Uprkos tome što se nalazi u jednom od najnestabilnijih regiona u svetu, koji je konstantno opterećen tenzijama, previranjima i sukobima, Sultanat Oman uspešno vodi politiku neutralnosti i vešto se snalazi u nimalo lakoj ulozi medijatora na Arabijskom poluostrvu, a neretko i šire na Bliskom istoku. Zvanični Maskat bio je, a verovatno će i ostati, važan igrač u dijalogu između regionalnih aktera, pre svega Rijada i Teherana, ali i između zapadnih sila i zemalja Persijskog zaliva. Uzimajući u obzir trenutnu situaciju u MENA regionu, prvenstveno opšte pregovore koji su otpočeli ove godine, vrlo je verovatno da će Oman i sada, kao i u prošlosti, biti glas razuma i neutralna spona između zavađenih strana.
Da bi se u potpunosti razumeo specifičan status koji je Oman prethodnih par decenija sebi obezbedio, neophodno je razmotriti njegov geografski položaj, dominantnu religiju u zemlji, istorijsku povezanost i tradicionalno prijateljske odnose sa određenim stranim silama, kao i spoljnu politiku koju je sprovodio Kabusa ibn Saida el Saida.
Naime, Oman je jedina zemlja u islamskom svetu u kojoj većina stanovnika pripada ibaditskoj školi, koja je nastala par decenija pre verske podele na sunite i šiite. Uprkos tome što se Ibaditi strogo pridržavaju šerijata, njihov pokret je jedan od umerenijih i tolerantnijih, posebno kada su u pitanju druge religije ili podele unutar islama. Ta otvorenost na religijskom planu, koja izdvaja ovu školu od ostalih islamskih pokreta, omogućila je Omanu da izbegne tenzije i sukobe uzrokovane sunitsko-šiitskim raskolom, ali i da na osnovu sličnosti sa obema stranama istovremeno neguje dobre odnose sa svim zemljama u regionu.
Iako je nakon sticanja nezavisnosti od Velike Britanije 1951. Oman bio izolovan od sveta, pa čak i od suseda, te imao turbulentan period tokom šezdesetih kada je bio pogođen pobunama, građanskim ratom, siromaštvom i nedostatkom modernog državnog uređenja, 1970. godine došlo je do preokreta. Omanska kultura i običaji, isprepleteni sa ibadizmom, stvorili su osnovu za društveni i politički razvoj države, što je Kabus ibn Said el Said iskoristio da sprovede temeljne političke, ekonomske i bezbednosne reforme, nakon što je pučem uz podršku Velike Britanije, preuzeo vlast od svog oca.
Sultan Kabus je od tada, pa sve do svoje smrti 2020. godine, vodio umerenu spoljnu politiku, podržavao mirovne inicijative, uspostavio diplomatske odnose sa svim regionalnim i mnogim svetskim silama. Posebno je negovao bliske odnose sa Velikom Britanijom, s kojom Oman, kao što je već pomenuto, ima određene istorijske veze, ali i sa Sjedinjenim Američkim Državama. Kako stvari trenutno stoje, čini se da njegov naslednik i rođak Hajtam bin Tarik el Said planira da vodi istu neutralnu politiku, kao i da podjednako blisko sarađuje sa Britancima i Amerikancima.
Kada je u pitanju saradnja Omana sa Velikom Britanijom, ona je najviše razvijena na polju bezbednosti, gde se, pored razvijene trgovine naoružanjem, posebno ističe zajednička vojna vežba „Brzi Mač“ (Saif Sareea) uspešno održana 1986, zatim 2001. i 2018. godine. Na istom polju Oman ima veoma razvijenu saradnju i sa SAD od 1980. godine, kada je postao prva država Persijskog zaliva koja je potpisala formalni sporazum o vojnoj saradnji sa Vašingtonom. Taj sporazum revidiran je i obnovljen 2010. godine, a tokom 2019. godine potpisan je takođe i okvirni sporazum za formalizovanje i proširenje američkog vojnog pristupa ključnim omanskim morskim i vazdušnim lukama Dukm i Salala.
No, činjenica da je saradnja Omana sa Velikom Britanijom i Sjedinjenim Državama posebno razvijena u domenu bezbednosti nije slučajnost. Sultanat Oman se nalazi na veoma značajnom strateškom položaju. Graniči se sa Saudijskom Arabijom na zapadu, Ujedinjenim Arapskim Emiratima na severozapadu i Jemenom na jugozapadu, a ima i morske granice sa Iranom i Pakistanom. Saradnjom sa vlastima u Omanu, pomenute zapadne sile imaju prostor za stacioniranje svoje vojske na bezbednom tlu, a u neposrednoj blizini svojih interesnih sfera.
Uz to, Ormuski moreuz, koji se nalazi između Omana i Irana, izuzetno je važna svetska tranzitna tačka, jer se tankerima kroz njega prevozi 20-40% svetske nafte. Dakle, u interesu je i regionalnih i svetskih sila da situacija u blizini bude bezbedna i stabilna, a saobraćaj neometan. U tom smislu Oman je veoma važan faktor, uzimajući u obzir da deli kontrolu moreuza sa Iranom, koji ne uživa poverenje kako ni većine regionalnih aktera, tako ni međunarodne zajednice.
S tim u vezi, nedavno je baš taj region zbog svog trgovinskog značaja postao i interesna sfera Kine. Zvanični Peking je u okviru svoje inicijative „Pojas i put“ uložio 11 milijardi dolara u omansku luku Dakm. Dakle, Oman zbog religije, neutralne tradicije i svog jedinstvenog geografskog položaja sarađuje ne samo sa svima u Zalivu, već uživa i podršku Sjedinjenih Država i Zapada sa jedne strane, kao i Istoka sa druge.
Od Arapskog proleća 2011. godine, ta specifična neutralna pozicija Omana došla je još više do izražaja. U protekloj deceniji zvanični Maskat sve vreme je održavao diplomatske odnose sa Asadovim režimom i nije se mešao u sirijski konflikt, kao ni u libijski, za razliku od njegovih suseda u Zalivu. Isti princip zadržao je i po pitanju građanskog rata i saudijske intervencije u Jemenu.
Uprkos opasnosti da se taj konflikt prelije i na omansku teritoriju, vlasti u Maskatu i dalje održavaju dobre odnose sa svim sukobljenim stranama i spoljnim akterima koji učestvuju u jemenskom ratu, čak i sa Iranom koji je od strane većine arapskih zemalja percipiran kao pretnja. Zbog toga ne treba da čudi što je upravo ova zalivska zemlja imala važnu ulogu u pregovorima između SAD i Irana koji su na kraju doveli do potpisivanja nuklearnog sporazuma (Joint Comprehensive Plan of Action – JCPOA) 2015. godine. Nakon postignutog dogovora, tadašnji iranski predsednik Hasan Rohani pohvalio je medijatorske napore Maskata, kao i američki državni sekretar Džon Keri, koji je rekao da Oman nije bio samo domaćin brojnih važnih sastanaka, već je imao ključnu ulogu u pokretanju pregovora između Teherana i Vašingtona.
Ipak, najveći konflikt unutar Saveta za zalivsku saradnju (GCC), odnosno katarska diplomatska kriza (2017-2021), najbolje oslikava osobenu poziciju Omana u regionu. Naime, kada je Saudijska Arabija zajedno Ujedinjenim Arapskim Emirtima, Bahreinom i Egiptom uvela sankcije Kataru zbog podrške Muslimanskom bratstvu i saradnje sa Iranom, Oman je uz Kuvajt zauzeo neutralan stav. Zvanični Maskat je odbijao da se pridruži antikatarskom bloku, konstatno pozivajući sukobljene strane na dijalog i postizanje rešenja diplomatskim putem. Tokom skoro četiri godine trajanja ove krize, nepokolebljivo je ostao neutralan, sarađujući istovremeno i sa antikatarskim blokom, ali i sa Dohom.
Uzimajući u obzir sve navedeno, malo je verovatno da će Maskat u skorije vreme menjati svoju spoljnu politiku. Pre svega, jer u neposrednoj blizini ima urušene, nestabilne i duboko polarizovane države, koje služe kao dobar podsetnik da zbog svoje istorije, lokacije i tradicije Oman uživa mir, stabilnost, relativno dobru ekonomsku poziciju i odličnu reputaciju u međunarodnoj zajednici, što je za MENA region retkost. Zbog toga će sultan Hajtam bin Tarik el Said nesumnjivo nastojati da zadrži nepristrasnu poziciju u regionalnim pitanjima, ali i da održi jake veze i sa Zapadom i sa Istokom. Sve u svemu, postoji šansa da vrlo brzo opet vidimo Oman u ulozi medijatora ukoliko kao rezultat nedavnih pregovora između Rijada i Teherana bude pokrenuto pitanje Jemena i iranskog nuklearnog programa.
Idi nazad
