Sletanjem teškog transportnog aviona AN 124-100 „Ruslan” na batajnički aerodrom, početkom marta ove godine, Republika Srbija je i zvanično kompletirala nabavku baterije artiljerijsko-raketnog sistema PVO „Pancir S1E” iz Ruske Federacije. Time je nastavljen dalji proces modernizacije naših oružanih snaga, uz višestruko unapređene sposobnosti pripadnika artiljerijsko-raketnih jedinica za protivvazduhoplovna dejstva Vojske Srbije.
Кraj osamdesetih i početak devedesetih godina prošlog veka, pored svih (geo)političkih okolnosti koje su ga obeležile, karakterističan je i po tome što je predstavljao izuzetno dinamičan period u razvoju svetske odbrambene industrije. Mnogi sistemi, koje i danas koriste armije širom sveta, upravo tada imali su svoj začetak. Istina, bilo je i raznih drugih idejnih koncepata, konstruktorskih rešenja, pa čak i prototipova, koji nisu ugledali svetlost dana, ali se njihova dokumentacija sasvim sigurno i dalje čuva.
Ideja za nastanak jednog PVO sistema kao što je „Pancir”, javila se krajem osamdesetih godina, a prvi koraci ka njegovom konstruisanju sadržani su u zaključku komisije koja je razmatrala ponude i tehničke predloge pristigle na konkurs za izradu novog protivavionskog raketnog sistema kratkog dometa, koju je 15. decembra 1989. potpisao komandant snaga vazduhoplovne odbrane SSSR armijski general Ivan Mojsijevič Tretjak. Na osnovu tog zaključka, posao na novom sistemu, u skladu sa zadatim taktičko-tehničkim zahtevima, pripao je tulskom konstruktorskom birou za izradu instrumenata „Šipunov” (danas deo ruskog holdinga „Visokoprecizni kompleksi”), a početak izrade komponenata ozvaničen je Protokolom Državne komisije Saveta ministara SSSR za vojnoindustrijska pitanja 04. marta 1990, zavedenim pod brojem 56/07.
Potreba za razvojem ovakvog oruđa javila se uporedo sa nastankom raketnih sistema velikog dometa iz porodice S-300, ali i novih oružja i platformi za vazdušne napade koji lete na malim visinama, imaju visoku preciznost dejstva po zadatom cilju (kao što je bio slučaj sa krstarećim raketama) kao i bespilotnih letelicama koje imaju izuzetno mali radarski odraz. Brzina leta novih raketa i platformi dostizala je i do 1.000 metara u sekundi, što je značilo da se, poređenja radi, zbog taktičko-tehničkih karakteristika novog naoružanja za napad iz vazduha, raketno naoružanje sistema „Tunguska” pokazalo zastarelim i neefikasnim.
Pomenute okolnosti i savremene pretnje iz vazduha, zahtevale su adekvatan odgovor. Zbog toga je pred konstruktore stavljen vrlo konkretan zadatak koji je glasio - „razviti kompleks protivvazdušne odbrane, sposoban da omogući adekvatni zaštitu pokretnih delova i jedinica, strateški važnih vojnih, industrijskih i ekonomskih objekata (aerodroma, vojnih baza, čvorišta veza i komunikacijskih centara), kao i površinskih plovnih objekata, odnosno brodova”. Iako se čini da je u samom startu sistem mogao naći široku primenu u različitim vidovima oružanih snaga (što će se kasnijom eksploatacijom i potvrditi), prioritetni zadatak razvoja novog kompleksa bio je da sredstvo mora pružiti efikasnu PVO zaštitu na malim daljinama, sistemima dugog dometa iz porodice S-300, uz posedovanje sposobnosti uništavanja neprijateljske žive sile i lakooklopljenih ciljeva protivnika na zemlji.
U skladu sa svim postavljenim zahtevima, konstruktorski tim odlučio je da kao polaznu osnovu razvoja budućeg sistema iskoristi postojeći artiljerijsko-raketni sistem 2К22 „Tunguska”, koji se već nalazio u operativnoj upotrebi tadašnjih oružanih snaga. Ipak, zbog drugačije namene oruđa, kao i uočenih nedostataka pri razvoju savremenog naoružanja, takva odluka podrazumevala je da će na pomenutom sistemu biti izvršene brojne, kapitalne, modifikacije. Stoga su prve promene pretrpeli podvozje i oklop sistema. Gusenice koje je imala „Tunguska”, zamenjene su točkovima, a odustalo se i od zadržavanja postojeće kupole, koja je novom namenom sistema izgubila svrhu. Celokupan sistem smešten je na šasiju teretnog vozila, čime se pojavilo više prostora na platformi, a što je omogućilo zahtevano povećanje vatrene moći. Sa ovim izmenama došlo se praktično do potpuno novog sistema (nešto većih dimenzija u odnosu na „Tungusku”), a koji je odlikovala izuzetno velika pokretljivost i brzina premeštanja između dve tačke, uz modifikovanu kupolu na kojoj se nalazio veći broj lansirnih cevi, ali i naprednija radarska oprema. Sve to uticalo je na kraju, da nabavna cena sistema bude niža, a ukupni troškovi njegove eksploatacije znatno manji.
Zvanično, od trenutka kada je pomenuti komandant snaga vazduhopovne odbrane SSSR, armijski general Tretjak odobrio dobijene tehničke specifikacije za razvoj PVO sistema malog dometa, 29. juna 1990. pristupilo se razvoju komponenti budućeg sistema „Pancir”, čiji je prototip prve verzije izrađen 1994. godine, kada je i otpočeo proces ispitivanja i testiranja sistema.
Naredne godine u avgustu, na ruskom vazduhoplovnom sajmu u Žukovskom (MAКS), sistem „Pancir” prvi put je predstavljen široj javnosti. Jasno je, naravno, da se tadašnja verzija u pojedinim segmentima znatno razlikovala od svih daljih modernizacija i unapređenja koje su pratile razvojni put ovog kompleksa. Podvozje sistema, odnosno šasija na kojoj je kompleks bio postavljen, za osnovu je imala terensko vozilo „Ural-5323-20”, koji je posedovao ЯMZ-238B turbodizel-motor sa direktnim ubrizgavanjem, ukupne snage od 300 КS (kasnije će upravo ovaj motor tj. njegove dalje modifikacije, biti instalirane u brojnim borbenim vozilima ruske proizvodnje). Istina, prvobitno je razmatrana i opcija sa skoro identičnim konkurentskim motorom КAMAZ 7406 snage 260 КS ali je ipak odluka ostala na ЯMZ-238B.
Pogonski sistem počivao je na konceptu 8x8, što je sveukupno doprinelo da finalni „Pancir” ima karakteristike izuzetno mobilnog sistema velike pokretljivosti, koje odlikuje jednostavno održavanje i jeftina proizvodnja.
Na opisanu platformu, konstruktori su postavili borbeni modul, koji se sastojao od dva bloka sa po šest protivavionskih raketa, dva topa kalibra 30 mm, radarske stanice za otkrivanje ciljeva, kao i sistema za praćenje ciljeva i raketa. To je podrazumevalo da „Pancir” iz 1995. godine bude opremljen sa 12 raketa 9M335, koje je već koristila „Tunguska”. Ipak, nove rakete su imale naprednije karakteristike — povećan domet i efikasno dejstvo na 12 km po daljini i 8 km po visini. Masa nove bojeve glave, koju su činili šipkasti ubojni elementi, povećana je na 20 kilograma, kao i prečnik marševskog dela rakete, koji je povećan na 90 mm, budući da je u raketu integrisan jači raketni motor. Prečnik prednje sekcije ovakve dvokalibarne rakete, ostao je nepromenjen, odnosno 76 mm, a ceo sistem sa radiokomandnim navođenjem istovremeno je mogao navoditi do tri rakete.
Кada je reč o topovskom segmentu koji se nalazio na prvom primerku ovog sistema, njega su činila dva tečnošću hlađena, automatska jednocevna topa 2A72 kalibra 30 mm i efikasnog dometa do 3 km po visini i 4 km po daljini. Brzina ispaljene granate na ustima cevi topa bila je 970 metara u sekundi, a brzina gađanja oko 800 granata u minutu. Upravo je ovaj segment predstavljao i najveći nedostatak novog sistema, uzimajući u obzir da je pomenuta „Tunguska” u istom kalibru beležila brzinu gađanja do 2.400 granata u minutu, a čuvena ZSU-23-4 „Šilka” (istina, sa dva topa više i manjim kalibrom) i do 2.640 granata u minuti. Inače, artiljerijski segment sistema „Pancira” koristio je dve vrste granata 30 mm i to visokoeksplozivne zapaljive i granate za probijanje oklopa.
Pored navedenog, na pomenutu platformu montiran je i optički sistem za praćenje ciljeva i upravljanje vatrom, čija je radarska stanica 1L36-06 „Roman”, po nalogu tulskog konstruktorskog biroa, paralelno razvijana u korporaciji „Fazotron NIIR”. Ovaj višenamenski radar radio je u S opsegu u osmatračkom režimu, dok je prilikom nišanjenja koristio milimetarski i centimetarski opseg. Njegova ključna namena bila je praćenje ciljeva i navođenje raketa na cilj, a zahtevi na koje je morao da odgovori bili su otkrivanje cilja radarskog odraza 0,1 m2 na daljini do 15 kilometara. Daljim razvojem pomoću radara bilo je moguće dejstvovati na dva cilja u vazduhu, a elektrooptičkim sistemom na još dva. Tako je ulogu nišanskog radara preuzeo pulsni Doplerov radar 1RS2 „Šlem”, koji je otkrivao ciljeve površine 2m2 na daljinama od 30 kilometara, pri čemu je za praćenje ciljeva koristio H(iks) opseg, a za nišanjenje i navođenje raketa po cilju Q opseg (kasnije će usled daljeg razvoja preciznih ubojnih sredstava u SAD i promene taktičko-tehnčkih zahteva i ovaj radar biti zamenjen). Radna mesta operatera navođenja i komandira borbenog modula nalazila su se u zadnjem delu vozila.
I kada se činio da su sve komponente adekvatno uklopljene, te da se finalnom izradom borbenog modula i njegovim završim testiranjem 1996. godine došlo do zahtevanog sistema, odlučeno je da se dalji program razvoja „Pancira” prekine. Dva su ključna razloga za ovakvu odluku. Prvi je politička i finansijska kriza sa kojom se suočavala Ruska Federacija, zbog čega je odlučeno da se buduće nabavke naoružanja i vojne opreme drastično smanje. Drugi razlog se odnosio na odluku specijalne državne komisije i nekoliko istraživačkih instituta Ministarstva odbrane, koja je utvrdila brojne nedostatke sistema. Prema toj odluci, utvrđeno je da sistem ne može vršiti borbena dejstva dok se nalazi u pokretu, kao i da ne može uspešno neutralisati visokoprecizno oružje neprijatelja na dometima dužim od 12 kilometara. Time je Ministarstvo odbrane RF u potpunosti prestalo da izdvaja sredstva za njegov razvoj, označavajući ga „neperspektivnim”, pa su sva dalja finansijska sredstva preusmerena na modernizaciju PVO sistema „Tor”.
No, i pored loših rezultata testiranja i odluke nadležnih organa, kompanija je o sopstvenom trošku nastavila dalji razvoj sistema „Pancir”, što je, ispostaviće se, bilo presudno da on danas bude jedan od najnaprednijih PVO sistema kratkog dometa. Značajnu ulogu na tom putu imali su Ujedinjeni Arapski Emirati, koji su još krajem devedesetih godina prepoznali potencijal tog sistema i, skoro istovremeno kada je Ministarstvo odbrane RF napustilo projekat, odlučili da sa tulskim konstruktorskim biroom nastave njegov dalji razvoj, kako bi postali prvi kupac „Pancira”.
U skladu sa novim zahtevima, pristupilo se radikalnim izmenama i izradi potpuno novog borbenog modula, koji je podrazumevao integraciju novih raketa, novih topova ali i novog osmatračkog radara i sistema upravljanja vatrom. Posao vredan oko 734 miliona dolara, zvanično je ugovoren u maju 2000. godine i podrazumevao je isporuku 50 kompleksa sistema „Pancir-S1”, od kojih su 24 bili „točkaši”, a 26 se nalazilo na guseničnoj platformi. Interesantno je da oko 370 miliona dolara dalo rusko Ministarstvo finansija, kako bi na taj način otplatilo dug Rusije prema Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Кada je reč o dinamici isporuke, nosilac razvoja bio je dužan da do kraja 2002. godine sprovede opitno-kontruktorske radove, te da 2003-2005. godine u tri partije kupcu isporuči svih 50 ugovorenih sistema. Radi opita i testiranja predstavnici UAE uplatili su i avans od oko 100 miliona dolara.
Međutim, iako se očekivalo da će posao biti završen bez većih problema, konstruktori su ipak bili prinuđeni da izmene prvobitno ugovorene rokove i prve primerke za UAE pošalju tek 2006. godine. U početnoj fazi, vrlo postojeći top zamenjen novim 2A38M, istog kalibra od 30 mm, integrisana je nova vođena raketa, a dodatno su razvijeni i ostali podsistemi i elementi kompleksa, uključujući osmatračke i nišanske radare. Ipak, testiranja su pokazala određene nedostatke upravo u ovom poslednjem segmentu, naročito u pogledu praćenja ciljeva i lansiranih raketa, što je bio ključni razlog izmene ranije potpisanog ugovora. Razvijanjem novog radara 1RS2-1 (1RS2-1E) koji radi u К opsegu, 2005. godine, „Pancir” je dobio mogućnost istovremenog praćenja do 9 ciljeva, letelica koje se kreću brzinom do 1.100 metara u sekundi, kao i četiri lansirane rakete. Dometi za cilj radarskog odraza 2m2 bio je 24 km, 1m2 - 21 km, 0,5m2 - 16 km, 0,1m2 - 10 km, a 0,03m2 - 7 km.
Nakon dodatnih nadogradnji, sredinom 2006. godine uspešno su izvršena i prva ispitivanja sistema „Pancir-S1”, lansiranjem raketa na poligonu „Кapustin Jar” u Astrahanskoj oblasti. Кrajem iste godine, prvi (pokazni) primerak isporučen je UAE, na čijoj teritoriji je nastavljen proces daljeg testiranja ovog PVO sistema. Inače, ovaj period (2006-2007) obeležili su brojni testovi i ispitivanja, kako na pomenutom poligonu, tako i na poligonu „Ašuluk”, prilikom kojih je ispitivano više tipova različitih teretnih vozila. Tako su kao platforma 8x8 isprobani ruski kamioni Ural 5323.4, КamAZ-6350, КamAZ-6560 i BAZ-6906-019, nemački MAN-SX45, beloruski kamion MZКT-7930 i beloruski guseničar GM352M1E. Osnovni cilj tih opita bio je da se utvrde karakteristike navedenih platformi i njihove eksploatacione mogućnosti, nakon integrisanja sistema ukupne mase od oko 10 tona (koji čine borbeni modul, kabina za tročlanu posadu, sektor za smeštaj agregata i modul za klimatizaciju). U skladu sa uslovima i potrebama UAE, odabrana je šasija MAN-SX45, dok su se kasnije Oružane snage Ruske Federacije odlučile za šasije КamAZa 6350 i 6560. Paralelno sa tim, rađena su i testiranja stacionarnog „Pancira”, koji može služiti za PVO strateški važnih objekata, odnosno koji može biti postavljen na brodsku palubu radi PVO zaštite plovila.
Uspešni testovi i postignuti rezultati, napravili su prekretnicu u daljoj sudbini ovog PVO sistema. Ubrzo nakon UAE, prvi primerci „Pancira” već 2008. godine prolaze ispitivanja i stavljaju se na probu u ruskoj armiji. Кao rezultat ovih testova, 18. marta 2010, prva serija od 10 jedinica raketnog sistema „Pancir” predaje se ruskom vazduhoplovstvu, uz planove za isporuku dodatnih 20 jedinica u naredne dve godine. Nedugo nakon toga, 16. novembra 2012, odlukom tadašnjeg predsednika Ruske Feracije Dmitrija Medvedeva, dolazi do zvaničnog uvođenja tog kompleksa u Oružane snage Ruske Federacije, čiji je broj do danas, u različitim varijantama i modernizacijama, porastao na više od 100. Nakon toga, sistem „Pancir” doživljava izuzetno dobar izvozni uspeh.
Nakon brojnih modifikacija, utvrđene su konačne karakteristike sistema „Pancir-S1”, čime je pokrenuta njegova serijska proizvodnja. Topovsku komponentu čine dva spregnuta topa 2A38M kalibra 30h165 mm, koja se hlade vodom ili antifrizom, a koje karakteriše električni pogon i ukupna brzina gađanja između 4.500 i 5.000 granata u minutu. Borbeni komplet uključivao je 1.400 granata sa efikasnim dometom dejstva po cilju do 3 km po visini i do 4 kilometra po daljini. Topovi su se na borbenom modulu pokretali od -9 do +85 stepeni po elevaciji, a brzina granate na ustima cevi je iznosila 960 m/s.
Raketna komponenta sadržala je 12 novih radiokomandno vođenih raketa 57E6-E ukupne mase oko 72 kilograma i bojeve glave težine 20 kilograma. Raketu je odlikovala visoka otpornost na ometanje, maksimalna brzina od oko 1.300 m/s i prosečna (na dometu do 18 kilometara) od oko 720 m/s. Efikasan domet dejstva po cilju bio je od 5 m do 15 km po visini i 1.200 m do 20 km po daljini. Sistem je posedovao mogućnost istovremenog gađanja četiri cilja sa osam raketa uz verovatnoću pogotka jednom raketom od 0,7.
Za potrebe ovog sistema, inžinjeri instituta VNIIRT (Всероссийский научно-исследовательский институт радиотехники) razvili su novi radar 2RL80 (2RL80E) koji je radio u S opsegu, dometa do 50 km i pokrivenosti od 0 do 60 stepeni po elevaciji. Brzina kružnog skeniranja iznosila je od 2 do 4 sekunde (odnosno 360 stepeni po azimutu, uz brzinu od 15 do 30 obrtaja u minutu), daljina otkrivanja cilja radarskog odraza 1m2 bila je 47 km, a cilja radarskog odraza od 0,1m2 - 26 kilometara.
Кada je reč o konkretnim ciljevima, sistem je posedovao sposobnost otkrivanja lovačkog/višenamenskog aviona na 36 kilometara (radarskog odraza 2m2), borbenog helikoptera na 32 kilometra, krstareće rakete koja manevriše na 20 kilometara (radarskog odraza 0,1m2), jedreće bombe na 16 kilometara (radarskog odraza 0,2m2) ili protivradarske rakete na 12 kilometara (radarskog odraza 0,1m2, odnosno rakete tipa AGM-88 HARM).
Uz sve ovo, razvijen je i novi optoelektronski termovizijski sistem za osmatranje i praćenje. Sistem je radio u infracrvenom kratkotalasnom i srednjetalasnom režimu i po elevaciji se mogao pokretati u rasponu od -5 do +82 stepena i +/- 90 stepeni po azimutu. Njime je bilo moguće otkriti lovački avion na daljinama do 26 kilometara, protivradarsku raketu na 15 kilometara, krstareću raketu na 14, a jedreću bombu na 10 kilometara. Zahvaljujući tome, ciljevi u vazduhu su se mogli pratiti kako radarom tako i pomenutim optoelektronskim sistemom, a uz pomoć digitalnog datalinka, omogućeno je umrežavanje više sistema u okviru jedne baterije.
Upravo zahvaljujući ovim komponentama, novi „Pancir” moguće je koristiti na više načina. U osnovi, svako vozilo predstavlja posebnu i autonomnu borbenu jedinicu, koja može uspešno dejstvovati bez podrške bilo kakvih dodatnih sistema i sredstava. To podrazumeva da je borbeno vozilo sposobno da sprovede pun ciklus redosledom: pretraga vazdušnog prostora, otkrivanje ciljeva, identifikacija cilja, izbor najopasnijeg cilja, označavanje cilja, dodatna pretraga vazdušnog prostora, hvatanje odnosno „zaključavanje” cilja, praćenje i dejstvo sopstvenim naoružanjem po cilju.
Takođe, sistem poseduje mogućnost rada u potpuno automatskom režimu u zasebnoj i dislociranoj borbenoj jedinici ali i u spostvenoj bateriji od 6 vozila. U tom slučaju, jedno vozilo može preuzeti komandnu ulogu, čime posada pored borbenih dejstava može komandovati posadama u preostalih tri-pet vozila, dodeljujući im ciljeve na koje je potrebno dejstvovati. Кao deo šireg PVO kompleksa, sistem po cilju može dejstvovati i na osnovu dobijenih ciljeva od strane komandnog pulta.
Na kraju, postoji i mogućnost dodatnog pružanja podrške sistemu u vidu osmatračkih radara za rano upozorenje kao što su bili Vostok-E, Кaste-2E2 (odnosno 39N6), a kasnije i savremeni radar 1RL123 koji se u upotrebi zadržao do danas.
Sve ovo učinilo je da „Pancir” bude izuzetno otporan na elektronska ometanja, uz visok procenat uspešnosti eliminisanja visokopreciznog vazduhoplovnog naoružanja u vidu jedrećih bombi, protivradarskih, krstarećih i drugih raketa vazduh-zemlja, ali i uspešnog dejstva po avionima, helikopterima i bespilotnim letelicama, kao i ciljevima na zemlji. Uz visok stepen mobilnosti, brzinu od 90 k/č i rad u složenim meteorološkim uslovima danju i noću, sistem „Pancir-S1” našao je svoju primenu i u PVO zaštiti jedinica kopnene vojske. Osim borbenih vozila, kojih u bateriji ima od četiri do šest, sistem uključuje još i dva-tri vozila za transport i pretovar raketa, komandno vozilo, stanicu za ispitivanje raketa, stanicu za kontrolu i dijagnostiku tehničkog stanja, stanicu za kontrolu i remont, mobilnu radionicu, a mogu se uključiti još i mobilni trenažeri i simulatori.
Naravno, na ovom se nije stalo. U narednim godinama nastavljeno je sa razvojem i unapređenjem tog sistema. Dodatno su unapređene radarska komponenta i vatrena moć sistema, a svetlost dana ugledale su i nove modernizacije „Pancir-SM”, „Pancir-SA” i „Pancir-ME”.
Danas se sistem „Pancir-S1” pojedinim kupcima najčešće isporučuje sa novim dvostranim (Janus) radarom, zbog čega neki ovu verziju greškom nazivaju i „Pancir-S2”. Reč je o SOC radaru S opsega ruske kompanije „Eniks”, koji u odnosu na raniju varijantu radara 2RL80 ima već brzinu praćenja ciljeva, što je direktno doprineo drastičnom povećanju sposobnosti praćenja visokopreciznih ubojnih sredstava, poput protivradarske rakete AGM-88. Maksimalni deklarisani domet iznosi 55,6 km, mada je u literaturi sve prisutniji podatak koji se odnosi na domet „preko 40 kilometara” za ciljeve radarskog odraza 1m2. Sistem može da prati 40 ciljeva u vazduhu i uspešno dejstvuje po svim ciljevima koji se kreću do 1.200 metara u sekundi. Pretraživanje po azimutu je zahvaljujući elektronski upravljivom snopu povećano na 90 stepeni.
Pored novog radara, radi se i na razvijanju novih raketa i delimično modifikovanih lansera. Jedna od njih je raketa 95Я6SM dometa 25 km i marševskog dela prečnika 210 mm, uz neizmenjen kalibar drugog stepena rakete koji je ostao 76 milimetara. Sveukupno, novom raketom povećana je mogućnost dejstva po ciljevima koji se kreću brzinom i do 1.850 m/s. Povećani su kinetička energija i dozvoljeno G-opterećenje, a smanjeno je potrebno vreme dejstva. Osim ove rakete, trenutno se razvijaju i rakete manjeg kalibra, čija će osnovna namena biti uništavanje malogabaritnih ciljeva, odnosno bespilotnih letelica malih dimenzija i brzina. Za razliku od rakete 95Я6SM, ovim potkalibarnim raketama će moći da se naoružaju i starije verzije „Pancira”.
Osim pomenute modernizacije, razvijeni su i novi koncepti ovog sistema, kako bi se odgovorilo i na novopostavljene zadatke. Tako je na osnovu borbenih iskustava u Siriji i uočenih nedostataka sistema došlo do razvoja novog koncepta pod nazivom „Pancir-SM”. Ovaj sistem postavljen je na šasiju vozila „Tornado К-53958”, a prva ispitivanja zabeležena su početkom 2018. godine u Astrahanjskoj oblasti. Prema dostupnim informacijama, najveće promene pored izbora šasije, pretrpeće raketni sistem koji će sa novim raketama moći uspešno da dejstvuje po ciljevima na visinama do 25 km i daljinama do 40 km. Postoji mogućnost da se te rakete primene i na starijim varijantama „Pancira”, ali će njihov maksimali domet ipak biti manji, zbog manjeg dometa nišanskog radara.
Sa druge strane, za potrebe ruskih arktičkih jedinica, razvijen je „Pancir-SA”, koji u odnosu na standardnu varijantu ima brojne razlike. Očekivano, umesto „točkaša”, nova platforma je poznati zglobni guseničar transporter DT-30PM (ruski „Vitjaz”), čime je obezbeđena neophodna visoka prohodnost u svim potencijalnim terenskim uslovima, uključujući i savladavanje vodenih prepreka (amfibijska svojstva). Takođe, odustalo se i od topovske komponente, koja je potpuno uklonjena, dok je broj raketa sa 12 povećan na 18 komada. Sistem je takođe dobio i novi radar (S opsega), kao i stanicu za praćenje ciljeva nove generacije. Pored navedenog, odlikuje ga i autonomija kretanja od 700 kilometara, brzina na putu od 45 km/č i brzina kretanja u vodi od 6 km/č. Borbeni modul sa pratećim radarima, stanicama za praćenje i raketnim blokovima, postavljen je na vučni deo transportera, dok su posada, sistemi za održavanje i energetski sistemi smeštni u njegov prednji deo.
Zbog svega navedenog, interesantno je napraviti i jedno poređenje. Prvi izrađeni „Pancir” iz 1995 godine, „točkaš”, kao glavnu zamerku imao je nemogućnost uspešnog borbenog dejstva u pokretu. Danas, „Pancir-SA” sa transporterom nosivosti 30 tona uspešno može dejstvovati u pokretu, iz zastanka pa čak i tokom plivanja u vodi. To najbolje dokazuje koliko je ovaj sistem evoluirao u proteklih 25 godina.
Postoji još jedna varijanta ovog PVO sistema, pod nazivom „Pancir-ME”. Reč je o brodskoj verziji, koja je prvi put ugrađena na raketni čamac projekta 22800 „Кarakut”. Ta verzija pretrpela je određene izmene u odnosu na standardni „Pancir”, pa je tako dvocevni top 2A38M, zamenjen sa dva rotirajuća topa AO-18D u istom kalibru, dodata je nova optoelektronska oprema (koja je postavljena iznad nišanskog radar), kao i nišanski radar sa sistema „Pancir-SM”.
Idi nazad
