Prema izveštaju organizacije Freedom House za 2021. godinu Republika Savez Mjanmara (nekadašnja Burma) spada u red neslobodnih država, što čini korak nazad u odnosu na ranije izveštaje, kada je ova država bila u kategoriji delimično slobodnih. Kao najznačajniji razlozi za pad stepena demokratije navode se pitanja ugroženosti etničkih manjina, ali i veoma ograničena sloboda medija u ovoj zemlji.
Kada je reč o etničkoj strukturi Mjanmara, prema popisu stanovništva iz 2014. godine nešto više od dve trećine populacije čini narod Bamar, poznat i pod nazivom Burmanci. Pored njih u ovoj azijskoj državi, koju odlikuje složen i prilično heterogen sastav stanovništva, žive pripadnici još 135 etničkih grupa, od kojih su najzastupljenije zajednice Šana (druga najveća etnička zajednica u Mjanmaru), Karena, Kineza, Indijaca i Rohindži.
Uzevši u obzir poslednja istraživanja o položaju manjinskih grupa, trenutno se sa najvećim stepenom diskriminacije susreće upravo pomenuti narod Rohindža. On naseljava državu Rakajn u Mjanmaru i procenjuje se da je ranije u tom području živelo oko 1.300.000 pripadnika ove etničke manjine, dok je danas taj broj skoro prepolovljen. Iako je narod Rohindža većinski islamske veroispovesti, što bi mogao da bude jedan od glavnih razloga njihove sistematske neprihvaćenosti, i brojne druge razlike doprinose povećanju tenzija i sve češćim sukobima. Njihov nepovoljan položaj u društvu ogleda se, između ostalog, i kroz neke tačke Zakona o državljanstvu iz 1982. godine, na osnovu kojih oni nemaju pravo na državljanstvo, a samim tim ni na državnu novčanu pomoć, što je direktno dovelo i do povećanja stope siromaštva.
Iako sukobi između Rohindža zajednice i centralnih vlasti traju više od jedne decenije, čini se da je prelomni trenutak u njihovim odnosima bio protest muslimanske manjine 2012. godine. On je nastao kao odgovor na sveprisutniji narativ o muslimanima kao glavnim krivcima za dešavanja u zemlji, a povod je bio poslednji događaj kada je većinsko stanovništvo okrivilo pripadnike muslimanske zajednice za zlostavljanje devojčice zbog različite verske pripadnosti.
Uzevši u obzir nerešeni pravni status, siromaštvo, diskriminaciju na osnovu fizičkog izgleda, ali i versku netrpeljivost, jasno je zašto su već postojeće tenzije dodatno eskalirale u ovoj multikonfesionalnoj zajednici. Zahlađenje odnosa iniciralo je i osnivanje militantne grupacije ARSA (Arakan Rohingya Salvation Army), koju su činili upravo pripadnici Rohindža manjine.
Ova organizacija, poznata kao Arakan Rohindža vojska spasa, počela je da organizuje koordinisane napade na policijske stanice i vojne objekte, što je dovelo do daljeg pogoršanja situacije unutar države. Skupština Mjanmara proglasila je tada vanredno stanje na teritoriji države Rakajn, što je omogućilo mjanmarskim oružanim snagama da upravljaju pomenutom teritorijom uz legitimnu upotrebu fizičke sile. Od tog momenta postalo je očigledno da će sukob biti mnogo većih razmera, nego što se u prvi mah činilo.
Visok stepen stradanja Rohindža muslimana u proteklom periodu potvrđuju brojni video snimci na kojima je prikazano brutalno nasilje nad njima, progoni i spaljivanje čitavih sela. Ovakav odnos centralnih vlasti, ali i drugog nemuslimanskog stanovništva prema ovoj manjini, pokrenuo je jedan od najvećih talasa izbeglica na prostoru jugoistočne Azije, u kom je prema dostupnim informacijama, oko 500.000 pripadnika Rohindža naroda moralo da napusti Mjanmar.
Izbeglice su spas potražile u susednom Bangladešu, gde je formiran i veliki prihvatni centar u Koks Bazaru (Cox Bazaar), sa namerom tamošnjih vlasti da lakše izađu na kraj sa velikim brojem ljudi koji je dolazio u zemlju. Uspostavljanje centra pratila je i odluka o striktnoj zabrani njegovog napuštanja, što u praksi ne samo da nije zaživelo, već je njeno nepoštovanje izazvalo i brojne probleme. Sa jedne strane, kršenje zabrane napuštanja izbegličkog centa, vrlo negativno se odrazilo na situaciju sa koronavirusom, zbog čega je Bangladeš od početka pandemije, upozoravao da prisustvo izbeglica bitno utiče na dalje širenje zaraze.
Sa druge strane, budući da je Bangladeš jedna od najsiromašnijih država sveta, veliki broj izbeglica izazvao je ogroman pritisak na tamošnju privredu i ekonomiju. Lokalno stanovništvo pobunilo se protiv prihvatanja izbeglica iz Mjanmara, a kao glavni razlog naveli su činjenicu da Rohindže rade za dosta niže plate te na taj način u velikoj meri ugrožavaju njihov ekonomski opstanak.
Zbog toga su vlasti Bangladeša problem napuštanja centra proglasile prioritetnim, što je rezultiralo prisustvom jakih policijskih snaga na ulicama. U međuvremenu, država je počela i da prikuplja biometrijske podatke izbeglica i ubacuje ih u jedinstvenu bazu podataka, pod izgovorom kako je neophodno da predaju svoje lične podatke, kako bi se za njih obezbedili topli obroci. Međutim, ti podaci kasnije su se koristili za lakše prepoznavanje lica u programu repatrijacije između Vlada Bangladeša i Mjanmara, uprkos činjenici da se to kosilo sa željama Rohindži. Promovišući vrednosti koje propagiraju Ujedinjene nacije, Mjanmar prividno obećava ponovnu integraciju Rohindža naroda u državnu zajednicu, mada se realni tok događaja može samo naslutiti. Međunarodna zajednica i UN apelovali su nekoliko puta na Vladu da se pridržava svih pravnih akata kojima se štite prava etničkih manjina, ali se čini da konkretni potezi još uvek izostaju.
I dok sa jedne strane vlasti Mjanmara obećavaju da će poštovati prava manjina, međunarodna zajednica došla do dokaza koje ukazuju na suprotno. Zbog progona i zločina u selima države Rakajn, prvi konkretan potez napravila je Gambija, afrička država većinski nastanjena muslimanima. Njene vlasti, odlučile su da pruže podršku Rohindža zajednici, podnoseći tužbu Međunarodnom sudu pravde za delo genocida. Iako suočeni sa optužbama i postojanjem satelitskih snimaka koji dokazuju nasilne akcije sprovedene od strane vlasti u Mjanmaru, zvaničnici ove države na početku su negirali bilo kakve aktivnosti na području Rakajna. Ipak, strani mediji ubrzo su preneli video zapise i svedočenja izbeglih lica kojma su se dodatno potvrdili navodi o progonu i paljenjima Rohindžinih naselja, kako pre vojnih dejstava tako i nakon velike izbegličke krize.
Pored iznesenih dokaza gambijskih zvaničnika, svoj stav iznele su i brojne organizacije koje se bave ljudskim pravima, što je na kraju ipak rezultiralo kratkim obraćanjem mjanmarskih vlasti i obrazloženjem da će i dalje braniti svoje nacionalne interese. U pomoć njihovoj vladi pritekao je i vojni deo parlamenta, kome je pripala četvrtina saziva, preusmeravajući svoje resure ka vladinim kasama. Oni, takođe, tvrde da nije došlo ni do kakvog genocida, već da je vojska pokušala da se izbori sa terorističkim delovanjima unutar teritorije države Rakajn.
Tu tvrdnju, međutim, ne podupiru činjenice o unutrašnjem stanju u državi, s obzirom na to da je sloboda medija veoma narušena, pa se u skladu sa tim ne može sagledati šira slika. Njihova odbrana pred Međunarodnim sudom pravde trenutno je stavljena u drugi plan, posebno nakon ovogodišnjeg državnog udara, usled kojeg je uvedeno i jednogodišnje vanredno stanje. Može se naslutiti da će se sa sudskim postupkom odugovlačiti, ali se i pretpostavlja se da će u njemu značajnu ulogu odigrati i Ruska Federacija i Narodna Republika Kina. Mala je verovatnoća da će to učiniti javno, međutim očekuje se da će upravo Moskva i Peking diplomatskim kanalima pokušati da utiču na Gambiju da povuče tužbu.
Međunarodna zajednica od samog početka imala je podeljena mišljenja o celokupnoj situaciji koja je zadesila manjine u Mjanmaru. Dok je Zapad oštro kritikovao postupanje mjanmarskih vlasti, uloga i reakcije Rusije i Kine bile su nešto drugačije. Naime, na vojnu paradu u mjanmarskoj prestonici Nejpjido, Rusija je poslala ni manje ni više nego zamenika ministra odbrane, dok su ostale države bile ili uzdržane ili su poslale samo niže predstavnike ambasada. To je u očima međunarodne javnosti bio jasan znak da je Rusija podržavala kako mjanmarsku vojnu huntu ranije, tako i vladajuću koaliciju sada. Pored toga, zvanična Moskva aktivno sarađuje sa ovom azijskom državom i na polju naoružanja, pa je ove godine dogovorila prodaju protivraketnog sistema, kao i šest višenamenskih aviona Su-30, što će u velikoj meri uticati na dalje unapređenje vojno-tehničke saradnje između dve zemlje.
Pored pomenute podrške Rusije, čini se da je i Kina otvoreno stala na stranu Mjanmara. Iako su njihovi bilateralni odnosi kroz istoriju bili vrlo ambivalentni, Peking sada igra veliku finansijsku i političku ulogu u ovom delu sveta, pokušavajući da na taj način spreči jačanje uticaja drugih velikih sila. Mjanmar i Kina u poslednjih nekoliko godina sklopili su niz ugovora koji su od izuzetne važnosti za razvoj jugoistočne Azije. Pored toga, Mjanmar je važan strateški partner Kine i zbog svog geografskog položaja u Benglaskom zalivu, zbog čega je postao bitan faktor u kineskoj inicijativi „Pojas i put”, a produbljivanju bilateralnih odnosa doprinela je i izgradnja Kinesko-mjanmarskog ekonomskog koridora. Na kraju, Kina ima interes i u delovima Mjanmara koji su bogati mineralnim resursima, zbog čega Peking čini se svesno ćuti o lošem položaju kineske nacionalne manjine u susednoj državi.
Izuzetno kompleksna situacija u zemlji sa pravom postavlja pitanje budućih događaja. Program repatrijacije zvaničnog Nejpjida i Dake već je ugovoren, no pitanje je vremena kada će se izbeglice iz prihvatnog centra vratiti nazad u Mjanmar. I pored toga što je sve već unapred dogovoreno, može se naslutiti da će taj prelomni trenutak dodatno narušiti već turbulentne odnose. Sam program povratka ipak nije prilagođen niti dogovoren sa predstavnicima Rohindža manjine, pa se veruje da ne bi bilo drastičnijih promena njihovog položaja u državi u odnosu na status koji su imali pre sukoba.
Ujedinjene nacije trebalo bi da pokrenu inicijativu i zaštite sve izbeglice, koje će biti uključene u program povratka, jer se tu u velikoj meri radi o ženama i deci koje same po sebi nisu pretnja po bezbednost. Neka od alternativnih rešenja mogla bi biti prihvatanje izbeglih lica od strane susednih država, ali verovatnoća za takav sled događaja čini se da je veoma mala. Na kraju, neophodno je pronaći i odgovarajućeg posrednika koji bi zastupao interese Rohindža i drugih manjina u Mjanmaru, ali je ključno da ta država ne bude interesno uključena u region.
Idi nazad
