Gomilanje ruskih trupa na istoku Evrope i početak agresije na Ukrajinu potvrdili su pretpostavke da zvanična Moskva već neko vreme zauzima sve agresivniji i radikalniji spoljnopolitički kurs. U prilog tome govore i brojne afere koje su se mogle uočiti godinama ranije, ne samo na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza, već i šire. Ipak, čini se da su najveću pažnju evropske i svetske javnosti privukla prošlogodišnja dešavanja i slučajevi špijunaže koji su se desili u Italiji i Bugarskoj, a iza kojih je stajala upravo Rusija.
Međutim, pored spornih situacija i sumnjivih aktivnosti u zemljama članicama NATO, ruskim bezbednosnim službama čini se da su posebno interesantne bile države sa kojima je Ruska Federacija kroz istoriju imala intenzivne i tradicionalno dobre odnose. U skladu sa tim, u prošlosti su često na meti njenih pripadnika bile i zemlje Balkanskog poluostrva, budući da je nestabilna politička situacija u regionu predstavljala izuzetno pogodno tle za njihov rad.
Zbog toga su se, između ostalih, zemlje kao što su Severna Makedonija, Srbija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora ili pak Grčka tokom unutarpolitičkih previranja gotovo uvek nalazile u centru pažnje Kremlja. Tako je svako nastojanje političkog zbližavanja i zaokreta ka Zapadu neke od balkanskih zemalja pratila i reakcija ruske obaveštajne službe, koja bi pokušajima i učešćem u protestima, demonstracijama, prevratima i državnim udarima destabilizovala određenu državu, sprečavajući je ili barem odlažući na taj način njeno čvršće zauzimanje zapadnog kursa. Jedan od primera takvog delovanja jeste slučaj rešavanja višedecenijskog makedonsko-grčkog spora oko imena, koji je nakon dugo godina stigao na dnevni red političkih vođa ove dve države. Jasno je bilo još na samom početku da rešavanje ovog problema neće značiti samo puki dogovor oko imena, već će Skoplje nedvosmisleno odvesti ka punopravnom članstvu u NATO i otvoriti vrata budućeg članstva u Evropskoj uniji.
Istorijski posmatrano, spor između dve države počeo je trenutkom raspada bivše SFRJ, odnosno nakon što je Republika Makedonija stekla nezavisnost 1991. godine. Grčka je ime novonastale države odmah osporila pod izgovorom da termin Makedonija podrazumeva širu geografsku oblast čiji se delovi nalaze u Grčkoj, te kao takvi pripadaju njenom istorijskom nasleđu. Sporna situacija godinama kasnije onemogućavala je ozbiljnije približavanje Makedonije brojnim međunarodnim institucijama i organizacijama, uključujući tu i Evropsku uniju i NATO, pa je dugo kao kompromisno rešenje za novonastalu državu korišćen naziv Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija.
No i pored pokušaja pronalaska dugoročno prihvatljivog rešenja, spor dve strane dodatno su komplikovale i proruski nastrojene političke elite, koje su se nalazile na vlasti u različitim periodima proteklih decenija. Ipak, političke promene u Makedoniji, odlazak desničarskog VMRO–DPMNE u opoziciju i dolazak socijaldemokrate Zorana Zaeva na mesto premijera, rezultirale su pomaku u rešavanju višedecenijskog problema između Makedonije i Grčke.
Tako je na iznenađenje mnogih, ubrzo nakon političkih promena u Skoplju, tadašnji grčki premijer Aleksis Cipras izjavio kako je sa svojim makedonskim kolegom postigao dogovor oko imena, zbog čega će 17. juna 2018. godine doći do potpisivanja Prespanskog sporazuma. Ova izjava izazvala je brojne reakcije koje su, kako na političkoj sceni, tako i u javnosti, bile prilično pomešane. No bez obzira na podeljene stavove, dogovor je postignut, a novo ime koje je glasilo Republika Severna Makedonija, očekivano je otvorilo vrata punopravnom članstvu u NATO i EU.
I dok je jedan deo javnosti konačno bio zadovoljan rešenim sporom, modifikacija imena nekadašnje jugoslovenske republike izazvala je osudu, kako među grčkim, tako i među makedonskim nacionalistima, desničarskim pokretima i partijama, pa čak i navijačkim grupama. U prilog tome govori činjenica da je krajem septembra 2018. godine, kada su makedonske vlasti raspisale referendum o promeni imena, došlo do višenedeljnih protesta lokalnog stanovništva. Ovi nemiri ubrzo su prerasli u nasilne demonstracije, a gotovo po pravilu u prvim redovima vrlo često su se nalazili navijači različitih navijačkih grupa. Među njima prednjačili su Komiti (navijačka grupa Fudbalskog kluba Vardar iz Skoplja), a sve navedeno čini se da je značajno uticalo i na klimu u društvu, koja je na kraju rezultirala niskom izlaznošću na referendum, čime je bačena senka na njegov legitimitet.
Međutim, iako su sa obe strane makedonsko-grčke granice stizale različite optužbe i protivljenja pomenutih grupa Prespanskom sporazumu, ubrzo se moglo zaključiti da je jezgro podrške protivnika ovog dogovora ipak imalo jednu zajedničku nit. Ta nit nalazila se ne tako daleko na istoku, odnosno u Rostovu na Donu.
Naime, nedugo nakon izbijanja protesta ispostaviće se da je ključna figura koja povezuje gotovo sve navedene aktere Ivan Ignjatijevič Savidis – poznati rusko-grčki biznsimen i političar. Rođen je u Gruziji, u tadašnjem SSSR, određeni deo života proveo je u Grčkoj, a u Rusiji je postao vlasnik duvanske kompanije iz Rostova na Donu, čime je zauzeo poziciju jednog od najvažnijih igrača na ruskom tržištu duvana. Savidis je ugledan član Jedinstvene Rusije, vladajuće stranke na čijem čelu se nalazio i aktuelni predsednik Ruske Federacije, Vladimir Putin, a u periodu od decembra 2003. do decembra 2011. godine bio je i poslanik ruske Državne dume. Ovaj oligarh živi na relaciji Rostov na Donu–Solun, a zanimljiva je činjenica da je upravo on vlasnik Fudbalskog kluba PAOK, kluba čiji su navijači okupljeni pod nazivom Gate 4 bili najglasniji u osporavanju Prespanskog sporazuma. Ipak, i pored svega navedenog Savidis je široj javnosti postao poznat tek kada je 2018. godine tokom nemira na jednoj od prvenstvenih utakmica PAOK-a utrčao na teren noseći pištolj za pojasom.
Imajući sve to u vidu, ne treba da čude poruke na transparentima solunskih crno-belih čiji se sadržaj neretko odnosi i na makedonsko pitanje. Van stadiona pristalice solunskog kluba svoje nezadovoljstvo izražavale su i na grčkim ulicama gde su bili među vodećim akterima nereda nastalih tokom protesta protiv rešavanja makedonsko-grčkog spora. Ti protesti imali su izuzetno nasilan karakter, pa su policijske snage bile primorane da na topovske udare, baklje i kamenice odgovore suzavcem i šok bombama.
Sa druge strane, kao što je pomenuto, ni navijači Vardara (popularni Komiti) nisu ostali bez reakcije. Poruke na fudbalskim utakmicama i učešće u uličnim demonstracijama takođe su modus operandi grupe, čije se delovanje dovodi u vezu sa vlasnikom makedonskog fudbalskog kluba. Naime, skopski Fudbalski klub Vardar kupio je 2014. godine ruski biznismen Sergej Samsonenko i na njegovom čelu se zadržao sve do 2018. godine. Samsonenko je rođen u Rostovu na Donu, a pored toga što se sa njim u vezu dovodi najveća ruska sportska kladionica ,,Betcity”, različiti izvori navode i da je održavao izuzetno bliske veze sa desničarskom VMRO-DPMNE dok se ista nalazila na čelu makedonske države. Otuda, kao i u slučaju PAOK, ne treba da čudi velika podrška desno orijentisanih Komita pomenutoj političkoj partiji.
I pripadnici ove navijačke grupe bili su među glavnim akterima nasilnih protesta održanih 18. juna 2018. godine u Skoplju, u kojima je uhapšeno preko 20 ljudi. Međutim, ubrzo je razotkrivena pozadina ovih događaja, a za to je zaslužan Projekat izveštavanja o organizovanom kriminalu i korupciji (OCCRP), koji je otkrio podatak da je ranije spomenuti Savidis izvršio transfer od 300.000 EUR nacionalističkim, desničarskim grupama među kojima je bila i najtvrdokornija navijačka frakcija skopskog Vardara.
No, pored brojnih afera i slučajeva špijunaže u Bugarskoj, Srbiji, Severnoj Makedoniji i Grčkoj, još jedna zemlja iz regiona našla se na meti ruskih ambicija. Reč je o Crnoj Gori, koja je ubrzo nakon osamostaljenja 2009. godine predala zahtev za članstvo u NATO, a prateći kurs Zapada zbog ukrajinske krize 2014. godine i uvela sankcije Ruskoj Federaciji. Od tada počinje sve veća napetost na relaciji Podgorica–Moskva, a kruna tih tenzija jeste navodni pokušaj državnog udara i nasilne smene vlasti, svega dve godine nakon uvođenja pomenutih sankcija.
Naime, na dan parlamentarnih izbora 16. oktobra 2016. godine uhapšeno je dvadeset ljudi među kojima su se nalazili državljani Crne Gore, Republike Srbije i Ruske Federacije. Oni su optuženi za osnivanje kriminalne organizacije i terorizam u pokušaju, a crnogorske vlasti navele su da se iza ove organizacije nalazi mreža koja broji više pet stotina ljudi.
Među njima čini se da su dva imena naročito interesantna. Reč je o dvojici ruskih državljana – Eduardu Šišmakovu (nekadašnjem vojnom atašeu u Poljskoj, koji je proteran nakon saznanja da je pripadnik ruske obaveštajne službe) i Vladimiru Popovu (za koga postoje navodi da se zapravo zove Vladimir Nikolajevič Moiseje i da je aktivan agent GRU). Ruski državljani nalaze se na Interpolovoj poternici, te im se sudi u odsustvu, a pored njih na višegodišnju zatvorsku kaznu osuđena su dva crnogorska političara, Milan Knežević i Andrija Mandić, kao i penzionisani general srpske Žandarmerije Bratislav Dikić. Ranije izrečene prvostepene presude svih optuženih ukinute su 2021. godine, a slučaj je vraćen Višem sudu u Podgorici. Nakon toga, suđenje je odlagano četiri puta, a najnovije ročište zakazano je za 30. maj.
Slučaj koji se desio u Crnoj Gori još uvek je obavijen velom tajne, što ne treba da čudi, budući da postoje navodi koji sugerišu da je plan ove operacije podrazumevao napad na parlament, pa čak i fizičke likvidacije. Ipak, kako do konačne presude još uvek nije došlo, a informacije vezane za ovu aferu razlikuju se u zavisnosti od toga iz kojih izvora dolaze, dodatnoj obojenosti informacija doprinosi i postojanje velike polarizacije u crnogorskom društvu i na tamošnjoj političkoj sceni. Zvanična Moskva, očekivano, negirala je bilo kakvu povezanost sa pokušajem izvođenja državnog udara te i dalje optužuje Podgoricu za nepotrebno podizanje tenzija.
Uzimajući sve navedeno u obzir, nema dileme da Rusija nastoji da u svom zagrljaju zadrži jedan broj balkanskih država i na taj način pokuša da uspori dalje evropske, odnosno evroatlantske integracione procese. To navodi na zaključak da ona neće tako lako odustati od aktivnosti u zemljama svoje interesne zone, što će i dalje podrazumevati sprovođenje hibridnih akcija sličnih gorenavedenim. Pravljenje mreža preko bogatih biznismena i proruski raspoloženih grupa u matičnim državama stari je i oprobani recept hibridnog ratovanja Moskve, čemu dodatno doprinosi postojanje ovakvih grupacija u zemljama istočne Evrope i Balkanskog poluostrva.
Idi nazad
