Nakon raspada Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR), još jedna u nizu članica istočnog bloka, Republika Moldavija, proglasila je 27. avgusta 1991. godine svoju nezavisnost. Ovakav potez tadašnjeg političkog vrha nove nezavisne države neće umnogome uticati na promenu stanja na terenu. Budući da je ova teritorija vekovima sfera interesa kako Istoka tako i Zapada, proglašenje nezavisnosti nikako nije promenilo želje velikih sila – da se Moldavija nađe pod njihovim patronatom. Uprkos svim naporima da se ova država danas neometano kreće ka Evropskoj uniji, snažan uticaj Ruske Federacije je i dalje prisutan, što bi se u budućnosti potencijalno moglo odraziti i na bezbednosnu situaciju. Tome u prilog govori činjenica da se u okviru ove unitarne države nalazi i autonomna pokrajina Pridnjestrovlje (drugi naziv je i Transnistrija), koja je uz pomoć 14. sovjetske armije 2. septembra 1990. godine jednostrano proglasila otcepljenje i nezavisnost od tadašnje Moldavske Sovjetske Socijalističke Republike.
Proglašenjem nezavisnosti, Republika Moldavija zvanično ulazi u proces stvaranja svog jedinstvenog političkog sistema. Danas je Moldavija suverena država republikanskog oblika vlasti, a na tragu unutrašnjeg suvereniteta i zakonodavog procesa, važno je naglastiti da je reč o parlamentarnom uređenju, kao vidu horizontalne podele, koji se bazira na principu ravnoteže svih grana vlasti. Upravo ovakav sistem primenjen je u Moldaviji u nadi da će se proces tranzicije i demokratizacije iz autoritarnog, socijalističkog sistema vršiti brže i dinamičnije. Koliko u tome ima uspeha najbolje govori poslednji dostupan izveštaj Freedom House za 2020. godinu, prema kome je Republika Moldavija i dalje svrstana u red delimično slobodnih država (koeficijent 6/10).
Iako su i danas u političkom životu primetne zaostavštine iz socijalističkog perioda, ne samo u ranije pomenutoj Transnistriji, već i u ostatku Moldavije, pre svega, kroz proruski orijentisanu Partiju Socijalista, ne može se reći da Ruska Federacija i njen uticaj imaju istu snagu kao pre oružanog sukoba devedesetih godina prošlog veka. Na ovakvu poziciju ruskog uticaja posebno utiče blok proevropski orijentisanih partija, na čelu sa opcijom aktuelne predsednice – Partijom akcije i solidarnosti (PAS). Ova dva bloka u poslednjoj deceniji osnova su izrazito duboke polarizacije i političke krize u moldavskom društvu, koja bi potencijalno mogla da se prelije i na ulice.
Sve do prošlonedeljnih parlamentarnih izbora, duboka društvena polarizacija ogledala se i u kohabitaciji (specifičnoj situaciji u kojoj predsednik i premijer dolaze iz različitih političkih opcija). Evropski orijentisana predsednica Maia Sandu, služeći se svojom politikom okretanja ka Evropskoj uniji, za protivnika imala je premijera Jona Čikua, predstavnika proruskog bloka. Ipak, kohabitacija predstavlja svojevrsni signal krhkosti vlasti, što se pokazalo i na primeru skupštine Moldavije. Većina u parlamentu koju je imala proruska struja sa svojim koalicionim partnerima od 54 poslanička mesta, ipak nije uživala legitimitet građana, što je rezultiralo raspisivanjem prevremenih parlamentarnih izbora 11. jula ove godine.
Sa duge strane, zategnuti odnosi u organima izvršne vlasti vezuju se za predizborni period predsedničkih izbora iz novembra 2020. godine, kada je tadašnja premijerka Sandu svoje političke ciljeve vezivala ne samo za Rusku Federaciju, kao što je to činio bivši predsednik i tadašnji protivkadidat Igor Dodon, već i za susede – Ukrajinu i Rumuniju, ali i za Evropsku uniju i Sjedinjene Američke Države. Pobeda u drugom krugu Sandu sa 57,7% glasova okarakterisana je, kako se moglo pročitati u medijima, kao pobeda nad sovjetskom zaostavštinom u ovoj istočnoevropskoj zemlji. Iako je izabrana kao evropski orijentisan kandidat i već u prvih sto dana mandata uspela da Moldaviju pomeri sa mrtve tačke, predsednica Sandu ipak i dalje ne uspeva da reši problem Pridnjestrovlja, odnosno da ostvari jedinstvo političkog sistema.
Centralizovana vlast u Moldaviji de facto ima problem sa regijom na istoku svoje teritorije – Pridnjestrovljem. Može se reći da je jedna od grešaka zvaničnog Kišinjeva bila davanje velikog stepena autonomije ovoj oblasti u okviru svojih pravnih akata, a koliko je Pridnjestrovlje dobilo ovakvim potezom institucija u Kišinjevu, najbolje govori činjenica o postojanju njihovog jedinstvenog ustava, valute, izbornih zakona i procedura. Dakle – sistem u sistemu. Međutim, problem sa kojim se ova oblast susreće jeste njeno nepriznavanje od strane drugih država i međunarodnih institucija.
Neprepoznavanje od strane međunarodnih institucija ne vezuje se samo za najviše državne poslove, već i za svakodnevni život. Kako je tamošnja valuta (pridnjestrovska rublja) vezana isključivo za tu regiju i jedino se u njoj i koristi, nije je moguće konvertovati u bilo koju drugu valutu. Uz to, posedovanje jedinstvenih registarskih oznaka za teretna i putnička vozila, takođe stvara problem, a najsvežiji primer tome jeste i „sukob” sa Ukrajinom, koja je zahtevala od građana Transnistrije da prilikom prelaska graničnih prelaza svoje pridnjestrovske tablice zameni „neutralnim”. U suprotnom, od septembra 2021. godine njima ulazak na teritoriju Republike Ukrajine neće biti omogućen. Ovakav postupak istočnog moldavskog suseda naišao je na oštru osudu Ruske Federacije, koja je zahtevala da se ovakva odluka zvaničnog Kijeva što pre promeni.
Dakle, iako je prošlo gotovo trideset godina od sticanja nezavisnosti, Moldavija se i dalje suočava sa problemom secesionizma na svojoj teritoriji. Paralelno sa stvaranjem jedinstvenog političkog sistema, zvaničnom Kišinjevu nametnulo se i pitanje regije Pridnjestrovlja, u kojoj prema popisu iz 2014. godine živi oko 505.000 građana, većinski ruske nacionalnosti. Prestonica međunarodno nepriznate Pridnjestrovske Moldavske Republike je Tiraspolj, koji je drugi grad po veličini u čitavoj Moldaviji, a ujedno predstavlja administativni i ekonomski centar, preko kojeg regija posluje pre svega sa Ruskom Federacijom. To se najbolje vidi na procesu isporuke gasa koji se ka, i sa teritorije Transnistrije vrši upravo preko institucija u Tiraspolju.
Međutim, pored političkih i ekonomskih veza, bilateralni odnosi Pridnjestrovlja i Ruske Federacije, ostvaruju se i kroz koncept vojne saradnje. Naime, na teritoriji ove nepriznate države boravi između 1.200 i 1.500 vojnika, pripadnika Operacione grupe ruskih snaga (Operational Group of Russian Troops - OGRT), koji zajedno sa svojim sunarodnicima i kolegama redovno sprovode vežbe i druge aktivnosti. Ovakva uvežbavanja snaga Pridnjestrovlja i pripadnika ruskih oružanih snaga ipak u zvaničnim moldavskim institucijama ne nailaze na veće osude.
Tako je primera radi, pomeranje ruskih trupa i zajedničke aktivnosti koje su na vojnom strelištu realizovane u periodu od 2. do 8. aprila, nadomak jednostrano postavljene pridnjestrovske granice ka centralnoj Moldaviji, za ministra odbrane Viktora Gaiciusa, nešto oko čega se ne treba brinuti, posebno jer su takva uvežbavanja redovna aktivnost.
Sa jedne strane, uvežbavanje pripadnika i simuliranje realnih ratnih dejstava pozitivno se odražava na sposobnost i obučenost pripadnika obe vojske. Sa druge strane, pak, uvežbavanje sa pripadnicima ruskih oružanih snaga, koje prema mišljenju jednog dela analitičara pripremaju teren za probijanje koridora preko Ukrajine i spajanje svih teritorija na kojoj žive etnički deklarisani Rusi, nikako ne sme da prođe bez osude, posebno, jer zvanični Kišinjev i dalje smatra Pridnjestrovlje, kako u pravnom, tako i u političkom narativu, svojom teritorijom.
Pored vežbi sa pripadnicima ruske vojske, Oružane snage Pridnjestrovlja sprovode i svoje samostalne aktivnosti, poput vojnih prikaza i parada, od kojih je poslednja organizovana povodom obeležavanja Dana pobede 9. maja, uz učešće oko 800 vojnika. Posebno je interesantno da je na paradi prikazan i čuveni sovjetski tenk T-34, koji je tradicionalno, kao i u Moskvi, predvodio paradni defile, a pored njega sastavni deo parade bilo je i terensko vozilo GAZ-67, oklopni automobil BA-64, kao i višecevni lanser raketa BM-13 „kaćuša”, takođe produkti sovjetskih inženjera.
O važnosti postojanja Oružanih snaga Pridnjestrovlja za tamošnje institucije, najbolje govori i proslava povodom 26 godina postojanja OGRT. U prilog tome govori i čestitka koju je predsednik Pridnjestrovlja Vladim Nikolajevič Krasnoselski, uputio pripadnicima OGRT, naglasivši važnost i značaj koji oni imaju u očuvanju mira i bezbednosti na teritoriji ove jednostrano proglašene republike.
Geopolitički i geostrateški položaj Transnistrije posebno dobija na važnosti nakon ruske aneksije Krima 2014. godine. Svega dan nakon anektiranja dela ukrajinske teritorije, institucije Tiraspolja poslale su zvaničnoj Moskvi zahtev za pripajanje Ruskoj Federaciji, na koji nikada nisu dobile odgovor. Uz to, situaciju je dodatno zakomplikovao i prekid saradnje između Ukrajine i Rusije, što je uključivalo i zabranu transporta ruske robe u Pridnjestrovlje preko Odese, pa je ona naknadno rešena uspostavljanjem intenzivnijeg važdušnog transporta.
Sa druge strane, ni geostrateški ni geopolitički položaj Moldavije nije se značajnije promenio. Republika Moladvija, nije članica ni jednog vojnog saveza (prema članu 11. Ustava), ali bi status pridruživanja podržalo tek nešto više od 20% građana. Ipak, ovakvo vođenje politike vojne neutralnosti dovedeno je u pitanje nakon skorašnjeg sastanka šefova država i vlada zemalja SEECP (South-East European Coorporation Process), budući da su pojedini analitičari smatrali da je ovakav sastanak korak bliže u saradnji kako Moldavije, tako i Republike Srbije i Bosne i Hercegovine sa NATO.
Iako za sada nije članica ni jedne vojne alijanse, Republika Moldavija se odlučila da svoje Oružane snage, koje broje oko 5.200 vojnika, podvrgne procesu modernizacije. No, ne može se reći da se taj proces uspešno sprovodi, uzevši u obzir da se radi o državi koja je jedna od najsiromašnijih u Evropi. Procentualni udeo u budžetu, koji se izdvajao za odbranu od 2007. do 2015. godine iznosio je između 0,27 i 0,41% GDP, odnosno izdaci za vojsku kretali su se između 21,7 i 30,6 miliona američkih dolara.
Uprkos činjenici da su se u proteklom periodu izdvajanja za odbranu neznatno povećala (na osnovu čega je Moldavija zauzela 119. od 140 mesta na Global Firepower listi), Republika Moldavija i njene Oružane snage poseduju i dalje svega dva borbena helikoptera, nemaju lovačku niti borbenu avijaciju, kao ni tenkove spremne za borbu. Mala izdavanja za odbranu ne omogućavaju adekvatan razvoj Oružanih snaga, a da li to treba pripisati prethodnoj vlasti, koja je bila proruski orijentisana i svoje nade polagala u zaštitu i pomoć ruskih oružanih snaga ili jednostavno lošoj ekonomskoj situaciji, ostaje da pokaže vreme.
Sa druge strane, potencijalno bi i na proces modernizacije Oružanih snaga mogli da utiču i nedavno održani prevremeni parlamentarni izbori, za koje se veruje da će smanjiti već postojeću duboku političku krizu i destabilizaciju. Prema rezultatima obrađenih 99,63% glasova, pobedu na izborima odnela je Partija akcije i solidarnosti (PAS) predsednice Sandu, sa 52,80% osvojenih glasova (osvojena 63 poslanička mesta od ukupno 101). Na osnovu ovako dobijenih rezultata, jasno je da će proruski blok partija, posle višedecenijske vladavine u Moldaviji, sada biti u opoziciji.
To implicira da se sada gotovo i zvanično može reći da se izlaskom iz kohabitacije i smanjenjem tenzija na relaciji predsednik-skupština, obezbeđuje legitimitet i legalitet politici okretanja ka Evropskoj uniji, što će se verovatno odraziti i na sam sektor bezbednosti. Ipak, pobeda PAS nikako ne umanjuje uticaj Ruske Federacije u Moldaviji, te se stoga može očekivati da će ovaj deo Evrope još neko vreme biti mesto sučeljavanja Istoka i Zapada. To će biti naročito istaknuto ukoliko zvanični Kišinjev otvoreno krene putem evroatlantskih integracija, pa se kao potencijalno pitanje postavlja mogućnost ponavljanja gruzijskog ili ukrajinskog scenarija i na moldavskoj teritoriji.
Idi nazad
