugrozi geopolitičku sliku ne samo regiona, već i čitavog sveta.
Podršku izraelskom premijeru pružio je tada veliki broj republikanskih kongresmana, a do konkretnog poteza došlo je 2018. godine kada se Donald Tramp povukao iz sporazuma i ponovo uveo sankcije Iranu. Kao obrazloženje ovog poteza naveden je dokazni materijal prikupljen od strane holandskih obaveštajaca (a za račun Mosada), koji navodno potvrđuju da Iran i pored potpisanog sporazuma i dalje razvija nuklearni program, iako se 2015. godine obavezao na njegovu obustavu. No, kako su ostale potpisnice sporazuma i dalje nastojale da dogovor sa Iranom održe u životu, sudbina iranskog nuklearnog programa je, bar prema rečima mnogih stručnjaka, bila zapečaćena.
Pomenute dokaze Natanjahu je izneo na državnoj televiziji uz isticanje da je za čitav razvoj AMAD projekta (kodni naziv iranskog nuklearnog programa) zaslužan dr Mohsen Fahrizade. Ovaj naučnik ubijen je već krajem novembra 2020. godine u blizini Teherana, a za atentat je očekivano optužena izraelska obaveštajna služba, što je nezvanično potvrdio ne tako mali broj zapadnih obaveštajaca i upućenih novinara.
Samo dan nakon ubistva Fahrizadea, iz Tel Aviva su upućeni zvanični dopisi praktično svim svojim ambasadama u inostranstvu, kompletnoj dijaspori, a naročito naučnicima koji su se u bilo kom periodu svog života bavili nuklearnom fizikom, u kome je stajalo da se mere opreza moraju podići na najviši nivo. Ovakav potez jasno je ukazivao na strah Izraela od iranske odmazde, a iako je pomenuti naučnik bio samo jedan u nizu onih koji su radili na razvoju AMAD projekta, njegovo ubistvo nedvosmisleno je potvrdilo koliko je Izrael daleko spreman da ode kako bi zadržao status jedine nuklearne sile na Bliskom istoku. Očekivano, ni atentate, kao ni druge subverzivne akcije svojih obaveštajaca protiv Irana Izrael nikada nije priznao, ali nije ni negirao, već je uvek isticao pravo na delovanje u cilju zaštite sopstvenih interesa.
U prilog optužbama iz Izraela, išlo je i saopštenje Međunarodne agencije za atomsku energiju (International Atomic Energy Agency – IAEA), koja je početkom februara 2021. godine utvrdila da Iran poseduje čak 14 puta više obogaćenog uranijuma nego što mu je bilo dozvoljeno sporazumom iz 2015. godine. Vodeći analitičari na osnovu tih informacija procenili su da bi Iran, ukoliko nastavi ovim tempom, do kraja ove godine mogao da ima dovoljno obogaćenog uranijuma za stvaranje nuklearne bombe, koja bi mogla biti potpuno operativna već početkom 2023. godine.
Pritom, iako je novoizabrani predsednik SAD pozvao Iran da se vrati za pregovarački sto u maju 2021, njegov iranski kolega, Ibrahim Raisi, insistira na tome da ovog puta prvi potez „u dobroj veri” načine upravo Sjedinjene Države, odnosno da se ukinu sankcije koje je uvela prethodna administracija na čelu sa Donaldom Trampom. Međutim, čini se da SAD, a ni čitava međunarodna zajednica nemaju dovoljno poverenja u obećanja koja stižu iz Teherana, što je naravno dodatno zagrejalo tenzije ne samo na Bliskom istoku, već i u ostatku sveta i uz to otvorilo novo „poglavlje” u iransko-izraelskom sukobu.
Pod ubeđenjem da je Teheran već sada, ili će u bliskoj budućnosti biti spreman da izvrši invaziju, Izrael vrlo revnosno radi na sklapanju anti-iranske koalicije. Prvi koraci u tom pravcu učinjeni su već krajem 2020. godine, kada je potpisano nekoliko sporazuma o normalizaciji odnosa između Izraela i zalivskih zemalja, od kojih su se na prvom mestu našli Ujedinjeni Arapski Emirati, a potpisivanje Abrahamovog sporazuma (eng. Abraham Accords) potvrđeno je i održavanjem združene vojne vežbe u Crvenom moru, u kojoj su učestvovale mornaričke jedinice Izraela, UAE, SAD i Bahreina. Glavni cilj te vežbe svakako je bila demonstracija moći, ali i odgovor na pojačano prisustvo iranskih brodova u vodama Zaliva, a kako je Iran odugovlačio (a to i dalje radi) sa pregovorima o nuklearnom naoružanju, Izrael i SAD najavile su čitav niz sličnih vežbi i u narednom periodu.
Zbog svega toga, sa jedne strane se čini da se pomenute vojne vežbe koriste sa ciljem zastrašivanja Irana i prinude da se vrati pregovorima, dok Iran pak sa druge strane, sa pregovorima ciljano odugovlači ne bi li prinudio SAD da ukinu sankcije. Takođe, u proteklom periodu i Iran je održao vojne vežbe širih razmera na području Omanskog zaliva, delova Crvenog mora i severnog dela Indijskog okeana, kako bi pokazao svoju sposobnost da brani ne samo morske već i vazdušne granice.
Ovakva situacija dve zemlje na kraju ipak dovodi u svojevrsnu pat-poziciju, u kojoj i najmanja varnica može rezultirati nesagledivim posledicama. Smirivanju svakako ne doprinosi ni nedavna izjava izraelskog premijera Naftali Beneta o planiranom uvećanju vojnog budžeta, kako bi se moglo na adekvatan način odgovoriti eventualnom napadu Irana u narednim godinama, što je potvrdio i izraelski ministar odbrane, istakavši da je u prethodnom periodu sprovedeno puno misija i tajnih operacija protiv neprijatelja Izraela, širom Bliskog istoka.
Kako je sve izvesnije da će pregovori o nuklearnom naoružanju Irana propasti, Izrael sve glasnije govori o mogućem napadu na Iran po principu „bolje sprečiti, nego lečiti”. Pre samo nekoliko dana Tel Aviv je objavio da su pripreme za rat širih razmera sa Iranom u toku i da su Oružane snage Izraela potpuno spremne da zaštite državne interese. Pojedini izveštaji međutim ukazuju da Izrael ipak nije u potpunosti spreman za taj sukob i da bi se u slučaju izbijanja otvorenog neprijateljstva u narednih godinu dana mnoge stvari rešavala u datom trenutku. Sa druge strane, iz Teherana je nedavno „procurela” mapa sa ucrtanim eventualnim ciljevima na teritoriji Izraela, najverovatnije sa ciljem potencijalnog zastrašivanja Izraela, s obzirom na to da je gotovo nezamislivo da Iran napadne prvi.
Naravno, pitanje iranskog nuklearnog programa i podrške terorističkim i drugim organizacijama u regionu, svakako čine samo manji deo problema koji postoji između dve bliskoistočne zemlje. Ipak, na ova dva polja u proteklom periodu bilo je najviše aktivnosti, pa se čini da upravo na njima, odnosno zbog njih, najverovatnije može doći do izbijanja otvorenog sukoba, što bi dalje dovelo do tektonskih poremećaja kako na regionalnoj, tako i na geopolitičkoj mapi sveta.
Idi nazad
